Година 2014. донела је србској култури пети том „Берлинских дневника“ Николе Живковића, србског писца, преводиоца и публицисте, за које проф. др Мило Ломпар каже да „представљају важан допринос савременој српској књижевности“ јер, између осталог, „доносе читав низ културноисторијских сазнања у нашу културну свест“.

Рођен 28. августа 1952. године у селу Драгошевци, у једном од најзападнијих србских завичаја, ускочком Жумберку у данашњој Хрватској, Живковић је од 1970. до 1972. био морнар, да би 1977. дипломирао философију и историју на Загребачком универзитету. Од 1979, живи у Берлину, где употпуњава своја знања на тамошњем Слободном универзитету. Један од најбољих познавалаца немачко – србских односа, аутор драгоцених књига, међу којима је и она о слици Срба у немачким медијима деведесетих година 20. века, преводилац Швикертове повести о унијаћењу православног Жумберка, као и мемоара високих Хитлерових повереника, Хермана Нојбахера и генерала Глеза фон Хорстенауа, Никола Живковић је драгоцеи саговорник за време у коме живимо.     

ЗАВИЧАЈ И СРБОФОБИЈА

ПИТАЊЕ (П): Господине Живковићу, реците нам нешто о свом завичају, србском Жумберку, који смо, на своју жалост, одавно испустили из вида, сматрајући га апсолутно „хрватским“?  

О том питању написао сам неколико текстова, а такође сам са немачког превео књигу Јохана Хајнриха Швикера: Johann  H. Schwicker, ZurGeschichte der kirchlichen Union in der croatischen Militärgrenze, Wien, 1874. Словом, прича о мом завичају је не само изузетно интересантна, већ на неки начин и веома чудна. Премда је реч о географски релативном малом подручју, - који је смештен између Метлике, Новог Места (Словенија), те Самобора и Јастребаског (Хрватска), - о  Жумберку постоји прилично обилна литература.  Како сам управо споменуо, Швикер је  објавио своју студију о унијаћењу Срба у Жумберку у Бечу године 1874. Књига је преведена на српски године 1991, у издању „Каленић“. Друго издање објављено је 1995. Поставља се логично питање: Зашто је требало да прође равно сто и седаманаест година, да би се књига појавила на српском? Већ током студија историје упало ми је у очи да је књига позната нашој и страној историографији. Још као студент питао сам се, како је могуће да то дело није преведено. Заслуге да је књига штампана на српском, са мојим преводом и предговором, припадају митрополиту Јовану (Павловићу) и епископу Сави (Вуковићу), а за друго издање Слободану Милеуснићу. Успут да споменем и ово: Швикерову књигу цитирали су веома подробно најпознатији аустријски, немачки, амерички и српски историчари, који су се бавили Аустријском војном крајином. Хрватска историографија, међутим, готово је сасвим прећутала споменуто Швикерово дело (Тек у последњих двадесетак година има неколико историчара из Загреба који се баве историјом Жумберка,  уважавају историјске изворе, па дакле, и Швикерово дело).

Вероватно овде лежи разлог, зашто је та историјска тема остала код нас тако дуго непозната. Срби су се од 1918., а нарочито од 1945. године, много трудили да се „не замере Хрватима“. О овој појави веома је убедљиво и сјајно писао Мило Ломпар у својој студији „Дух самопорицања“. Ако на овом месту смем да се послужим Ломпаровом књигом, онда могу да закључим, како се и на тему однарођивања и унијаћења  Срба у Жумберку гледало и мерило „цензорским очима хрватске културне политике».

На крају да кажем и чињеницу, да библиографија о Војној крајини у Хрватској и Славонији, а са посебним освртом на Жумберак, није нимало безначајна. Споменућу само неколико најважнији извора и књига:

Ivić, Aleksa. “Iz historije crkve hrvatsko-slavonskih Srba tokom XVII veka.” iz Vjesnik Kr. Hrvatsko-slavonsko-dalmatinskog arhiva. XVIII, Zagreb, 1916.

Јачов, Марко. „Списи конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644.“ Зборник за историју..., САНУ, Београд 1986.

Kudelić, Zlatko. “Izvješće zagrebačkog biskupa Benedikta Vinkovića apostolskom nunciju Casparu Matthciju o Marčanskoj biskupiji i Vlasima 1640.” izPovijesni prilozi. br. 19, Zagreb, 2000.

Lopašić, Radoslav. “Prilozi za poviest Hrvatske XVI i XVII vieka iz štajerskog zemaljskog arhiva u Gradcu.” iz Starine JAZU. Br. 17, Zagreb, 1885, 151-231; Starine JAZU. Br. 19, Zagreb, 1887, 1-80.

Lopašić, Radoslav. Spomenici Hrvatske krajine. Sv. 1-3, Zagreb, 1884.

Loserth, Johann. “Akten und Korespondenzen zur Geschichte der Gegenreformation in Innerösterreich unter Erzherzog Karl II 1578-1590.” iz FRA. Vol. II/L, II/LVIII, Wien, 1898.

Стојановић, Љубомир. Стари српски записи и натписи. Књ. 1, Београд 1902.

Valvasor, Johann Weikhard. Die Ehre des Herzogthums Crain. Laibach-Nürnberg 1689./Rudolfswerth 1877-79.

Amstadt, Jakob. Die k. k. Militärgrenze 1522-1881. Würzburg, 1969

Bidermann, Hermann. “Die Serben-Ansiedlungen in Steiermark und im Warasdiner Grenz-Generalate.” iz Mitteilungen des Historischen Vereins für Steiermark. Bd. XXXI. Graz, 1883.

Czoernig, K. Freiherrn von. Etnographie der Österreichischen Monarchie. Bd. II. Wien, 1855.

Čubrilović, Vaso (ur.) Vojne krajine u jugoslovenskim zemljama u novom veku do Karlovačkog mira 1699. Zbornik radova sa naučnog skupa održanog 24. i 25. aprila 1986. Beograd, 1989.

Дабић Војин. „Војна крајина: Карловачки Генералат (1530 - 1746), Београд 2000

Грбић, Манојло. „Карловачко владичанство.“ Карловац, 1891. 

Aleksa Ivic: O prvoj srpskoj seobi Srba u Zumberak (1530-1535), Zagreb, Stampa kr. Zemaljske tiskare, 1920;

Aleksa Ivic: Iz proslosti Srba Zumbercana, Subotica, 1923;

Ивић Алекса. „Марчанска епископија“, Београд 1924.

Ivić, Aleksa. Migracije Srba u Hrvatsku  tokom 16, 17. i 18. stoljeća. SEZ. SKA. Knj. XXXVI: Naselja i poreklo stanovništva. Knj. 21. Subotica, 1926.

Kaser, Karl. Slobodan seljak i vojnik. Sv. I-II, Zagreb, 1997.

Кашић, Душан. „Отпор Марчанској унији“, Београд 1986

Kudelić, Zlatko. Pravoslavlje i pitanje crkvene unije u Hrvatskoj od Žitvanskog mira 1606. godine do izbora unijatskog biskupa Pavla Zoričića 1670. Zagreb, 2000.

Rothenberg, Gunther Erich. The Austrian Military Border in Croatia, 1522-1747. Urbana, 1960.

Rothenberg, Gunther Erich. The Military Border in Croatia (1740-1881). A Study of an Imperial Institution. Chicago, 1966.

Vaniček, Franjo. Spezialgeschichte der Militärgrenze. Bd. I-IV. Wien, 1875.

Carl von Hietzinger, Statistik der Militärgrenze des österreichischen Kaiserthums, Wien 1817; 

Milko Popovic: Zumberacki dijalekt, Zaklada tiskare narodnih novina, Zagreb, 1938

Wessely, Kurt - Zivkovic, Georg. “Bibliographie der k. k. Militärgrenze.” iz Schriften des  Heeresgeschichtlichen Museums. Bd. 6. Wien, 1973.                                                    

Franz Julius  Fras,  Vollständige Topographie der karlstädter Militärgrenze; Verlag Franz  Suppan, Zagreb, 1850; 

Жупанић Нико: „Жумберак и Мариндол“; Београд 1912

Живковић Н. Никола: „Прилог распави о националном саставу Жумберка“; Зборник о Србима у Хрватској бр. 8, САНУ, Београд 2011.

Надам се да ће се у Србији ускоро појавити и треће издање Швикореве књиге, јер, колико ми је познато, оба претходна издања су распродана. Ако се нађе издавач, ја сам спреман да напишем подробнији прдговор и за треће издање.

ОСТАТИ НЕРАСЕЈАН У РАСЕЈАЊУ

П: Објавили сте пет сјајних томова „Берлинских записа“, где се белешке из личног и породичног живота преплићу са Вашом лектиром, размишљањима о политици и култури у нас и у свету, али и са страшном историјом Срба у 20. веку, као и низом сведочења о неправди коју смо, између осталог и од Немачке, трпели крајем 20. века, у доба распада СФРЈ. Шта је за Вас значило објављивање овог петотомника (прва четири тома објавио је „Јасен“, а последњи Задужбина Милоша Црњанског)?                       

Како сте и сами у питању казали, моје белешке се из личног живота преплићу са размишљањима о политици и кулури Запада, пре свега Немачке, а нарочито Србије. Делови који се односе на мој приватни живот драги су не само мени, већ и мојој деци, јер и њих подсећају на њихово детињство и одрастљање. Моје најстарије дете, кћерка Рајка, има данас 34 године, Драга 27, а Мила 24. Оне ми често у разговру кажу, листајући по очевој књизи, како се овог догађаја добро сећају, а неког другог сасвим бледо или никако. Но, „чисто“ приватна ствар наравно да не постоји. Јер када ја, рецимо, говорим о двојизичности моје деце, ја такође описујем и наше људе, који посећујем и код многих примећујем да им деца не знају српски, премда су оба родитеља Срби. Тако моји „записи“ јесу и део емигрантске литературе: описујем наше људе, „гастарбајтере“ у мучној потрази за сопственим идентиетом и за идентиетом њихове деце. Јер, како рече један песник: „Зла времена и немирна памет потераше нас из куће.“ Шта су они, а шта њихова деца рођена у Берлину, Бостону, Сан Франциску или Сиднеју? Добро је знао шта говори српски писац Борислав Пекић, јер је и сам провео 25 година у емиграцији: «Одласком из земље, из ње се чупају корени, који нас спајају с родним тлом. У туђем свету  не налазе они одговарајућу храну – и вену. Живот губи ако се не живи на правом месту, а право је место само оно, на којем смо рођени и одрасли».

Што се политичких догађаја тиче, ја сам их бележио како су то, рецимо, радили наши монаси. Моја келија је била радна соба у берлинској улици Кнаус, у којој сам из дана у дан, упорно, без престанка, бележио што се у тим судбоносним данима распада Југославије и грађанског рата говорило и писало о српском народу. Тако сам ја, вероватно несвесно, постао хроничар мог народа у тим нимало срећним данима. Из њих се види, да сам ја, - уосталом као и многи други Срби, како у отаџбини тако и у расејању, - несрећу сопственог народа доживљавао као личну трагедију.

„СЛОВЕН НИЈЕ НИЈЕМАЦ“ (ТИН УЈЕВИЋ)        

П: Прошло је сто година од почетка Првог светског рата. Навршава се, ове, 2015, 70 година од краја Другог светског рата. Биће двадесет година од „Бљеска“ и „Олује“. У свим овим догађајима у којима су Срби страдали и борили се за опстанак значајну улогу имали су Немци. Какву? 

Негативну, лошу, деструктивну. Немци су својим признањем Словеније и Хрватске као суверене, независне државе допринели распламсавању грађанског рата. Ово су чак казали и њихови најближи савеници из Париза, Лондона и Вашингтона. Демонизација Срба на Западу почела је у Немачкој, Ватикану и Аустрији. Што је време више одмицало, све ми се чешће долазиле пред очи клетва кнеза српског Алексе Ненадовића из године 1792., како ју је забележио његов син, прота Матеја Ненадовић: «Аустријски цар  на цедилу оставља мене и сав народ српски,  исто онако, како су његови стари наше прадедове остављали, те ћу зато поћи од манастира и казивати сваком калуђеру, да у сваком манастиру напише да више никад ко је Србин – Немцу не верује”. Без Немачке помоћи Беч би тешко могао да савлада Србију године 1914. На Србију су поново кренули године 1941., те 1991. Не знам, да ли је мудро за да после свих тих догађаја упорно игноришемо, рецимо, Алексино упозорење.  

НЕМАЧКА И СРБИЈА

П: Какво је сада стање у Немачкој, као кључној земљи ЕУ? А какво је њихово расположење према Србима? Има ли наде за помирење, или су то само пусти снов нашег премијера, обожаваоца Ангеле Меркел?        

Прво да утврдим неке чињенице, које је тако добро формулисао хрватски писац, убеђени германофил: „Улога Немачке постаје један од одлучујућих фактора у свијету и тај утјецај нормално све више расте. Такав голем материјални потенцијал развија и самосвијест код самих Нијемаца, јер ако узмемо Њемачку у одређеним раздобљима, видјет ћемо, да је ратовала с читавим свијетом. У овоме рату 1941 године, готово је била освојила Европу. А и кад је била потпуно оборена на кољена, она је у року од десет година постала поново партнер у међународним размјерима. Па то, извините, мора рађати самосвијест о моћи и снази. Потпуно разорена земља, с милијунима поубијаних, окупирана, прегажена, послије десет година јавља се из пепела на светској сцени. Они имају разлога да буду поносни», 12. октобер 1972., Енес Ченгић: «С Крлежом из дана у дан»; 

Не мало простора у мојим „Записима“ посветио сам српско-немачким културним везама. У првој половини 19. века владало је право одушевљење за српску културу и језик. На немачки су преводене српске народне песме. За неке од њих Јохан Волфганг Гете у „Разговору са Екерманом“ рече, да су по лепоти равне „Песми над песмама“.

То је непроцењива заслуга Вука.           

  Предговор за Вукову „Српску граматику“ написао је Јакоб Гим. Но, немачка политика није пратила ова културна збивања, већ је дошло до наглог прекида. До прекида добрих односа дошло је због Аустрије. Србија је после Босанске анексијоне кризе године 1908., а нарочито после Балканских ратова, постала јужнословенски Пијемонт. Многи словенски интелектуалци из Аустро-Угарске, а пре свега Срби-пречани, гледали су у Београд као своју праву престоницу. Све је то у Бечу створило уверење, да је Србија главна претња по опстанку Црно-Жуте монархије. Берлин се у свим питањима, па и у погледу Србије, просто солидарисао са Бечом. Ако је у аустријској штампи владала антисрпска хистерија, онда се то пренело и на Немачку. Тако је било године 1914: „Serbien muss sterbien“(„Србија мора да умре“), исто и 1941., а све се поновило године 1991.

Код моћних држава и великих народа политика се не мења. Њихови интереси су вековима мање више константни. Сигурно да има и код Немаца људи, који имају разумевања за нашу ствар. Са таквима , природно, ваља да сарађујемо. Но, на жалост, они ретко одлучују о политици своје земље. Политичка, културна и економска елита Немачке није наклоњена Србији ни данас, као што није била ни пре сто година. Ту неће ништа да промени ни Меркел, а ни било ко други, који ће да дође на њено место.

Не верујем да политика Ђинђића или Вучића може овде било што суштински да промени. Ја више верујем нашем дипломати, који их је далеко боље познавао, него споменута два политичара. Ево што је он казао: «Немци и Немачка! То је највећа мука мога живота, о је проблем од којег ћеболовати  Европа још сто и педесет година. Па ни тада му не видим решења. Јуче сам, у пролазу, чуо како један Немац разговара са нашим војником. Требало би много страница, па да се опише тај  «тон». Ја тај тон познајем, знам шта значи и шта се крије иза њега...и ја се забринуто питам: Када ће ишчезнути из њих то нешто нељудско? Они би хтели да их сви остали и воле и поштују, и у исто време и да их слушају и да их се боје. Све уче и све би хтели да знају, а не виде ни то, да онај ко не поступа са људима као са људима, престаје да буде човек», Иво Андрић, 3 новембра 1946.

ИМА ЛИ НАДЕ ЗА ПОПРАВКУ ОДНОСА?

П:Господине Живковићу, живели сте три деценије у Немачкој, у Берлину. Да ли се слика Срба у тој земљи у последње време нешто променила, наравно, на боље?

О:Често ме то питају и увек изнова мора да их разочарам: однос немачке политике према Србима не само нимало да се не мења, него и нема неких озбиљнијих наговештаја да ће се у том погледу било што и у догледној будућности променити. Берлин је просто перципирао Београд као „реметилачки фактор на Балкану“. Ову слику о Србима негује немачка штампа већ преко сто и педесет година и она се не може да се промени преко ноћи. Да може да дође до неке радикалне промене Берлиа према Београду, у ту причу могу да поверују само понеки наивни, неозбиљни и инфантилни српски аутори и политичари. Надам се, да њих нема много. Једном речју, њу не може да промени ни Ђинђић, ни Вучић, а ни онај ко ће после њих да дође на чело српске владе.

Поред ове чињенице мора да додам следеће: у току тридесет година мог рада у Немачкој сретао сам дивне људе, неки од њих постали су ми добри познаници, па и пријатељи. Ја лично много дугујем немачкој култури. Волим немачки језик, а прочитао сам, верујем, немачких књига колико и српских. А можда и више?

У мојој књизи „Слика Срба у немачким медијима од године 1990. до 2000.“ споменуо сам имена оних Немаца, који су нас задужили, који су били уз нас када нам је било најтеже. Данас, године 2015., ми смо их заборавили. А истовремено позивамо у Београд људе, који су у време грађанског рата на тлу Југославије били осведочени непријатељи српског народа. Једном речју, све се понавља, као после године 1918. Уосталом, о овој негативној појави код Срба сјајно је говорио Арчибалд Рајс у својој књижици „Чујте Срби!“

Па ипак, убеђен сам да са Немачком можемо и морамо да сарађујемо. Они су нам далеко важнији од Енглеза и Француза. Верујем, да су Србима за последњих сто година више зла нанели Лондон него Берлин. Но, да би ми са Немачком, и уопште са Западом могли да успешно сарађујемо, потребно је да се вежемо за једно силу, која ће да штити наше интересе. Та сила може да буде само Русија. Без Москве ми смо само немоћна ситна лађа на огромном, олујном океану, који нас баца тамо-вамо, а да ми о судбини те лађе нимало не одлучујемо. Уђемо ли у Европску уније, убеђен сам, то ће тај корак да представља смрт нашег народа. Американци, Енглези и Немци пустиће наше комшије Бугаре, Шиптаре, Мађаре, Хрвате и босанске муслимане да као бесни вукови навале на Србију, да је раскомадају и да си свако узме онај део, за који верује да му припада. Словом, без подршке Русије бићемо препуштени на милост и немилост бездушном, немилосдном  непријатељу, а то су нам нема сумње Енглези и Немци. Народ који не уме да види ко су му пријатељи, а ко непријатељи осуђен је да нестане.

Англосаксонци већ два века владају светом. Немачка је у два светска рата покушала да прекине доминацију Лондона и Вашингтона и доживела је потпуни неуспех. Но, Немачка свету није понудила истинску алтернативу. Јер каква је то промена, ако „сјаши Мурта, да узјаши Курта“. Сем тога, Немци су се до године 1914. показали да су окрутнији колонијлани господари од Енглеза. Рецимо, у Африци. Зато су многи казали, да им је боље да остану под влашћу британске круне. Немачка је од године 1945. окупирана земља. О свим битним питањима њене спољне политике одлучује се не у Берлину, него у Вашингтону. Истина, велики број угледних Немаца из света културе, медија, политике и економије потписао је петицију, да се укину економске санкције Русији. Но, многи заборављају да то Немци нису урадили, јер воле Русе, а не воле Американце, већ зато што те санкције пре свега штете немачкој привреди.

Данас је Немачка водећа привредна сила Европе. Но, политички они зависе од воље Сједињених Државе и Белике Вританије. Немачка и Русија су заједно направиле „Северни ток“, којим гас долази испод Балтичког мора директно из Русије до Немачке. Вашингтон и Лондон покушали су све да спрече изградњу овог гасовода. Тако да то представља прво победу немачко-руских економских интереса над  политичком доминацијом англосаксонаца. Концепција Европске уније јесте америчка концепција и представља инструменат владања Вашингтона над Европом.

Но, данас по први пут постоји алтернатива англосаксонској доминацији. То је концепт Евроазије. Њу предводе Кина и Русија. По мени, једина шанса Немчке јесте да се придржи евроазијском пројекту. Но, питање да ли ће немачка политичка и економска елита хтети да се придруже Москви и Пекингу. Или ће ипак у Берлину надјачати оне снаге, које желе да задрже досадашње везе са Лондоном и Вашингтоном као оне које су од примарног значења за Немачку. Јер Британци и Американци имају шта да понуде Берлину. Рецимо, Немачка би да прећути прошлост у тој игри, да им се, рецимо, више не пребацује так често „холакуст“ и „Аушвиц“. Зато је и створен мит о Сребреници, као „новом холокаусту“. То прија ушима Немаца, јер се њихова кривица релативизује и умањује. Надаље, планови Вашингтона око Украијне и нису тако страни Немцима. Јер и Берлин је већ у неколико наврата покушао да ослаби Русију тиме да јој отме Кијев, мајку руских градова. Појам „украјинства“ јесте скован пре Првог светског рата у Бечу и Берлину, а сада су га преузели Вашингтон и Лондон. Пре првог светског рата немачки водећи геополитичари знали су да Русија више није озбиљна светска сила, ако јој се одузме Украјина. Ову мисао данас су преузели Амеирканци на челу са водећим русофобом Збигневом Бжежинским.

НАТО РАТ ПРОТИВ РУСИЈЕ      

П: НАТО спрема велики рат против Русије, и то само слепи не виде. Какве су сличности између Хитлерове 1941. и НАТО-ове 2014, кад је „евромајданом“ покренут рат на Украјини?

О:Велике, јер и Хитлер и НАТО желе исто: ослабити Русију и поделити је на десетак малих државица. Када читате Николаја Данилевског «Русија и Европа» видећете да ћете имати утисак  да читате дневне новине из године 2015. А он је то дело написао пре 160 година! Запад већ дуго планира како да уништи Русију. Ово се јасно може да прати од Наполеоновог похода на Русију године 1812., преко Кримских ратова од године1853. до 1856., Немачке окупације Кијева године 1918 и стварања «државе Украјине» под њиховом контролом, агресије Хитлера године 1941. и најзад државног удара у Кијеву у фебруару 2014., кога су организовали Вашингтон и Лондон. Сви агресори са Запада имају исти циљ: уништење Русије. И овај грађански рат у источној Украјини јесте само наставак те приче: покушај Запада да ослаби Русију. Англосаксонци већ два века владају светом. Што у њиховој штампи не пише, то онда и не постоји. Лондон и Вашингтон одређују, ко је «добар», а ко «лош», ко «демократа», а ко «диктатор». Сада им се по први пут озбиљно супроставља Русиај и Кина, а њих подржавају многе земље из Брикса. Свету су просто дозлогрдили самовоља Енглеза и Американаца и њохова пета колона, «невладине организације», које организују државне ударе и стварају хаос у земљама које покушавају да се супроставе страховлади Лондона и Вашингтона. Модерни мисионари са Запада не шире Христово учење, већ проповедају «поштовања људских права» и «промоцију демократију». Народи света више не могу да се преваре, јер знају како је то изгледа на примеру Афганистана, Србије, Ирака, Либије, Сирије... Више зла, више деце за последњих две деценије, колико сам информисан, побили су ти амерички проповедници «људских права», него што су то урадиле нацистичке трупе током Другог светског рата.

Када се већ толико говори о Украјини, о Криму, дозволите ми и да завршим са том темом. Време у коме ми живимо данас, веома ме подсећа на оно из године 1918. Ево што је о томе у свом «Дневнику» записао један руски аутор: «20 мај 1918, Јалта. Живимо пуни стида, понижени. Дошли су Немци. Чак се и Севастопољ предао без борбе. Наступио је спољашни мир, купљен по скупу цену. Дрхтим кад видим Немце. Они су самозадовољни, поносни на коректност и нимао не сумњају у своју супериорност. Идем спуштених очију. Бојим се, да се не загушим од мржње. Неће вечно пролазити немачке кациге. Ми треба да се држимо према њима са величанственим презиром. Једино ми је уточиште – рад.», Венијамин Каверин

Разговор водио: Владимир Димитријевић