Господин Владимир Димитријевић је човек који се већ две деценије, између осталог, бави и питањима односа Ватикана према Србима, а нарочито оним што као тему покушавају да избегну сви творци Новог поретка – а то је непосредна веза Ватикана са усташким покретом, која је остварена кроз Алојзија Степинца, надбискупа загребачког, и остале бискупе, жупнике и фратре што су стали уз Павелића и његов крвави режим.

 Поводом одлуке екуменистичко-новотарске саборске већине да прихвати дијалог с Ватиканом у циљу "расветљавања" улоге злочинца Степинца у геноциду над православним Србима у Другом светском рату, уприличили смо разговор с нашим уваженим сарадником г. Владимиром Димитријевићем.

ПИТАЊЕ: Поштовани господине Димитријевићу, молимо Вас да најпре за наше цењене посетиоце кажете нешто о најновијој „Мешовитој комисији“ за разматрање улоге надбискупа геноцида Алојзија Степинца у геноциду над православним Србима у НДХ.

ОДГОВОР: У овом тренутку Србију воде у понор звани НАТО и ЕУ, па квислиншка власт врши огромне притиске да заборавимо не само своју древну, него и своју најновију прошлост, ону из Другог светског рата. Зато је, под притиском те и такве власти, којој је стигло наређење Империје, недавно формирана мешовита комисија СА Сабора СПЦ и Хрватске бискупске конференције, која треба да разматра питање Алојзија Степинца и његовог односа према Србима, пре но што папа Степинца прогласи за универзалног свеца римокатолицизма. То је двоструки апсурд – истина о Степинцу се зна, а Ватикан може да канонизује кога жели. Али, циљ је испирање мозга народу Јасеновачких Новомученика.

ПИТАЊЕ: О кривици и улози Степинца у Другом светском рату непобитне историјске факте презентовао је Виктор Новак у свом делу „Магнум кримен“. Можете ли нам рећи нешто о томе.

ОДГОВОР: Наш угледни историчар Милорад Екмачић о томе, између осталог, пише: “У свим освртима на своју одлуку да напише велико истраживачко дело о повезаности католичког клерикализма у Хрватској, са злоделима која су извршена над српским, јеврејским и становништвом неких других мањина, Виктор Новак је бележио да је изворе за своје казивање прикупљао у току 40 година, пре него је књига била завршена 1946. То је време од школских клупа у детињству. Ипак је одлуку да се напише тако темељито истраживање донео у време робијања у логору на Бањици. У уводу књиге је објаснио да су у затвор „вијести о стању у Независној Држави Хрватској стизале преко нових затвореника и изазивале запањење и ужас. У затворима се тада навелико дискутовало о узроцима тако срамотног пада и тако страшног дивљања. Наравно није била изостављена ни мисао о улози клерикализма… Ту је дакле сазријевала мисао и одлука, да се у хисторијском процесу прикаже сва изобличеност милитантног клерикализма, толико разорног међу народима трију вера“.

Иако је ову огромну грађу скупљао у конспирацији, као што сам каже, усташке власти у Загребу су сазнале да он то ради. У тексту  помиње „штампани летак“ који је из Загреба неко донео у окупирани Београд. Надбискуп Степинац је, приликом сусрета са папом и изаслаником председника Рузвелта у Риму 1943, а и иначе у Загребу, изјављивао да прети опасност од српске освете након завршетка рата, што би уништило католичку цркву у Хрватској. Одатле сви водећи клерикалци и усташки функционери припремају одбрану од оптужби које ће уследити. Врло је карактеристично да је сваки наступ, преко радија у Београду пре формалног завршетка рата од клерикалаца био помно праћен. Нарочито 15. априла 1945, када у београдској католичкој цркви свештеник, два пута у току дана, говори у беседи против предавања Виктора Новака. У мају 1945. месец дана по ослобођењу Сарајева, старешинство фрањевачке провинције „Босне Сребрне“ шаље опширну одбрану рада фрањеваца у току протеклог рата. Копија се налази и у папирима Виктора Новака и он је према тој одбрани врло критичан.

Намеће се закључак да је овај обрачун са књигом „Magnum crimen“ припреман одмах након што су усташке власти и загребачка надбискупија сазнале да се она у Београду припрема. Ретко је у историји света могуће наћи сличан пример да се осуда једне књиге припремала давно пре него што је она написана. До данас трају напори да се она обезвреди.

Виктор Новак је био свестан одговорности за доказе које је наводио у појединостима, које се односе на више стотина католичких црквених људи. Одатле је сваки посебан случај цитатом из извора потврђивао. Неке је прихватао, као интервенцију о држању старешинства Исламске верске заједнице у Сарајеву./…/ Морао се поштовати његова упорност да свако казивање потврди из извора. То скупљање доказа је подвиг сам за себе.

Као доказ о кривици надбискупа Степинца навео је случај свештеника из свог родног села, који је био убијен у логору Јасеновац, а надбискуп пре тога није усвојио молбу да га спасе. У два маха је цитирао његов став према Јеврејима. Правдао је Степинац њихово гоњење, јер „државна власт питање Жидова рјешава по расном принципу, а не вјерском, према томе ту се не да више ништа интервенирати“. Приликом сусрета са папом у Риму је „оправдава дјелимично и поступак против Жидова, јер су код нас били највећи извршитељи злочина“ побачаја. Усташка је власт донела законе против абортуса, вршила смртне казне на лекарима и медицинским сестрама који би то извршили, што је папа са задовољством прихватао. /…/            

Одмах по објављивању, „прву оцену“ књиге, каже Новак, учинила је „Congregatio sancti officii“ стављајући је на индекс забрањених књига. Загребачке новине су то објавиле у децембру 1948, девет месеци по изласку књиге. У југословенском јавном мњењу је књига доживела невиђен успех“.

ДА ЛИ ЈЕ НОВАК БИО ОБЈЕКТИВАН?

ПИТАЊЕ: Хрватски историчари често тврде да је Виктор Новак, иако Хрват, кривотворио чињенице, и да Ватикан није подржавао усташе, као ни Степинац. Шта Ви мислите о томе?              

ОДГОВОР: Ево опет академика Екмечића: “Док је писао своје дело Виктор Новак није имао на располагању све изворе који су објављени тек касније. Посебно су врло значајни извештаји италијанске војске објављени у званичној публикацији извора за рат у Далмацији, као и збирка дипломатских извештаја. Сада је искориштен и извештај о првим данима успостављања НДХ у Загребу француског конзула, влади маршала Петена. Ови извештаји у радикалнијој мери окривљују хрватску католичку цркву и Римску курију. Француски конзул у окупираном Загребу је известио да је, пре успостављања нове фашистичке владе, јеврејско становништво исељено из Горњег града, да је убијање православних наишло на запрепашћење и немачке војске. Бискуп Сплита је упутио поруку Мусолинију (пре почетка рата 6. априла 1941) да му се даде до знања почетак рата, како би у југословенској позадини могао да организује побуне католичких верника. Независну хрватску државу су најпре прогласили католички свештеници у Чапљини (Херцеговина), а два дана потом у Загребу.

Ови италијански документи у већој мери него и сам Виктор Новак у свом делу, показују одговорност католичке цркве за геноцид над Србима 1941. Извештаји показују да су усташке власти у новој држави решиле да одстране читаво српско православно становништво путем истребљења. Наведена је инструкција локалним усташким старешинама да се до 6. септембра 1941. мора завршити истребљење српског становништва и да се села предају католичким и муслиманским сељацима.

Ови су планови изазвали устанак на српском подручју, па је италијанска дипломатија процењивала да се та побуна може завршити рушењем хрватске државе. Из министарства иностраних послова је послат у Загреб функционер, одговоран за односе са бившом Југославијом, Лука Пјетромарки. Известио је да је 240.000 православних преведено у католичку веру, пошто је терор натерао родитеље да спашавају децу. На примедбу поглавнику Павелићу да би се морала обуставити акција преверавања, добио је одговор да у преверавању Срба Поглавник Павелић „види тачку свога програма и има заслепљену веру у његов успех, која не дозвољава приговоре и отезања“. Италијански дипломати су ово називали варварством, а усташке напоре крстили „религиозно-политичком борбом“, као у најгора доба средњега века. Сваки притисак да се покољ Срба заустави је пропао.

Италијански документи негативно оцењују цркву у јачој мери него што је то Виктор Новак у овој књизи показао. Новак је цитирао упутства „Свете конгрегације за источну цркву“ од 17. јула 1941. да успостављање хрватске државе обећава „толике наде за обраћање несједињених“. У италијанским документима[1] је донет извештај да је „pontifeks (Sommo Pontefice) дао налог ’нунцијатури у Загребу да упути протест хрватској влади, због супротстављања локалних власти конверзији православних у римско-католичку религију, за који је био довољан плацет бискупа, у дотичним диоцезама’“. То је директнија потврда да је политика конверзије православних на католичку веру од почетка вођена, не само решењима вођства хрватских усташа, него и Ватикана изнад тога.

НАЈНОВИЈИ ДОКАЗИ НОВАКОВИХ ТВРДЊИ

ПИТАЊЕ: Дакле, потоња истраживања потврђују све о чему је Новак писао.

ОДГОВОР: Наравно. Ево опет Екмечића: “Када је српски устанак добио маха и почео да разара хрватску државу, италијанска војска је применила упутства, за које је очигледно да су последица интервенције Мусолинијеве владе код папе Пија XII, да треба направити одређене измене о држању према религиозној политици хрватске владе. Записник саветовања („riunione“) у штабу Друге армије у Сушаку 31. октобра 1941. са командантима неких дивизија има одељак посвећен „религиозном питању“, који је стављен на прво место у закључцима: „Хрватска се влада одлучно оријентисала на следећу политику религиозног карактера, у којој има потпуну сагласност Свете столице (il totale appogio della Santa Sede): превести највећи могући број православних на католичанство, а такође и Јевреје. Узимајући у обзир незнатну разлику двеју религија (православних и католика), предлаже се Хрватској влади непосредна пропаганда за превођење и да их потом остави у месту“. Ово је редак докуменат и сведочанство да је Света столица одобравала политику према православљу и Јеврејима. У извештају команданта Друге армије италијанском генералштабу 10. јуна 1941. („Azione terroristica“) се вели да казнене експедиције против Срба обављају сами верници под вођством својих свештеника: („у неким крајевима, као оном око Книна сами верници воде казнене експедиције против Срба и исповедника православне вере, па због тога није случај да се виде фратри како на челу поворки воде гомилу (arrinagare la folla) и наводе је на најжешће освете“. Навео је пример фратра Вјекослава Шимића из манастира Врпоље - у Унутрашњој Далмацији верници са страшћу („passione“) убијају суседе православне.

Без ових објашњења о интервенцији Свете столице како треба поступати при превођењу на католичку веру Срба и Јевреја, није сасвим јасна одлука хрватске владе да се приступи стварању Хрватске православне цркве, као и промена старословенске литургије у латинску код унијата у деловима земље где постоје. То је само један део где новооткривени извори, за које Виктор Новак 1948. није знао, уносе потврде његових закључака. Јасно је да италијанска војска и влада нису имали намеру да објављују документе о улози католичке цркве у великом геноциду над Србима 1941 - 1945. Саопштени су ретки фрагменти извештаја који се односе на то, а будућа истраживања ће дати коначне одговоре какви су контакти, кореспонденција и личне посете предузимане између Ватикана, италијанске и хрватске владе у овоме.

Одмах по објављивању, „прву оцену“ књиге, каже Новак, учинила је „Congregatio sancti officii“ стављајући је на индекс забрањених књига. Загребачке новине су то објавиле у децембру 1948, девет месеци по изласку књиге. У југословенском јавном мњењу је књига доживела невиђен успех.

ХОЋЕ ЛИ СЕ ПАПА ИЗВИНИТИ ЗА УСТАШКЕ ЗЛОЧИНЕ?

ПИТАЊЕ: У последњих неколико година, сматрају неки, у Ватикану као да постоје индиције да ће се папа извинити за усташка злодела према Србима почињена у име римокатолицизма. Шта Ви мислите, колико је то реално?

ОДГОВОР:  У интервјуу који је дао дневнику „Данас“ око Васкрса 2012, епископ Андреј, тада викар патријарха србског г. Иринеја, најавио је да су могуће позитивне промене у односу Ватикана и СПЦ.

По њему, „истина је да постоји добра воља код званичне Римокатоличке цркве да се и тај проблем усташтва из Другог светског рата још једном размотри, не само са историјске тачке гледишта, после чега ће сигурно уследити извињење Светог Оца, као што смо то видели почетком 21. века у Атини, поводом посете папе Јована Павла Другог Грчкој, када се он извинио због злодела крсташа над источним хришћанима у средњем веку, пре свега се то односи на Четврти крсташки поход из 1204. године на Цариград“. (1) Епископ Андреј изнео је став по коме је главни разлог што папа неће бити позван у Ниш 2013, на прославу 1700-годишњице Миланског едиката (који би, пре свега, требало славити у Милану, зар не?) чињеница да је у Другом светском рату у НДХ извршен геноцид над Србима, при чему се данас „многи Римокатолици гнушају поступака учињених у име Римокатоличке цркве од стране Хрвата“ (2). Ова оптимистичка изјава србског архијереја очито је плод жеље да, у временима турбуленција терминалног глобализма, што пре дође до зближавања с Римом (ради, како неки мисле, „заједничког сведочења“ хришћанства у секуларизованој Европи). То зближавање је, за сада, бар кад су Срби у питању, немогуће управо због сећања на догађаје из Другог светског рата на територији нацифашистичке марионетске творевине зване Независна Држава Хрватска.

КАНОНИЗАЦИЈА СТЕПИНЦА И СРБИ

ПИТАЊЕ:  С тим у вези, занимљиво је истаћи да је, после посете кардинала Курта Коха Патријаршији у Београду, основана комисија СПЦ која, са хрватском бискупском конференцијом, треба да размотри однос Алојзија Степинца, чија се канонизација припрема, према Србима. Шта би се могло рећи о томе?

ОДГОВОР: Дан пре но што је папу Бенедикта Шеснаестог у Ватикану посетио оновремени председник Хрватске, Стјепан Месић, то је, новембра 2009, учинио Марко Перковић Томпсон, популарни хрватски певач, који на својим концертима пева о усташким кољачима, попут Павелићеве десне руке, Макса Лубурића и команданта „Црне легије“, Јуре Францетића. О њему стручњак за србско-хрватске односе, Ратко Дмитровић, каже: “Забрањен му је наступ у неколико европских земаља што, видимо, није сметало папи Бенедикту да га прими и благослови“. (3) Ипак, по Дмитровићу, „одлука папе Бенедикта Шеснаестог да у службену аудијенцију прими хрватског певача Марка Перковића званог Томпсон изненадила је само оне који не познају историју 20. века. А та историја крцата је доказима да још од тридесетих година прошлог века преко Другог светског рата па све до данас траје веза између Свете столице и усташког покрета. И трајаће, нема дилеме“. (4)

Ако то знамо, јасно је да формирање једне такве комисије неће значити ништа друго до покушај манипулације да би се, како каже хрватски теолог Драго Пилсел, „одобровољила“ србска страна. Као што рекосмо, књига „Магнум Кримен“ Хрвата искреног југословенског опредељења, академика Виктора Новака, управо показује и доказује да је Ватикан суштински везан за усташки покрет, и да је канонизација Степинца, како каже Владимир Умељић, својеврсна канонизација усташтва.

УСТАШТВО И ДУХ ПАПИЗМА

ПИТАЊЕ: Усташки покрет је себе од почетка доживљавао као нераскидиви део папистичког хришћанства Запада, својеврсну крижарску војску против „шизматика“ (православних Срба), Јевреја и комуниста, о чему изврсно пише Виктор Новак.

ОДГОВОР: Да, тако је. У званичном „Службовнику усташке војске“, тачка 6, налази се усташка заклетва: “(Ја Н.Н.) Заклињем се Богом Свемогућим и свиме што ми је свето, да ћу се држати усташких начела и прописа, безуслово извршавати све налоге Поглавника, да ћу сваку повјерену ми тајну најстрожије чувати и никада ништа никоме одати. Заклињем се да ћу се у усташким редовима борити за извојевање самосталне хрватске државе и све учинити што ми Поглавник наложи. Ако се огријешим о ову заклетву, има ме по усташким прописима стићи казна смрти. Тако ми Бог помогао. Амен“ (5). У тачки 9, пише, између осталог, следеће: “Побожност је темељ ћудоредног живота и побуђује на вјерно извршавање дужности. Треба увијек имати на уму Бога, којега смо призвали, да нам буде свједок код полагања свете усташке присеге. /.../ Побожан човјек увијек настоји да изврши заповијед божју, а тим више смо ми дужни извршавати уговоре, на које смо се драговољно обвезали пред Богом, да ћемо их извршавати. Побожност нас подсјећа увијек на присегу, којом се ми драговољно обвезујемо, да ћемо извршавати точно све налоге Поглавника“ (6). Зар нас ово не подсећа на основна правила послушности у римокатоличким монашким редовима, познатим по милитантном ширењу вере? Како би рекао Предраг Р. Драгић Кијук: “Покоран мораш бити као лешина“ – најважнија је одредба борбене филозофије садржане у Конституцији и другим списима Игњација Лојоле, шпанског војника па монаха“ (7).

„БОГОУГОДНОСТ“ СРБОЦИДА?

ПИТАЊЕ: Примери које је Новак изнео у својој књизи недвосмислено потврђују крајњу изопаченост религиозног осећања оних који су могли да кољу у име Христа, Бога  Љубави. Како је до тога дошло?

ОДГОВОР: Када су убијали Србе, усташе су веровале да чине Богу угодно дело. Хрват – левичар, Милко Рифер, који је био у концлогору Јасеновац, прича о томе како су за нову 1943. годину усташе за логораше римокатолике приредиле свечану мису, коју је служио римокатолички свећеник, Звонко Брекало, и сам усташки официр. Рифер каже: “Поп Брекало носио је усташку униформу. Био је сатник и пријатељ Лубурићев, побратим Матковићев (зликовац из Јасеновца, нап. В.Д ). И тај поп имао је толико дрскости и цинизма, да на најкрвавијем терену Европе, у име кршћанства, говори пред логорашима –који су на себи осјетили бич и ужарено жељезо његових најинтимнијих пријатеља, сурадника и истомишљеника – о љубави према ближњему и о томе како је бог свагдје и на свакоме мјесту, па и ту, међу нама, у логору, гдје је поклано и помлаћено на стотине хиљада људи, и гдје је свака стопа земље натопљена морем људске крви. Поп Брекало говорио је ту пред нама, у столарији, гдје је јучер Алага (усташки џелат, нап. В. Д.) тукао до изнемоглости једног логораша јер га није довољно девотно поздравио“(8). Брекало је, иначе, и сам учествовао у усташким покољима, а био је познат и по силовању логорашица у Старој Градишки. И он није био једини; таквих је било на стотине. До какве монструозности су долазили поједини хрватски „кршћани“, сведочи и овај случај: фратар Срећко Перић, из самостана Горица, обратио се с пролећа 1941. својој пастви: “Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најприје моју сестру која је удата за Србина. Када завршите посао, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповиједити, па ће вам сви гријеси бити опрошћени“. (9)

ДА ЛИ ЈЕ ВАТИКАН ЗНАО?

ПИТАЊЕ: Ватикан често тврди да њему нису биле познате размере усташких недела, и да, на крају  крајева, усташтво нема везе с Ватиканом.

ОДГОВОР: У својој студији „Ватикан, Европа и Рајх од Првог светског рата до Хладног рата“, француска историчарка Ани Лакроа Риз јасно указује на улогу папске столице у страдању православних Срба у хрватској „држави Божјој“. Она каже, између осталог: “У Хрватској је „етничко чишћење“ „ударило“ по Србима колико и по Јеврејима./.../ После радова које је објавио Фалкони или Аронс и Лофтус, не поставља се више питање да ли је Курија знала шта се дешава у Павелићевој држави и улози коју је у свему томе имало свештенство, од најнижих до највиших слојева. Пије Дванаести је подржавао усташки режим све до његовог пада и његово признавање се уопште не доводи у сумњу/.../ Покривао је злочине свештеника, било да се ради о личном учешћу, или о подржавању масакара (у концентрационим логорима, на другим местима, међу којима чак и унутар православних верских установа), пљачкања јеврејских и православних добара/.../“ (10). По Ани Лакроа Риз, “француске архиве осветљавају „насилно покрштавање“ православаца. То је, заправо, био повратак на шпанску инквизицију која их је обавезала (пошто су избегли масакр ) да изаберу између преласка у католицизам и смрти“. (11) Ауторка подсећа и на то да Степинца неки покушавају да бране чињеницом да је он „протестовао“ код усташа због насилног прекрштавања Срба. То је, по њој, пука „легенда“ (12). Степинац јесте тражио да кандидати за прелазак у римокатолицизам буду искрени, али „теза о добровољности је била чист апсурд, алтернатива је била смрт“ (13)

Академик Милорад Екмечић, у свом поговору за „Магнум Кримен“, каже: “Без приказа улоге папе Пија XII се не може разумети ниједан подухват и мера које је вршила хрватска католичка црква. Сва решења су у складу са држањем самога папе. У рату 1941-1945. се радило исто као кад је решено да католици Италије стварају Хришћанско-демократску партију Италије (или „Partito popolare“) се бискуп Махнич то одмах пресадио у хрватску цркву, и након 1918. створио Хрватску пучку странку. Држање Пија XII у почетку рата 1939. је без сумње био модел за држање надбискупа Степинца у Загребу. До пролећа 1942. папа је у Ватикану примао делегације италијанских и немачких војника са европских фронтова, давао помоћ рањеницима, као да се нада победи фашизма у рату. Немачки напад на Совјетски савез је праћен папским програмом „Апостолата у Русији“. По папском обраћању верницима након пада Минска у немачке руке, у чему су учествовале и неке литванске јединице, изгледало је да папа подржава тај поход на Русију.[2] То је престало када је судбина војног похода према Москви и у северној Африци показала да победа није извесна. Хитлер не дозвољава ове акције Ватикана, јер није желео да будући Немачки Рајх буде са свих страна опкољен католичким земљама. Онако како је пулс кувао у Ватикану, исто тако се осећао у Загребу“.

ПАПИНО ПОКАЈАЊЕ?

ПИТАЊЕ: Папа и покајање. Иде ли то једно са другим?

ОДГОВОР: Хришћанско покајање није некакво пуко извињење, какво се Србима нуди да би заборавили везу НДХ – Ватикан. Покајање значи преумљење, промену ума, и сасвим нов, самоосуђујући поглед на оно што је у греху учињено. Има ли тога у Ватикану? Нема. Ако ништа друго, доказ је књига „Пио Дванаести и Други свјетски рат према ватиканским архивима“ званичног историчара и архивисте папске државе, Пјера Блета. Он се у књизи подробно бави темама какве су покушаји папе да спречи рат, однос Пија, Рузвелта и Мусолинија, ситуација у Немачкој, Пољској, Румунији, Мађарској, Словачкој, итд. У књизи је поменута и Хрватска. Из поглавља о НДХ сазнајемо да је Ватикан, преко свог изасланика, опата Марконеа, пратио ситуацију у Загребу и, наводно, покушавао да спасе Јевреје који су могли бити спасени, али, како тврди Блет, ток догађаја се није могао променити. Иако је 86% хрватских Јевреја било крштено у римокатолицизам, ни протести папиног представника, ни проповеди Степинца, нису помогли – Јевреји су изложени уништењу (14). Шта је, међутим, најстрашније у Блетовој књизи? У њој се, ни једном једином речју, не помињу Срби, који су били главни страдалници у НДХ; ни речи о масовном клању људи само зато што су православни, ни речи о насилном прекрштавању 250 хиљада припадника друге вере и њиховом превођењу у челични загрљај „Светог Оца“ у Риму. Ватикан је покушао да спасе Јевреје, није успео и – то је, по Блету, све! За званичног ватиканског историчара Срба у НДХ није било, а није било ни Јасеновца, ни Глине (где су Срби клани у свом храму), да о другим местима покоља, јамама попут Јадовна и Голубњаче и не говоримо... И - шта сад? За шта би се папа извинио пре него дође у посету СПЦ кад званична историографија Ватикана не признаје геноцид над Србима у Другом светском рату, који су извели ревносни папини крижари, усташе?

СТЕПИНАЦ КАО ВЕЧНА ПРЕПРЕКА ПОМИРЕЊУ

ПИТАЊЕ: Шта ће донети Степинчева канонизација у односима Срба и Хрвата?

ОДГОВОР: Хрватски надбискуп загребачки, касније кардинал, Алојзије Степинац, проглашен је „блаженим“ и уведен у римски светачник 1998. године, од стране папе Ивана Павла Другог, чиме је постао „државотворни“ светац Хрвата, оно што је Србима Свети Сава. За време Другог светског рата, Степинац је био војни викар усташке војске и члан Државног сабора НДХ, руковођа прекрштавања Срба, човек од поверења усташког режима (додуше, повремено је долазио у сукоб са тим режимом, па и због његове суровости, али је у кључним тренуцима, подржавајући хрватску државу, био спреман да на све сукобе заборави). Он је 1941. године, а поводом покрштавања, писао Павелићу, рекавши: “Божјом милошћу нам се данас пружа пригода као никад у прошлости да помогнемо хрватску ствар и да спасимо велики број душа,људи добре воље, мирних сељака који живе међу католицима. Они познају католике и они њих познају. Њихово преобраћење је лако и прихватљиво.“ (15) Такође, Степинац је 1943. године папи Пију писао о опасности нестанка НДХ под ударима Срба и комуниста, у коме пише (док трају усташки покољи) да четници убијају у маси хрватско становништво католичке и муслиманске вероисповијести (пошто је Павелић муслимане у Босни сматрао Хрватима). Степинац узроке србских „масовних злочина“ тражи у Средњем веку, и каже да „од појаве српске династије Немањића (крајем 12. вијека), која је послије остала трајним идеалом Велике Србије, католици су били прогоњени/.../ Конац је био нестајање католицизма у првоме мјесту у Црној Гори“ (16)... Иван Цвитковић указује на праву природу Степинчевог званичног акта: “Иако у писму детаљно пише о четничким покољима над становништвом и католичким свећеницима, Степинац не налази за потребно да бар једном ријечју проговори о усташким покољима и дивљањима над, такођер, недужним становништвом и православним свештеницима. Налази за потребно да Папи укаже на опасност од Велике Србије, а истовремено моли за „младу НДХ“ и напредак католицизма везује за њен опстанак и напредак. Пише и о присилним преласцима католика на православље, а ни ријечи самокритике над акцијама присилног покатоличења. Напротив, хвалећи се износи податак како је већ у католицизам преведено 240 000 православних и покушава оправдати усташка злодјела по Босни и Херцеговини и другдје.“(17). Степинац редовно благосиља усташку војску: рецимо, 1943. године, приликом одласка Павелићеве морнарице на Црно море, у борбу против Црвене армије. Иако се, како смо видели, повремено вербално ограђивао од усташког насиља, па и учешћа нижег клера у Павелићевим трупама, Степинац је био човек од поверења хрватског нацистичког режима, па је 10. априла 1944, на годишњицу НДХ, био одликован Редом за заслуге – Велеред са звијездом, између осталог и зато што је „као надбискуп раскринкавао у земљи и изван земље одметнике са подручја Независне Државе Хрватске“ (18). А 24. марта 1945, док нацизам крепава свуда у Европи, бискупи НДХ, на челу са Степинцем, свету шаљу посланицу у којој оптужују Србе да су између два рата злостављали Хрвате, чија је основна црта „мирољубивост душе“, а за усташке покоље окривили су, опет, Србе, јер су они, тобож, приликом распада Југославије у априлу 1941. „извршили покоље над хрватским пучанством навијештајући затор и истребљење нашему народу“(19), после чега је почела освета неких Хрвата, коју су бискупи, наводно, осудили. Дигавши свој глас против комуниста, римокатолички прелати су истакли да су Хрвати више од миленијума стремили својој држави, коју су и добили у Другом светском рату, па су они, као црквени пастири, вољу свог народа поштовали. Иако су настојали да се ограде од усташког режима који је пропадао, Степинац и бискупат нису порицали НДХ као државу хрватског народа, мада су је створиле Силе осовине као своју сателитску творевину, комадајући међународно признату Краљевину Југославију. Ако се све ово зна (а зна свако ко се бар мало бавио нашом новијом историјом, каква је то онда маштарија о папином извињењу? Ако папа Степинца сматра за блаженог, а Хрвати га доживљавају као свеца – заштитника своје државе, у којој је протеривање и убијање Срба, што га је започео Павелић, довршио Фрањо Туђман (опет уз подршку Ватикана), о каквом је екуменизму ту реч? Ми, православни, потомци Јасеновачких Новомученика, и даље чекамо одговор.

______________

1.Катарина Живановић: Епископ ремезијански Андреј: Папа неће бити позван у Србију док се не извини“, Данас, 15-16 април 2О12, стр. 2 Васкршњег додатка.

2. Исто

3.Ратко Димитровић: Томпсон код својих у Ватикану, Печат, 9О/2ОО9, стр. 43

4. Исто

5. Богдан Кризман:Павелић и усташе, ЧГП Дело, ООУР Глобус издавачка делатност, Загреб, 1978,стр. 534

6. Исто,стр. 535

7. Предраг Р. Драгић Кијук,Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2О12,стр. 2О3.

8. Милко Рифер: Јасеновац – град мртвих 1943, Накладни завод Хрватске, Загреб,1946.

9. Ратко Дмитровић, исто

1О. Ани Лакроа Риз: Ватикан, Европа и Рајх од Првог светског рата до Хладног рата, Службени гласник, Београд, 2ОО6,стр. 465

11. Исто, стр.467

12. Исто,стр. 466

13. Исто, стр. 467

14. Пјер Блет: Пио Дванаести и Други свјетски рат према ватиканским архивима, Кршћанска садашњост, Загреб, 2ОО4, стр. 176-179

15.Иван Цвитковић: Ко је био Алојзије Степинац,Сарајаво, 1986, стр. 93

16.Исто, стр. 164

17.Исто, стр. 168

18. Исто, стр. 17О-171

19. Исто, стр. 177