ПОВРАТАК У ПРОШЛОСТ

Опет о Сребреници.

          Не бранећи никад и никакав злочин, противећи се лажи Империје да је Република Србска геноцидна творевина, дужни смо да се сећамо. Јер, у историји ништа не бива без узрока. Нема последице без узрока. Зато се, да бисмо дошли до 1995, враћамо у дубљу прошлост.

 Јер, пре јула 1995, био је Насер Орић, крвави кољач Срба у околини Сребренице, скупа са својим муџахединима.

А било је и раније понечега.

Да се сетимо.    

У ТУРСКО ДОБА

Како су живели  Срби у Босни у турско доба, најбоље је описао Матија Мажуранић, брат песника „Смрти Смаил аге Ченгића“, који је, половином 19. века, у Жепачком пољу, присуствовао оним сценама што их је касније Иван Мажуранић опевао у оном делу спева који се зове „Харач“. Локални муслимани, бивша браћа по крви и вери, а касније истурчени, као „плахи и лакоми“, злостављали су рају тако што су их везивали за коње које су они, господари, јахали, и приморавали их да трче до изнемоглости; тукли су их бичевима, а затим, пошто нису имали новца да им дају харач, вешали несрећнике наопако, ногама нагоре, и испод њих ложили ватру, која их је гушила димом и мучила пламеном ( то се звало „смуђење“ ), све док родбина не скупи порез и не плати га. За то време, господари су јели, пили и веселили се. Матија Мажуранић је више него јасан: “Ондје крстјани ништа под небом неимају, ни куће, ни кућишта, ни мачке: него оно што се види, то је све агино/.../Када Турчин преко поља јаше, онда га никаков крстјанин не смије сусрести; него када крстјанин упази Турчина, онда се мора далеко уклонити с пута. Ако крстјанин коња јаше, мора одјахати пак водити коња на страну...Да Турчин гдјегод изненада сретне крстјана, одмах тргне нож/.../Дервишу је просто убити крстјанина“.

А онда је, 1878, после Берлинског конгреса, у Босну дошла „цивилизована“ аустроугарска окупација, која је 1908. претворена у анексију. Право лице бечких цивилизатора у сребреничком крају видело се за време Првог светског рата.

 У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ     

Чим је Гаврило Принцип извршио атенат на Фрању Фердинанда, почели су погроми над Србима по целој Босни и Херцеговини, па и у сребреничкој области. На Србе је, одмах по избијању рата, насрнула како војска србомрзачког Беча, тако и локални олош, маскиран у „шуцкоре“, који су,у име оданости Фрањи Јосифу, решили да се обрачунају са својим комшијама православне вере. „Црна књига“ Владимира Ћоровића пуна је страшних примера из сребреничког краја. Људи су били убијани без икаквог разлога и остављани по шумама и потоцима, да их звери разнесу. Ћоровић каже:“Светили су се чак и на мртвима, пуцајући на њихове лешине и газећи их крвнички“. Вешања тобожњих комита у Сребреници вршили су, каже он, „невешти људи свирепо и неспретно“, што је само појачавало ужасе насилног умирања.

Биле су затиране целе породице: на Пашином Брду убијена су браћа Игњат, Пера и Живота Милошевић, чији је отац интерниран у логор у Араду где је од туге умро. У Братунцу су погубили Милана Дурлића јер се „истицао као добар Србин“. Ћоровић записује:“У кафани Јове Раичића јавно су се хвалила два војника, да су само једног дана на своју руку убили шест тежака“. У то време, новине „Хрватска“, у броју 892., писале су:“Код нас је у Сарајеву све у реду, а храбре наше чете чисте сада наш погранични териториј од ове погане српске и црногорске гамади, која се могла са својим комитаџијама увући у Босну само зато јер ју воде и подпомажу по својој лојалности развикани домаћи „Срби“. Тај се коров сада млати и треба га посве умлатити“.То је на својој кожи осетио студент Јован Живановић из Брчког, кога су, као србијанског добровољца, заробили војници бечког цара, па га живог спалили у Сребреници.   

Србско становништво сребреничког краја, укључујући чак и трудне жене, морало је да кулучи за војску. Многи су, без хране и одела, кулучећи помрли, а стражари су их повремено убијали без икаквог разлога, кад год би се чуло за неки успех српске војске на фронту. Велики број Срба је интерниран у Мађарску, најчешће у Арад. Ћоровић наводи случај свештеника из Сребренице, Драга Урошевића, који је у Арад одведен са своје парохије. К und Kцивилизатори робљу нису давали одмора, возили су их сточним вагонима и отварали вагоне да би светина могла да их пљује. Становници Арада су их гађали камењем и циглама. Утамничили су их у тврђавским тунелима, без покривача и сламњаче. У Араду је било и око 400 србске деце, од којих је преживело њих 30-40. Многим дечацима између 10. и 20. године биле су ампутиране руке и ноге, јер су, због влаге и хладноће, добијали туберкулозу костију. Због услова живота у интернацији, Сребреничани Мирко Поповић и Цвјетко Томић умрли су кад су пуштени кући (Томић се, у повратку, најео хлеба и – умро).

Пљачка је била саставни део борбе против „злочестих Срба“. Војници цара Фрање убили су трговца Гашу Јованића и радњу му опљачкали. Хасан Диздаревић из Сребренице подјарио је војнике да траже новац од Крсте Петровића и његовог стрица Манојла. Новца нису имали и – убијени су. Сребренички хоџа Кланчевић, са својим саборцем Мушаном, отео је овце Митра Мирковића, Миће Рончевића и Цвјетка из Глине, а затим ову тројицу убио...

 ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

По попису из 1931. године, срез Сребреница имао је 17776 православних и 17322 становника исламске вероисповести. Десет година касније, кад је Сребреница постала саставни део Павелићеве монструм - државе, одмах су почели покољи, еда би се број православних смањио до ишчезнућа. Свештеник села Кравице, крај Братунца,Србислав Блажић, сведочио је, марта 1942. године, пред Недићевим Комесаријатом за избеглице, да су у лето 1941. усташе у јаму у Рашићевом Гају бациле осамдесетак највиђенијих Срба из Власенице. Он је сведочио и о злочину усташа над свештеницима архијерејског намесништва власеничко – сребреничког Епархије зворничко – тузланске: убијени су Милош Савић, парох милићки, Драгомир Маскијевић из власеничког села Дервенте, Љубомир Јакшић, парох у Хан Пијеску и Јанко Савић, парох кнежински. Блажић је изјавио:“Гледао сам леш почившег брата, јереја Маскијевића. Страшан је био. Очи извађене, уши одсечене, а са леђа кожа згуљена“. Прогнаник Бранислав Беатовић који је, из Братунца, добегао у Љубовију, сведочио је:“У мом селу било је око 2000 Срба од којих су усташе убиле око сто, нагонећи их у цркву, где им је неки Исмет, син хоџе Хамета Ефендића, гулио кожу, а затим са својим оцем убијао их. Мога рођака Ратка Беатовића су убили на месту коцем по глави.“Међу усташама се нарочито истицао Мехмед Арпаџић, бивши порезник, један од команданата „Црне легије“ Јуре Францетића која је направила невиђени покољ на Дрини 1942. године. Жарко Јовановић,такође  један од избеглих сведока покоља, причао је 18. фебруара 1942. да је Србима било добро док су у  Сребреници били Немци. А онда су дошле усташе, које је поздравним говором у Сребреници дочекао Исмет Бекташевић, а у Братунцу Јусуф Верлашевић, који је рекао да су „босански муслимани кроз 20 година у време Југославије стењали у ропству, а сада им је хрватска војска донела слободу.“ Хрвати су одмах наоружали муслимане, и покољ је могао да почне. Додуше, било је и часних муслимана, попут котарског предстојника Салиха Реџеповића, који је Србе штитио. Ипак, већина је била на другој страни. На Духовски понедељак 1943., кад су партизани напустили Сребреницу, одмах су дошле усташе, да се свете. Христа Марјановић, избеглица, сведочила је 23. августа 1943:“Овај су покољ извршиле усташе са стране, родом из Лике и Загреба, а помагали су им притом домаћи муслимани. Огромна већина муслимана из Сребренице и околине били су у усташким редовима“. Покољ је водио усташа Јосип Курелец, студент из Огулина, који је прво наредио убијање Срба у Братунцу, па онда и у Поточарима. У селу Залазје побили су све које су затекли ( између осталог, четрдесетак  деце ). Покољ је извршен и у Сребреници. Масовни злочини су вршени и у србском селу Бањевићи и Јежештица, а село Жедањско, које је било пола православно, пола муслиманско, истребљено је сасвим од Срба.        О свему овоме писао је историчар Радован Пилиповић.

 ДАНГИЋЕВО ПИСМО

Командант Југословенске војске у Отаџбини у Источној Босни био је мајор Јездимир Дангић, кога су 1942. ухапсили Немци и одвели у логор, одакле он бежи и придружује се, 1944. године, пољским антифашистичким устаницима Бора Комаровског. Совјети га, иако се и у Пољској борио против хитлероваца, хапсе и испоручују Титу, и Дангић бива стрељан 1947, због „противнародног деловања“. Из ратног периода у Босни, остало је његово писмо хрватском команданту у селу Мемићи, у коме Дангић јасно описује узроке србског устанка у том крају: “Убијали сте наш беспомоћни народ на најјезивије начине. Наишли смо на непокопана тела мученика и плакали. Ноге и руке су им пребијене, очи ископане ножем, језик, усне, нос и уши одсечени, кроз главу су им пробијане гвоздене шипке, а у лубање забијани клини. Многи су живи огуљени до појаса, потковани коњским потковицама и тестерани живи или им је срце живима извађено. Посипани су кључалом водом да им лакше кожу огуле, браде и бркови су почупани, прсти на рукама одсечени да би све мученике натерали да сами пију из рана крв своју. Многоме је месо сечено на коцке, а да не говоримо о безброј силованих жена и девојака, које су после распорили преко целог тела, пресецали им дојке и испод њих подвлачили руке са одсеченим прстима. У једном селу нашли смо две главе српских жена остављене у посуду и испечене у пећи. Изложене су да их народ види и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина да служе за доказ свега што је досада српски народ преживео. А да и не говоримо о броју наших домова запаљених са укућанима изнутра.“ Дангић је нарочито био огорчен чињеницом да су Срби, после свих злочина хрватских и муслиманских шуцкора у Првом светском рату, све опростили и, како каже, „примили крвнике своје за браћу, наивно верујући да ћете то разумети и заједнички прегнути на унутрашњем уређењу наше заједничке, нове државе, а за бољу и лепшу будућност свих нас./.../ Они који су по пет пута дневно клањали и молили се Богу и они који су клечали по црквама и читали безбројне литаније, показаше да немају ништа заједничко ни са Богом, Христом ни Мухамедом. Многи притворни јагањци посташе преко ноћи најкрволочнији вукови, а дојучерашња назови браћа показаше се као највећи затирачи свега што је српско.“ Зато Дангић поручује хрватском официру да Срби више никад неће бити наивни.

ПОУКА?

 Поука ове приче је јасна – о Сребреници се мора рећи пуна истина. Историјска и свака друга.

Без тога нам нема ни „суживота“, ни помирења, за шта се лицемерно залажу они који су закрвили народе на Балкану, империјални ништаци  са Запада.

Срби, не заборављајте своју историју. Ваљаће вам, поново.