ИЗ ИСТОРИЈЕ СРБСКО – ВАТИКАНСКИХ ОДНОСА:СРЕДЊИ ВЕК

У историји Срби никад ништа добро нису видели од Рима. Још 1199, кад је Иноценције Трећи сазнао да му србски бан Кулин у Босни није одан, писао је угарском краљу Емерику да наведе Кулина да се одрекне "јереси", а, ако не буде пристао, да упадне у Босну и протера Кулина и све који Рим не признају. Године 1221. папа позива на крижарски рат против Срба у Босни, да би 1235. Босну предао мађарском херцогу Коломану, сину Андријином, и доминиканцима – инквизиторима, који су добили овлаштења да убијају све који одбију папин загрљај.

Бан Нинослав и Срби убили су неколико инквизитора мисионара, да би Коломан упао у Западну Босну и, по изразима папе Гргура Деветог (1238), "уништио јеретичке напасти и довео Босну на светлост католичке чистоће“. Пошто је протеран из Босне, католички бискуп се настанио у Ђакову, одакле га је 1246. папа позвао да иступи у рат против босански Срба – "јеретика". Године 1247. папа је изјавио да нема никакве наде "да ће се та земља од своје воље обратити католичкој вери", и да је једина нада у мађарске крижаре. Угарски краљ Лајош и острогонски надбискуп Никола кренули су у крижарски рат против Твртка Првог 1363, али су их Срби из Босне до ногу потукли и истерали. Краљ Сигисмунд, веран римској мржњи, 1408. упада у Босну и убија, пљачка и коље – али Срби и даље остају верни Христу, а не потчињавају се папи. Босански краљ Томаш, пред пропаст своје државе, каже доминиканцу Николи Барбуђију (1459), да је "већина његових Босанаца противна католичанству и више воли Турке него католичке силе". Народна песма из тог доба каже да је Томаш, зато што је постао паписта да би сачувао власт, "свој браћи својој омрзнуо / и голубу, на јеловој грани".

И у Србији је све било јасно – Свети Сава је одвојио Србство од Рима, чији су крижари владали Византијом. Тражећи аутокефалију за своју цркву од патријарха цариградског 1219. године у малоазијској Никеји, где су се налазили остаци Византијског царства, он је државу Немањића заувек определио. Како је говорио владика будимски Данило, из Европе је већ тада допирао смрад инквизиторских ломача и Св. Сава је хтео да спасе свој народ од пада у јерес која потпаљује ломаче.

Године 1319, папа Иван Двадесет Други обратио се Филипу Таренском, носиоцу титуле цариградског владара, са жељом да се против краља Милутина покрене крсташки рат – јер је он "неверник", "шизматик" и "непријатељ Римске цркве", а 1320, после ратних успеха Угара у борби против Срба, папа је позивао Немце, Пољаке и Чехе да се удруже са Мађарима како би се "шизматичка" Србија покорила.

Римокатолици су,ипак, упркос делима „намјесника Кристовог на земљи“, у Србији имали пуну слободу вероисповедања, па и право на своје храмове. Дубровчани и Саси су се слободно молили Богу на свој начин, усред православне Србије. (Али и краљ Милутин и цар Душан својим закоником строго су спречавали превођење Срба у римокатолицизам.) Паписти, са своје стране, нису били тако толерантни: угарски краљ Лајош је 1306. наредио крашовском жупану да похапси све православне свештенике са женама и децом, а да на њихова места доведе жупнике, како би сви "шизматици" били покатоличени. Лајош је 1356. године, 4. јуна, у Загребу објавио рат"против шизматичких и неверних Срба да би их повратио мајци цркви", што је папа Иноценције Четврти радосно поздравио. Чак и кад је Лајош променио план и ударио на Венецију, папа га бодри да не заборави рат против Србије, па Мађари 1358. освајају Мачву и Београд, приморавајући православне свештенике да признају папу.

Због тога су Срби добро знали ко су паписти. Док је Јован Седми Палеолог потчинио Византију папи (Флорентинска унија), деспот Ђурађ Бранковић фрањевцу Ивану Капистрану, који га убеђује да прими римокатолицизам, каже "да је он веру својих отаца свагда чувао и поштовао до своје дубоке старости, па су га његови поданици сматрали за мудрог, мада несрећног, владара, а кад би пред смрт променио веру, сматрали би га за полуделог старца".

НАСИЉЕ СЕ НАСТАВЉА: СРБИ У ДОБА РОПСТВА

Паписти су Србе кињили и у доба турске власти. Године 1577. основали су језуити Colegium graeco-ruthenicum и Colegium illiricum, чији је циљ био обука мисионара за рад међу Грцима, Русима, Бугарима и Србима. Папа Гргур  оснива "Congregatio de propaganda fide", чији је циљ био "да спасава народе који су заблудели због незнања или смртносног греха, те су преобразили своју људску природу у животињску". Међу "животињама" којима треба проповедати нашли су се и Срби. Папе су обећавале помоћ Србима у рату за ослобођење од Турака само под условом да се покатоличе. Наш народ, свагда слободољубив, био је спреман на војни савез са Западом, али да му се у веру не дира. Патријарх Јован ( Кантул ) је 1608. са војском обећао сваку сарадњу, али "у наше стране никако нећемо ни језуита, ни никога другога, који би пук хришћански обраћао на закон римски зашто отле би могло бити велика скандала међу народ".  

Између 1530. и 1540. године из Србије и Босне преко 3000 Срба, бежећи испред Турака, стиже у Горски Котар и Белу Крајину, на простор између српских манастира Гомирја, Марче и Лепавине. Марчу је 1578. основао српски митрополит дабробосански Гаврило (Аврамовић ), код Иванграда близу Загреба. Ове Србе Беч је, као добре борце, примио у војну службу, да Хабзбуршку монархију бране од Турака. Године 1611, Србима у Војној Крајини (Вретанији) патријарх Јован Кантул (свештеномученик, три године касније убијен од Турака) поставља епископа Симеона, кога загребачки бискуп и хабзбуршка државна власт приморавају да оде у Рим и пред папом изјави да прихвата унију (унија подразумева очување спољашњег обреда Православне Цркве уз прихватање папске врховне власти). Штетне последице Симеонове делатности уклања епископ Максим Предојевић, који одбија наређење цара Фердинанда да иде у Рим по хиротонију, и прима је од патријарха пећког Пајсија. Повела се велика борба српског народа за очување свог идентитета: године 1626. загребачки бискуп извештава о томе да су жумберачки Срби поунијаћени, али да их има још који се буне, зато што их на то подстичу калуђери, који су због тога претучени и протерани.

Беч на то одговара да су и они за унију, али да је опасно примењивати силу, јер су Срби граничари према Турској, и могли би се опет одметнути Турцима. (Срби су, у овим документима, називани Рашани или Раци, а другачије и Власи.) Године 1642, после смрти владике Максима, папски нунције у Бечу покушава да Србима на Жумберку и у околини наметне за епископа латинског фратра и србомрсца Рафаела Леваковића, али Двор, плашећи се побуна Крајишника, ипак прихвата српског кандидата, за кога паписти веле да је „највећи антикатолик од свих тамошњих шизматика“. Године 1668, под притиском загребачког бискупа Петра Петретића, аустријски цар Леополд одузима српском епископу марчанском Гаврилу Мијакићу владичанство, и на престо две године касније доводи унијату Павла Зорчића. Сви православни калуђери марчански су похватани и одведени у ропство на Малту, да буду веслачи на галијама, да би тако, после дугих мука и робовања, били уморени. Због наводног учешћа у завери Зринског и Франкопана, епископ Гаврило бива бачен у тамницу да би 1686. године био умучен од папистичке власти Хабзбурга.

Срби су се опирали колико и како су могли. У марту 1742. писали су патријарху своме, Арсенију Четвртом Шакабенти, следеће писмо: „Откад је први унијатски епископ Павле Зорчић примио унију, свагда и сви после њега до садашњег унијатског епископа Теофила Пашића чинили су насиље и мучитељски, а не учитељски, приморавали нас на унију, а највише наше калуђере Гомирце, тако да их доста има по галијама и по тамницама и по мору, а везање, одвођење, робљење и затварање (калуђера) нашег манастира Гомирја нико не може изразити“. При том, унијатски владика Пашић устоличен је уз помоћ војске, и уз претње да ће свако ко му се противи бити кажњен смрћу, уз конфискацију имовине. Срби у писму додају: „Многи наши људи су ради унијата Пашића били целу годину у Карловцу оковани и љутим робовањем и затвором мучени, а неки су у тамници и помрли. И доиста, да није наш манастир Гомирје устао против Пашића и дао трошак за процес, као што је увек давао трошак и труд, учећи нас вери хришћанској и бранећи нас од унијата, заиста би заувек сви остали унијати“. И године 1758. Срби са Жумберка се жале карловачком владици да поунијаћени свештеници врше насиље над њима, док они имају у виду своје претке и спремни су да за своју веру и умру. Унија је Србима са Жумберка војном силом наметнута тек 1769.

Толико, значи, о истинитости речи кардинала Бозанића, који је, поводом обележавања четири века унијаћења Жумберка, за православне Србе из Босне и Србије тврдио да су стигли из некакве „Турске Хрватске“, и да су загребачки бискупи,из „кршћанске љубави“, помагали увођење уније (они су, у ствари, били главни подстрекачи насиља против православних Срба, њиховог свештенства и монаштва, и, као сви паписти кроз векове, немилосрдни уништитељи свих оних који су одбијали да се потчине Риму.) И, да не заборавимо: у хрватским историјама унијаћења пише да су на Жумберку живели некакви „Власи“, нигде се не помиње да је насиље провођено над Србима, који су поунијаћени па похрваћени (да и не говоримо о томе што се данас причају приче о „хрватско-бизантском обреду“ који никад није постојао).

Римски пропагандисти нису успевали тако лако. Двеста фрањеваца у Босни држало је свега тридесетак хиљада римокатолика под својом духовном влашћу. Босански бискуп Никола Оловић жали се да су 1675. у целој Босни успели да пориме само 51 душу, и то углавном жене ради удаје.

Но унијаћење је ипак успевало у западној Херцеговини, Далмацији, на Кордуну, Банији, код Личана. Поунијаћен је,видесмо, Жумберак. Методе су биле сурове, гнусне, подле – али, мало по мало... Лаж, насиље, обмана...

РАЗБИЈАЊЕ СРБСКОГ ЦРКВЕНОГ КОРПУСА  

Деклараторије Марије Терезије од 1779. године (Rescriptum Declaratorium Illyricae Nationis) убедљиво дешифрују чак и захтеве данашње глобалне Империје да се СПЦ организационо прилагоди новој политичкој карти Балкана. Наиме, православним Србима из Војне границе Деклараторијом су биле загарантованe привилегије „у стварима које се тичу вере, савести и верских обичаја”, под условом предвиђеним у чл. 38: „Забрањујемо најстроже да се ниједан од Наших поданика не рукоположи за свештеника и не производи за архимандрита у Пећи, или другом коме месту у Турској... Исто тако, не сме се убудуће без Наше највише дозволе ниједном свештенику који дође из туђих земаља, па ни онима који се сада налазе, без наше изричне дозволе у нашим наследним земљама, даљи боравак овде допустити, него ови последњи имају се одмах протерати”. Исту тежњу за црквено – организационим изоловањем православних Срба под њеном управом од других делова јединственог црквено – народног организма показивала је и Млетачка Република. Тако су одлуком млетачког провидура од 27. фебруара 1759. године имали бити прогнани из провинције (Далмације и Боке Которске) сви попови грчки и калуђери, који су из страних држава. Један извештај млетачком Сенату из претходне 1758. године показује да је оваква црквено – територијална изолација млетачких православних Срба замишљена као прва степеница у њиховом унијаћењу. Наиме, у наведеном документу се предлаже „из државног разлога” безусловна забрана православним свештеницима да имају контакте са другим државама, међу којима се, поред Турске и Аустрије, чије је помињање због мноштва Срба у њима  - разумљиво, наводи, и то, Милашевом речју, „поглавито Русија”, као земља из које се „сије мржња не само према латинским прелатима, него и противу саме државе”.

У историји велики покушаји реформе живота и рада СПЦ углавном су били везани за настојања империјалних сила да измене српски духовни идентитет. Гроф Колер, повереник хабзбуршке царице Марије Терезије, средином XVIII века спроводио је такве реформе на територијама Срба у тзв. Војној граници. Он је укидао прослављање српских светаца у црквеном календару, кривотворио православни катихизис, укидао „древне народне обичаје спојене и освештане црквеним култом погреба и опела”. Мита Костић, изучавалац овог периода српске историје, каже: „Душу народа нарочито су погађале опрезне, али одлучне противруске тенденције културно-просветне политике, које су прекидале све везе с Русијом, затирале у народу сваки руски траг и уопште тежиле да еманципују духовни живот Срба од руског утицаја. Из спољнополитичких разлога те тенденције су прикриване, нарочито оне културно - просветних реформи; њихово дејство народ је осећао само по прогонима руских емисара и исељеничких агената, престанцима рада руских школа и одласцима руских учитеља, по затвореној граници за увоз руских књига... Црквене и школске књиге штампане у Курцбековој штампарији из којих је цензура избрисала сваки помен Русије изазивало је нелагодан осећај усамљености у борби за одбрану вере, сводило је још јаче све бриге на очување вере и народности и инстиктивно је појачавало осећај неповерења према свим културно - просветним реформама предвиђеним у Регуламенту”.

   МЕТОДЕ УНИЈАТСКОГ ДЕЛОВАЊА

Кад Србин чује реч „унија“, одмах му на памет пада унијаћење његових предака, које је Ватикан спроводио уз помоћ Млетака и Хабзбурга, приморавајући децу Светог Саве да признају папу римског, а нудећи им да,за почетак, сачувају свој „гркоисточњачки“ обред.

Реч „унија“ нас подсећа на Матавуљевог Пилипенду, који неће да пређе у „царску виру“, макар умро од глади; такође, не можемо ни изговорити ову реч, а да се не сетимо свих лукавстава и подлости којима су се служили латински мисионари да би Србе преверили. Између осталог, у санктпетербуршком часопису „Дух Хришћанина“ (април 1863.), Живојин Жујовић, као студент руске Духовне академије, објавио је чланак „Унијатство у Херцеговини“, у коме такве методе описује. Пре свега, Жујовић уочава да Ватикан и Беч дају огромне паре за преверавање православних. Сиромашне младиће из Херцеговине преузимају језуити, и улажу у њих: „Домаћи живот будућих фратара је такав да се бољи пожелети не може: живе у пристојним и уредним становима, имају обилну и укусну трпезу, носе прикладну одећу, једном речју – све што им је потребно и више од тога, налази им се при руци…“

Учећи своје васпитанике „свакидашњој животној мудрости, да им, на пример, лице буде пријатним осмехом украшено кад разговарају са другим људима, а нарочито са силнима овога света“, језуити, по Жујовићу, постижу свој циљ: „Млади Херцеговац, после неколико година проведених у Риму, већ више није Хрецеговац; сада је то овејани католик, папист и Италијанац! За њега бисте рекли да се родио у кући првог папиног миљеника: благ, услужан, до крајности обзиран. Све што је у домаћем духу, њему је потпуно страно; све што је драго његовим земљацима, оцу му и мајци, што је пре било драго и њему самом, сада је за њега необразованост и глупост… Још мало па ће му све што је његово рођено постати до крајности одвратно“.

Чим млади фратар дође у родни крај, почиње да делује међу поунијаћеним Србима, учећи их да одбаце свој дотадашњи идентитет, верски и национални: „Чује ли само фратар да унијат, при сусрету са православним, поздрави овога по народном обичају: „Помози Бог, брате!“ и добије од њега одговор: „Бог ти помого, брате!“ одмах наређује унијату да то убудуће не чини. „Кад хоћеш да поздравиш Влаха, реци само: „Хваљен Исус!“ (мада овакав поздрав нема готово никаквог смисла на српском). „А и како ће теби Влах бити брат?“ „Како да зовемо православне?“, питају понизни унијати. „Зовите их кудрови (кудрави пси, на српском), репови (репоње), ркаћи (бикови који руше ограде и ниште усеве)“, сведочи Жујовић о методама антиправославне пропаганде.

Чувени херцеговачки архимандрит Јоаникије (Памучина), кога Жујовић цитира, овако описује свој разговор са једним Србином унијатом: „У једном селу где сам се и ја догодио у кући сиромашног православног хришћанина, дође ми у кућу домаћинов сусед унијат. После краћег разговора, запитам га ја: – Зашто ви толико мрзите и свакојаким бесчастним именом грдите своју сабраћу, православне Србе? – Не питајте ме, оче, за то сам се сад с својим патром свадија, па ме већ и због овога сигурно неће мимоићи нека беда! – Каква то беда? – запитам га ја. – Такав да ми и за оно триба сутра (када се будемо скупили у цркву на богослужење) изит изван пука. Питали сте зашто ми ружећим именима зове православне? А зар не знате да нас патри малтене силом на то натеравају? А ево како је још придикао патер.

Ја га малопре упитам: – Хоће ли се кудрови спас, и хоће ли и они у рај? – Шути! – јетко ме је прекинуо фратар. – Кудровска вира је никаква (најгора) вира; они нису достојни ни носити име људи! Кудрови у Бога не вирују, од њих нема гориј нико на овом свиту; они су иљаду пути грђи него Турци, и боље се иљаду пути потурчити, него њихову виру примити. Когод не вирује у светог оца папу, он у рај не море, окром дите од седам годишта. – На то му ја одговорим: – Хоће ли то бити тако, патре? И како то тако да море бит, кад се они моле Богу као и ми, и исповидају, и причешћују се, и посте и боље него ми?

Како се само разгњевио на мене патер, како ме је погледао. Просто сам се престрашио. Па онда одједном загалами: – Ни једне више, проклетниче… Дабогда занимио! (никаквиј закон и вира!)/…/Тако фратри поступају са нама“. Сутрадан – наставља отац Памучина – пун жалости и једа пођем код фратра, и пошто се обично поздравимо, рекнем му: – Шта сте ви то море синоћ говорили пред простим људима, зашто ширите тако ниске мисли као оно синоћ кад сте били у том и том селу? Или можда мислите да је ово папина а не турска земља, да су све ово пусте њиве, па сте изнели сваког семена да сејете куда вама драго? Варате се, љубезни! Таквим проповедима ви само унижавате себе. Зар је јеванђеље то што сте ви синоћ говорили?Тако ли ваша богословија учи? – Донекле збуњен мојим речима, фратар ми доста заобилазно одговори: – Зашто бих ја о вам ружно говорио, та ми смо скоро једноверци, и наша вира је од грчко–источне само у два–три ричи разлучила? Ако сам синоћ што и беседија, беседија сам за Луторе и Калвине.“

Архимандрит Памучина наводи још једну врло интересантну фратарску проповед. Ево одломка из те проповеди, од речи до речи:“Немојте се Богом клети, најбоље вирујте у светог оца папу, па поштујте свога редовника исто како Бога; јер ви Бога не видите и не знате, но мисто Бога гледајте свога редовника; па како год вам он каже, онако је истина, исто као да вам самиј Бог каже. Ја Бога видим сваки час, и да ја оћу сад би сиша овди Исукрст, но ја нећу, будући да сте ви грешни. Кудровима (православнима) ништа не вирујте, и држите их за никакву (овде је реч „никакав“ употребљена опет у смислу увредљивог ниподаштавања) виру, – и, ако морете, тајно да нико не види, урадите им свако зло, убите га, украдите му, слажите му, одајте га силноме, па не би ли се ова никаква вира, што у светог оца папу не вирује, искоренила; и ово све кад би извршили, било би довољно за спасење душа.“

Зар је онда чудно што су се поунијаћени, па покатоличени, Срби однародили? И зар је чудно што су се од њих 1941. године регрутовале најгоре усташе? Зар је чудно што су им самостани попут Широког Бријега у Херцеговини и Петрићевца у Бањалуци били седишта?

Александар Фјодорович Хиљфердинг, руски фолклориста, био је од 1856. до 1859. године конзул Руске царевине у Босни. Он је то однарођавање врло лепо запазио: „Србин–католик баца све што је српско као православно и неће да зна за српску отаџбину и српску земљу. Он зна само за своју ужу домовину, па се назива Бошњаком, Херцеговцем, Славонцем, према покрајини где се родио. Свој језик не назива српским, него босанским, херцеговачким, далматинским, итд.Кад хоће да да шири појам о језику који је један исти и у Босни, и у Херцеговини, и у Славонији, он га назива „нашким језиком“, јер ни сам нема опште отаџбине, нема општег народног имена. Осим своје уске области, има још само једну отаџбину – а то је римокатоличка црква“.

А онда је дошао 20. век. Створена је и "света" папина држава, "Независна Држава Хрватска", која је одмах почела да ради на "обраћењу несједињених"... То нас је коштало милион глава.

   О КЊИЗИ ЈОВАНА РАДОНИЋА

О  овоме,и много чему другом, може се, на једном месту, читати у једној књизи, књизи коју треба да има свака србска кућа. И то је књига коју би Срби, да имају своју државу, или да имају озбиљне делатнике међу црквеним историчарима, давно поново штампали.        

Наиме,године 1950, у издању Српске академије наука, појавила се студија историчара Јована Радонића „Римска курија и јужнословенске земље од  XVI до XIX века“. До дана данашњег, то је једна од најзначајнијих студија о односу папства према православном Србству. Рађена по најбољим изворима ( пре свега, изворима саме Римске курије ), она нас, када је узмемо и руке и пажљиво прочитамо, буди из интелектуалног и моралног дремежа, коме смо тако склони. Њена аргументација је убедљива, стил којим је писана класичан, закључци који се намећу неизбежни. Које год место у књизи да се нађе, има шта да се прочита.

Рецимо, период којим се књига отвара, почиње саопштавањем становишта моћног кардинала Роберта Белармина ( 1542 – 1641 ), који, у свом трактату против јеретика, тврди да је папа безгрешан, и да његови следбеници морају да га слушају чак и ако би тврдио да је порок добар, а врлина лоша. Онда нам бива јасно како се све касније одвијало – папини следбеници у нас су пречесто веровали да је врлина порок и обратно. Зато су им и усташка клања деловала као борба против „мрског, шизматичког Бизанта“.

У другој половини 16. века, папе су се веома заинтересовале за Балканско полуострво, па Пије Пети мисију уније на Балкану поверава ученом бискупу Бонифацију Стефановићу Драколици, кога је већ слао на двор руског цара Ивана Силног. Папа Клемент Осми нуди унију патријарху пећком Јовану и Србима, и обећава помоћ у борби против Турака: али, како каже Радонић,“њима стало беше да искористе помоћ западњака, да би се ослободили, док су западњаци, особито папа, желели да се помоћу Срба утврде у западној половини Балкана и те крајеве придобију за унију. И Срби, и западне силе гледали једни друге да надмудре“; и још:“С обзиром на тешку ситуацију у Турској, патријарх је тражио од папе новчану помоћ, али се из папина држања јасно видело да се патријарх тој помоћи може надати само онда, ако буде пристао на унију“.

Срби, чак и ако су били у тренутном сукобу са неким од својих црквених поглавара, нису пристајали на унију. Радонић вели за Паштровиће почетком 17. века:“Надбискуп је хтео и желео да искористи у интересу уније затегнуте односе Паштровића са патријархом Јованом/…/“

Папски визитатор Петар Масарек одговара писмом на интересовање ватиканске Конгрегације за пропаганду вере указује да су „упорни у вери због незнања и простоте“,“мрзе људе римскога закона и да се не могу преобратити( sono incorvertibili) подржавани у томе од својих епископа, монаха и свештеника“. Радонић вели:“Римска црква, наглашава Масарек даље, изгубила је много увођењем новога, Григоријанског календара и тиме навукла на себе још већу мржњу православних Срба. Латини су, кажу они, измислили нови закон, противан божјим и наредбама светих отаца. Масарек ово истиче нарочито стога, што су му стари људи католици у овим крајевима говорили, да би Срби и Бугари били боље расположени према латинској цркви када би и покретни и непокретни празници падали у исто време“.

У мају месецу 1627. године, Конгрегација доноси акт којим се тражи да се преверицама од православних не намеће латински обред, него да се задржи грчки. Суштина је у превари – догматска кривотворина се убацује у чоколадну обланду традиционалног ритуала.

Средина 17. века била је период снажног деловања папског мисионара Леонардија, који је покушао да заврбује цетињског владику Мардарија. О разлозима Мардаријеве склоности унији Радонић бележи:“Епископ Мардарије,у преговорима с Римом око уније, руководио се поглавито материјалним интересима. У представци, упућеној Конгрегацији преко својих делегата, тражио је да му се одреди иста она плата коју имају католички бискупи у Турској“. Леонарди је веровао да ће преко Мардарија упецати многе душе за „Петровог наследника“, па је предалагао да Рим штампа богослужбене књиге и требник на црквенословенском, али у складу с папским доктринама. Горди Леонарди, изучавајући живот православних Срба у Црној Гори и Приморју, истиче ( наравно! ) незнање свештеника и народа, њихово непознавање молитава и заповести Божјих, ретку исповест; али, наглашава да строго посте и да ( опет из незнања, по Леонардију!) мрзе латинску веру, сматрајући разлике у обредима разликама у вери. Зато треба исправити њихове богослужбене књиге и послати им фратре који држе пост, јер ће то придобити многе „шизматике“.

На унијаћењу Срба радио је и барски надбискуп Андрија Змајевић,  пореклом од црногорских преверица; он је  настојао је  да убеди патријарха Арсенија Чарнојевића да призна папину власт. Иако је известио своје надређене да је патријарх био љубазан, па чак и да се слагао са њим око папиног првенства, врло брзо се испоставило да није и не може бити тако. Скопски надбискуп Петар Богдани 1678. се жали, како каже Радонић, да „шизматички“ патријарх Арсеније „гони католике/…/ да жању његове њиве, поступа охоло и тирански према католичком клиру да би га, на крају крајева, приморао да прихвати шизму“.Радонић уочава да су арбанашки бискупи,стриц и синовац, Андрија и Петар Богдани, показивали према патријарху Арсенију и његовој пастви мржњу која није била само верска, него и национална.

Много се радило и против православних у Далмацији. Тако је доминиканац са острва Хиоса, Петар Каломата, поручивао Млечанима да не дозволе Србима да имају свог епископа. Зашто? Радонић пише:“Ако би се, каже он, допустило да православни ( шизматици ) у Далмацији добију свога епископа, пропала био не само свака нада да ће се српски Морлаци извести на добру светлост, него би током времена Морлаци римскога закона, прихватили православље, сматрајући да је оно боље од римокатоличке вере, када виде да и сам дужд иде на руку православљу“.           

Дубровчани су, у току читавог Средњег века, имали изврсне везе са Србијом Немањића, и потпуну слободу вероисповести. А какав је био однос Дубровачке републике према Србима, описује Радонић:“Иако их је било врло мало, дубровачки Сенат пазио је врло бодро да се Срби насељавају у што мањем броју на територији Републике. Питање православних у Дубровнику  нарочито акутно беше за време преговора Дубровачког сената са грофом Алексијем Орловим, главним командантом руским у Медитерану, у пролеће 1775. Дубровчани, крај све тешке ситуације у којој су се налазили, нису никако хтели допустити подизање православне цркве у самоме граду Дубровнику, како су тражили Руси. Најзад, Сенат је пристао да руски конзул може имати у своме доме православну капелу за чланове консулата и руске поданике/…/“                

За то време, Марија Терезија и њен гроф Колер, по Радонићу, укидају свеце у српском календару 1776, покушавају фалисификовање катихизиса, забрањују сахрану покојника око храмова и у портама. Срби у војној служби Беча се буне и не дозвољавају да их ико одвоји од вере. Њихов поглавар, митрополит Вићентије Јовановић Видак, придружује се свом народу у одбрани његових легитимних права. Бечке власти биле су гневне на Видака, али он није одустајао.

 Митрополит Стефан Стратимировић је Видакову борбу наставио. Два пута га је примао цар Јозеф, оптужујући Србе за везу са Русијом због чега он, Хабзбург, подстиче унију, без које се, наводно, Срби ни не могу спасити.  Архимандрит Јосиф Рајачић, поставши далматински епископ, водио је велику и одлучну борбу против акције унијатског бискупа Смичикласа, па је у Шибенику отворио православну богословију. Борбу је наставио и као поглавар Србске Цркве у Аустроугарској.

Године 1900, отпочела је, с благословом Ватикана, велика клерикализација Хрватске, с циљем да се јаз између Срба и Хрвата трајно продуби.Године 1912, бечки двор, који је спремао рат против Краљевине Србије, укинуо је  централне власти србске аутономије. Мађари су поставили огромне препреке подизању православних народних школа. Једним потезом пера поништене су  србске привилегије, крвљу стечене још у 17. веку. Али, био је близу и час ослобођења; Срби се нису предавали вековном непријатељу, који је крвавим злочинима 1914, у Мачви и другде, показивао лице своје тобожње „уљудбе“ (цивилизације).

Када је Беч окупирао  Босну и Херцеговину, Срби су опет били на удару.  Нису се предавали:“У борби с римокатолицизмом, православни Срби као да су мутно осећали да је одбрана вере у исто време одбрана њихове народности, вековних обичаја и традиција“, каже Радонић. Беч је, ради колонизовања Босне и Херцеговине, почео да насељава Немце, Пољаке, Чехе, русинске унијате, и свуда је доводио своје фратре и часне сестре да би поспешио покатоличавање донедавно чисто србских крајева. У томе није успео, па је, после Видовдана 1914, отпочео да хушка шуцкорски, антиправославни олош на масовне  злочине против Срба, а нарочито против њиховог јуначког свештенства.

Поражени су. Аустроугарска је нестала.

Срби су остали „необративи“ у папску веру.

Радонићева књига је сведочење о томе.

Ово неколико речи пишем после једне велике бруке у Сарајеву, која не пада на мученички србски народ, него на оне који су га се постидели пред папом Фрањом, лажним миротворцем. Надам се да ће те речи остати и опстати у срцима и умовима људи који не желе да продају веру за вечеру.