header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Димитрије Трбушни: Живот и поуке архимандрита Никона (Сморкалова) Штампај Е-пошта
четвртак, 11 јун 2015
         15. маја 2015. године у 87. години живота преставио се у Господу духовник одеског мушког манастира Успења Пресвете Богородице архимандрит Никон (Сморкалов), један од последњих ученика глинских стараца, човек необичног духовног подвига и посебног унутрашњег устројства.

За архимандрита Никона (Сморкалова) чуо сам много пре него што сам се уписао у Одеску богословску школу. Пријатељи-богослови, који су се враћали у Доњецк на распуст, причали су о њему приче које су личиле на легенде. Сећам се једне од њих. У један одески манастир заједно са својом попадијом допутовао је свештеник који је ванредно похађао школу. Њихови кофери су били тешки и он је замолио монаха који је пролазио поред у прљавом радном подраснику: «Слуго Божији, однеси, молим те, кофере у хотел.» Слуга Божији ништа није рекао, узео је ствари и донео их на одредиште. «Попадијо, захвали се слуги Божијем.» Попадија је потражила новац у новчанику, нашла је неку новчаницу и тутнула је монаху у руке. Он се ћутке поклонио и отишао је. Увече је на богослужењу свештенику било врло непријатно кад је видео свог носача с наградним крстом архимандрита. Похитао је да се извини, али је необични архимандрит почео да одмахује: «Не познајем те.» Подвиг оца Никона је био посебан: јуродивост. Био је ученик великих глинских стараца.

Патријарашки мушки манастир Успења Пресвете Богородице

У Одесу сам ишао с трепетом – предстојало ми је да видим живог настављача духовне традиције. Признајем да је стварни отац Никон мало личио на лик који је створила богата младићка машта: онижи, чврсте грађе, у исфлеканом подраснику и прслуку који памти боља времена. Ишао је гегајући се: болеле су га ноге.

Архимандрит Никон је наизглед био строг, чак и груб. Говорио је брзо, његов говор се састојао од прича и пословица тако да је често било немогуће схватити старца. Понекад би срео човека и замахнуо руком на њега. Могао га је и ударити.

Карактеристичан је био благослов оца Никона. Он би целивао руку другог човека, а своју је вешто повлачио. Сећам се како је један ученик богословије био вештији од старца – успео је да сакрије руку. Отац Никон га је погледао с извесним дечјим одушевљењем. Понекад је личио на велико дете.

Причало се да је отац тајно примио постриг у схиму с именом Николај, али га у схими у то време нико није видео. Вероватно је знајући колико наш народ воли схимнике и овде остао веран себи – избегавао је сувишну пажњу.

Без обзира на године и болести отац Никон је знао два пута: у храм и на послушање. У периоду 1998-2002. године, док сам похађао школу у Одеси он није служио, није проповедао, молио се заједно с ученицима богословије.

 Схиархимандрит Гаврило (Стародуб)

За време радних дана старац се могао затећи у башти или у трпезарији. Занимљиво је што је поред све своје јуродивости архимандрит Никон био изванредан домаћин. Свештеноначалије је затварало очи на његово чудно понашање: био је члан духовног сабора обитељи и поверавани су му монаси после пострига.

О јуродивости. Врло брзо сам и сам искусио да је добро читати о свецима, али није баш једноставно живети поред њих. Многи глински подвижници су се одликовали жељом да сакрију свој подвиг, своје дарове и врлине. Сад се снимају филмови и објављују чланци у којима живи монаси причају о свом труду и подвизима и дозвољавају људима да их називају «старцима». Наставници које сам имао прилике да упознам, као ватре су се плашили новина, телевизије и интернета – једном речју, свега онога што је водило ка слави. Касније сам се упознао с учеником оца Виталија (Сидоренка), схиархимандритом Гаврилом (Стародубом). Избегавајући славу и он се правио јуродив, али ако могу тако да кажем, интелектуално, а отац Никон је чинио «хулиганске» поступке. Вешто је крио своје духовно богатство, нимало не бринући за то шта ће људи о њему помислити. Час се врло убедљиво правио да је пијан, час се крио од ученика богословије иза бреза. Отац је био врло талентован глумац.

Једном ме је, док сам се безуспешно борио с помислима, отац Никон неочекивано позвао у двориште богословије и у присуству свег народа Божијег ударио у чело тако јако да ми је заиста све засветлуцало пред очима. Васпитавање је било праћено речима које нису за штампу. Притом је изговорио наглас све што никоме нисам откривао. Прво сам се увредио, а касније, кад су помисли неочекивано ишчилеле, зачудио: како је отац Никон знао шта ме брине и како је успео да ме избави од душевног бола који ме је мучио?

Други пут, кад сам чуо како архимандрит Никон виче на ученике богословије, помислио сам: «Сад ћу и ја добити своје.» Заиста, погледао ме је тако да сам могао да пропаднем кроз земљу: «А коме ти командујеш?» Иза мене су биле четири године богословске школе и знао сам да је грубост старца само привидна: «Никоме. Завршио сам богословску школу. Чекам распоред.» «Куда год да те распореде пред свима треба главу да повијаш. Ако те неко удари – немој гледати ко те је ударио, - старац се осмехнуо. – Ох, ови учени људи!» Прича се да је владика Зиновије Тетрицкаројски, који је данас прослављен у збору светих, ћутљивог, усредсређеног монаха звао «сунашце». Отац Никон се ретко осмехивао, али се његов осмех не може назвати другачије до сунчаним. У таквим тренуцима старац је постајао једноставан као дете, ведар и отворен. А поука оца Никона ме је више пута спасавала у најтежим тренуцима у животу.

Сећам се неких догађаја везаних за његову јуродивост. Рецимо, за време богослужења архимандрит Никон неочекивано устаје са своје стасидије и брзо, онолико брзо колико је могао да се креће својим болесним ногама, иде за певницу. За певницом целива у раме ученика богословије који чита часове, осмехује му се и улази у олтар.

Архимандрит Никон се враћа с исповести. Ћутке предаје Јеванђеље и крст старцу-монаху који се моли поред прозора. У смислу – стави на симс. Он не схвата оца Никона, целива Јеванђеље, целива крст, окреће се и наставља молитву. Отац Никон поново дотиче раме монаха. Прича се понавља. Трећи пут отац Никон не издржава и на немо питање старца одговара гласно: «Стави у џеп.»

Отац нешто виче жени. Наводим његове монолог у приближом преводу: «Само понављаш: ‘Урок, урок.’ А да ли имаш грехова? Да ли си сама за нешто крива?»

Архимандрит Никон (Сморкалов)

Пошта. Отац Никон хвата за косу манастирског возача и снажно удара његовом главом о пластичну витрину. Возач се нимало не љути. Трља чело и зачуђено каже: «Види ово! А могли смо и витрину да разбијемо.» У следећем тренутку отац Никон улази у службену просторију која је недоступна обичним смртницима и вуче поштара за нос. Овде га знају и воле.

Треба рећи да су људи волели оца без обзира на све његове напоре. Или су га, у најмању руку, поштовали. За четири године ниједном о њему нисам чуо ниједну лошу реч. Само се једном наш професор, образован и префињен човек, зачудио: «Зашто људи иду код оца Никона на исповест? Шта налазе код њега?» Мислим да би се још више зачудио да је знао да је свим његовим омиљеним ученицима духовно руководио управо архимандрит Никон.

Ахримандрит Никон је изванредно исповедао. Прво смо на исповест ишли у трпезарију. Овде је отац био онакав какав јесте: сабран, приступачан и ведар.

Ускоро је добио благослов да исповеда у храму. У присуству људи отац Никон се по обичају правио јуродив, с привидном грубошћу је испитивао озбиљност намера људи који су се исповедали. «Рећи ћу оцу да те ишиба,» - дешавало се да отац Никон повиче дечаку и људи код његовог налоња има све мање. Али они који су остали знали су да отац тако крије своје богато духовно искуство и дар расуђивња, и како су мислила многа његова духовна деца, прозорљивост. Притом је понекад на исповести могао затражити опроштај за своје понашање.

Имао је једну занимљиву особеност: било је дана кад је отац Никон давао савет човеку који се исповеда, и дана кад је после набрајања грехова одмах читао разрешну молитву. Још док је човек стајао у реду могао је да схвати да ли ће тог дана добити поуку или неће, зато што је у данима «савета» отац Никон разговарао са свима, а у данима «ћутања» ништа није могло да га натера да отвори уста.

Дешавало се да не одговори одмах на питање. Одредио би датум и тек тада би рекао какво је његово виђење проблема.

Из дневника ученика богословије: «5. март 2002. године. Вероватно најдубља исповест у току целог мог живота у Православној Цркви. Потребан је предговор. Отац Никон ретко говори на исповести, а на питања одговара алегоријама, које ја, а ни многи други, не можемо увек да схватимо. Наизглед је строг човек. До тада нисам разговарао с њим ван исповести. Данас је почео буквално по тачкама да анализира страсти које ме највише муче, без уобичајене јуродивости. И то прилично строго. Притом је наводио оно што су знали само родитељи и блиска родбина... После тога је на моје питање како да се борим с очајањем опет неочекивано за мене, очајање повезао с мојим проблемима у учењу (више проучавам допунску литературу него лекције које су нам задате, не стижем све, али о томе никад нисам разговарао с оцем Никоном). Отац Никон ми је неочекивано рекао: ‘Ево, задају ти проповед, лекције, а ти стално теорију, праксу, учиш друге ствари. Учи лекције. Па ти си учен човек!’ Замахнуо је као да ће ме ударити и одједном се осмехнуо. У том осмеху је било толико љубави да су ми сузе наврле на очи, иако нисам сентименталан човек.» Још тада сам схватио: чудно је и није сасвим уобичајено то што се очајање може повезати управо с учењем. Зар младић има мало проблема?

 Преподобни Кукша Одески

Још нешто из дневника: «Жена се припремила за исповест, брижљиво је анализирала грехове. Код налоња је прво упитала оца Никона како да се исповеди: да ли да једноставно набраја грехове или да открива све помисли и покрете душе који воде ка греху. Отац Никон је саслушао њено питање и испричао је догађај из живота преподобног Кукше Одеског: жена се брижљиво припремала за исповест, али је све време заборављала страшни грех (једном је ископала очи мачету). После тога је свештеник прочитао разрешну молитву не саслушавши је, не прочитавши неколико страница детаљне исповести. Запањена, упитала је за Причешће. Отац Никон јој је одговорио: ‘Ако си се спремала – причести се.’

Из разговора с оцем Никоном. Отац Никон: «Закопао си таленат.» Питам како да га откопам. «Живи једноставно. Немој да планираш.»

Срео сам оца на степеништу богословије. «Погрешним степеницима скачеш.» Кад је сазнао за то отац Гаврило се наљутио: «Зашто нисте упитали којим степеницима треба да скачете?»

Тих година се у обитељи подвизавао старац – схиархимандрит Јона (Игнатенко). Оваплоћење смирења и љубави, отац Јона је био познат у целом свету. Ни корак није могао да начини, а да му се неко не придружи. Чим би отац Јона изашао из келије, опколили би га многобројни ходочасници. Отац Никон је више волео да остане у његовој сенци. Ипак, баћушка је био старац – чувар монашког искуства, носилац благодати расуђивања. Као што сам већ рекао, многи су га сматрали прозорљивим.

Једном је наш професор, намесник манастира, за време часа упитао поштара богословије: «Андреје, одавно нисам видео своју пошту. Шта се десило?» Не сећам се шта је Андреј одговорио. Час се наставио. Пет минута касније врата учионице су се отворила и пред запањеним ученицима појавио се управо отац Никон. У рукама је држао читаву гомилу новина, часописа и писама. Све то отац је ставио на ивицу катедре и изашао је без речи. Сви ученици су ћутали. Намесник је на крају подигао прст: «Видите, Бог чује моје молитве.»

Други пут су послушници архимандрита Никона намеравали да узму кључеве из радионице у суседном кварту. Дошли су код оца по благослов. Он је благословио, али је успут рекао да би добро било погледати радно време на признаници. Нико није обратио пажњу на баћушкине речи – и шта се десило? Дан је био радни, стигли су рано, али радионица заиста није радила.

Схиархимандрит Јона (Игнатенко)

Архимандрит Никон се трудио да пресече све разговоре о својој прозорљивости. Сећам се како су искушеници говорили о најискуснијим духовницима и како их је N уверавао да је отац прави старац. Сам отац Никон, разуме се, није био присутан приликом овог разговора. После извесног времена срео је N, замахнуо је руком на њега и рекао с дубоким унутрашњим болом: «Зашто вараш?»

Никад нисам видео човека који би у тој мери умањивао свој значај. Требало је уложити велики напор да би се у строгом и нељубазном архимандриту видео духоносни старац, опитни исихаста и човек љубави, али они који су заиста познавали оца нису сумњали у то да има нежно срце пуно љубави. Свом душом је бринуо за своју децу и због њих је био спреман на многе ствари. Самопожртвованост оца Никона је била тиха и скривена. Једном је због хитних послова морао да оде у град и није дошао на исповест свих ученика богословије. Отац се у манастир вратио пет минута пре почетка свеноћног бденија. Видело се да је старац уморан, очекивала га је дуга служба, али није одлагао исповест за следеће јутро. Пресвукао се, дошао је у храм и ћутке је стао покрај налоња чекајући своје ученике.

Баћушка је у духовном животу ценио једноставност, послушање и одговорност. «Старцима је свуда било добро, - понављао је. – И у манастиру, и у затвору, зато што су се смиравали и уздали у Господа.»

Учио је принципу «Ништа не видим, ништа не чујем, ништа не знам.» Није учио равнодушности или бекству од насушних проблема, већ истинској усредсређености и самоспознаји, сабирању ума и срца. Његов учитељ преподобни Андроник је говорио: «Упознај себе и биће ти доста.»

Понављао је: «Моли се: Господе, спаси ме како Сам хоћеш (знаш).» О борби с помислима: «Кажи помисли: ‘Није моје – нећу.’»

Прави монах, ревнитељ за монашки живот, отац није подржавао духовнике који су без расуђивња давали благослов за постриг људи у браку и тако разарали Мале Цркве.

Отац Никон је посебан значај придавао одговорности и способности човека да чини промишљене и озбиљне поступке. Није спадао у духовнике који све решавају уместо своје духовне деце. Пошто је и сам био апсолутно слободан, ценио је људску слободу.

Брат једног од ученика богословије намеравао је да се венча у расколничком храму. Забринути богослов је дошао код оца Никона, намеравао је да спори, да убеђује брата и био је сасвим сигуран да ће за то добити благослов старца. На своје чуђење, ученик је чуо: «Колико има година? Да ли зна какав је твој однос према расколницима? Сам немој да се намећеш. Ако те питају одговори како можеш, али немој махати сабљом!»

После завршетка богословске школе по благослову оца Гаврила (Стародуба) питао сам баћушку који пут треба да изаберем за будућност. Срце ми је замрло: решавала се моја судбина. Мислио сам да ће у једном од наредних тренутака отац рећи: «Монаштво» - или: «Брак.» Али, није било тако. «Монаштво треба да примиш тако да то буде твоја одлука и да никад касније не кажеш да те је неко натерао,» - рекао је старац после молитве.

Наравно, занимало нас је зашто је сам отац Никон изабрао монашки пут. Причало се да је у младости једном дошао на састанак, али је он хтео у храм, а девојка у биоскоп. Већ тада је осетио да брак није његово призвање. На крају га је преподобни Андроник видео у Глинској обитељи и рекао: «Наш си.» «И од тада сам монах,» - завршио је своју причу отац Никон и осмехнуо се.

После завршетка богословске школе тражио сам податке о архимандриту Никону на интернету. Нисам нашао много тога: отац Никон није био интернет-старац. Живео је скривеним животом свету непознатог подвижника. Вероватно само мали број људи зна каква је била његова духовна борба и какве су биле његове утехе на путу ка небу. Колико тајни је однео на небо овај необични човек? «Он је мученик, али је и подвижник. Нико не може да издржи тешкоће живота у скиту као он. Непријатељ хоће да упропасти његов труд, љубав и молитву,» - говорила је о оцу Никону схиигуманија Серафима (Дјаченко), келејница тбилиског старца Виталија.

Николај Сморкалов (тако се баћушка звао у свету) рођен је у удмуртском селу Каркалај. Његов отац је погинуо у рату. «Николењка се, како га је од миља звала мајка, веома разликовао од својих вршњака: био је веома озбиљан за своје године и замишљен, а што је главно, стално се молио Исусовом молитвом по малим бројаницама... И зато се сељани нису много зачудили кад је Николај одслужио војску и 1950. године постао искушеник у Глинској пустињи.» 1

Глински старци. Доле слева надесно: архимандрит Модест (Гамов), митрополит Зиновије (Мажуга), схиархимандрит Серафим (Романцов), схиигуман Андроник (Лукаш)

Касније је примио монашки постриг с именом Никон, завршио је Лењинградску богословију и постављен је за намесника Почајевске лавре Успења Пресвете Богородице. Међутим, отац није много времена провео у лаври. Био је међу онима који су се противили њеном затварању.

«Јеромонах намесник Никон је исписан и наређено му је да отпутује у року од 24 сата. А он се одупирао, није хтео да добровољно напусти своје место подвига. Говорио је: ‘Сам нећу отићи, једино ако ме изнесете!’ А имао је врло бујну, густу и лепу косу. И шта се десило! Милиционари су попили, ухватили су га, напали, претукли, везали и бацили у неку јаму, а сами су отрчали да нађу коње. Затим су му везали косу за кола и вукли су га с горе по камењу пута преко моста, од трења о песак и камење рамена и леђа подрасника су се поцепали тако да је на крају испод горе остао крвави траг... Доле су мештани Почајева напали пијане милиционаре и ослободили, одбранили и ишчупали баћушку из руку пијаних стражара поретка.» 2

Отац Никон се у лавру није вратио својом вољом. У једном од страних листова објављена је забелешка Т.Листова «Нови материјали о прогонима Цркве». Занима нас следећи одломак: «Дописницима је достављен низ других докумената добијених из Почајева: фотокопија налога Лавовског епископа Дамјана о измени форме духовног сабора лавре, одлука Московске Патријаршије о удаљавању из лавре јеромонаха Никона (Сморкалова), молба духовног сабора лавре упућена патријарху Алексију за поништење ове одлуке: ‘То иде у правцу уништења светиње, као по диктату органа власти, који намеравају да ликвидирају Лавру и растерају братство.’» 3

Уточиште монаху у немилости пружио је одески манастир Успења Пресвете Богородице. Овде се око оца Никона окупила мала заједница духовне деце. За време боравка у Одеси отац је наставио да општи с глинским старцима: преподобним Андроником и светитељем Зиновијем.

Једном је отац Никон рекао својој послушници, мати Зинаиди: «Послаћу те код човека који зна о чему сад разговарамо.» Овај човек је био схиархимандрит Виталије (Сидоренко). Мати Зинаида се одмах уверила у прозорљивост старца. «Мати Зинаида, хоћеш да ти покажем како послужујеш братију у трпезарији?» - предложио јој је отац Виталије. Показао је врло тачно, иако никад није био у Успенском манстиру. «А хоћеш ли да ти покажем како их треба послуживати?» Трба рећи да је у наше време било немогуће и замислити да се мати Зинаида неправилно односи према људима – ова монахиња је била тако радосна, ведра и добра.

Причала је: «Дешавало се, слушам, слушам оца Виталија, уморим се, мисли ми постају расејане. Отац Виталије ми каже: ‘Спусти се, далеко си отишла.’ Једна сестра је упитала оца зашто је боле очи. Помислила сам: ‘Од промаје.’ Отац Виталије каже: ‘Сестро Земфира, 4, реци, зашто Марију боле очи.’ – ‘Како могу да кажем, оче?’ Још једном је благословио. ‘Од промаје.’ И отац Виталије се сложио са мном.

Сачувала су се писма која је старац писао одеским сестрама. «Вољене радости наше све блиске у Господу!... Ако вам се не иде у Божији храм, треба да се приморате. Боље је бити на посушању кад је то благословено, а кад имате слободног времена ван послушања, треба да хитате у Божији храм. Треба да одсецате своју вољу, да видите да сте грешне, а сви свети, тада никога нећете осуђивати, знајући колико грехова имате. Све треба да буде једноставно, тада ћете имати шта да дате за милостињу или да помогнете родбини. Исту одећу треба носити и по 10 година и више. Немојте куповати ништа скупо. Мени је довољно 3 рубље месечно, тако и ви чините, и Господ ће помоћи свима вама. Њему припада слава у векове. Амин. Свима вама и оцу Никону клањам се до земље, целивајући Ваше стопе. Христос посреди нас. Спасавајте се. Опростите.»

«На ливади су радиле сестре, певале су псалме Божије. Изнад њих је у ваздуху био велики венац од цвећа. Подизао се и спуштао. И ви се трудите на послушању увек изговарајући: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешне. И изнад вас ће бити венац спасења, иако га нећете видети. Господ воли сваког човека и припрема му велику и богату милост.»

«Вољене радости наше: Ирина, Марија, Лида, Паша, Рајо, Земфира, Људо и све у Господу блиске! Благодат Божија вас је окупила и ви сте: послушањем и смирењем, кротошћу и трпљењем, благодарењем и ћутањем, одсецањем самовоље и љубављу, разумношћу и молитвом, добродушношћу и откривањем помисли, љубављу према сиромаштву и милостињом, стекле Божији благослов и Дух Свети почива на вама. Нека вас украси Својом великом милошћу и удостоји венаца спасења. А овај човек, кажем, Виталије, пун је: роптања, осуђивања, никога не воли, све чини по својој вољи, нема молитву, страх Божији је у њему нестао, а уселили су се смех, похлепа и очајање. Објашњавам му: па зашто не слушаш, чак ни мисли ни дела не откриваш? А он се осмехне, ћути и каже: за мене се златне сестре и о.Никон моле. Па добро, бар се каје, ни то није лоше. Будите милостиве, пренесите о.Никону да је име брата Гоергија дато и да се пред Светим престолом Божијим његово име и имена свих вас и о.Никона помиње. Клањам вам се до земље, љубим све вас. Христос посреди нас. Њему припада слава. Амин. Спасавајте се. Бог вам био упомоћ, опростите.» 5


 Архимандрит Никон (Сморкалов)

Писма схиархимандрита Виталија представљају својеврстан монашки катихизис који садржи делотворне савете свима онима који траже спасење. Посебно је занимљива његова преписка с архимандритом Никоном – индиректно сведочанство о скривеном унутрашњем животу одеског старца, један од кључева за разумевање његовог духовног устројства. 6 Имао сам прилике да читам многа писма старца Виталија упућена духовној деци, али су ова писма посебна. У њима се садрже позивања на препоручена места из «Добротољубља», 7 и размишљања о књизи «Старац Силуан». Лајтмотив ових писама је потреба за стицањем непрестане Исусове молитве. «Нека вас Бог стоструко награди у овом и у будућем животу и нека вас води путем делања умносрдачне молитве, - пише отац Виталије. – Нека вам Господ да бодрост у Исусовој молитви и ревност за послушање... да у зноју лица свог једете леб умносрдачног делања...» Отац Виталије је чак и жеље за велике Господње и Богородичне празнике повезивао с тајном умног делања. На Тројицу: «Нека почива на теби Свети Дух... радујући те због умносрдачног напредовања.» На Преображење: «Нека те Господ преобрази за свако добро: богомислије, тиховање, умносрдачно делање, умиљење и послушање, што ја немам...»

Отац Никон је од младости тражио молитвену усредсређеност, али га је недокучиви Промисао Божији одвео у Одесу, у градски манастир. Баћушка није роптао. «Ако хоћеш да научиш да се молиш, иди на Привоз, - учио је. – Ако будеш могао да се молиш на пијаци, свуда ћеш моћи да се молиш.» Једном ученику богословије који се пожалио да не уме да се моли стално и нерасејено, отац је рекао: «То није тешко.» Али није му открио никакву тајну. Осмехнуо се и више се није враћао на ову тему.

Из савета оца Виталија архимандриту Никону: «Чим се понадам у себе задеси ме невоља. Рече Дух Свети: кога ћу погледати, само кротког, ћутљивог и оног који дрхти од речи Моји, а то су – деца Оца Небеског која се боје да било шта верују себи и да се уздају у себе, али слава Богу, Који даје тако велике лекове исповести и покајања, којима човек налази своје првобитно стање, односно општење с Духом Светим овим благодатним лековима. Старац значи стуб. Ако се склони стуб пашће тараба, а најпре ако дува јак ветар. Стараца има свуда, управо они се моле за целу Васељену, премда их мало људи зна. Новине су свет који држе изабрани. На снове не обраћај пажњу, јер је глуп онај ко верује у снове, говорио је о.Серафим из Сухумија... 8

Свети су рекли: мука неће заобићи онога ко се не сећа смрти.

Свети оци препоручују да ће човек у којој мери хвали, у тој мери и похулити. Дакле, треба се држати царског пута: не хвалити и не хулити, све сматрати добрима у Христу Исусу Господу нашем.

Због немара настају невоље и слабост.

Воља Божија потиче од начелника, којима Господ поверава руковођење.

Љубав је изнад свега.»

Архимандрит Никон (Сморкалов)

Крајем априла 2015. године добио сам писмо од свог друга из богословије: «Тужна вест: на Сретење је умрла мати Зинаида, Гагаускиња по националности, духовно чедо оца Никона.» 15. маја ми је јавио: «Данас је умро отац Никон (Сморкалов). Касно је откривен последњи стадијум рака бубрега, тешко му је пала смрт мати Зине.»

Једном је схиархимандрит Виталије (Сидоренко) рекао својој духовној деци: «Увек ћемо бити заједно.» Мислим да ће и тајног старца, скривеног исихасту, оца Никона, на небу дочекали они који су у њему препознали свог: свети Зиновије и Андроник Глински и многи други људи племенитог рода.

1 Памяти протоиерея Александра Сморкалова // http://userdocs.ru/medicina/31307/index.html.

2 Аввакум (Давиденко), архимандрит. Закрытие Почаевской Лавры в 1960-х: гонимые и гонители // http://www.kiev-orthodox.org/site/personalities/2441/.

3 Посев. 1965. № 27 (998). 2 июля.

4 Световно име мати Зинаиде, Гагаускиње по националности.

5 У писмима оца Виталија сачувани су стилистика аутора и специфичан правопис.

6 У дужој варијанти објавили смо чланак у часопису «Живој родник».

7 Григорий Синаит, 1-я часть, 45, 41, 74, 115, 120, 121; 2-я часть 28 глава – иноки Каллист и Игнатий.

8 Ради се о преподобном Серафиму (Романцову).

Димитрије Трибушни

Са руског Марина Тодић

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 11 јун 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 10 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.