Помаже Бог, поштовано Уредништво „Борбе за веру“,

Управо сам одслушао патријархову беседу у Канади у суботу 20. јуна у храму Сабора србских светитеља у Мисисаги у Торонту. Ево и јучерашњу беседу (у недељу 21. јуна) на литургији у храму светог Николе у Хамилтону где је дао бар једну назнаку посла који је дошао да обави тамо. Али само назнаку, а баш ништа конкретно осим једне реченице. Како непоштено према свим окупљенима! Просто их ставља у неки положај незнавених, недораслих.

Ове беседе су емитоване у данашњој емисији 'Слово' Радија Слово љубве која још траје док ово пишем.

Не прве речи патријарха Иринеја које сам чуо од како је тамо отишао као администратор. Једна мисао која ми се тим поводом јавља.

Чак и у овој прилици патријарх беседи о љубави према другима народима, расама, па и непријатељу. А има ли је он према своме брату архијереју? И још каже, да "не узвраћамо непријатељу истом мером".

А реалност је да нас џелати свих фела докрајчују како знају и умеју, а још и ми сами себе. У таквим околностима ове приче нису ништа друго него репродуковање школског "градива", ако је чак и то, и »политичка коректност«. А иза тога... лицемерје? Тако може да себи дозволи да беседи Американац, или неко из империјалне јаке нације која чини много зла малима а нема много конкуренције. А не мали народ као србски, већим делом побијен, у целини понижен и десеткован, и још одумире брзим темпом.

Заиста фасцинира како су ти људи као патријарх или наш тренутни (а вечити...) Синод у стању да раздвоје веру од власти и да "функционишу" паралелно на оба плана. Наравно на таквом месту не може ни без политике али ваљда се зна шта ипак треба да дође на прво место. И не би требало да буде у баш толикој колизији. Ако је блаженопочивши Герман у онаквој доминацији и страховлади безбожника умео да сачува минимум достојанства, устројства и "извуче се" само с компромисима, што не би могло и сада? И блаженопочивши Павле је имао тежу ситуацију од Иринеја. Имао је ужасан распад свега, рат и нападе споља и изнутра, па је умео да нађе компромис тамо где је компромис подношљив, а задржи тврду истину тамо где нема места компромисима.

У основној школи у нижим разредима смо слушали како се неке девојчице, најбоље ученице, додворавају учитељици. Коме се додворава патројарх? Замишљеном шефу? Не верујем у ствари да ико од њега тако отворено очекује »политичку коректност« тј. морално-политичку подобност. Него би он да се испрси, и волонтира, докаже, као и наши политичари.

Воли ли такав свој народ? Не верујем. Или та 'љубав' остаје на неком апстрактном плану, етно-кафанском. Волим и ја вас, док ваш епархијски разрез на нас! Читава та интонација, дикција, избор речи и темâ, све то говори да је ово намештена поза, неискрено и непроживљено. А иза Мире...

Хиљаду пута сам се покајао и преиспитивао своје критике патријарха. Али сада сам толико сигуран да више нема никакве дилеме. Па шта ако критикујем патријарха? Није ни први ни последњи који се показао као одступник од праве вере. А изнад патријарха има још толико светова, да су ове земаљске димензије смешне...

Сем тога, нисам против патријарха као првог архијереја своје цркве, него напротив, против оног што чини а недостојно је његовог узвишеног чина, преданог нам од Светог Саве и свих оних његових наследника и од њих наслеђеног.

Нека римски јеретици верују у безгрешног свог вође. Ја нити ћу у њиховог, нити у нашег.

Јесте ли некад размишљали о томе како је страшно то место? Патријарх. Иза тебе цео народ, испред тебе - нико. Тако се то чини на прву помисао. Али да ли је тако? Страшно је то место, брисани простор, на ледини овог света, на чистини пред првом ватреном линијом непријатеља. Али испред... па није ваљда сам? Има уз и иза себе скоро равне по части архијереје, има равне по части патријархе других помесних цркава, има славне претке, мученике и страдалнике, и светоотачко наслеће, и сабор свих светитеља, и србских и иних, и молитву и Духа Светог који бдије над коначном правдом.

За сваку људску слабост имам разумевања, укључујући и гордост и мржњу и похлепу, али оно што ми руши темеље Вечног града, што ломи крило времеплова у вечност, за лудост која буши рупу у лађи спасења док хиљаде честитих галиона весла, за крманоша који окреће у плићак уместо ка дубинама, за замену теза и подметање мржње и безосећајности за љубав, за то нећу да имам ни размевање ни толеранцију.

Петар Радовановић