Други светски рат није започео „помахнитали фирер“, који се наводно игром случаја нашао за кормилом власти у Немачкој.  Други светски рат је пројекат светске финансијске олигархије, англо-америчких господара новца. Управо су они, преко таквих установа као што су Федералне резерве САД и Банка Енглеске, одмах по завршетку Другог светског рата приступили припремама за следећи оружани сукоб светских размера. Мета је био СССР.

Важни моменти у оквиру тих припрема били су Дозов план и Јунгов план, Оснивање банке за међународне обрачуне, проглас Немачке да престаје са плаћањем репарација у складу с Париским мировним споразумом и прећутна сагласност бивших савезника (СССР) Русије с том одлуком, снажан прилив страних инвестиција и кредита у привреду Трећег рајха и милитаризација немачке привреде супротно одредбама Париског мировног споразума.

Кључне фигуре у закулисној операцији англо-америчких господара новца биле су династије Рокфелер и Морган, Монтегју Норман (директор Банке Енглеске), Јалмар Шахт (директор Рајхсбанке и министар економије Трећег рајха).

Стратешка замисао Рокфелера и Моргана била је да економски потчине Европу себи, а да помоћу Немачке нафиловане страним инвестицијама и кредитима задају тежак ударац совјетској Русији и врате је под окриље светског капиталистичког система као колонију.

Монтегју Норман (1871-1950.) имао је важну улогу посредника између америчког финансијског капитала и политичких и пословних кругова Немачке.

Јалмару Шахту је била додељена улога организатора војне привреде фашистичке Немачке. Функције прикривања закулисне операције господара новца вршили су политичари типа Френклина Рузвелта, Невила Чемберлена и Винстона Черчила.

У Немачкој је поред Ј. Шахта главни извршилац тих планова био Хитлер. Занимљиво је да неки историчари сматрају да је Ј. Шахт имао значајнију улогу у управљању Немачком током Другог светског рата него Хитлер. Само, он није био јавна личност.

Дозов план, који је усвојен на предлог англо-америчких банкара, предвиђао је смањење репарационог бремена Немачке (што је веома тешко пало Француској која је добијала више од пола свих репарација) и давање Немачкој финансијске помоћи у виду кредита од стране САД и Енглеске наводно ради опоравка привреде и каснијег исплаћивања репарација у потпуности.

У периоду од 1924 до 1929. Године, Немачка је према Дозовом плану добила од САД 2,5 милијарде долара, а од Енглеске - 1,5 милијарду. По данашњем курсу то је отприлике једнако билиону долара.

Јалмар Шахт је, као један од коаутора и реализатора Дозовог плана, сумирајући резултате реализације тог плана 1929. године, са задовољством истицао да је „Немачка за пет година добила исто онолико страних кредита колико Америка добила за 40 година које су претходиле Првом светском рату“. Резултат тога је био да је поражена Немачка већ 1929. године избила на друго место на свету по индустријској производњи, престигавши Енглеску.

Током 1930-тих година процес „пумпања“ немачке привреде инвестицијама и кредитима се наставио. С тим циљем је - у складу с Јунговим планом - 1930. године основана Банка за међународна поравнања (Bank for International Settlements, у даљем тексту - BIS) у Швајцарској (Базел). Званични циљ BIS је био исплата репарација од стране немачке земљама-победницама. Међутим, кретање новца кроз BIS је фактички ишло у супротном правцу - из САД и Енглеске у Немачку.

Већи део стратешки важних немачких компанија је почетком 1930-тих година припадао америчком капиталу или је био под његовом делимичном контролом. Један део капитала је припадао енглеским инвеститорима. Тако је немачка нафтно-прерађивачка индустрија и производња синтетичког бензина из угља припадала америчкој корпорацији „Standard Oil“ (Рокфелери).

Језгро немачке хемијске индустрије била је компанија „FarbenindustrieAG“ која је прешла под контролу „Morgan Group“. Четрдесет одсто телефонске мреже немачке и 30 одсто акција фирме за производњу авиона „Focke Wulf“ припадало је америчкој компанији „ITT“.

Адолф Хитлер и Јалмар Шахт

Језгро немачке радио и електротехничке индустрије били су концерни „AEG“, „Siemens“, „Osram“, а они су прешли под контролу америчке компаније „General Electric“.

И „ITT“, и „General Electric“ припадали су финансијској империји Морганових. И на крају, 100 одсто акција концерна „Volkswagen“ налазило се под контролом америчке аутомобилске корпорације „Ford“.

У тренутку Хитлеровог доласка на власт под потпуном контролом америчког финансијског капитала нашле су се све стратешки важне гране немачке привреде - прерада нафте и производња синтетичког горива, хемијска, аутомобилска, авио, електротехничка и радио-индустрија, значајан део машинске индустрије (укупно 278 фирми и концерна). Осим тога, под контролу америчког капитала доспеле су водеће немачке банке - „Deutsche Bank“, „Dresdner Bank“, „Donat Bank“ и низ других.

Хитлер је 30. јануара 1933. године постао рајхсканцелар. Пре тога његову кандидатуру пажљиво су проучили амерички банкари.

Председник Рајхсбанке Ј. Шахт је у јесен 1930. године путовао преко океана како би са својим америчким колегама размотрио детаље плана довођења Хитлера на власт. Након што су Хитлерова кандидатура и његово промовисање били дефинитивно одобрени на на тајном састанку банкара у САД, Ј. Шахт се вратио у Немачку. Током целе 1932. године он је радио с немачким банкарима и индустријалцима, тражећи од њих потпуну подршку Хитлеру. И таква подршка је дата. Средином новембра 1932. године 17 највећих банкара и индустријалаца послало је председнику Хинденбургу писмо у којем су тражили да именује Хитлера за рајхсканцелара.

Последњи радни састанак немачких финансијсера пре избора одржан је 4. јануара 1933. године у вили познатог немачког банкара Шредера близу Келна.

После доласка на власт национал-социјалиста, финансијско-кредитни и трговинско-економски односи немачке с англосаксонским светом достижу квалитативно нови ниво. Хитлер одмах даје чувену изјаву да не намерава да плаћа репарације. То је, нормално, довело у питање способност Француске и Енглеске да Америци враћају кредите добијене током Првог светског рата, али је преко океана Хитлерова изјава примљена без било каквих примедби.

У мају 1933. године Ј. Шахт иде у још једну посету САД. Тамо се састаје са председником САД Ф. Рузвелтом и највећим банкарима и потписује споразум о узимању кредита од Америке у вредности милијарду долара. У јуну исте године Ј. Шахт путује у Лондон и преговара са М. Норманом.

Све се одвија као у бајци: Енглези пристају да Трећем рајху дају кредите у вредности две милијарде долара и истовремено се не буне против престанка сервисирања и враћања енглеских кредита које је Немачка раније узела. Поједини историчари сматрају да је ништа мање важан разлог такве попустљивости америчких и енглеских банкара било то што је СССР 1932. године завршио прву петолетку, која је неочекивано за Запад довела до наглог јачања економских позиција совјетске државе. Било је изграђено и пуштено у рад неколико хиљада предузећа, пре свега у тешкој индустрији.

Зависност СССР од увоза машина и опреме у року од неколико година нагло се смањила. Могућности за економско гушење Совјетског Савеза практично су нестале. Акценат је стављен на рат, почела је бесомучна милитаризација Немачке.

Лакоћи добијања америчких кредита допринело је и то што је практично истовремено са доласком Хитлера на власт у Немачкој у САД дошао на власт председник Френклин Рузвелт. Њега су подржали исти амерички банкари који су у јесен 1931. године подржали Хитлера. Новопечени председник није могао да не одобри великодушни кредитни гест у корист новог режима у Берлину. Узгред, многи су истицали велику сличност између „новог економског курса“ Рузвелта у САД и економске политике Трећег рајха у Немачкој. Нема ничег чудног у томе. Консултанти и аутори економске политике у обе државе били су исти људи, у првом реду из америчких финансијских кругова.

Ипак, Рузвелтов „нови економски курс“ прилично брзо је почео да се суочава са проблемима. Америка се 1937. године поново нашла у вртлогу кризе, па су амерички индустријски капацитети 1939. године били упослени тек 33 одсто (у јеку кризе 1929-1933. - 19 одсто). Оцењујући ситуацију у САД 1939. године, један од најближих Рузвелтових саветника Р. Тагвел писао је: „Влада 1939. године није могла да постигне никакав успех. Све је било нејасно до Хитлеровог упада у Пољску. Маглу је могао да развеје само моћни ветар рата. Све друге мере које су Рузвелту биле на располагању не би дале никаква резултат“.

У таквим условима једини спас за амерички капитализам могао је бити само светски рат. Господари новца су 1939. године, користећи све расположиве полуге, почели да врше притисак на Хитлера да хитно започне велики рат на Истоку.

Важан инструмент политике господара новца током Другог светског рата била је Банка за међународна поравнања (BIS). Она је служила као истурена караула америчког капитала у Европи и карика која повезује англосаксонски и немачки капитал, својеврсни офшор центар космополитског капитала који му је пружао заштиту од политичких ветрова, ратова, санкција и сл. Иако је BIS основан као акционарско друштво, његов имунитет од државног мешања, па чак и опорезивања како у време мира, тако и рата био је гарантован међународним споразумом потписаним 1930. године у Хагу.

Главни иницијатори оснивања BIS били су банкари из Њујоршке банке савезних резерви из најближег окружења Морганових, директор Банке Енглеске Монтегју Норман, немачки финансијери Јалмар Шахт, Валтер Функ (касније заменио Ј. Шахта на месту председника Рајхсбанке) и Емил Пул.

Френклин Делано Рузвелт

Оснивачи BIS, који су потписали статут банке, биле су централне банке Енглеске, Француске, Италије, немачке, Белгије, као и више приватних банака. Њујоршка банка савезних резерви, која је активно учествовала у оснивању BIS, из политичких разлога није била међу оснивачима. У име САД Статут BIS потписале су приватне банке „First National Bank of New York“, „ J.P. Morgan and Company“ и „First National Bank of Chicago“ - сви су они припадали империји Морган. Јапан је такође био заступљен у BIS у лику приватних банака. У периоду 1931-1932. године Банци за међународна поравнања прикључило се 19 централних баннака земаља Европе.

Први председник BIS био је банкар из клана Рокфелера Гејтс Мекгара. Он је 1933. годоне напустио ту функцију. Заменио га је Американац Леон Фрејзер, човек Морганових. Током Другог светског рата председник банке је био исто Американац - Томас Харингтон Меккитрик.

О томе како је BIS радио у интересу Трећег рајха много је писано. У ратним годинама BIS је обезбеђивао плаћање између Немачке и других земаља, укључујући оне с којима је Немачка била у рату. После Перл Харбура током свих ратних година BIS се и даље помињао у свим званичним регистрима као кореспондентска банка Њујоршке банке савезних резерви. У ратним годинама BIS је био под контролом нациста, али је председник банке био Американац Томас Харингтон Меккитрик.

Док су на фронтовима гинули војници, у Базелу су се одржавали састанци руководства BIS на којима су учествовали банкари из Немачке, Јапана, Италије, Белгије, Енглеске и САД. Тамо је, у швајцарском „банкарском офшор центру“, владало потпуно разумевање, тамо су интензивно сарађивали представници зараћених страна.

У ратним околностима BIS је био место где се сливало злато које је Немачка опљачкала у различитим земљама Европе. У марту 1938. године, после уласка хитлероваца у Беч, већи део злата које су опљачкали у Аустрији преселио се у сефове BIS. Исту судбину доживеле су златне резерве Чешке националне банке - 48 милиона долара. То се догодило још пре почетка Другог светског рата. Након његовог почетка, у Банку за међународна поравнања почело је да се слива злато из концентрационих логора и од пљачкања цивилног становништва у окупираним земљама (накит, златне крунице, табакере, прибор за јело и сл.).

Ради се о такозваном нацистичком злату, које је обично претапало у златне полуге и слало у BIS, друге швајцарске банке или ван граница Европе. После Перл Харбура, то јест после уласка САД у рат, у Банци за међународна поравнања је, према наводима америчког научника Ч. Хајама, похрањено нацистичко злато у вредности 378 милиона долара.

Прича о пљачки чешког злата помоћу BIS заслужује да буде детаљније испричана. Детаљи те операције расветљени су након што је Банка Енглеске скинула ознаку тајности са дела својих архива 2012. године.

У марту 1939. године Хитлерове снаге заузеле су Праг. Нацисти су, претећи оружјем, тражили да им се преда национално благо земље - златне резерве које су се процењивале на 48 милиона долара. Преплашени чланови управе банке рекли су да је злато већ предато Банци за међународна поравнања. Како се касније испоставило, злато из Базела је затим пребачено у трезор Банке Енглеске.

По команди из Берлина злато је пребачено на рачун Рајхсбанке у BIS, али је физички остало у Банци Енглеске. Затим је Банка Енглеске почела да врши различите операције са златом по налозима који су долазили из Берлина (из Рајхсбанке) у BIS, а затим преусмеравани у Лондон.

То је био криминални договор три стране: Рајхсбанке хитлеровске Немачке, Банке за међународна поравнања и Банке Енглеске. Између осталог, у Енглеској је 1939. године избио прави скандал, пошто је Банка Енглеске вршила операције са чешким златом по налозима који су долазили из Берлина и Базела, а не од чешке владе. Конкретно, у јуну 1939. године, три месеца пре објављивања рата између Велике Британије и Немачке, Банка Енглеске помогла је Немцима да продају злато у вредности 440 хиљада фунти стерлинга и преусмере део немачких златних резерви у Њујорк (Немци су били уверени да у случају њихове агресије на Пољску Сједињене Државе неће објавити рат).

Недозвољене операције са чешким златом Банка Енглеске вршила је уз прећутну сагласност владе Велике Британије, која је била упозната с тим. Премијер Невил Чемберлен, министар финансија Џон Сајмон и други високи функционери врдали су и извлачили се, прибегавајући отвореној лажи (наводно, злато је враћено његовом власнику или уопште није ни дато Рајхсбанци). Тек су недавно отворене тајне архиве Банке Енглеске потврдиле да су први функционери државе лагали, штитећи себе, Банку Енглеске и Банку за међународна поравнања. Било је лако да се координира заједничко криминално деловање  зато што је директор Банке Енглеске Монтегју Норман, који уопште није скривао своје симпатије према фашистима, током целог рата био председник управног одбора BIS, .

На међународној конференцији 1944. године у Бретон Вудсу (САД), где су се разматрали планови о будућем светском финансијском поретку, неочекивано је испливало питање неприхватљиве улоге BIS у светском рату и рада те банке за фашистичку Немачку.

Занемарујући многе детаље, рећи ћу да је на конференцији уз велике тешкоће усвојена резолуција о затварању BIS (више делегата и посматрача покушавало је да осујети усвајање такве резолуције). Међутим, господари новца су одлуку међународне конференције изигнорисали. А на сву компромитујућу документацију која се односила на рад BIS у ратно време стављена је ознака тајно. То такође помаже да се данас фалсификује историја Другог светског рата.

И на крају пар речи о банкару и финансијеру Јалмару Шахту (1877-1970.).

Он је био кључна фигура која је управљала економском машином Трећег рајха, ванредни и опуномоћени представник англо-америчког капитала у Немачкој.

Шахту је 1945. године суђено у Међународном војном трибуналу у Нирнбергу, али је 1. октобра 1946. године ослобођен оптужби. Шахт је изашао сув из воде исто као и Хитлер, који се из необјашњивих разлога није нашао 1945. године на списку главних ратних злочинаца. Штавише, Шахт се, као да се ништа није догодило, вратио у банкарску сферу Немачке, основао и стао на чело банкарске куће „Schacht GmbH“ у Дизелдорфу.

Рекло би се, детаљ који не заслужује пажњу, али та чињеница нам још једном помаже да схватимо да су Други светски рат припремали и делимично сумирали његове резултате англо-амерички господари новца и њихови овлашћени представници у Немачкој. Исти ти господари новца желе да прекроје историју Другог светског рата, али и његове резултате. 

Извор: „Факти“