ЗАШТО СЕ НЕ ПОШТУЈЕ СИНОДСКИ АКТ О ЗАБРАНИ ПУШЕЊА У ЦРКВЕНИМ ПРОСТОРИЈАМА И ПОРТАМА

Многи су попустљиви. Кажу - није то тако страшно. Јесте порок, али има и горих. Ево, на пример - наркоманија или алкохолизам. А, уосталом, има и већих загађивача ваздуха. Издувни гасови из ауспуха, на пример. Када се мало дубље уђе у разговор, испостави се да је и саговорник(ца) био (била) некада страстан пушач и да има двоје одрасле мушке деце који су такође пушачи. Одбрана пушења од стране таквог саговорника представља његову одбрану самога себе и своје деце.

Други саговорник је кратко пушио (у средњој школи), али његова супруга је знатно дуже пре него што је престала, а син је од скоријег времена постао пушач. И тако, од једног до другог, скоро свако има или је имао понеког блиског пушача, ако то није и сам (или је био), и прича о пушењу се тако претвара у личну апологију уместо у разговор о појави и принципу.

Ово све добија на тежини будући да се дешава у елитној духовној институцији која све људе позива да јој се прикључе јер се ван ње не могу спасти  нити задобити вечни живот у блаженству - у Православној Цркви. Људи о којима је реч су свештеници и запослени у Цркви на разним радним местима. И уколико им скренете пажњу да вама дувански дим смета и да бисте волели да га нема бар у Цркви, ако је већ спољни свет њиме препуњен, бићете окарактерисани као онај који нема љубави, добићете поуку да не треба осуђивати, о пушачу ћете чути да је он добар човек и да се корист коју доноси на личном и професионалном плану не може поредити са тим пороком који му дође на ослобађање од превеликог животног притиска, или да га живот није штедео, па се од муке предао том пороку.

Таман када помислите да сте усамљени у својим захтевима и очекивањима и да, једноставно, треба прихватити стање ствари онакво какво јесте, дође до вас заванични Акт који је из Патријаршије стигао у септембру 2010. године, али је тада само заведен и стављен у архиву. Актом се, сходно одлуци Светог Архијерејског Синода, од стране епархијског архијереја строго забрањује пушење свим свештеним и монашким лицима у портама храмова и манастира, црквеним просторијама, као и на другим јавним местима. Ово се односи и на световна лица запослена у СПЦ. Образложење Синода је следеће: „С обзиром на то да пушење све више изазива саблазан код православних верних, које је у савременом западном свету чак и законом забрањено на јавним местима (јер- како је научно доказано- не само што трује тело пушача, већ загађује ваздух који удишу остали око њега)...” и „да је употреба дувана каљање тела које је »храм Светога Духа« (1. Кор. 6, 19)- против поретка природе, и потпуно непомирљива са достојанством православног свештеника и монаха...” умољавају се архијереји да спроведу одлуку коју смо на почетку навели.

Ово је, заиста, велика сатисфакција јер указује на то да се у Цркви заиста брине о чистоти и непорочности, али, како то да је Акт завршио у архиви а није спроведен, и то у многим црквама? Негде у самим канцеларијама а негде испред парохијског дома или на неком другом месту, налазе се пепељаре као сведоци неспровођења у дело строге забране пушења. Епископи улазе и излазе пролазећи поред њих, и након добре трпезе не налазе ману домаћинима. Разговор који се води за трпезом је необавезан, не покрећу се тешке теме попут ове.

Са Актом о забрани пушења обраћамо се старешини храма, а он се најпре насмеје уз коментар у стилу- где си само то ископао?... а затим сасвим озбиљно каже да њему не пада на памет да ту одлуку спроведе у дело јер му је стало до јединства међу колегама, а инсистирање на њеном спровођењу би унело раздор. Налазимо се у чуду, зар јединство по сваку цену? Зар јединство у саблажњавању православних верника, у каљању тела које је против поретка природе и у нечем што је потпуно непомирљиво са достојанством православног свештеника и монаха?

И онда ствари почну полако да се разјашњавају. Постаје јасно да све зависи од појединца. Забрана је издата и ко жели може је поштовати. Они који су је издали опрали су руке од одговорности. Ако је не поштујеш, нико те ништа неће питати. Све у духу- не судите да вам се не суди. Није изречена ни санкција која би према прекршитељу била спроведена. Без обзира на то што неко има власт да везује и раздрешује, он ту власт радије препушта Оном ко му је и дао: побојах се и закопах таланат који си ми дао, и ево ти твоје... Нека му Бог суди, радије него да се онај ко му је постављен за старешину „огреши” о њега. Свако би хтео да буде запамћен као човек неизмерне љубави и некима у томе ни Христос није адекватан узор. Јер и Христос је знао да каже тешку реч или да примени силу, као када је доводио у ред ствари у јерусалимском храму, али то је, ваљда, превазиђено. Поготово што је ствар моралне природе а морал и етика су речи које су од скоро озлоглашене у владајућим црквеним круговима.

Сада се уместо свима познатог учења да је смрт плата за грех, односно да је природа људска постала смртна након греха Адама и Еве у Рају и да сваки непокајани грех води у духовну смрт, проповеда да је човек створен као смртан и да због тога греши, па нам нема друге него да грешимо и да прихватамо једни друге као грешнике са којима ћемо једног дана ипак бити у животу будућег века. Уместо покајања и очишћења пред причешће, говори нам се да се не секирамо много око грехова него да се слободно причешћујемо кад год нам се укаже прилика.

И шта друго остаје него у „духу љубави” ћутати и трпети грешнике које нико не зове на покајање и на напуштање свога греха већ их је препустио „суду Божијем”, и вежбати се у дуготрпљењу и смирењу, будући незаштићен од оних који су дужни да пруже заштиту. Или, можда, наћи још неког истомишљеника и са њим се обратити молитвом Богу, јер је обећао да ће испунити оно што двоје или троје у молитви од Њега затраже, и сетити се речи псалмопевца да је узалуд уздати се у човека...

И још мали прилог синодском образложењу. Осим што је пушење штетно по здравље пушача и оних који су око њега, оно само је болест зависности. Од кога то пушачи зависе? По оном што је написано као упозорење на кутији цигара, свако може да расуди да то није од Бога. Не само да није од Бога него је директно противно Његовим заповестима. Теолози (старог кова) ће нам објаснити да је противник Божији сам нечастиви, па онда испада да је и пушење од њега и по његовој вољи. Сви они, дакле, који повлађују пушачима, заправо повлађују нечастивом. Па још у Цркви!?

Православ Спасић