Пре неколико дана Борба за Веру  публиковала је писмо А.  Павићевића  у коме се дотични господин с правом дотиче незаконитог укидања посла епископу Георгију Ђокићу (овде: и овде:).

У много чему Павићевић користи неке термине сасвим погрешно као на „пример правила природног права.“ Не постоје таква правила, него се то зове логика природног права или најједноставније природно право. Шта је то природно право? То је право које је сваком хуманом бићу на један природни начин загарантовано, или како би то теолози рекли право човеку богом дано. Елементи природног права, не сви, али већи део су углавном изражени у најједноставнијем облику  кроз десет Божијих Заповести.

И управo то и јесте камен спотицања по коме се данашњи чланови ЦК београдске патријаршије сукобљавају са носиоцима правде и људима од знања и науке. Неко може рећи да сам можда и претерао те да чанове ЦК београдске патријаршије спуштам испод сваког нивоа. Напротив ту услугу они сами себи чине, а ја покушавам да будем само посматрач са стране и да дам своју процену. Није овде само у питању владика Георгије Ђокић, у питању су још Владике: Артемије и Филарет, много више него сам Ђокић.

Они живе у једном безакоњу где је тешко истину и правду истерати на чистину. У Канади је то сасвим друга ствар, те зато имам општу замерку не само Павевићу, него свима онима који уз Георгија се супротстављају безакоњу које су комунисти увели у наше друштво још давне 1945. Они на располагању имају много боље и јаче полуге да проблем реше у своју корист, а не на овај начин. Као прво овако како они раде, они се много не разликују од генералног секретара Београдске Патријаршије и његових трабаната. Њихови поступци сасвим неоправдано уносе исту количину смутње и раздора у српској заједници у Канади.

Ево примера како бих ја поступио, а да не стварам свађу и раздор. Прво постојећи чланови епархијског савета, оне које је она група из Хамилтона тужила заједно са Георгијем треба да од суда у Хамилтону по кратком постуку захтевају наплату преко шерифа за судске трошкове. Тај новац треба искористити за даљи легални поступак против синода београдске патријаршије. Неће бити довољно. Знам, али нека се удруже и сакупе још додатних сто педесет хиљада долара. Можда неће ни толико требати, пошто је ово чист случај.

Павићевић спомиње устав СПЦ, али сасвим недоречено и недовољно. При томе он каже да цео поступак против Георгија није спроведен у духу једног правосудног процеса. Није ли Павћевић очекивао да су кардинал са Цетиња Раздорић, његов Џамболаја, онда Максим и Шибалић стручњаци правни. Они не знају довољно ни аки паки, а некамо ли суд и судску процедуру. Сведоци нису правилно испитани, Георгије није саслушан, нити му је дато право да се брани. Комисијски се не суди, тако никада и никоме, и нико, па чак ни племенски судови  у свету, и ни од кога, осим ако то није политбиро ЦК београдске патријаршије, не суди. То је неко њихово правосуђе.

У пресуди Додер в. Радојковић онтаријски суд је јасно ставио до знања да ако интерна процедура у некој организацији без обзира на њена правила (каноне) ако управо она нису испоштована, да се суд, тада, и те као хоће умешати и направити исправку, па чак санксионистаи безакоње.

Када је у питању ЦК београдске патријаршије и његов политбиро коме председава генерални секретар Гавриловић, не само да нису испоштовали интерна правила, него су та првила сасвим потисли у страну и то управо из: а) чистог примитивизма и незнања; б) из  пристрасти и злобе. Не заборавимо овде једно, да што се тиче канона у то неће правни стручњаци да се петљају. Али када је у питању устав било које верске институције, и те како ће да га узму у обзир. Нека неко оде у канцеларију од Public Guardian and Trustee па нека се пожали. Ти државни службеници су адвокати по професији. Прва ствар за коју, када је верска организација у питању, питају за устав те организације.

Устав СПЦ поглавље в) Делокгрг Светог Архијерејског  Синода (некада то и заиста јесте био синод а данас је то ништа друго до политбиро који не ради по правилима него по снахођењу).

Члан 70 сабпараграф (35) каже: Суди у првој инстанци: а) међусобне несугластице архијереја; б) канонске кривице архијереја;...

Ако ово тело суди оно мора да пресуди и да напише пресуду. Пресуда ни једна није тајна па тако ни та што су чланови политбироа писали, не би смела без обзира на њихов комунистичко-заверенички менталитет да буде тајна. Свака пресуда после изрицања мора бити доступна јавности. Где је пресуда? Ако пресуде нема онда нема ни кривице, нити обавеза. А ако је има ономе против кога је ова изречена он се има на њу право жалити вишој инстанци. То је наравно сабор. Но како нема ни синода нити сабора, епископу Георгију је једино преосталу да правду потражи на грађанском суду, што је и сасвим нормално.

Зато препоручујем не само Георгију него и Павићевићу и свима онима који су уз њега стали да се обрате добром адвокату. Не препоручујем ни Милену нити Томашевића. Они су близу шуме, тако да не виде дрвеће. Има један адвокат кога сам групи из Хамилтона када се судила са Георгијем препоручивао. То је BRIAN P. BELLMORE. Зашто њега? Он је био адвокат Стива Ставрова.

Једно време и председник управног одбора од Мепл Лиф и тако редом. Белморе је неколико пута био укључен у црквене спорове. Ако се неко сећа да је хамилтонски Коџак се позивао на Balkou v. Gouleff , управо је Белморе био тај који је на апелационом суду у овом поступку, оборио пресуду вишег онтаријског суда, наравно пошто се Деан Пероф повукао када му је Ставров понудио поравњање пре изласка на апелациони суд. Белмора не познајем, само смо једном разменили поруке. Али ништа не кошта отићи и посаветовати се са једним правним стручњаком оваквог калибра.

У осталом ако други мисле да је паметније овако како сада раде, нека наставе. Али тај пут води у поделе и свађе. Несуглстице треба решавати цивилизовано. Прву ствар коју бих ја преузео је да преко суда издејствујем пресуду од политбироа, тврдим да је то један накарадан документ, писан врло простачки и приимитивно без елемента правне технике. Биће срамота. Наравно, а зар смо ми ту да чувамо образ проплитета?