Сви текстови које сте поставили на ваш сајт по објављивању поздравног говора папи Фрањи епископа Захумско-херцеговачког Григорија, добродошли су јер осликавају историјски, политички и међу-црквени контекст односа Римокатоличке цркве и Срба православаца. Текст Владимира Димитријевића је детаљан и исцрпан, али тешко да може бити исцрпен. Овој причи као да нема краја, иако прошлост само изгледа као запечаћена књига. Кључни период у којем је било доста преживелих био је прекривен страховладом па стога велом ћутања. А сигурно има много и оних трагичних судбина за које још само Бог зна.

Међутим, од уредништва бисмо очекивали да се, по свом педантном обичају, позабави конкретније самим говором. Ако ништа друго, онда због његове слаткоречивости која опасно заводи непажљивог читаоца или слушаоца (ово поздравно слово се читало и на радију).

У очекивању да то квалификовано и урадите, дајем само неколико простих назнака/предлога:

"Дошли сте у Босну и Херцеговину и њену престоницу, град Сарајево, зато што једној страдалној и напаћеној земљи желите да дате подршку да се поново усправи и да пронађе своје људско лице. Сарајево у којем сте данас и Мостар у којем Вас очекујемо јесу градови који подсјећају на Јерусалим по томе што су мјеста страдања, а истинска страдања најава су Васкрсења. Зато је Ваш долазак велико охрабрење и утјеха понајприје босанско-херцеговачким католицима којима долазите као архипастир."

Да ли еп. Григорије заиста зна који су мотиви доласка Римског папе у Сарајево? Ако зна, како то да он зна нешто што нама осталима из његове (наше) цркве делује као чиста фантастика? Одакле његова сензационална обавештеност? Одакле толика блискост? Из Мостара можда, у који се нико од претераних Срба не враћа? Јер нема шта тамо да тражи, пошто ни на који начин не могу добити посао, колика нетрпељивост влада.

А ако не зна, због чега онда потреба да папи ставља у уста ствари којих се овај ни сам никад не би сетио? Да трчи да попуњава манифест ултра-оптимизма за неког ко није представник његове (наше) цркве?

И ко је нескривено сведочио о свом ставу августа 1995. године. Аутор ових редова обрео се сасвим случајно првих дана августа, пред сам почетак "Олује", у Ватикану. На главним прилазним путевима, на врховима зграда до самог трга Светог Петра [Piazza San Pietro] (али нигде другде у Риму...!), висели су огромни транспаренти у којима је давана ексламативна, несумњива подршка "Сарајеву". Наравно, "Сарајеву" под којим се у оно време тамо као и свугде на Западу недвосмислено подразумевао муслимански живаљ, опкољен и бомбардован од стране Срба - „агресора“. Друга слика на Западу тада није постојала и ови транспаренти деловали су и на нас, већ навикле на демонизацију Срба тих година, помало шокантно онаквом величином и позицијом. Шокантно с обзиром на место где се налазе, у толиком броју, величином и тако технички савршено изведени: на капији Ватикана, тамо где он већ и почиње и куда свако од милиона туриста мора да прође да би ушао у базилику Светог Петра. 

А сад чујемо од нашег епископа причу која баца сасвим супротно светло на улогу папе у Босни. Да је наиме папа дошао да да подршку свима у Херцег-Босни.

Зашто би овај папа био толико различит од ондашњег? Да ли се експлицитно издистанцирао? Рекао било шта у том смислу? Оградио од ондашњег папе?

Није нам познато. Да јесте, то би свакако била сензација првог реда о којој би се и те како чуло. Ватикан је био међу првима који су признали независност Словеније и Хрватске, а без овог другог никад не би дошло ни до грађанског рата у Босни. 

И како је то долазак папе утеха и охрабрење босанским Србима? Не верујем да се ико од њих тако осећа, сем ако наш владика има у виду неку стратешку промену политике босанских Хрвата: савез са њима против доминације Мислимана. Што се чини скроз нереалним. И опет би се као сензација одмах прочуло. 

Ми, пак, православни хришћани у сусрету са Вама осјећамо не мању радост што као поглавар сестринске нам Цркве и Епископ Рима посјећујете нашу земљу. Доносите нам благослов Римске катедре, једне од најдревнијих и најславнијих Цркава. Доносите нам благослов светих римских мученика пострадалих у Колосеуму и широм античког Рима, чија је крв постала сјеме из којег су изникли многи хришћани.

"Не мању" радост, дакле (скоро) исту као римокатолици у Широком Бријегу, Љубушком, Бугојну...? Сумњамо да има таквих Срба. Осим веома ретких Срба католика. И овог владике. 

Сестринска црква? Значи симбол вере не важи више за нас. Има више Христових цркава? За овакво учење ми не знамо. О томе је већ много писано на вашем сајту. 

Ако се мисли на помесну сестринску цркву, онда следи да смо сви једно, и римокатолици и православни? Сви смо православни? И Западна и Источна црква?

-Папа је "епископ Рима"...? Значи - православан. Онда наш епископ надлежан за ту територију, као ни руски, тамо немају шта да траже и сувишни су или морају да се уграде у ватиканску структуру и непосрено потчине римском папи. Овај то, свакако, очекује од оних који га признају!

Папа доноси "благослов"? Значи православан је! Или смо и ми сви за владику Григорија исто што и римокатолици. 

"Хришћани ове земље заједно са хришћанима читавог свијета с радошћу примају аутентичне свједоке Јеванђеља, а имали смо више прилика да се увјеримо да сте Ви један од њих.

Зар није аутентични сведок јеванђеља једино Једна света саборна и апостолска црква православна? Ако не, по чему је она онда "право-славна"? И једна? Или оно "једна" не треба да стоји у символу вере. Или је све што радимо, а што има скоро обавезујућу форму, што нас разликује и одликује, само фолклор, па тако и сувишно и непотребно?

Ви свједочите да савремени човјек који је обремењен искушењима нашег доба, чезне за слободом и љубављу које су дубоко похрањене управо у ризници Цркве Христове. На нама је одговорност хоћемо ли их отуда пружити свијету или пак стајати тврдо на црквеним вратима не пуштајући да им ико приђе, а тиме и себе лишити њихове благотворности. Цркви су неопходни пророци – освједочени људи пуни Духа Светога, који ће храбро указивати на недостатке и упућивати на Истину. Зато са радошћу и одобравањем пратимо сваки Ваш подухват у којем се постављате пророчки у односу на свијет и још више у односу на саму Цркву."

Овде се већ несумњиво ставља знак једнакости између наших "Христових цркава" како формулише наш млади владика. Ово поистовећење више не оставља сумњу, ако се до сада таква и провлачила. Папа се поставља "пророчки у односу на Цркву" (Цркву са великим словом). Дакле његова црква је Црква, које смо онда и ми део. Значи ми смо папини. Јер ваљда владика још увек мисли да је део Цркве? Који већи степен идентификације може постојати или приписивати се неком у истинској Цркви од пророчког статуса? Признати неког живог за пророка значи дати му највиши могући степен светости. Сетимо се да је већина савременика самог Исуса Христа тако доживљавала и исповедала.

Међутим, тај узајамни суживот у миру и поштовању после овог последњег рата још нисмо сасвим постигли, и баш у томе очекујемо и Вашу помоћ. 

Ово је тактички добро речено. Да је говор остао на оваквим стварима, као пристојно бачена рукавица папи, био би добар. Нико не доводи у сумњу огромну улогу и моћ папе, и треба га следствено подсећати на договорност. Али, овај детаљ, обучен у обланде додворавања, красопис апологије, "хумане" мисије папе, са свим осталим заједно више личи на средњошколски писмени задатак на задату тему, у којем се ђак веома труди да погоди жељу наставника и удовољи јој што више и што слаткоречивије може.

Желимо да нас утврдите у нашем увјерењу да... ...заједнички живот може постојати само у Истини.

Ако је једном православном епископу потребно да га римо-католички епископ утврђује у Истини, онда је он пристао уз њега. И окренуо се од Духа Светога који нас једини још од времена апостола утврђује у Истини. Наш владика је овиме сам за себе већ све рекао.

А, узгред, како би ово могли да протимаче босански муслимани? Као позив на заједничку конфронтацију римокатолика и православних према њима. Да је заједнички живот у Херцег-Босни дакле могућ само ако признају Истину = Христа тј. Криста. Ово они сасвим сигурно неће прихватити, најмање због оваквих речи православног владике. 

Жеља да се "напаћена земља" Херцег-Босна "уз Божји благослов, Вашу и нашу помоћ" претвори у нешто што би "сутра могла бити" опет посредно искључује муслимане, а римског папу ставља у некада србској земљи као централну хришћанску фигуру, прву до Божјег благослова. 

На страну све политичке импликације овог поздравног слова: Шта ли би авва Јустин Ћелијски на све ово рекао! Могло би се то, додуше, и чути, само да се мало боље ослушне.

Али зато је потребан мир, подаље од помпе дневно-политичких магнетних сила и кругова моћи и власти. 

Петар Радовановић