ОРКЕСТРИРАНА ХАЈКА НА ПРАВОВЕРНЕ НЕ ПРЕСТАЈЕ

(Поводом још једног клеветничког напада о. Милића Драговића на правоверне)

Правоверна браћо и сестре, поштовани посетиоци сајта „Борба за веру“,

Оркестрирана хајка на правоверне, и на сајтове чији је једини разлог постојања ширење учења јединоспасавајуће вере – светог Православља, као и борба за очување саборности и канонског поретка у Српској Православној Цркви, наставља се и даље. Овај оркестар коме је име „Лаж и клевета“, функционише под диригентском палицом епископа новотараца-екумениста, но музика коју свира душепогубна је и смртоносна.

Са дубоким жаљењем можемо констатовати чињеницу да се не примећује ни трунчица покајања код оних који у нашој Цркви сеју немир, раздор и мржњу. То указује непобитно да се пред нашим очима испуњавају пророчке речи Св. ап. Павла, који је рекао: „А зли људи и варалице напредоваће на горе, варајући и варајући се“ (2.Тим.3,13).  Одмах у продужетку Свети апостол поучава верне како да се заштите од ових варалица и вукова у овчијим кожама: „Али ти стој у томе што си научио и што ти је поверено, знајући од кога си се научио“ (2.Тим. 3,14). То чврсто и непоколебиво стајање велике већине наших верника у вери предатој нам од Отаца, највише смета онима који би да нашу Цркву, њено истинито учење и њен вишевековни богослужбени поредак  „реформишу“ и уподобе богоодступничким - јеретичким скупинама које себе лажно називају црквама. Циљ самовољних, бахатих и Сабору непослушних епископа у нашој Цркви јесте да кроз лажну љубав успоставе лажно јединство са тим јеретичким скупинама, и да са том лажном љубљу, која је у својој суштини богомржња и човекомржња, изађу у сусрет богопротивнику – антихристу коме својим чињењима долазак припремају.

Ми смо на нашем и вашем сајту „Борба за веру“ пре извесног времена објавили текст оца Милића Драговића „А, шта ако се не покатоличимо?“, коментаре на тај текст, као и наш одговор. У циљу објективног информисања посетилаца „Борбе за веру“ ми ћемо објавити и најновији напис о. Милића Драговића, као и коментаре на исти, а и сами ћемо се на њега подробном анализом осврнути.

И сам наслов најновијег текста  о. Милића: „Јеретичка проповед против Цркве у Србији“, сведочи нечасне намере аутора, као и његову склоност изношењу лажи и клеватању. Такве његове склоности пројављују се кроз читав његов напис.

Свима онима који клеветају правоверне и њихову богоугодну борбу за веру, као и наш сајт, поручујемо: 

ВЕТАР МАЛУ ВАТРУ ГАСИ, А РАСПИРУЈЕ ВЕЛИКУ!

+++

ОТАЦ МИЛИЋ ДРАГОВИЋ

ЈЕРЕТИЧКА ПРОПОВЕД ПРОТИВ ЦРКВЕ У СРБИЈИ

У протеклих две хиљаде година, једна, света, саборна и апостолска Црква се често сусретала са покретима који су за циљ имали опкројавање Цркве према уображаваним плиткоразумским принципима, који су истицани као критеријум православности. Сасвим је разумљиво и да савремено доба доноси нови рат против Цркве као иконе Божијег царства, будући да историјска реалност представља дегенерацију Будућег живота. Светска логика се темељи на прелести да је позвана да суди (= просуђује, расуђује, осуђује и одређује) Вечном животу, насупрот логике Цркве Божије која говори о суђењу свету, из перспективе Вечног живота, који у икони окуша Божији народ. О томе нам сведочи апостол Павле када говори о Цркви, хришћанима у Коринту: ''Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат''

(1 Кор 13, 12). Сукоб између историјске логике света и логике Вечног живота посебно наглашава апостол Јован Богослов, сведочећи: ''У свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна'', или ''Ја сам им дао реч твоју; и свет их омрзну, јер нису од света, као ни ја што нисам од света'' (Јн 1, 10; 17, 14). Неразумевање ове богословске ставке представља полазиште сваког отпадништва од Цркве кроз историју,а и данас наставља да буде камен спотицања за сваког човека који у свом благодатно – подвижничком животу не успева да направи појмовну разлику између благословене богословско – молитвене смелости и погубне pompa diaboli – сатанске гордости које смо се одрекли пре него што смо постали новорођена деца Божија, крстивши се водом и Духом, у Оца и Сина и Светога Духа. Појава самопроглашених покрета за прочишћавање Цркве није нова у искуству, и представља континуирани притисак историјских групација, које су по свом карактеру најближе појму ''верска секта''. Оне се разликују по клупским  бојама, али играју исту игру, јер су сагласне у неколико тврдњи: А) тренутно стање Цркве (без обзира на време у коме Црква борави у историји) не испуњава критеријум православности; Б) обраћају пажњу само на један део стварности, који апсолутизују, и који постаје идентитет групе; В) група суди Цркви на основу критеријума које је сама одредила. Савремени покрет ''НОБ – а за веру'', који покушава да оспори аутентичност живота православне патријаршије у Србији је још један у низу двомиленијумских покушаја преправљања Цркве према ономе што је неко научио, и у потпуности заступа поменуту схему: А) ''поједини епископи и свештеници'' уносе новотарије у СПЦ; Б) сајтови помоћу којих се пљује на Цркву, (у стилу невладиних организација које су плаћене од разних политичких лобија у свету како би промовисале идеје, попут: ''Срби су злочиначки народ и геноцидна нација'') базирају свој идентитет на проблему екуменизма и литургике, иза кога стоји неразумевање комплетног светоотачког Предања (нпр. ниједан од ''изабраних да спасу СПЦ од прелести'' није објавио текст који би се осврнуо на текстове Светих Отаца и Учитеља објављених у три збирке  Еп. Атанасија '' Божанствена Литургија-Христос, Нова Пасха'', а ако се ове књиге којим случајем помену, у питању је критика личности Еп. Атанасија, или исмевање предговора, док речи светог Игњатија Антиохијског, светог Јустина Мученика, светог Мелитона Сардског, светог Иринеја Лионског, светог Иполита Римског, светог Серапиона Тмуитског, светог Кирила Јерусалимског, светог Василија Великог, светог Григорија Богослова, светог Јована Златоустог, светог Кирила Александријског, светог Евтихија Цариградског, светог Атанасија Синаита, светог Дионисија Ареопагита, светог Максима Исповедника, светог Германа Цариградског, светог Јована Дамаскина, Светог Саве, светог Николе Кавасиле, светог Симеона Солунског, светог Симеона Новог Богослова, светог Неофита Затворника, светог Григорија Паламе, светог Филотеја Кокиноса, светог Марка Ефеског, светог Атанасија Пароског, светог Јована Кронштатског, оца Јустина..., које су наведене у поменутим зборницима, ни у ком случају не улазе у разматрање ових ''истинских верника'' и ''бранитеља Предања''); В) уколико посетимо било који од интернет сајтова, који представљају основно медијско оружије, можемо се у свако време сусрести са низом осуда, пресуда и ултиматума, у којима се суди појединим епископима, свештеницима и лаицима, при чему се наглашава иронична тврдња да нико не суди Цркви (као да се епископ, или свештеник, или лаик може издвојити из Цркве). Велико је питање вреди ли уопште водити расправе које не доносе плод? Одвајајући се од Цркве, такве групације исписују ултиматум за ултиматумом, у којима се тражи безусловно покајање. У расправи са њима није битно оно што је речено, већ онај који је рекао. Њега треба оцрнити свим могућим абровима (''прича се, говори се, кажу...'' и све остале формулације у којима не достаје субјекат са свим прилошким одредбама – ко каже, где, кад, како..., али битно је да постоји објекат). После пљувања по личности на коју су се окомили ''правоверни'' исчезава питање да ли је речено Истина! Сусрећемо се са текстовима у којима се износе тврдње да се ''у појединим храмовима'' не служи предањска Литургија, како је записана од стране Светог Јована Златоустог. Ако посведочимо речи Светог Јована Златоустог: ''Опет, над самим Најстрашнијим Тајнама моли се свештеник ка народу, и моли се народ ка свештенику. Јер оно: И са духом твојим, ништа друго не значи него то. И оне молитве о Благодарењу опет су заједничке. Јер не благодари свештеник сам, него и сав народ. Јер када он испред њих подигне глас (речима: Заблагодаримо Господу!), затим се они сагласе да: Достојно и праведно бива то, тада он започиње Благодарење. И зашто се чудиш ако негде народ са свештеником говори, када и са самим Херувимима и Вишњим Силама, заједнички узноси оне свештене химне?!'' (Омилија 18, 3 на Другу Коринћанима), које на очигледан начин указују на неутемељеност и неистинитост става да се у неким литургијским радњама (окретање свештеника ка народу, читање молитава наглас, одговарање само са: Достојно и праведно, без нововековног додатка...) не поштује Златоустов типик Литургије, као одговор нећемо налазити ''ревнитељске'' текстове у којима ће се обратити пажња на поменуте речи, већ текстове у којима ћемо бити обавештени о свим абровима о писцу текста, који је цитирао речи Светог Јована Златоустог. Посебно је упадљив апсурд да ће без трунке гриже савести за извртање и пренебрегавање отачких речи бити настављена хајка: ''Не служи се онако како је записао Златоусти''. У текстовима који се ''боре за веру'', као аргумент  за тврдње о непоштовању типика наводе се црквенословенски служебници деветнаестог века, или српски служебници из двадесетог века. Ако посведочимо текст најстаријег сачуваног служебника, који је настао у Цариграду за време патријарха Тарасија или Германа Првог (осми век), или најстаријих српских  служебника из времена Светог Саве и наследника, за ''ревнитеље'' и даље стоји теза да се Предање издаје, иако је јасно да Предање скраћују на последња два или три века, занемарујући претходних седамнаест векова. Ово показује да је богословско стварање искључено у текстовима псевдозилота, јер предуслов богословља је смисленост, као што смо то видели у нашем претходном тексту, у наводу  Аве Јустина, из дела О духу времена. Видели смо да је за преподобног примарна мисао да је у свету све словесно и логосно, а да је само грех бесмислен. Према томе богословска расправа, која подразумева елементарну смисаоност, са самопрозваним борцима за веру је немогућа. Као, пак, савременици и учесници у овим догађајима у историји Цркве, дужни смо оставити сведочанства о животу и учењу ових скупина, које ће ишчезнути у овом веку, као што су и сва ''предузећа за чистоту Цркве'' ишчезавала у претходном историјском периоду. У претходном тексту смо сагледали колико је философија марксизма утицала на формирање поменутих покрета. Приметили смо да су у први план избиле несагледиве психолошке последице из комунистичког периода, где је деловање УДБЕ пресудно утицало на размишљања ових људи. Видели смо и присуство титоистичке идеје о НОБ – у, што може посебно бити значајно за нас, будући да су лидери ових групација школовани у Титовим послератним школама, па су на тај начин деца Брозовог образовног система, који је требало да буде основа вечног комунизма на нашим просторима. У овом тексту ћемо покушати да сагледамо везу између савремених парацрквених псевдозилотских организација и расколника, јеретика и секти, које су се појављивале кроз историју Цркве. Такође, наша пажња ће бити усмерена и на анализу богословског концепта који стоји иза читаве узбуне, а који се у текстовима које налазимо на интернет – сајтовима не истичу у први план, али могу представљати и срж проблема. Напомињемо да су ови текстови предговор озбиљне богословско – историјске студије, која ће детаљно проучити све димензије ових догађаја: анализирати утицај комунистичког образовног система, утицај марксизма, америчких филмова (који представљају главни извор за представљање Апокалипсе!? док се православна иконогарфија занемарује), латиноамеричких серија, сагледати социјалну структуру, наћи биографске и историјске податке о лидерима и сајтовима који припадају пропаганди усмереној против СПЦ, који ће нам омогућити да сагледамо стварне изворе њиховог учења...

1. Монтанизам

Ова јерес је проистекла из учења Монтана, бившег Цибалиног жреца, у 2. веку, са основном намером да подигне квалитет морала у Цркви, трудећи се да живот Цркве очисти пре свега од чулности: увели су нове постове, осуђивали оне који нису спремни да мученички пострадају, покајане грешнике нису примали у Цркву... Дакле, монтанисти устају против Цркве са основним аргументом: ''Црква није довољно морална''. Ако посетимо било који од савремених интернет – сајтова које уређују псевдозилотске организације приметићемо да се највећи број критика базира на монтанистичком концепту Цркве: која кола возе епископи и свештеници, колике су свештеничке парохије, колики је епархијски разрез, какви се епархијски центри граде, ко шта једе, ко шта пије... и све остале теме које интересују провинцијску свест људи у Србији, како су то описали још Радоје Домановић и Бранислав Нушић у својим делима. Но, ако се менталитет провинцијских оговарања пренесе и на богочовечански етос Цркве, улазимо у сферу у којој се овакви иступи поистовећују са монтанизмом. Посебно је индикативно да је и Монтан често изговарао разна пророштва о будућим догађајима, која су попримала облик претњи. Исту форму изражавања можемо сусрести у сваком тексту који је допринос НОБ – у за веру – претње датумима, ''долазе времена'',... при чему се ни у једном трену не поставља питање: ''А како ја знам да ће се то догодити?''. Монтан је формирао учење које је подстакло и оправдало његова пророштва, прогласивши себе обећаним Духом Светим. У псевдозилотским памфлетима још увек се не може наћи јасан одговор на ово питање, али се назире проглашавање одређених и по укусу пробраних ''духовника'' за инструменте Духа Светога. Касније ћемо обратити више пажње на тему која се бави савременом псевдозилотском пневматологијом, што може представљати једну од најосновнијих поставки ових организација.

2. Новацијанизам и донатизам

Новацијанизам и донатизам су два раскола (из трећег и четвртог века) који су за време и после гоњења потресали Цркву на западу Римског царства. Треба нагласити да је основни проблем око кога су настала оба спора истоветан монтанистичкој тачки гледишта – у Цркви има много грешника. Донат је отишао веомо далеко поново крштавајући оне који су хтели да му се прикључе. У почетку је имао доста успеха, али је временом изгубио подршку. После губљења подршке међу донатистима су се појавили цуркумцелиони, који су наоружани лутали по насељеним местима, и борили се против свега што су сматрали ''неправдом''. На интернет - сајтовима нисмо нашли текст који пропагира поновно крштење (што је био случај са њиховим претходницима тзв. старокалендарцима, који су према нашим информацијама веома симпатисани од стране појединих кругова блиских покретима, што наравно не тврдимо), али позиви на физички обрачун су веома учестали. Најчешће оружије које је у оптицају је ''мотка''.

Са друге стране Новацијан је пренаглашавао морално и догматско учење наспрам светотајинског живота. Проблем настаје када и многа здрава догматска и морална начела буду супростављена светотајинском животу Цркве, при чему се не примети да временом долази до одвајања догмата и морала од свог извора – литургијског живота. Тада, догмати постају камени догматизам, и морал – морализам, а ''верујем'' престаје да буде синоним са ''живим'', и деформише се у идеолошко убеђење. Новацијан је имао секташки начин размишљања па је своје присталице називао катарима (= чисти), и одвојио их од Цркве. Ови елементи су веома присутни у начину размишљања који сусрећемо међу псевдозилотским групацијама. Неразумевање живота Цркве код њих не производи ревносну жељу за погружавњем свога ума у светотајинску реалност (као што је свети Макарије говорио о покоравању ума срцу), већ рађа гнев, који бива изражен кроз ултиматуме да се светотајински живот покори разуму. Иако још увек опстају у оквиру једне, свете, саборне и апостолске Цркве, можемо претпоставити да ће у догледно време бити донесена одлука којом формирају ''истинитију'' Цркву.

3. Манихејство

Назив ове јереси потиче од имена оснивача – Манеса, Персијанца који је живео у трећем веку, створивши религиозни систем који је представљао комбинацију различитих религиозних система. Но, нас занима начелна схема овог система, по којој је и манихејство познато – дуализам добра и зла. Наиме, приметићемо да сви покрети који за своју основну паролу истичу борбу за веру, претпостављају дуализам добра и зла. Православно гледиште, које налазимо у библијским списима, и у списима Отаца, нас учи да је Бог Апсолутни Творац свега што постоји, који нас преводи из небића у биће, и коме се ништа не може супроставити, јер све што постоји, постоји захваљујући Њему. Сви митови који су се развили међу великим народима међу којима је живео и Израиљ као Божији народ у коме настају библијски списи, говоре о борби добрих сила против злих сила, при чему је резултат борбе стварање света. Библија нам, пак, даје сведочанство стварања космоса од стране Творца, који не ратује ни са ким, већ по својој вољи ствара потпуно нову реалност. Исто сведочи и свети Иринеј Лионски, у трећем веку, када у спору са гностицима инсистира на томе да зло нема биће. Исту чињеницу доживљавамо и у богослужбеном животу Цркве, који сведочи о освећењу свега што постоји. Са друге стране, за псевдозилотске групе је борба добра и зла један од начина гледања на свет и на историју. Нарочито је упечатљиво ишчекивање Антихриста. Иако за основни извор говора о Антихристу цитирају Апокалипсис светог Јована Богослова, реални извор оваквог учења су англоамерички филмови (Дан независности, Апокалипса данас,...) и разна пророштва настала у последњих двеста до триста година. Погрешно тумачење Откривења светог Јована, које је у последње време постало општезаступљено, је нашло своју колевку и у списима хероја за веру. Доживљај спасења свега што постоји, који је примаран циљ књиге, а не епилог главних догађаја, је гурнут у страну, а не његово место су истакнути делови књиге који говоре о страдању Цркве кроз историју. Жарко ишчекивање Доласка Христовог је претворено у ишчекивање Антихриста. Откривење Будућег живота је претворено у откривење долазеће катаклизме, коју тумаче на основу поменутих филмова. Управо, мењање смисла библијских књига, које су по свом карактеру велико јеванђеље (= блага вест), у суву пропаганду доласка злих сила, против којих се треба борити, указује на дозу дуализма, која је присутна у мудровању ''ревнитеља и бораца за веру''.

4. Гностицизам

Гностицизам је веома широк појам, који захтева детаљну анализу. Овде се осврћемо на димензију која вероватно представља и бит философије гностицизма. Ово је назив који се користи за читав сплет религиозних струјања, присутних у периоду прва три века. Општа карактеристика свих фракција је вера у ''гносис''. Реч је о тајном знању, које је доступно само одређеној групи, док се сви остали, који нису део групе, налазе у блажој или тежој заблуди. Целокупна узбуна око тајно припремане издаје СПЦ у својој основи крије ову гностичку поставку. Ова хајка је само још једна појава у тренду евроатлантске цивилизације: Давинчијев код, Јудино јеванђеље, Потрага за светим гралом, Теслино оружје... и тајна издаја Православља. Сви феномени су изникли из начина размишљања постмодерног човека, и по својој природи су нехришћански и гностички. Гностицизам је најлакши пут за стварање елитизма, јер увек издваја групу оних који су судбински одређени да знају, и који су изабрани наспрам свих који су у заблуди.

5. Етнофилетизам

Етнофилетизам је јерес која се почела јављати међу православнима у деветнаестом и почетком двадесетог века, а као последица коначног ослобођења од вековног турског ропства, и Француске револуције 1798 – 1848. Француска револуција је створила појам нације као идеологију, одакле је и увезен национализам (види критику нацинализма у Житије светог Јована Владимира, од светог Николаја Жичког). Наиме, за време стагнације развоја источних народа под јармом Османлија, на Западу се развија цивилизација на потпуно различитим основама од ромејске цивилизације, која је у својим основама баштинила православно Предање. То ће довести до појаве да имућнији људи шаљу своју децу на школовање у западну Европу, одакле ће се враћати као интелектуална елита која треба да предводи православне народа, када ће и бити инплементирана идеологија национализма, створена у Буржоаској револуцији, као и многе друге идеолошке поставке просвећености и ренесансе, које су некритички примењиване. На ово су и утицали раимокатолички и протестантски монаси ''мисионари'', који су од 16. века присутни у свима православним земљама. Народима се намеће представа о светлом Западу и тамном Истоку, која захтева што брже реформе и евроинтеграције, пред којима ће почетком двадесетог века подлећи сви народи Балкана. Идеја национализма увезена са Запада ће и пресудно утицати на схватање појма Цркве, која се по аутокефалном начелу организовала по географском одређењу (Свети Сава од патријарха Михаила Харитопула Сарантена добија титулу ''архиепископ свих српских и поморских ЗЕМАЉА''; Јоаникије је 1346. проглашен за ''патријарха ПЕЋКОГ''; или апостол Павле шаље посланицу Цркви у Коринту, у Солуну...), што је било сагласно са вером да Црква није од овог света, већ тренутно борави у овом свету, који је представљен географским називима појединих области (остатак овакве организације видимо у називима епархија који су стриктно географски). Од 1879. под налетом европејског национализма Црква у Србији мења назив у Православна Српска Црква (види Радослав М. Грујић, Православна Српска Црква, Београд, 1921), да би Уставом из 1931. поклекла пред етнофилетистичким идејама, и од некадашње Архиепископије свих српских и поморских земаља, Пећке патријаршије, Карловачке митрополије, ПСЦ променила име у Српска Православна Црква. Етнофилетизам су осудили Свети Ахијерејски Сабори помесних Цркава, почевши од сабора у Константинопољу 1872. Проблем етнофилетизма (= национализам, и веома често шовинизам) представља дубок богословски проблем, а не проблем српства или антисрпства. Наиме, Црква се у историји јавља као нови начин постојања ''не само за народ, него да расејану децу Божију сабира у једно'' (Јн 11, 52). Од почетних страница Библија сведочи о растакању људског рода на племена и родове после прародитељског греха, али се као исправљање догађаја код Вавилонске куле, који нам говори да је неразумевање и растакање народа последица греха, јавља Педесетница на коју апостоли окупљени на Литургији говоре језиком који сви разумеју ''Парћани и Миђани и Еламити, и који живе у Месопотамији и Јудеји и Кападокији, у Понту и Азији, у Фригији и Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и Јудејци и прозелити, Крићани и Арапи''  (Дап 2, 9 – 11). Ако прихватимо историјски начин исцепканости на нације, Црква више не би сведочила нови начин постојања, који је објављен на Педесетницу. Псевдозилотски текстови, пак, отворено заступају етнофилетизам, у тој мери да чак и питање Косова постаје догматски проблем. Питање Косова је државни проблем Републике Србије, чији смо и ми лојални грађани и имамо право да захтевамо поштовање међународног права, но пре свега смо православни хришћани, за које је питање Косова једнако питању: ''Колико хришћана живи у тој земљи?''. Ако Косово преплаве хришћани, онда је земља Божија, а све што је Божије то је и наше, јер смо један народ – Божији Народ, Нови Народ. Питање ''колико је Косово наше'' је питање ''колико смо ми хришћани, да и људе који живе са нама учинимо хришћанима'', и тада за нас неће бити где ће рећи Америка и Европа да је граница, јер је наша граница, граница Народа Божијег.  У текстовима народноослободилачке акције за ослобођење СПЦ  налазимо низ изјава у којима се православност одређује према критеријуму ''Косово је Србија'', па у интелектуалној перцепцији оваквих покрета већи је православац онај који заступа тезу да је Косово Србија, него онај који каже да је Косово Божија земља и да ће је Бог дати ономе који је заслужује. Ово је класичан пример јереси етнофилетизма, коју отворено заступају интернет – сајтови са псевдозилотским префиксима. У сврхе етнофилетистичке јереси злоупотребљена је и личност Светог Саве, кога сматрају оснивачем посебне врсте православног хришћанства, особене само Србима, о чему не говори ни један историјски податак. Православна химнографија Саву назива ''равноапостолним'', или ''апостолима и светитељима сапрестолним''. Свети Сава није донео посебну врсту православља, већ је обновио од наранијих векова постојеће хришћанство на Балкану, напајан из ризнице ромејског богословља, и благодатно – подвижничког живота Свете Горе Атонске.

Пре него што пређемо и на неке догматске ставке, сагледаћемо и утицаје римокатолицизма и протестантизма на псевдозилотске групације у Србији, које свој идентитет базирају управо као антиримокатолици и антипротестанти.

6. Римокатолицизам и протестантизам

Сурова иронија је да су они који се представљају као највећа брана од римокатолицизма и протестантизма и највећи баштиници ових предања. Сам појам народних покрета и црквених организација је поникао у периоду реформације, када се протестантске заједнице одвајају од римске Цркве. Основни разлог је био неограничена власт римског епископа, који је себе прогласио државним и Црквеним поглаваром. Међутим, замка у коју су Лутер, Калвин, Цвингли, Минцер... улетели је да се они никада нису одрекли примата, већ су га од римског епископа узели, и предали га свакоме човеку, и тако ударили темеље антрополошке дегенерације – индивидуализма. Сваки хришћански покрет је сада постао римокатолицизам у малом, а сваки човек папа и тумач Предања. Овакав начин размишљања достиже несагледиво разорне последице када се пренесе на тло антипапистичког Предања Истока, где се Црква која је одувек била место нестанка свих граница – породичних, полних, социјалних, старосних, и свих других категорија,покаже местом које другог човека не посматра као икону Божију са којом ћемо живети у Божијем Царству, већ као класно дефинисано биће, а у контексту наше теме – као истомишљеника. Стога су парацрквене организације клинови забодени у тело Цркве, јер: ''... око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми'' (1 Кор 12, 21). Разне организације које се продају потрошачима као бране православног предања, представљају велике клицоноше вируса протестантизма. Са друге стране, чести изрази који се користе у милитантним акцијама (''борба за веру'', ''православље или смрт''...), строга организованост која поседује и командоса који издаје наређења, што можемо видети на снимцима ометања Божије службе, којима се поменуте групе хвале на својим интернет – сајтовима нас упућују на језуитски ред римокатоличке Цркве, који је у периоду када је био разасут по свим православним земљама са циљем унијаћења поседовао управо војничку организацију. Језуитска девиза: ''Циљ оправдава средство'' не цитира се у текстовима, али судећи по ометањима Божијих служби широм епархија СПЦ, спроводи се у пракси. Наравно, православни доживљај овог проблема је изнео још свети Симеон Нови Богослов: ''Добро које се не учини на добар начин, није добро''. Такође, постоји релација идентитета између појма крсташких ратова и борбе за веру. У оба случаја позива се на рат у име виших циљева, макар пут до тога био поплочан и демонском деструкцијом, која води дотле да и Литургију прекида, са чим се поноси. У многим текстовима можемо приметити и веру да се спасење не достиже благодатно – подвижничким животом, већ неком врстом римокатолицистичких индулгенција – опроштајница које се откупљују херојством у борби за веру. Тако се борба са самим собом за освећење сопствене богоотпале природе претвара у рат против ближњега, који не мисли онако како ја мислим. Канони се не посматрају као богословска сведочанства живог живота Цркве кроз све векове, већ као окамењене доктрине које се у свему слажу. Када се говори о канонима, као да се нема у виду да се многи канони потиру међусобно, да Трулски сабор 692. доноси каноне који често износе потпуно супротне ставове о истим темама, што нам не говори да су канони непотребни, већ да канонска збирка православне Цркве није исто што и Устав једне држава, већ сведочанство о присуству Безграничног, Надлогичног и Надканонског у Цркви – Оца и Сина и Светога Духа. Доктринално и јуридичко поимање канона, пак, сусрећемо у зборницима римокатоличке Цркве (види Катекизам римокатоличке Цркве, Основе социјалног учења римокатоличке Цркве). Можемо приметити и да је учење о непогрешивости римског епископа ex cathedra широко прихваћена теза, али не у контексту римског епископа, већ пробраних ''духовника'' (углавном недоучених монаха), који се сматрају поседницима Светога Духа. Присутна је и вера у примат СА Сабора над Црквом, што је прихватање римокатоличке еклисологије, која је сада од једне институције – папе, пренесена на другу – Сабор. Очигледно и ово је идеолошки став који ће важити само до оног тренутка када СА Сабор донесе одлуку која неће бити по вољи '' вођи, учитељу, духовнику...''. Пресуда ће бити брзо донесена- СА Сабор је изгубио благодат Духа Светога, ко је са нама он је са Истином. За сада ''Римокатолици имају папу, а ми Сабор'' остаје темељ свих ревнитељских текстова. Схватање светотајинског живота као конзумирање сакрамената такође је преузето из западнохришћанског предања, где се Литургија не поима као Догађај спасења човека и света, који се финализује једењем и пијењем творевине која је сада Христово тело и крв, већ као видљива свештена радња која невидљиво спушта натприродну благодат. Из тог разлога причешћивање као начин живота у Цркви представља проблем псевдозилотима, јер у њиховој концепцији није учествовање у Догађају спасења, већ складиштење добрих дела. Нарочито упада у очи поистовећивање појмова ''унијаћење'' и ''екуменизам'', што је римокатоличко учење усвојено на Брестлитовском сабору, где се као основни начин екуменски односа са православнима помиње унијаћење.

У последњем одељку ћемо анализирати озбиљније богословске проблеме који се могу јавити међу помињаним групацијама. Нисмо наишли ни на једно званично оспоравање догмата Цркве, међутим, можемо приметити да постоји плодно тло за формирање озбиљних јеретичких застрањивања.

7. Духоборство

Издвајамо најочигледнији пример јеретичког застрањивања псевдозилотске популације, који није и једини,  а то је нерезумевање улоге Духа Светог у икономији спасења. Духу Светом се даје улога психолошког Надахнитеља појединих ''духовника'', док се Његово место као конституента литургијског Сабрања потпуно занемарује. Дух Свети се на Педесетницу јавља после Христовог Васкрсења и Вазнесења, и својим дејством Христовом Васкрсењу даје егзистенцијалне размере за све људе, будући да ствара службе у Цркви, које својом јерархијом указују на нови начин постојања. У Духу Светом и Духом Светим се крштавамо, и примамо миропомазањем дар Духа Светога, што је дар: ''Амин'', тј. бивамо хиротонисани за лаика, који ће служити Литургију са епископом и презвитерима. Дух Свети поставља презвитере и Дух Свети утврђује епископе. Дух Свети је вожд, управитељ и кормилар Цркве. Но, за псевдозилотске текстове Дух Свети има споредну улогу, јер сматрају да су позвани да физички исправе Цркву, док Дух Свети за њихову веру постаје надахнитељ критиковања Цркве. За псевдозилоте Дух Свети није конституент Сабрања, већ конституент хајке на Цркву, и магијско власништво изабраних ''стараца''.

Кратак закључак

Идентитет свих псевдозилотских покрета који делују у Србији представља опасност од јеретичких смутњи у СПЦ, којих су они главни носиоци и чувари. Хајка представља само маску за оно што се реално дешава, чега су ове организације свесне, подсвесне или несвесне. Овај текст представља најдобронамернији позив на повећану одговорности сваког члана Цркве Христове у временима која су пред нама. Браћо и сестре у Христу Господу немој да се изненадите, када дође тренутак '' стани-пани '', да ће Вас они који су Вас гурали у раскол врло лако оставити и остати у крилу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Немој да останете са уздахом, а ми смо мислили да је он тај који ће нас спасити...( види  '' Вођа ''- Р. Домановића).

http://www.otacmilic.pozega.org.yu/vesti_arhiva.php