УМЕСТО УВОДА  

Чланак  који  читате  није „оригиналан“. Састављен  је  од аутоцитата  потписника ових редова. Из њих се јасно види да су „процеси дугог трајања“ нашу Цркву увели у кризу небивалу у њеној новијој историји, која је, између осталог, довела до уклањања с катедри чак петорице епископа од 2010. наовамо. Крај кризе се не назире, а ближи се 2019, када би требало да славимо осам векова  светосавске аутокефалије.  

Аутоцитати не доказују да је потписник ових редова „пророк“, „врач погађач“ и томе слично. Они само показују да непријатељима, за сада, полази за руком да роваре, мада њихове методе није било тешко „прочитати“, ако се има елементарно познавање црквене историје.                 

Ситуација је заиста тешка. Ипак, не смемо заборавити да се због попа Николе не мрзи Свети Никола. Срби су претрпели и теже ствари, па су остали и опстали.

Који чита, да разуме.     

БОРБА ПРОТИВ „ПАСИОНИРАНИХ“ 

Још 2003, у тексту „Лажни зилоти против Цркве Христове“, писао сам: “Руски теолог, ђакон Андреј Курајев, тврди да је у сваком народу свега десетак посто људи дубински религиозно; они желе да живе озбиљним личним духовним животом, да редовно похађају богослужења своје вере и да испуњавају све што им вера налаже (наравно, по мери својих снага). Остали су, како он каже, “религиозно вођени”, то јест поводе се за понашањем својих религиозно најозбиљнијих сународника. Када је број хришћана у Римској империји порастао на десет посто, хришћанство је добило слободу исповедања (за време Светог цара Константина), а затим постало и званична вера Истока и Запада Европе. Због тога се борба за душу једног народа води пре свега за тих десетак посто најревноснијих. Остали ће већ ићи за онима који су одлучни верници.

Непријатељи нашег народа су одавно свесни да Србе, који се духовно буде, треба поцепати и разбити на мноштво узајамно супротстављених групација. Нипошто се не сме дозволити да постоји десет посто уцрквењених православних верника, јер, као што смо рекли, за њима ће ићи и сви остали. Тај проценат боготражитеља треба разбити на мање групе, на секте и сктице, да се потомци Светог Саве никада више не окупе око најважнијег циља – испуњавања воље Божје у животу. Нови светски поредак, тај компјутерски тоталитаризам последњих времена, све је израчунао и прорачунао, јер су његове претече тако вековима радиле: преводиле Србе у римокатолицизам, турчиле, отуђивале од националног стабла. Први покушај разградње духовне целовитости нашег народа изведен је путем секти, од адвентиста до сатаниста. Међутим, деведесетих година XX века, захваљујући раду на обавештавању јавности и превенцији духовних болести, људи су сазнали шта су секте и почели да их се клоне. Зато је из западних централа стигло ново наређење: понудите им “друго Православље”.       

ДУХ  РАСКОЛА И ОМРАЗЕ        

Године 2010. писао сам, у тексту „Раскол или помирење“, следеће“: “Раскол је, у једном православном народу, најстрашнија могућа појава, јер разбија његово духовно јединство. Технологија изазивања раскола испробана је у 20. веку: тако је, да би се прибилижио Западу и добио помоћ у борби против Турака, грчки председник, Елевтерије Венизелос, двадесетих година прошлог века на цариградски престо довео авантуристу Мелетија (Метаксакиса), који је у богослужбену употребу увео римокатолички (тзв. „нови“) календар, раније усвојен као грађански у државној пракси. То је у Грчкој довело до црквених подела које трају до данас. У Совјетском Савезу, раскол је изазивала политичка полиција (ЧЕКА, касније НКВД), и за њих је двадесетих година 20.века био задужен извесни Јевгеније Тучков. Прво је створен тзв. „обновљенски“ раскол (екстремно модернистички) и затим су продубљиване „десне“ (катакомбне) тенденције. Дошло је и до прекида општења Москве са „белоемигрантском“ Руском Заграничном Црквом (тај раскол је, почетком 21. века, залечен, између осталог захваљујући личном ангажовању Владимира Путина.) /…/

Наши непријатељи, наравно, знају зашто је не само мистички, него и политички, потребно расколити Србску Православну Цркву. Она је последња спона између Срба, ма где год да живе. Разорити њихово основно јединство није безначајан циљ у геополитичкој игри коју је црни маг Савета за иностране односе, Збигњев Бжежински, назвао „Велика шаховска табла“.  У СПЦ треба спречити сваки независни облик мишљења и делања, одвојити „православно“ од „националног“ и, накрају крајева, Србе од Руса. Наравно, зато су заинтересовани многи – премноги, а нарочито „намјесник Кристов”/…/. Пошто је, баш међу Србима, шеф државе Ватикан најнежељенији гост, из Цркве се морају уклонити сви они који се противе његовом доласку. А раскол је опробан метод: из игре избацује људе који „преозбиљно“, „зилотски“ схватају своју веру, и нису решени на екуменистички квази-дијалог. То су они које је руски историософ, Лав Гумиљов, звао „пасиониранима“. А „пасионирани“, спремни на жртву и одлучни у ставу, су, по Гумиљову, покретачи историје. Пошто је, по Фукујами, идеологу неолибералне империје, историја завршена, онда су пасионирани – (људи који своја уверења не мењају као рубље, то јест – свакидан) више него ИЗЛИШНИ.

То виде политички технолози у редовима НАТО окупатора и њихових квислинга у Србији. Али, то би требало да виде и епископи наше Цркве. Јер, „епископ“ значи „онај који надгледа“ – виделац, стражар, осматрач“.

ИЗ ИСТОРИЈЕ НАШИХ РАСКОЛА        

Те,  2010,  у истом тексту, објашњавао сам суштину раскола: “Реч раскол значи поделу у Цркву која није заснована на догматским разликама (догматско застрањивање зове се „јерес“ од грчке речи „ајрео“, што значи „бирам“; јеретик је изабрао веру супротну вери Цркве). Расколи су углавном почињали црквено-политичким разлозима. У историји Срба, није их било до 19. века, када је краљ Милан, аустрофил и „евроинтегративац“, протерао митрополита Михаила, русофила и словенофила, и увео незакониту јерархију, на челу са митрополитом Теодосијем. Разум је, на крају, превладао, и, после повлачења Милановог с престола, ред и поредак у Цркви су обновљени. За два раскола после Другог светског рата крива је србофобна политика Јосипа Броза – то су расколи у САД, везан за владику америчког Дионисија, и неканонско проглашавање „аутокефалије“ „Македонске православне цркве“. Први је решен мудром и помирљивом политиком патријарха Павла, а други још траје. Секта „дедејићеваца“, црногорских аутокефалиста, настала је захваљујући сепаратистичким тенденцијама црногорске квази елите, која је монтенегринским антисрбством настојала да од „србске Спарте“ направи „Црвену Хрватску“. И црногорски раскол здушно су подржале,  јавно и тајно, одређене римокатоличке структуре (сетимо се незанемарљиве улоге почившег дон Бранка Збутеге у пружању руке „дедејићевцима“)“.   

ИЗ ИСТОРИЈЕ                                                                                                                      

Опет аутоцитат из 2010, из чланка „Васељенски антинационални сабор“: “Не заборавимо: чим је пала слободна Деспотовина Ђурђа Бранковића 1459. године, србске црквене области нашле су се подвлашћу грчке Охридске архиепископије (1459-1557). Године 1531, митрополит смедеревски Павле одметнуо се од Охрида и, ослањајући се на угледне Србе, а подмићујући моћнеТурке, себе прогласио Пећким патријархом. Охридски архиепископ га је проклео, а цариградски патријарх свргао и коначно укинуо Пећку патријаршију. Тек 1557. године, када је најмоћнији човекна султановом двору био Србин Мехмед паша Соколовић, Пећка патријаршија је обновљена, а на њено чело је дошао Мехмедпашин брат Макарије. Велики везир србске крви је размишљао не толико крвљу, колико мозгом: у борби против Хабзбурга и Млетака, иза којих је стајао Ватикан, њему је био потребан, бар делимично задовољан статусом, многобројни србски народ, од Марче и Гомирја до Видина и Охрида. Логика је проста: не треба их духовно тлачити, да не би ратовали на страни Запада.

Међутим, СПЦ се касније ипак укључила у ратовање Срба за слободу, и подстакла свој народ да се с Аустријанцима бори против све назадније турске власти. Као што је цариградски патријарх признао обнављање Пећке патријаршије 1557. Године под притиском турске државне власти, тако су Турци и Фанар (назив истамбулске четврти у којој се налази средиште Патријаршије) договорили да смире несмирене Србе, и 1776. Пећка патријаршија је опет укинута. Период фанариотске управе над Србима (у Старој Србији, Босни и Херцеговини, централној Србији и другде) чувени историчар наше Цркве РадолсавГрујић, описује овако: "Још су фанариоти настојали да погрче Српску Цркву, а онда постепено и народ. Стога се у свима јужним крајевима нашим истисли словенско богослужење и увели грчко; а владикесу и по другим крајевима служили само грчки. Старе рукописе и књиге, словенски и србуљски писане и штампане, палили су и уништавали. А да убију народну свест и понос забрањивали су прослављање Крсног Имена и српских светитеља!"

Срби који нису били подвлашћу фанариота налазили су се у разним црквеним областима и под различитим јурисдикцијама, и тек је са настанком Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и залагањем краља Александра, Пећка патријаршија обновљена не само као црквена аутокефалија, него и каонационална институција.

И Срби и њихови непријатељи знају: док год постоји јединствена  Српска православна црква, дотле комадање србског националног бића није завршено“. Тако сам писао пре пет година. Читаоцу остављам да закључи колико су анализе биле тачне. А волео бих, Господ зна, да нису биле тачне.           

Остаје нам да се молимо  и будемо будни. Ма шта се дешавало, Бог ће помоћи – ако, како рече патријарх Павле, буде имао коме.    

Жрнов, Београд, 4. јуна 2015.