У ИМЕ ЈЕДНЕ ЗАХВАЛНОСТИ

У „Геополитици“ сам већ писао о Драгошу Калајићу, и утицају његове мисли на обликовање мојих погледа на свет. Сада, када је умро Зоран Петровић-Пироћанац, хоћу да се и њему одужим, макар овим текстом, и да кажем како ми је жао што сам га срео само једном, прошле године, на београдском Сајму књига, на штанду „Вечерњих новости“. Пришао сам, пружио му руку, захвалио за све што је учинио за исправну оријентацију Србства у 20. и 21. веку; он је, претпостављам као и увек, био у некој журби, одустно је узвратио поздрав, и наставио да жури, јер је свагда журио, на неки нови задатак, у неку нову победу над лажју доба у коме живимо.     

Зато свој текст почињем НЕ ГЛЕДАЈУЋИ у његове књиге, текстове, биографске податке (касније ћу погледати, да „објективизујем“ субјективне утиске). Почињем од тога – шта је Пироћанац значио баш мени, онда када сам био у раним двадесетим свог живота, када сам уобличавао  поглед на свет – али и касније.

УЧИО НАС ЈЕ БУДУЋНОСТИ     

Не треба заборавити: слом комунизма у СФРЈ дошао је нагло за већину нас, који смо живели у Титовој Земљи Дембелији. Када смо почели да се суочавамо са прошлошћу ( сећам се да су крагујевачки „Погледи“, који су објавили нацистичку потерницу за Дражом, продати у 200 хиљада примерака ), просто смо, запањени открићима, заборавили да се, падом Берлинског зида, у Европи и свету ствара и будућност, коју је Џорџ Буш Старији именовао као Нови светски поредак. А о том, новом и најновијем поретку, према коме ће онај Хитлеров личити на бајку, нисмо ништа знали. Веровали смо: пада Слоба, пада комунизам, долази демократија и обнова краљевине, као у доба Петра Првог, а Србија опет, што рече Херберт Вивијен, постаје „рај сиромашног човека“.( Сећам се узвика из марта 1991, на демонстрацијама против Милошевића:“Слобо,Садаме“; злослутна аналогија, али са сасвим другачијим значењским вектором но онда, касније се остварила, и у Србији и у Ираку). Шта смо, во времја оно, знали о мултинационалним корпорацијама, о геополитици, о оријентацији Исток – Запад, о новим оружјима и новим начинима ратовањима? Мало…Готово ништа…           

У то доба, текстови Зорана Петровића – Пироћанца, објављивани најчешће у непревазиђеној „Дуги“, „новинама за истомишљенике свих боја“, нудили су сасвим нове, до тада неслућене, хоризонте. Искусни новинар, који је путовао целим светом, указивао нам је на реалну подлогу приче о „зеленој трансверзали“, која нам се чинила као нечије бунило, као што је, када је почео рат у Босни и Херцеговини, прецизно описао везе између Ал Каиде, Осаме Бин Ладена и исламских фундаменталиста у служби Алије Изетбеговића. Писао је о начинима на који Нови поредак функционише, о вештини медијске манипулације и, међу првима, о виртуелизацији ратова и ратовања, којима је све битнији сајбер простор.  За младог човека била су то мала откровења. Изрезивао сам његове чланке и чувао их.

„ИЗБРИСАТИ СРПСКИ ВИРУС“  

А онда је, 1999, објавио једну од најзначајнијих књига нашег доба:“Избрисати српски вирус/Мала антологија расизма и шовинизма на крају века“. У тој књизи дата је квинтесенција србомржње као основе за србоцид, у трећем рату Запада против Срба у 20. веку (1995. и 1999. србомржња се претворила у НАТО бомбе са осиромашеним ураном, које и данас убијају наше људе, жене и децу). Били су то цитати најпознатијих западних (и не само западних) политичара и интелектуалаца. Из Пироћанчеве књиге видели смо да су Срби представљени као они који "кољу", "спроводе психологију терора", "народ болестан, одавно затрован, запао у опасну параноју", они који "уграђују псеће ембрионе у босанске жене", итд. Дејвид Гомперт, потпредседник РАНД - корпорације, рекао је да Србе треба затворити у карантин док вирус, који они носе, не буде уништен; "Лекари света" су тврдили да ће српски националисти "ићи до краја својих злочина"; "зелени", шездесетоосмаш, Данијел Кон Бендит је тражио бомбардовање Срба у Босни; шеф спољних послова Немачке Клаус Кинкел је рекао да Србе треба бацити на колена; Медлин Олбрајт, амерички државни секретар, назвала је Србе одвратнима; Ричард Холбурк их је прогласио "злочиначким дупеглавцима”; сер Питер Јустинов је рекао да је припадност Срба, тих "наопаких створења", људском роду - "у великом закашњењу"; сенатор Џозеф Бајден, садашњи потпредседик САД, је устврдио да су "Срби неписмени и дегенерисани силоватељи, убице беба, касапи"; на страницама женевског "Европљанина" читало се да су Срби "раса парија, труле јабуке у бурету Европе", а британски генерал сер Мајкл Роуз је 1999. подсетио да је НАТО спреман да бомбардовањем 'Србе врати у камено доба'…И тек онда нам је, захваљујући Пироћанцу, све постало јасно: они нас, трајно, мрзе, и неће ту бити никаквог мирења са Западом и пуштања Срба да живе у Новом поретку. Цитати из Пироћанчеве књиге ускоро су, преко Интернета, постали „општенародно добро“, и ретко ко зна какав је труд уложио тај човек да свом народу помогне да се освести и да не верује у бајке о „евроатлантским интеграцијама“.       

Проширено, и коначно, издање те књиге, под насловом „Хоћеш ли и даље да будеш Србин?/ Антологија антисрпства“, појавило се, у издању „Вечерњих новости“ прошле, 2014. године. Да је приредио само ту књигу, Пироћанац би заузео трајно место у историји србске борбе за Памћење и Пјесан ( „У рату овом који сећање брише/ Научите Пјесан – то је избављење“, рекао би покојни србски песник Миодраг Павловић).

НОВИ ВИДОВИ ГЕОПОЛИТИКЕ 

Као истински просвећени патриота, Пироћанац се, почетком 21. века,позабавио геополитиком ресурса – хране, воде, енергије, и о свакој од ових области написао и објавио по књигу ( донедавно су те књиге, као и студија о србијанској номенклатури, биле доступне на Интернету, али их тамо више нема; треба се свим силама потрудити да их буде, јер су праве ризнице драгоцених информација ). Указујући да је 21. век век рата за ресурсе, неустрашиви Пироћанац је, у разговору за „Геополитику“, рекао:„Не може никакав приватник, тајкун, приватна компанија, да ставља шапу на изворишта воде. И да једног дана чак, када воде заиста буде толико скупоцена да ће се златом плаћати, ти типови постављају приватне војске које ће пуцати у жедне грађане и спречавати да утоле жеђ, ако су без пара. То време које се ближи, а о томе су многи озбиљни стручњаци говорили по свету, већ је доба наше деце, близу је.Водe су опште добро (common goods, biens communs) и тако припадају човечанству. Они који продају воду, наше заједничко власништво, непријатељи су човека. Њиховој финансијској алавости легитимно је да супротставимо сваки протест, укључујући и силу, ту нема никакве даље расправе. Треба непрестано на ово подсећати политичку класу Србије, да се не играју главом омогућујући приватном капиталу да тргује чак и нашом заједничком водом“.

NOMENCLATURA SERBICA 1982-2013.

У својој књизи о србијанској номенклатури од 1982. до2013, Зоран Петровић – Пироћанац се подробно позабавио проблемом наших (квази)елита, због којих смо се, између осталог, и нашли овде где јесмо. После уводних теоријских разматрања и разраде појма номенклатуре, развијеног од стране совјетолога, Пироћанац је показао како су код нас, од Броза, преко епоха Ивана Стамболића и Слободана Милошевића, све до Тадића и Николића формирани управљачки слојеви. Пироћанац даје јасне дефиниције онога што се десило не само код нас, него и у бившим земљама Источног блока.

Комунизам је, након свог слома, иза себе оставио управљачке структуре спремне да, по Најдану Пашићу, кога је Пироћанац цитирао, „прихвате било коју заставу, било који програм друштвеног развоја, уколико је то пут и средство да се њихова владавина сачува“. Због тога је, вели Пироћанац, дошло до „шизофрене историјске ситуације у Србији: деца Шпанских бораца постала су одлучни промотери и бранитељи страних интереса у Србији. Кори Удовички, београдско дете са докторатом Јејла, постаје кадар ММФ-а који је после демократских промена 2000. лобирао да она постане српски гувернер. А 1978-79, Кори Удовички је била динамична и горљива председница Комисије за идеолошки рад ССО Врачар, као и чланица Градског комитета Савеза социјалистичке омладине“.         

У интервјуу датом „Геополитици“, он је укратко изложио главну идеју своје књиге о номенклатури:“Политичка класа Србије, од времена Тита, од Д. Марковића,П. Стамболића, И. Стамболића, С. Милошевића, до З. Ђинђића, В. Коштунице и Б. Тадића  2011, није изнедрила успешне екипе државотворно мислећих лидера. Немамо ни даље на сцени људе који се жртвују за државу, који су слуге грађана, који имају осећај за историјско време, за обавезу да, бивајући државни челници, буду запамћени као људи који су постигли резултате на ползу  државе и грађана. И који не страхују да чак и страдају у име тих принципа. Све политичке гарнитуре до данас јесу катастрофално испод захтеваних стандарда државног управљања у нашем добу невероватног убрзања човечанства, када се на планети стварају друштва знања (knowledge society.)“

Он је био истински представник једног таквог друштва, за разлику од онога у коме је живео, и где полуписмени хулигани све више купују докторате,да би и даље остали капои концлогора званог Србија. 

КО ЈЕ БИО? ГДЕ ЈЕ БИО?

 Зоран Петровић Пироћанац је рођен у Београду 1953.године где је завршио Пету београдску гимназију и Филолошки факултет. Новинарством почео да се бави у чувеном, вечно бунтовном, „Студенту“. Био је сарадник загребачког „Старта“, Студија Б, РТС-а и Телевизије Нови Сад.Извештавао је из Јужне Америке, с Блиског Истока, из Африке, углавном са места револуционарних догађања, грађанских ратова, етничких сукоба.Као сведочанство времена и догађаја остаће његови извештаји, репортаже и путописи из Никарагве, Гватамале, са Кубе, из Либана, Газе, Канаде, САД... Пироћанац је био један од оснивача Центра за геополитичке студије “Југоисток”. Последњих година радио је у Институту за политичке студије у Београду.“

Његов колега, Ратко Дмитровић из „Вечерњих новости“, живим сликама допуњава Зоранов портрет у чијем углу стоји црни флор:“Познајем још само двојицу људи уранијумске енергије какву је имао Зоки. Да, имао је и гвоздену вољу. Беше некако у дане по окончању “октобарске револуције” кад смо обојица схватили шта се заиста догодило. - Хајде бар - каже он, а седели смо у једној башти на Савском венцу - да приведемо крају факултете, да дипломирамо. - Таман посла - одговарам - кад нисам на време нећу ни сад. У ствари, био сам лењ. - Ја ћу то да завршим, остало ми осам испита, а после ћу да докторирам - казао је више за себе него мени. И завршио је факултет, француски језик и књижевност. А онда је у Паризу магистрирао и докторирао.

Биографија Зорана Петровића Пироћанца у Србији је потцењена као мало чија. Зоран није знао да се “прода” и то је у оваквом свету била његова највећа мана. Није умео да навуче обрве, ћути, забринуто лупка прстима по столу, као што су знали неупоредиво слабији од њега, у интелектуалном, образовном и сваком смислу. Они су своје ћутање наплатили. Пирке је скупо платио своју отвореност и простодушност. Користили су га разни, често као ледоломца, а он, ношен идејама у које је апсолутно веровао, од свега тога никакву корист није имао. Напротив.

Несрећа је последњих година често залазила у Зоранову кућу, у Сремчици, недалеко од Београда. За кратко време умрли су му отац, мајка и рођена сестра, а онда је болест ударила тамо где родитеља највише боли. То га је, ваљда, и убило“.         

Бранко Драгаш је записао: “Није пристајао на малограђанштину и празну форму. Дизао је у ваздух лажне куле скоројевићке српске интелигенције. Није уновчио своју светску каријеру. Није постао ратни хушкач када су многа пискарала и муцави провинцијалци палили националне ломаче да би се додворили Деспоту. Презирао је деспотизам. Борио се против тоталитаризма. Није нагомилавао капитал продајући свој бренд да вашару таштине. Остао је стамен и чврст. Веран својим младалачким идеалима. Одан Србији и српском националном интересу“       

Замишљам, онако дечачки наивно, почасни вод Војске Слободне Србије како, на сахрани Зорана Петровића Пироћанца, храброг борца из Строја Србске Непокорене Мисли, у ваздух испаљује почасне плотуне једном од витезова несустајне војне за Крст Часни и Слободу Златну. Иако Србија није слободна, нити има војске која би почасне плотуне за Пироћанца испалила, ипак знамо: док год буде таквих какав је био Зоран, нећемо пропасти. Србија је вечна док су јој деца верна.

Објављено у мајском броју „Геополитике“ 2015.