ЖИВОТ У ВУКОВО ДОБА

Вук Бранковић, историографски „оправдан“, али „историософски“ и даље крив за издају, у драми „Бој на Косову“ Љубомира Симовића има своју визију, невероватно сличну рационалној визији савремених „еуротичара“. Ево како је Вук излаже светогорском монаху Герасиму, свом рођеном брату (и то у обе верзије Симовићеве драме, и оној, национално „романтичној“,и у оној постпетооктобарски „политкоректној“):

„Ова соба је велика седам са осам! Онај бор је висок тридесет метара! Онај во, пред ковачницом, тежак је седамсто кила! Над нама је таван за четрес кола сена! Звоно на торњу у четири избија четири,у седам сати избија седам пута! Ето шта је моја визија! Подрум је камени, буре је дрвено, рукавице су вунене! Змија је отровна, бресква је слатка, пелен је горак! Срба је мало, Турака је много!“           

Вук је, дакле, издао јер је поверовао у чињенице овога света, заборављајући Христа. О томе, у стиховима песме „Вагање сред хуке“ (неки пут су ми стихови једини начин да мислим), неколико речи:

 Прогрушане браде, с руком на балчаку,

зет великог кнеза у косовском мраку    

с обе стране ваге ставља тег до тега:   

„Колико шта кошта? Испод чијег стега?“

Усред бојне хуке, полома и чуда

одбија да носи крсташ, барјак луда,

па измиче војску до новог мегдана,

обезмилошеног и без Југ Богдана.

Надувен му разум у ледном оклопу,

(више му верује него протопопу!)

задужбину и он спреман је да диже

док му сенка Њивом лончаревом гмиже.

Сад зна добро ко је, и шта ће с њим бити,        

зна, кад сви изгину, сам ће рујно пити,

 једнокрвне бене гроб ће му пљувати

јер им није хтео привиде чувати.

 Још ће он да хода, авет златних соба,

прелазиће ћутке из доба у доба,           

црнобраз, црноглас, црнокрила лета,   

велики издајник великог завета 

спустиће се, крадом, у потоње време,

проклијаће, најзад, и његово семе,

спомен на Бој биће кевтање кучића,

родиће се много Вукових вучића,

ал кад свећа изнесе се испод спуда,

куда ћемо од светлости и од Суда?

 НЕ МИРИМО СЕ СА ВУКОВИМ ДУХОМ

Али, још има Срба који се не мире са духом Вука Бранковића. Један од њих је, како себе зове,  „монах – немонах“ Антоније (Давидовић), човек који се, крстом и слободом,  бори против екуменизма, содомизма и за одбрану велике србске светиње, ваљевске Грачанице. Он је ове, 2015, када су разоритељи ваљевског краја решили да почну са употребом бране Стубо – Ровни, и да тиме потопе Грачаницу, позвао своје суграђане и све Србе добре воље да му се придруже    у молитвено – литијским окупљањима сваког месеца – јуна, јула, августа – да би се спречило рушење храма, и да би се од зла одбранио читав ваљевски крај. Позвао је и потписника ових редова да учествује на скупу 23. јуна. То је било други пут да сам почаствован позивом под стег Свете Грачанице.

У МАРТУ 2014.   

Наиме, марта 2014, монах Антоније је организовао трибину на којој су учествовали најугледнији стручњаци Србије, који су  доказали да ће стављање у употребу бране Стубо – Ровни бити катастрофа. Том приликом, говорио је и потписник ових редова. Рекао је, између осталог, и ово:“Вечерашња трибина у Ваљеву јасно показује да се Србија као земља налази у врло тешком стању. Јер ми смо, након изванредних сведочења најугледнијих српских научника из више области, почев од геохидрологије до метеорологије и климатологије видели да се у ваљевском крају спрема једна страховита диверзија под изговором прављења акумулационог језера, која не само да ће нарушити еко-систем и климатске услове живота у овом крају, почев од тога да ће брана заустављати ветрове који прочишћавају ваљевску котлину, до тога да ће се многе биљке, животиње и читав један биодиверзитет наћи угрожени.Наравно, не смемо заборавити и то да ће многе подземне воде значајних река ваљевског краја бити сасвим угрожене и девастиране. /…/

Чињеница је да се овде, у овој земљи, систематски и деценијама већ спроводи диктатура разних типова који, под изговором да желе добро овом народу, у ствари раде само у свом личном интересу, прећуткујући струку, науку и све оно што може да обезбеди људима да живе у једном здравом и нормалном окружењу.

Веома велики подвиг је подвиг нашега монаха Антонија, човека који већ годинама овде сведочи и који је спреман да се храбро суочава са свим безакоњима која су вечерас на овом скупу овде презентована, човека који је успео да организује ову трибину, а показујући да му је стало до његовог родног краја и до светиње, ваљевске Грачанице: он је настојао да на вечерашњу трибину позове и оне који су  који су  заговорници изградње ове бране. Међутим, нико од њих се није појавио, из једног простог разлога – што они аргументе немају. Јер, овде је била тешка артиљерија српске науке која је својим изванредним плотунима дотукла све привиде и све лажи које су овде подметани као разлози за изградњу бране.

Један од најбитнијих проблема целе ове приче је велика светиња коју су подигли Немањићи, ваљевска Грачаница, за коју је Свети владика Николај рекао да је она светиња као што су и Светогорски манастири.

Ваљевска Грачаница је угрожена потпуним разарањем, које се спроводи под видом тобожње конзервације под водом, а очито је да се онима, ко су непријатељи крста са три прста и који овај план спроводе, жури,  јер су управо данас на дан трибине девастирали, уништили, разорили монашко гробље и однели камене плоче, оградили ваљевску Грачаницу, да нико не може да јој приђе, огромним бетонским плочама, са једним јединим циљем – да покушају да прикрију трагове свога недела и да обаве оно што су наумили не осврћући се притом ни на упозорења Свете православне цркве и владике ваљевскога Милутина, а ни на упозорења целокупне православне и српске јавности која већ годинама прати ово недело.

Јасно нам је дакле, да  како је говорио Владика Николај – у Србији има много бивших Срба, људи који су пљунули на крст часни и слободу златну, који су продали веру за вечеру и поштење за печење, и крсте за масне прсте. Али, оно страшно што не схватају колике су последице рушења храмова и олтара.

Сви знамо за беседу Владике Николаја о манастиру Преображење, који је још пре Првог светског рата био срушен да би се изградила пруга са те стране Мораве. Владика Николај у тој својој беседи Мртав би и оживе, у којој је говорио када је обновљен манастир Преображење, говорио о томе како су прошли људи који су рушили ову светињу. Знамо шта нам се десило и са Његошевом капелом на Ловћену, када је један муслиман, Иса Мехмутбеговић, одбио да руши српску светињу и када је рекао: `да је неко дошао у моје село да руши џамију, ја би био спреман да погинем и да то не дозволим“. Покушавали су да га уплаше, доводили су УДБУ, али Иса Мехмутбеговић је остајао доследан себи. И на крају су монтенегрини, комунистичке слуге Јосипа Броза из  Црне Горе, нашли неки олош скојевски и неке затворенике из Спужа, дали им ракије и натерали их да сруше Његошеву капелу, једну од највећих светиња српскога народа. Имали смо и потапање других светиња и манастира под комунизмом, али ово је у посткомунизму једна од најстрашнијих ствари која нас сналази. И опет се показује да се Србија није ослободила и да се налази под неком врстом духовне и сваке друге окупације.    

Искрено се надам да ће се борба ваљевскога краја и ваљевског српског народа бити успешна и да ће  бити одбрањена, како светиња ваљевска Грачаница, тако и читав овај еко-систем, да ће бити одбрањени сви Божији дарови који су дати ваљевском крају, једном од најлепших крајева у читавом српскоме народу. Свакако треба призивати заступничке молитве Владике Николаја и Оца Јустина, чије се свете мошти налазе у овом крају. Надајмо се да ће њихове свете молитве зауставити ово безумље...“

Тако сам говорио онда.

ЈУНСКА ЛИТИЈА

А 23. јуна 2015, пред око триста људи, нашли смо се опет на тргу у Ваљеву, да посведочимо. Прво је говорио велики србски борац, прота Жарко Гавриловић, телесно сенка од човека, духовно – једини свештеник који се усудио да дигне свој глас у одбрану мученичке ваљевске Србијице; осталих није било…Подсетио ме ( а подигли су га са болесничке постеље, и довезли, онако болног, из Београда ) на оног великог србског витеза, Боланог Дојчина, кога су такође морали да дигну с постеље да би се борио против Уса Арапина ( јер су се сви остали нечим изговорили: „Био Дука, па га боли рука“, вели народни песник о тим изговорима ). И прота Жарко је, гледајући своју браћу у мантијама, могао, као Дојчин, да завапи:“Хеј Солуне, огњем сагорео!/Ђе у тебе не има јунака,/Да изиђе Арапу на мејдан, Но ми не би умријети с миром.'“

Али, никог прота није клео, него је беседио своме роду, и позвао га да брани Светињу. Прото, Бог те наградио и да ти се добрим врати свако твоје добро!     

На скупу су говорили, поред проте Жарка, књижевник Рајко Ђурђевић, оснивач „Заветника“, еколог Никола Алексић, козачки атаман Војислав Видаковић, одборник Љубомир Брадић, итд, а затим је кроз град кренула литија са крстовима и иконама. Дивно сведочење у доба кукавичлука! Није мртва Србија!

 Монах Антоније и даље окупља верни народ поред Ваљевске Грачанице, и не дозвољава да се она руши.

НЕ ПРИЗНАЈЕМО ДА ЈЕ ПОСЛЕДЊА РЕЧ СРБИЈЕ РЕЧ ВУКА БРАНКОВИЋА

Све су нам узели – ево, сад и Косово продају, заувек, а Србија ћути. „Само да рата не буде“ (Ђорђе Балашевић, у име свих екумениста и пацифиста, рече)… Али, зато што нисмо хтели да бранимо светињу, ево нам смрти као у рату. У Чачку, у коме живим,  од почетка 2015, било је 21 самоубиство. У петак, 19. јуна, чак три самоубиства у једном дану. Куда ћеш гори рат и веће ратне жртве! Али, слепило духовно нам не дозвољава да видимо зашто је ово Богом допуштено; а допуштено је јер смо се одрекли Бога и себе, па нас је, како рече Владика Николај, покрила језива тама туђинска.

Ипак и ипак – не смемо заборављати Завет, не смемо се предавати. Историја још није завршена. Колико ко може, и где може, да пружи отпор – духовни, молитвени, литијни, саборни са свима светима. И држати се заветне песме Владике Николаја,“Буди храбар и слободан“, химне србске борбе кроз векове:

Буди храбар и слободан,
Рече Господ Навину,
Ја ћу за те војевати,
Само држи истину.

То и сада Господ збори
Сваком правом Србину:
Ја сам с тобом, буди храбар
И одржи истину.

Истина је што људима
Јеванђеље казује,
Ко истину крепко држи
Над злом сваким царује.

Истина је са слободом
Нераскидно везана,
Обојима једна песма
Од Срба је спевана.

За крст часни и слободу –      

То је српска лозинка;
Без то двоје – живот што је?
Србин нема починка.

Буди храбар и слободан,
Бог ти збори, Србине,
Ја ћу за те војевати,
Само држ’ се истине

Небеска Србијо, помози нам! Амин.