“Ти си – Петар, и на тој стени Ја ћу сазидати Цркву Моју; и врата паклена неће је савладати. (Мт. 16,18)’’ 

Тридесет три године пошто је Спаситељ изрекао ове речи, погубљен је апостол Петар. Распели су га на крст, наглавце, у арени римског циркуса. Чак су и погубљење антички плуралисти – многобошци, покушали претворити у представу. У спектакл о снази паганских богова.          

Сада, напоредо са бившим Калигулиним циркусом, стоји црква Светог Петра.          

Али, шта се то догађа? Тик крај моштију великог проповедника Бога Јединога почиње нова паганска представа. На гроб су окачени свитци са текстовима будистичких мантри. Ламе, обријане на нуларицу, из своје утробе производе ниске звуке. Источњачки сасуди испуштају клупчад миришљавог дима.          

Тек што се загрлио са Далај-ламом, римски папа све то посматра с благонаклоним смешком.
      
          Пред нама је – враџбински спектакл псеудоуједињења религија чије је име – екуменизам.          

У једанаестом веку од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве отпали су римокатолици. Затим су се од њих оделили протестанти. То су били истински трагични расколи. Али, ево, почетком нашег столећа поникао је покрет чији је циљ да обједини Хришћане целог света, читаве екумене (васељене).        

Термин “екуменизам’’ предложио је 1910. г. Извесни Џон Мот. Ко је био тај човек?      

Алексеј Осипов, професор Московске духовне академије: “Године 1948. у Москви је одржан свеправославни сабор, посвећен 500-годишњици аутокефалности Руске Православне Цркве. На њему је, делимично, разматрано питање о односу према екуменистичком покрету. Материјали саветовања су били објављени. У другом тому тих докумената постоје текстови говора како нашег представника, протојереја Разумовског, тако и других, где се говори о масонским изворима екуменизма.         

Џон Мот је био масон високе иницијације. “Слободни зидари’’ су у подршци екуменизму имали своје циљеве. И политичке и религијске’’.        

Џон Мот је инициран у тридесети степен, чије се мистично достојанство означава сликом Георгија Победоносца. Узгред речено, мешавина символа, преузетих из различитих духовних традиција, карактеристична је за масоне. У питању је њихов отворен покушај да постану сила изнад сваке религије.       

Приметимо: ступајући у ложу, аутор термина “екуменизам’’, наравно давао је заклетву на масонском уставу Андерсона. У њему је речено да је сваки “слободни зидар’’ слободан да себи бира религију и да ради у циљу испуњења идеје масонске светске владе.        

Године 1946. француски масонски часопис “Temple’’ је писао:       

“Проблем, који су поставиле поједине хришћанске цркве у пројекту уједињења… близак је масонерији, јер садржи у себи идеју универзализма. Ако то уједињење стоји на истинитом путу, оно треба да захвали нашем реду. На првим екуменистичким конгресима утицај наше англосаксонске и скандинавске браће био је одлучујући.’’       

“Слободни зидари’’ воле да кажу да су на њихов олтар жртву принеле стотине религија и култова. Дакле, на духовном плану масонерија је – један прави бестијатријум. Међу зидовима ложа суседују Ваал, Озирис, Јахве…. И извесно заједничко божанство које се назива Великим Архитектом Свемира. Ево где је извор екуменистичке мешавине!          

Савремени истраживачи масонерије Е.П. Квадграс чак пише о ложама као “духовном супермаркету’’. Развијајући ту мисао, он је довољно јасан: “Влада мишљење да је највећа масонска тајна у томе што не постоји никаква тајна. То је тачно утолико што масонерија нема своју идеологију, нити своју сопствену мисију. Масонерија је за свој циљ поставила саздавање “савезног центра’’ који би ујединио људе различитих вера и убеђења… Људи у ложе уносе своја убеђења и духовне вредности, њихове идеје се сукобљавају и могу се у потпуности и не слагати, али од њих се не захтева да стекну заједничку веру. Њихова приватна мишљења остају у сфери приватности. На тај начин масонерија се, по себи, може представити сликом празне посуде, и у томе је увек била њена снага и слабост. Слабост, зато што је масонерија увек и у свим временима била отворена за све утицаје, како добре, тако и рђаве: због тога је масонерија, с временом, постајала камелеонски феномен, какав се пажљиви владари свих земаља труде да избегну; њена снага је, међутим, такође у отворености која јој је дозвољавала да преживи, без обзира на епохе које су се смењивале, и да се прилагоди свим културама и структурама друштва. На тај начин, масонерија је црпела материјале и традиције из потпуно различитих, често супростављених извора.’’

По речима истраживача Н. Берберове, компромис као принцип улази у индекс масонског понашања. А разблажење Хришћанства “верском толеранцијом’’ – одговоримо господину Квадграсу – то је такође мисија! И то још каква!          

Управо “слободни зидари’’ су подигли Вавилонску кулу главне екуменистичке организације – Светског савета цркава. То је се догодило 1948. године, само три године после формирања Организације уједињених нација, чији су извори такође масонски, и која је замишљена као светска влада. (На глобусу од 33 поља који симболизује Уједињене нације – тридесет три поља значе тридесет три степена Шкотског реда).         

Блискост циљева обе структуре подвукао је 1954. године на скупштини Светског савета цркава тадашњи Генерални секретар ОУН Даг Хамершилд.          

Дакле, једна светска влада, један светски поредак, једна светска религија,...         

Омиљени аргумент новог светског поретка је следећи: само јединствена религија може обезбедити мир у читавом свету. Приметимо: то је идеја позајмљена из масонских ложа.        

Владимир Новиков, посвећеник тридесетог степена (Велика ложа Русије): “Увек где се сукобљавају различите религије, лије се крв. Ако је двадесети век био век идеолошких ратова, онда двадесет први век прети да постане веком религијских сукоба. Наступило је ново средњевековље. И ту миротворна улога масонерије, која стоји изнад религија, расте.’’         

Алексеј Осипов, професор Московске духовне академије: “Примамљива идеја! Ако се религије уједине, онда ћемо се кретети путем мира. Али, овде се крије страшна заблуда! Никада компромис у питањима истине није доносио добар плод. Дух иште себи форму, и ако је поражен тај дух, онда не може бити добрих форми.        

Затим, сетите се минулих деценија. У каквом смо то свету живели! И зар свак од нас нема пријатеља међу људима другачијих конфесија и, чак, међу атеистима. Ми можемо да живимо у сагласности, независно од вере. Питање вере не треба постављати ради фиктивних циљева.’’

Нова екуменистичка Вавилонија

…Ноћ. Ватра. У њеном сјају трепере заденута пера. Бију бубњеви Ирокеза. И све то подсећа не на мир, већ на стазу рата. И веома верно се разглашује корак духовне експанзије Светског савета цркава.

Шта се догађа? Отвара се скупштина Светског савета Цркава. Година 1983. Ванкувер. Пред почетак заседања подиже се индијански идол – огроман шарени стуб. На његовом врху је – слика оштрокљуног орла.

Проф. Алексеј Осипов: “Да, сличне сцене сам видео много пута. У “хришћанске’’ церемоније Светски савет Цркава (ССЦ) уводи афричке, индијске, аустралијске култне радње. Бубњеви делују узбуђујуће. И када почне ритам, почиње и егзалтација људи. Они скачу, почињу да певају некакве текстове који се чине хришћанским само на први поглед. У ствари, то је чисто шаманска, паганска радња.

Какав је циљ Цркве? Спасење човеково. Шта се под тим подразумева? Очишћење од страсти. Овде, на скупштинама ССЦ-а, људи долазе у стање екстазе, каткад падају у несвестицу. И све се то – замислите назива деловањем Духа Светога…’’

Телевизијске камере сведоче: на заседању ССЦ-а у Канбери православни епископ почиње да чита Символ вере. Заједно са инославнима.        

Екуменисти шпекулишу речима Спаситеља о љубави према ближњему. Али, Исус је говорио о љубави Хришћана према личним непријатељима, а јеретици су – Божији непријатељи. Они уносе заблуде у душе православних.       

Десето апостолско правило гласи: “Ако се неко моли са одлученима из црквене заједнице, макар и у кући, да буде одлучен!’’.        

Авај, за екуменисте, чак и Апостоли више нису ауторитет. Свети Апостоли носили су истинско учење по целоме свету. Парадокс је да су у оквирима ССЦ-а који декларише слободу избора вера, православни лишени могућности да се преобрате и крштавају инославне.         

Заузврат им се дозвољава да траже Шамбалу, да призивају духове вештица, да подижу идоле…        

Положај православних који долазе на скупове ССЦ-а чини се назавидним. Од свих присутних они се разликују једино по томе што не плешу под там-тамовима хамитских племена.       

У ССЦ-а сада се налазе представници 300 јереси и секти. Нико од њих ни изблиза се није одрекао својих погледа. Каткад, благо речено, прилично егзотичних. Њихово механичко јединство и јесте пралик светске надцркве екумениста. Припремљена за владавину из јединственог – земаљског центра, она отворено припрема долазак антихристов.         

Екуменисти злоупотребљавају Спаситељеве речи “о једном стаду и једном Пастиру’’, трудећи се да сакупе у њега и овце и вукове. Али, Сам Спаситељ је говорио: “Ви нисте од оваца Мојих’’. Они исти који нису од оваца Христових, припадају друкчијем пастиру…        

“Будизам и шаманизам – моја је мајка, а отац – Исус.’’ Ове паганске речи припадају протестантском “богослову’’ из Кореје, докторки  Чанг. Оне су и послужиле као заглавље паганског спектакла са егзотичним плесовима, бубњевима и завијањима на једној од скупштина ССЦ-а.         

“Дођите, душе Јованке Орлеанке и свих жена мучених у средњевековљу’’ (то јест вештица – прим. аут) – кличе са сцене екуменистичког театра та окултна феминисткиња. Затим она призива духове различитих стихија. И напокон се Чанг осмељује да тврди како призива дух самога Исуса Христа…        

Није ли то духовни допринос протестаната и пагана ствари уједињења!

Шта ако се, ипак, ујединимо?

Ђакон Андреј Курајев: “У области историје религије и философије дејствује исти принцип који и у математици: заједнички именитељ увек је најмањи. Ако се ми ујединимо са протестантима, на пример, заједнички Символ Вере ни изблиза неће бити наш, уколико се многолико искуство Православља од стране протестаната одбија. Они сами ће тврдити: православни поштују иконе, а ми не. Православни се моле за упокојене родитеље, а ми не. Православни поштују Богородицу и Свеце, а ми не. Православни имају храмове, они посте, а ми не….       

Да бисмо се ујединили са протестантима или баптистима морамо веома много да жртвујемо. Андреја Рубљова, на пример. Његову “Свету Тројицу’’. Са тачке гледишта баптиста, то је идолатрија! А ако се ујединимо са муслиманима? Одмах бисмо морали да се одрекнемо од Јеванђеља, од Христа Самога. Остаће фрагменти Старог Завета о Аврааму, то јест Ибрахиму…         

Сећам се једног сусрета на којем се изграђивао заједнички документ свих религија и конфесија у Русији. То је био позив за мир у свету. Догодио се сусрет почетком 1991. године.        

Руководиоци различитих конфесија већ су били решили да потпишу припремљене текстове, кад је устао рабин: “Ја не могу да потпишем документ цитатом из Новог Завета “блажени миротворци’’. Јеванђеље за наше вернике – није ауторитет. Али можемо пронаћи аналогни пример из књига Старог Завета које су свете и за Хришћане и за Јудејце. На пример, речи пророка Исаије: “прекујмо мачеве у раонике’’. Хришћани се не противе. Али, тог часа устаје муслиман: “Браћо, књига пророка Исаије не улази у састав Курана. Не могу да потпишем такав документ. Али, можемо пронаћи заједничко место о миру и у Курану, и у Старом Завету.’’ Нашли су речи о томе да је Творац саздао живот за све. И већ су се коначно скупили да потпишу. И староверци, и римокатолици и баптисти латили су се пера. Тада устаје лама: “Али, у будизму нема ни помена о Творцу…’’        

Морали су да се одрекну религијске конкретности и духовних мотивација. Ограничили су се на општа места.        

Дубоко сумњам да је пут мешања религија – пут који ће нас обогатити.’’        

Алексеј Осипов: “Није важно спољашње уједињење, већ уједињење у истини. Авај, у екуменизму само схватање светости и духовне мере религије се расплињава. Крајем шездесетих година у Бангкоку је текла екуменистичка конференција “Спасење данас’’. На њој је било речи о много чему: о спасењу човечанства од ратова, беде, болести… Заборавили су само једну ствар. На оно спасење са којим је дошао Исус Христос. Када су их наши представници подсетили на то, на њих су гледали као на диносаурусе.       

Апстрактан однос према истини, хлађење религиозности осећа се већ одавно. Ево вам још један пример. Протојереј Сергије Булгаков је 1927. године у Лозани на Светској конференцији “Вера и поредак’’ предложио: хајде да се сви причесте из јединствене чаше. Наше такозване догматичке разлике су толико безначајне да их можемо занемарити.’’       

Познати истраживач Михаил Назаров, у својој књизи “Мисија руске емиграције’’ скреће пажњу на један карактеристичан момент. Управо су се “јересијарси’’ руског Православља, конкретно Булгаков и Флоренски, користили потпуном подршком Џона Мота и других иницијатора екуменизма. Управо су уз помоћ Мота у Паризу под руководством Н. Берђајева били формирани Религијско-философска академија и Богословски институт. Занимљиво је то да је, десетак година касније, идеју о заједничком причешћу поновио митрополит Смоленски и Каљинградски Кирил. Догодило се то на скупштини ССЦ-а у Ванкуверу.          

Предлог Сергија Булгакова који сада многе запањује, улази у сталну праксу ССЦ-а. И ево, на екуменистичком спектаклу у Упсали већ се спремају тањирићи за заједничко причешће. Спремају се пред очима свих. Напокон, баш у протестантском храму запевали су весели млади црнци. Не, то ни издалека није неумесни концерт популарне музике. Почело је заједничко причешће учесника скупштине.        

Тешко је замислити пагане и фарисеје како пузе испод стола Тајне Вечере и добијају од Христа вино и хлеб!        

Требало би питати тада присутног православног патријарха Константинопољског Вартоломеја где је ту СВ. Тајна која се скривено догађа у олтару православног храма, када се вино и хлеб претварају у Крв и Тело Христово? Кушајући их, православни и постају делом Тела Исусовог, делом Њиме основане Јединствене Цркве.          

Царство Исусусово – није од овога света. Изван људских мера налази се и истински режисер екуменистичких спектакала; главни пародиста Св. Тајни Христових; онај ко вековима саблажњава човечанство отровом јереси; тај ко је покретао пагане који су распели Апостола Петра 67. године од Рождества Господњег.      

На масонском псеудо-мистичном жаргону непријатељ људског рода се назива Великим Архитектом Свемира. По окултној легенди, он од једноликих блокова – људског материјала – гради гигантску пирамиду. То је начин његове градње сопствене васељене. Али, како срећно примећује философ В. Тростников, грађевински материјал је сатана украо. Природни камен, који та личност, неспособна за самостално стваралаштво, обрађује су – заробљене људске душе.

Земаљска историја ће се завршити катастрофом

У пантеону римских божанстава било је једно, скромно. Његово име савремени православни читалац може да сусретне већ код Блаженог Августина. Реч је о богу, који одговара за први крик новорођенога. Њему је име… Ватикан.         

По чудном стицају прилика, то име је добила теократска држава, којом влада папа римски. Међутим, постоје сфере где случајних подударности нема. Чије чедо чека престо Ватикана?

…Древни Рим је исповедао религијски плурализам. Осим храмова античких богова, овде је било немало олтара Митре, капија Изиде….          

После појаве Исуса постао је Вечном Граду познат и једини истински бог. Крајем трећег века статуа Христа се на неко време, чак, појавила и у римском Пантеону. Из почетка Хришћане нису прогањали. Али, требало је принети жртве “државним’’ боговима. И прогон Хришћана је почео…         

Они који су одбили, гинули су на хиљаде у аренама циркуса. Гинули су од мача и у канџама дивљих звери. У сећање на прве Хришћане у Колосеуму је постављен крт…       

“…Хришћани су победили Нерона не референдумима и не формирањем покрета за “људска права’’ – пише ђакон Андреј Курајев, - Они нису писали разобличујуће памфлете о злоупотребама римске бирократије и губитку права провинцијских народа Империје. Црква је победила молитвом и тврдим, мученичким (то значи, благодарственим) исповедањем формуле: “Нема Господа осим Христа’’.          

Авај, данас су њихова страдања охладнелој религиозности Запада неразумљива. Фанатици! – слежући раменима говоре о савременицима Апостола Петра.

Па како су они прихватали смрт?        

Алексеј Осипов: “Постоје две врсте односа према животу. Један од њих изнад свега ставља саму истину. Веома добро је рекао Владимир Соловјов: “Истина је нетолерантна, то јест она не трпи неистину по самој својој природи’’. Други принцип је – по сваку цену достићи тренутни ефекат, а после нас нека буде потоп.          

Западно Хришћанство тренутно се толико удаљило од својих извора, да се питање уопште не поставља у тој равни. Не треба се борити за Јединствену Цркву, уколико она постоји од времена Исусовог доласка. Реч треба да се поведе о обнављању светости, то јест саображавању Хришћанства изворном Христовом учењу. Проблем није у јединству с другима, већ у обнови истинитости унутар себе.’’        

На Западу нашу Цркву називају ортодоксном. У тај појам се ставља отворено негативни смисао. Зашто би ортодоксија била рђава, ако означава потпуно очување Христових речи, апостолских правила и заповести Светих Отаца Цркве?      

Када протестантима или римокатолицима напомену да је управо Православље сачувало изворно предање у богослужењу и молитви, у одговору се јавља само раздражљивост. Инославни игноришу да једино у Православљу непрекинути ред рукоположења у свештенству потиче од Апостола.        

Ево благодати која повезује сва поколења Хришћана са Апостолима и Самим Спаситељем, у одиста Јединствену Цркву!         

Андрј Курајев: “Дмитриј Мерешковски је једанпут приметио да је западна црква – црква Петрова, апостола хировитог, активног, скоро чак и грешног. Источна Црква је – Црква Јованова. Црква мистика и богослова, стараца и ћитљиваца. Петар је питао Господа о судбини Јовановој: “Господе, а шта ће бити с њим?’’, Исус му одговори: “Ако Ја желим да буде ту док Ја не дођем, шта је теби до тога?’’ Није ли судбини Јовановој предодређена судбина Цркве, која “пребива’’ до Другог Доласка. Судбине пребивајуће, а не – дејствујуће Цркве Истока? Мени се чини да је најважније позвање Цркве – да постоји. Просто да постоји, постојати – и само то. Постојати увек, постојати кроз све векове и све нереде.          

Неко од Хришћана мора, једноставно, да чува све предато од почетка. На последњој страници Библије сусрећемо речи Јованове, које се могу назвати “манифестом’’ “пребивајуће’’ Цркве. Са свом могућом узвишеношћу смиреног Јована, апостол љубави проглашава : “не додајте ништа и не одбацујте од преданог’’. Не треба “развијати Хришћанство’’. Оно ће само, просто, расти у људским срцима.          

Пророштво објављено преко ап. Јована говори да ће се земна историја завршити катастрофом. Људи ће својим активизмом, који ретко проистиче из сасвим добрих намера, изградити некакво царство које је туђе Христу… Древно црквено предање каже да неће апостол Петар, већ управо Јован Богослов доћи на чело Цркве у последњим часовима њеног земаљског туђиновања. У тој последњој пропасти људског “прогреса’’ “заосталост’’ Православља може да постане ослонац за све истинске Хришћане’’.

Запад без благодати Божије

Епоха западне побожности, светих папа, тражења божанствене истине је још пре отпадије Латина од Православља. Римски епископи који су заузимали катедру апостола Петра међу другим титулама узели су себи и паганску титулу Врховног понтифекса (жреца) васељенске цркве. Не случајно, папе су постале објект најинтензивнијих ђаволских напада. Године 912. учени кардинал Бароније писао је да су током 150 година римски престо заузимала “чудовишта најгнуснијег живота, распусне нарави, уопште – најпоганији људи у сваком погледу’’.       

Из густог блата раскоши и комфора не можеш се ишчупати увис. Хришћанство захтева духовне напоре, а демони журе да се понуде сами. Журе са услугама. И захтевају само једну ствар: поклони се!        

Хришћанством прогнани у пустињу, духови античких богова су се пољуљали. Они су изашли из древних идола раскопаних у Риму и оваплотили се у пагански чулне статуе Ренесансе (ако су оне и представљале библијске личности).       

Налазећи се под величанственим сводовима овдашњих базилика, обраћаш пажњу: мраморне фигуре ни издалека не представљају преображеног човека православне иконе. Пред тобом су – бића од крви и меса.          

Блажени Августин је писао да су сви антички богови раније били људи који су се, овако или онако, прославили. “Бићете као богови’’ – древна је саблазан кушача. Он вековима прелешћује човечанство славом, влашћу и знањем. Не случајно, реч “демон’’ проистиче од грче речи “наука’’.        

Дакле, наденувши маске побожности, демони су поново заузели седам римских брежуљака. Није ли та завера паганских богова мистична потпора тежње Вечног града према земној власти и његове патолошке мржње према истини! Према Православљу.

Унијатство у прошлости и данас

Године 1439. у Фиренци је закључена унија, према којој је византијски император признавао највиши ауторитет папе, као “намесника Христовог на земљи’’. Унија је потписана на чисто политичким темељима: против муслимана који су опседали Константинопољ била је потребна западна војна подршка. Авај, понадавши се у помоћ људску, а не Божију, империја је себи потписала смртну пресуду. До њеног пада остајале су неколике године.         

Унију су одбацили Руси. Због учешћа у “финансијском аранжману’’, наши (руски прим. прев) преци су збацили митрополита Исидора кога је поставила Византија (и кога је папа истовремено рукоположио у римокатоличке кардинале!), одстранивши самим тим сметњу за проглашење Москве “Трећим Римом’’.       

Али унијатска идеја Ватикана није умрла. Њен смисао је следећи: православни морају да признају власт папе, као и Римокатоличке цркве, оставивши неприкосновену само спољашњу, обредну страну богослужења.        

…Мало коме је познато да се напоредо са моштима апостола Петра погребени остаци извесног Јосафата Кунцевича. Ко је био тај човек, кога римокатолици сматрају свештеномучеником?        

Идеја уједињења под вођством папе најотровније се оваплотила у покрету унијата. Како се схватила унија римокатолика и православних од стране њеног утемељивача – Јосафата Кунцевича? По читавој својој полоцкој епархији, у Могиљеву, у Орши, он је буквално терорисао православне, затварао их и спаљивао њихове цркве. Дванаестог новембра 1623. године у Витебску, Кунцевич је дао наређење да се ископају тела умрлих православаца и да се баце псима…        

Идеју уније која је, несумњиво, претходница екуменизма, подгрејавали су постреволуционарни прогони Православља. Крајем двадесетих у Риму је формиран центар “Rusicum’’, чији су студенти, остајући римокатолици, морали да носе браде, да се навикавају на споре покрете, да се клањају и да се у сваком погледу, својом спољашњошћу, буду налик на православне свештенике.      

Римски престо је увек тежио да нашу отаџбину (Русију) усрећи фалсификатима као светињама. Од лажних Рјуриковича и Лажних Димитрија до лажног  “православља’’. Али, ако се са лиферантима царева-нахочади, језуитима, питање решило простим и неједнократним изгнанством реда из Русије, онда је утицај унијатства био плодотворнији и зато страшнији.        

Поводом Русије, 1931. године у Ватикану је сазрео још један, необично оригинални пројекат. Епископ д’Ербињи, председник комисије “Pro Russia’’ (римског) “Источног института’’, близак папи, упутио је у Москву епископу Неве тајну посланицу. Предложено је да се из Русије тајно изведе владика Вартоломеј, а затим да се путем придобијања појединих епископа – изабере за патријарха. Захвални архијереј би потписао унију.       

Уосталом, 1931. године Вартоломеј је (као, својевремено, митрополит Исидор) тајно прешао у римокатолицизам. Тај документима потврђен преседан веома је занимљив. То чини не без основа гласине да су, у крајњем случају, двојица садашњих православних јерарха (настројених веома екуменистички) тајни римокатолички кардинали. Гласине су повезане са именом митрополита Никодима, који је загонентно умро у Ватикану, за време пријема код папе. Додајмо такође да је константинопољска патријаршија веома чудновато реаговала на бољшевичке прогоне православних у Русији. Тадашњи Васељенски патријарх, масон Мелетије, подржао је расколнике, признавши их као закониту руску Цркву.        

Карактеристично је и то да је д’Ербињи водио преговоре са претком садашњег “претедента’’ на руски престо Георгија Хоенцолерна – самопроглашеним у емиграцији за “императора Кирила Првог’’. Заокупљен идејом да узме царство у Русији, он је хрлио у загрљаје масонских ложа (имали су заједничке финансијске послове), америчких банкара (којима је гарантовао половину места у Думи демократске Русије) и Ватикана (којем је обећао унијаћење читаве земље).

Бог опомиње

…У Ватикану постоји унијатски колеџ и данас. Његов полазник је, својевремено, био активни учесник форума ССЦ-а, садашњи патријарх Константинопољски Вартоломеј.        

Занимљиво је да се ускоро после изабрања за Патријарха, у грчком часопису “Ортодоксос типос’’ појавило отворено писмо Вартоломеју, где му је постављено овакво питање:          

“Шта мислите о масонерији? Наставља ли Православна Црква да посматра масонерију као антихристовску организацију или је променила своје мишљење? Питамо то зато што све уверљивији подаци о Патријарсима чија је припадност масонерији ван сумње збуњују вернике, основно доказујући да је Фанар (резиденција Патријарха у Истамбулу – прим. Прев) постао плен лажи. Хришћански народ очекује да му се о веома важном предмету и штета која би отуда могла да произиђе за Православље је несагледива! И не само за Православље, већ и за човечанство. Одиста, масонерија је – мајка из које се рађа антихрист, посланик сатанин, месија којег очекују непокојани ционисти’’.        

Одговора Патријарха Вартоломеја, наравно није било. Није ли зачуђујуће да је његова швајцарска резиденција у Шамбезију, постала један од центара екуменизма? Није ли чудно да у Риму многи сматрају питање уједињења римокатолика са православнима већ решеним? Тај грандиозни догађај требало је да се одигра на челу са папом – 2000. године. Притом се они ослањају на извесна обећања – патријарха Вартоломеја. Можда су она дата током његовог боравка у Риму, у лето 1995. године?        

Уосталом, агенција АФП саопштила је, тим поводом, дословно следеће: “У време ступања Константинопољског патријарха Вартоломеја у храм апостола Петра и Павла у Ватикану, пред заједничко служење са папом, у базилику је ударила муња, а затим се подигла олуја’’.

Кратко памћење Ватикана

У вези с тим умесно је присетити се једног догађаја из 1988. године. Кардинал Казароли (његово име је фигурирало у списку знамените масонске ложе П-2, Пи Дуе) предаје тајну папину поруку Михаилу Горбачову. После далеког пута главног “перестројчика’’ у Рим, у Украјини је легализована унијатска грчко-Римокатоличка црква.          

“Још за  време Горбачова на територији Галиције је постојала најкрупнија епархија хришћанског света. У њој је било више од хиљаду православних парохија’’, прича епископ Лавовски Августин. “Замислите какве је мере требало предузети од стране унијата да би се сада остало пола стотине парохија, од којих многе и немају своје храмове. Замислите да после зимске службе под простим шатором, зачујете речи сеоске деце: “Зле чике су нам отеле храм. Помолите се, владико, Господу да нам га врате.’’      

…”Вечни град’’ има кратко памћење. Овде се труде не подсећати се чињенице да су западни крсташи заузели православни Константинопољ; ни крсташког похода на Русију Тевтонског реда; ни одлучујуће улоге језуита који су окруживали обојицу Лажних Димитрија; ни римокатоличког геноцида над Србима.      

Сада над екуменистичким форумима лебди голуб мира. Овде царује сентиментална религиозност. Римокатолици и протестанти замишљају снисходљивог Бога по лику и подобију сопственог неоптерећујућег морала, баналних ласки и доброћудности.          

Авај, појаве таквог душевног комфора продрле су и у нашу земљу. И то ново лукавство непријатеља људског рода, можда је опасније од отровног сатанизма који још увек одбија већину људи, барем на психолошком и природном нивоу. Међутим, подсећа познати православни философ В. Тростеников, дело Христовог спасења – није пријем, већ одабир у Царство Небеско, и та “свепраштајућа’’ тумачења Јеванђеља која смо пробали, нису ништа друго до испољење заједничке тенденције наше цивилизације; доле, страх Божији! Зашто им је то потребно? Зато што је потребно ономе ко је ту цивилизацију однеговао и ко је данас надахњује у свим основним њеним појавама – личности макар и невидљивој, али, по јасним подацима, са роговима и копитама. Не имајући свој сопствени онтолошки живот, он постоји путем наших живота које исисава за себе, којима му пође за руком да овлада, и зато је свака неспасена људска душа за њега још једна порција хране, још један залогај горива који продужује његово позајмљено постојање’’.

У овоме се налази и архетип сваковрсног вампиризма и мистична потпора отвореног или закамуфлираног идолопоклонства.

…А на екуменистичким форумима, под судбинским ритмом, житељи Запада који себе сматрају спасенима, гануто певају “алелуја’’. Недалеко, међутим, на Балкану, са одобрењем међународне заједнице наставља се војни и политички притисак – право дављење – православних Срба.        

А још источније, у Галицији, унијати, а у првом реду њихове структуре организоване у редове, на пример, василијанци, у пуној мери настављају дело Јосафата Кунцевича. И нема броја сличним примерима.

Папина тајна

Екуменски – значи васељенски. Али, Џон Мот, један од првих пет копредседника ССЦ-а, подразумевао је ни издалека не једину васељенску истину, већ чисто географске размере покрета. И он је постао истински грандиозан од тог доба од како му се примакао Ватикан.        

Алексеј Осипов: “У крајњем случају, до педесетих година римокатолици нису чинили сличне кораке. Али, на Другом ватиканском концилу прихваћен је Декрет о екуменизму. Сада је Римокатоличка црква званично члан екуменистичке комисије “Вера и устројство цркве’’.        

Занимљиво је да је Ватикан практично истовремено почео да мења свој однос и према идеји уједињења религија, и према масонерији. Већина претходних папа се према “слободним зидарима’’ односила негативно, па је против масона је било издано мноштво була. Папа Пије Девети је чак назвао масонерију “сатанском синагогом’’, синтезом свих јереси.         

У разговору са аутором ових редова представник Малтешког реда у Русији Петар Ганисијус фон Ганисијус такође је протестовао против тога што се у средствима масовних комуникација пореди делатност масонерије са делатношћу римокатоличког Малтешког реда.

Али – ево чињенице која говори друкчије. Сасвим недавно је из римокатоличког кодекса био изузет канон број 2335. Тај канон је, под претњом одлучења од цркве, забрањивао римокатолицима да ступају у ложе. Треба ли да се чудимо! У октобру 1983. године римски часопис “Ођи’’ објавио је фотографију на којој је Јован Павле Други забележен како се држи за руке са другим члановима “братског ланца’’ на масонском банкету. Ватикан се узалуд трудио да конфискује то компромитујуће издање…

После заседања ложе, браћа се обично хватају у ланац, што симболизује енергетско и мистично јединство. Када умре један од масона, ланац се ритуално прекида, да би ушао нови посвећеник. Одмах за образовањем ланца, следи агапа – братска трпеза (на дотичној фотографији папа и његови суседи из ланца стоје управо над столом, на којем су постављени јело и пиће).       

Не упрошћује ли масонска “над-религиозност’’ папи контакте са представницима различитих конфесија? У сваком случају, телевизијски снимци сведоче : Јован Павле Други с умилним изразом на лицу учествује у паганским обредима Африканаца у Тогоу, посећује храм у Тајланду. И мада у будизму нема за Хришћане темељног појма о Свевишњем Творцу, теме за разговор са ламама се увек нађу.         

А ево папа улази у римску синагогу. Притом, хор пева химну: “Верујем да ће доћи месија!’’ Под месијом у синагоги се подразумева, природно, не Исус, већ онај ко долази после Њега…         

Опет се не треба чудити! У декларацији Другог Ватиканског концила се говори да јудаизам, мада и не признаје Исуса Христа за Месију, наставља да буде драг Господу. И још: “…немогуће је извести из Новог Завета закључак да се јеврејски народ лишио свог изабраништва’’. Притом се у потпуности игноришу речи Спаситеља, упућене првосвештеницима и фарисејима: “Зато вам кажем да се одузима од вас Царство Божије и биће дато народу који ће му приносити плодове своје.(Мт. 21, 43 )’’          

Треба додати: међу онима који су припремали Декларацију тешко да главну улогу није одиграо кардинал Агостињо Беа, који је у римокатолицизам прешао из јудаизма. И још једна подробност: у јануару 1966. године часопис “Лук’’ је известио о тајним саветовањима кардинала Беа са руководством масонске јеврејске ложе “Бнај брит’’…

Три екуменизма

Алексеј Осипов: “Постоје три идеје екуменизма. Православни поглед се састоји у томе да се свака Црква која исповеда исто што и ми, признаје као сестринска. Ми не претендујемо на њено подчињавање.         

Протестантски прилаз је следећи: богословске разлике нису суштинске. Ми смо већ једно! Треба само да се то објави. И треба приступити истој чаши (причешћа).         

Напокон, римокатоличка концепција екуменизма. Она се састоји у томе да је јединство могуће само под ногама папе римскога.’’

Сада се у Риму радо организују скупови ССЦ-а. Слично томе, на улогу пастира разноврсног стада претендује и сам “епископ Рима, намесник Исуса, наследник кнеза апостола, врховни понтифекс васељенске цркве, патријарх Запада, примас Италије, архиепископ и митрополит Римске провинције, монарх Ватикана, слуга слугу Божијих’’ – папа.        

Идеја екуменизма у њеном ватиканском тумачењу обавља прилике из првих векова Хришћанства. Можеш веровати у шта хоћеш, само се поклони римском понтифексу.         

Претпоставке за сличне амбиције биле су утемељене још на Првом Ватиканском концилу 1870. године. Њега је сазвао папа Пије Девети, који се налазио под потпуним утицајем језуита. Језуити су и надахњивали римску курију да прихвати догмат о папској непогрешивости. Дакле, Сабор је утврдио да је Папа непогрешив по питањима вере “eh cathedra’’.         

И мимо воље намеће се поређење са претећом безграничношћу земаљске моћи онога ко треба да дође пред Крај Света. Са снагом антихриста!        

Екуменистичко разблажавање богооткривених истина је нешто слично “топлотној смрти’’ васељене. Она ће наступити тада кад се топлота у потпуности разлије и температура свуда постане иста.       

Не припрема ли се разнолика екуменистичка паства за антихриста?

Не припрема ли се римски престо за њега?        

Не препознаје ли њега Осми Васељенски Сабор, прихваћен у православном свету као претходећи Крају Света?        

Не чека ли са нестрпљењем његово рођење пагански бог првог детињег крика – Ватикан?!

Извод из књиге - “Западни пут у апокалипсу,’’ Јуриј Ј. Воробјовски, Светигора, Цетиње, 2002.