Златоуст је говорио да Новог Завета не би било да су хришћани сачували првобитно горење срца какво је имала апостолска заједница, а да је Бог благословио да се Нови Завет забележи да се касније не би подвргавало фалсификацији. Очито је да су се Златоуст и Кесаријац руководили свешћу да ранохришћанско харизматско доба пролази, и да треба умолити Духа Светога да се правоверни литургијски чин фиксира. Али, то није тема нашег огледа.

Тема је незаписано предање. Зато чујмо Св. Василија о disciplina arcani (у преводу монаха Давида Перовића):

>>Од догмата и проповеди сачуваних у Цркви ми једне имамо од записане дидаскалије, а друге смо примили тајно из повереног нам апостолског предања. Оба елемента, и записано и незаписано Предање, имају један те исти значај за веру, те свако ко је имало упућен у црквене установе неће хтети ово да порекне. Јер ако станемо негирати незаписане обичаје, као да они немају велику силу, а при томне схватајући Јеванђеље у његовој суштини, ми ћемо оштетити, или напросто свести на испразну мисао оно што је тамо проповедано. На пример (да се најпре опоменем предмета првог и најпознатијег), ко је писменим путем научио оне који своју наду полажу у име Господа нашег Исуса Христа да чине знак крста?

Окретати се према истоку при молитви, како смо томе Писмом научени?

          Речи епиклезе у време освећења евхаристијског хлеба и благосиљања путира, ко нам је од светих оставио записано? Нити се ми опет задовољавамо само оним речима које нам апостол или Јеванђеље помињу, него још друге и пре и после говоримо, јер оне имају велику силу за вршење тајне, а примили смо их из незаписане дидаскалије. Ми такође благосиљамо воду крштења и уље помазања, па јоши крштаваног.

          А све то на основу каквих записаних наредби? Зар то није из муклог и тајног Предања? Шта још? О самом помазивању уљем, на основу које записане речи бејасмо научени? Да човека треба три пута погрузити при крштењу, одакле је то? Пак и све остало при крштењу, одрицање од Сатане и анђела његових, из којег је то писма? Није ли то из оне необнародоване и тајне науке коју су наши Оци сачували у ћутању и скровитости, лишену сувишног истраживања, добро научени да светињу тајни треба чувати ћутањем? (...) Сви ми, на пример док се молимо, гледамо на исток. Међутим, малобројни знадемо да тиме древну отаџбину тражимо - рај што га Бог насади у Едему на истоку (Књига Постања 2, 8). Исто тако ми стојимо док вршимо молитве у први дан по суботи (у недељу, прим. прев.), али разлог томе сви не знадемо. Јер не само зато што смо саваскрсли са Христом и што смо дужни тежити ка ономе што је небеско ми стојимо у времену молитве на дан помена Васкрсења; - да бисмо се сећали дароване нам благодати, него и зато што се овај дан приказује као икона века когами очекујемо. Јер и почетак дана будући, он од стране Мојсеја не беше назван првим него-једним. И би дакле, вече, и би јутро, дан један (Књига Постања 1,5). Као да тај исти дан много пута чини један исти круг. Таквим начином тај један, а уједно и осми дан, који је збиља и један и прави осми, и кога помиње псалмопојац у појединим натписима Псалама (6 и 11), собом показује стање које ће наступити после овога века, дан коме никада неће бити краја, никада вечери-(или заласка), онај век коме други неће последовати, него који ће свагда трајати, а никада застарити. Црква своје васпитанике дакле нужно поучава да се у онај дан молитве они морају уздизати стојећи, како трајним сећањем на бесконачни живот никада не бисмо занемарили попутнину за прелазак тамо. И опет, свака Педесетница јесте сећање на васкрсење очекивано у будућности. Онај пак дан један, седам пута уседмостручен, сачињава седам свештених седмица Педесетнице. Од првог дакле почевши, она истим завршава, који се умеђувремену одвија педесет пута кроз једнаке делове. Стога (он) сличношћу опонаша вечност, јер у кружном кретању завршава тамо где и почиње. Црквене установе нас поучише да тога дана намолитви треба стајати усправно: очевидним сећањем наш ум се преноси из садашњости у будућност, па и сваким чином сагибања колена и поновног устајања ми показујемо да смо због грешности наше на земљу панули, а кроз човекољубље Створитеља да смо поново у небо позвани (...) Само пак исповедање вере у Оца и Сина и Светога Духа, из којих писама имамо? Ако је из предања о крштењу то да по благочестивој доследности морамо веровати онако како смо крштени, и да према крштењу и исповедање постављамо, нека нам онда у складу са истом том доследношћу допусте да и славу одајемо у складу са веровањем" (О Духу Светом, глава 27, 66-67, на грчком, ЕПЕ 10, стр. 457-465).<<

Отац Георгије Флоровски сматра да је Свети Василије Велики баш у богослужбеном Предању нашао основу за своје излагање учења о Божанству Светога Духа; истовремено, он нам објашњава смисао ранохришћанске езотерије:

>>Заиста, сви примери које Св. Василије наводи у вези са овим јесу богослужбене или литургијске природе: употреба крснога знамења у чину примања оглашених; окретање ка Истоку при молитви; обичај да се стоји за време недељнога богослужења; Епиклеза у чину Евхаристије; благосиљање воде и уља; одрицање од сатане и његових дела, трикратно погруживање у чину Крштења... Постоје и многе друге „незаписане Тајне Цркве“, вели Св. Василије. Оне се не помињу у Светом Писму, али су од великога ауторитета и значаја. Оне су неопходне за сачување праве вере.

Оне су делотворна средства сведочења и општења. По Св. Василију "незаписане" црквене Тајне долазе из ''прећутнога", "скривенога“ Предања: "Из прећутнога и мистичкога предања, из необјавивога и неизрецивога учења". Ово "прећутно" и "мистичко" Предање, "које се не објављује" није пак, нека езотерична доктрина која је резервисана за неку нарочиту елиту. "Елита" јесте -Црква. Уствари, Предање на које се позива Св. Василије јесте литургијска пракса Цркве. Св. Василије овде говори о ономе што се данас означава као disciplina arcani (дисциплина тајности).

Ова "дисциплина" је, у четвртом столећу, била у широкој употреби у Цркви, где је била званично заговарана и спровођена. Она је стајала у вези са установом катихуменства и била је спровођена, првенствено, у васпитне и дидактичке сврхе. С друге стране, како сам Св. Василије каже, извесна "предања" морају да се чувају "незаписана" да би се спречило њихово обесвећење од стране неверника. Ова напомена се, очигледно, односи на свештенорадње и требе. Можемо се овде присетити да је, у пракси четвртога столећа Символ вере (као и Молитва Господња) био део ове "дисциплине тајности“, и да нико није смео да га открије непосвећенима.

Символ вере је био резервисан за кандидате за Крштење, и то у последњој фази њихове припреме, после чега су били, на свечан начин, примани и прихватани [у Цркву]. Епископ је катихуменима саопштавао или "предавао" Символ вере усмено и они су морали да га пред епископом изговоре напамет: била је то чин "предавања" и ''узвраћања Символа".

Kатихумени су били строго упозоравани да ни у ком случају Символ вере не одају „спољашњима“, као и да га никако не записују. Символ вере су морали да запишу у својим срцима. Довољно је да, у вези са овим, поменемо само Procatechesis Св. Кирила Јерусалимског (гл. 12 и 17). На Западу код Руфина и БлаженогАвгустина, осећа се да је било непримерено да се Символ вере записује на папир. Из овог разлога Созомен у својој Историји не наводи текст Никејског Символа вере „који могу да изговарају и слушају једино посвећеници и мистагози“ (Hist. eccl. 1, 20)<<

Као што смо већ видели, ранохришћанска езотерија добија другачију акцентуацију кад се историја улије у Цркву у постконстантиновској епохи.

Члан Цркве више није само онај који је спреман да погине: сада је то и свако ко жели да следи одлуке царске власти, јер су цареви признали Христа за свог Бога и Суверена своје државе. Тада се олтар „затвара“, јавља се олтарска завеса, и полако почиње да се шири тихо читање свештеничких молитава. То је нови вид disciplina arcani; овог пута пред лицем недовољно христијанизованих хришћана, од којих они најревноснији беже у пустињу и тамо траже спасење. „Езотерија“, на известан начин, остаје у Цркви до дана данашњег.

Ево како познати хришћански писац и литургичар, епископ Венијамин (Федченков), објашњава свештеников возглас „Благодаћу, и милосрђем, и човекољубљем Јединороднога Сина Твога, са Којим си благословен“, пред ђаконски возглас „Пазимо“ и клириково „Светиње светима!“:

>>Тако и сада Црква најпре теши надом на благодат Божију. Ту мисао, а наду посебно, она изражава наглашено, не једном речју, него трима: "Благодаћу, и милосрђем, и човекољубљем...“

У суштини, све су ове речи сличне по свом садржају и говоре о незаслуженом дару Божијем.

Један од литургичара приметио је да од сличних возгласа само у том часу Црква користи читаве три речи, при чему на прво место ставља управо "благодат". Причасник треба да има на уму, да зна и нада се у датом тренутку управо на благодат Божију. Јер страшна се ствар збива; купина Гори и не сагорева, Бог ће ући у човека, огањ - у сено, а неће га спалити.

          Чак и такав величанствени Светитељ, какав је Симеон Нови Богослов, после многих речи кајања и наде ипак говори: "И што је чудесно и за Ангеле, и за људске мисли казујеш им (људима грешним) често, као Пријатељима Својим истинским... И уздајући се у Твоје богато према нама доброчинство, радујући се уједно и дрхтећи, Огњем се причешћујем ја трава и, дивнога чуда, орошаван сам несагориво, као купина у старини неопаливо пламтећи". Ипак, ми смо се сувише навикли, недовољно смо свесни оногашто сс дешава и зато и немамо таквога страха и трепета какав овде приличи.

А ако чак и постане свестан сувише онога што се збива, а да не говоримо о нашој недостојности, нашта се и тада човек може надати, осим на благодат? (...)

Ако је благодат тако неопходна уопште, тим пре то важи у самом тренутку приступања Причешћу, а понајпре када је реч о недостојном, грешном створењу, каква је већина од нас.

Ето зашто Црква, пошто је "уплашила" причасника, доводећи га у скрушено стање, истога часа даје му и лек и "утеху" у нади на благодат Божију, на Његову милост и човекољубље.

Мада су све ове три речи сродне, ипак међу њима постоји разлика: благодат, као сила Божија, резултат је или пројава великих милости, односно незаслужено Милостивог и љубављу Изобилног Бога, јер Бог је Љубав (1. Јн. 4, 16), и то љубав безмерна, која би да се излије на људе и на сву творевину. Господ је, међутим, посебно склон човеку, као круни Своје творевине и љубљеном образу Свом. Ипак, све те три речи једнако теше уплашену душу.

Али ни то још није све: све те благодатне милости плод су дела Искупитеља, Једнороднога Сина Божијег. Он је као заступнк пред "Огњем". Зато се Црква овде управо и узда на Њега, указујући на Његово име пре других, како то чини испред евхаристијског канона: "Благодаћу, милосрђем и човекољубљем Једнороднога Сина Твојега, са Којим си Благословен, са Пресветим и Благим и Животворним Својим Духом".

Ми слушамо управо те "утешне" речи. А о "Страшном" Богу и о нашој "недостојности" верницима се сада и не говори. Тајне молитве чита само свештеник "тајно" у олтару.

Црква вас више не изводи вас из тог поверљиво-синовског стања у које вас је увела после Евхаристије, после Претварања (Дарова). И само у тренутку "Верујем... и исповедам", већ пред самим часом Причешћа, она ће ипак довести све пред "суд и осуду" или "исцељење душе и тела".

Такву двојаку свест - и страха и наде, и скрушености и утехе – изазивају и наредни возглас и појање, само што је то још живље, силније и обично приметније нашој души, него што је поменути возглас о благодати. Ђакон ће ускликнути: "Пазимо", позваће душу на опрез. "Пазимо!" У то се од Царских двери чује звук - оне се затварају, завеса се навлачи. Људи остају "иза врата" трпезе. Шта сад то значи? Зар их неће пустити унутра? Зар ће, као они који нису одевени у брачну одећу, бити избачени и остати без Јагњета? Али они су већ сви позвани на Вечеру Царску. Не, то је само привремено, то засад важи само за вернике. Свугде постоји поступност, поредак, јерархија, ред. Најпре су за трпезу позвани најближи сатрудници, ученици, служитељи Слова. Затим ће све то добити и сви остали.

Тако је било и историјски; Господ је прво савршио Тајну вечеру само за Апостоле, за одабрану дванаесторицу и при том "тајно", увече, иза затворених врата... Нико и није знао. Зато се она и назива Тајном Вечером.

Само га је Јуда после издао.

Доцније су сви Хришћани пребивали у молитвама и ломљењу "Хлеба" (в. ДАп. 20, 7, 11, 36). Тако је и сада: најпре се причешћују "тајно", иза закривене завесе и затворених врата, прејемници Апостола - епископи и њихови саслужитељи. Када служи архијереј, он представља Самога Господа и зато, пошто се сам причести, он раздаје Тело и Крв и другима, како је чинио и Спаситељ (в. Јн. 13).

Раније, када још није било иконостаса, као што га код римокатолика ни сада нема, свештенослужитељи су се причешћивали тако да су их сви могли видети. Ипак, наш данашњи обичај бољи је из неколико разлога: он нас сећа на Тајну Вечеру, даје могућност свештенослужитељима да усредсређеније, нерасејано, "присно" приступе Причешћу, заборавивши на све и па свакога, осим на Спаситеља, и не мислећи ни о верницима, који би у том тренутку свакако гледали како се то тамо баћушке причешћују.

Осим тога, то је боље и за саме вернике: њих то не само да не расејава, што би се догодило када би имали могућност да посматрају причешћивање свештенослужитеља, него напротив, то их наводи да се усредсреде на себе саме и то да се усредсреде смирено и у покајању: двери су затворене... да ли сам ја достојан?! Сада ће их отворити и доћи ће ред и намене. Како ли ћу приступити? Још док има времена, размисли о себи и о Ономе Кога се спремаш да примиш. Неки су већ примљени, сада ће примити и мене.

Заиста, колико све то има смисла! Пре него што ђакон каже "Пазимо" и пре него што се врата затворе, архијереј, свештеници и ђакон у себи говоре трипут молитву цариникову: "Боже, милостив буди мени грешном". И ту се врата већ затварају.

Значи, и они најближи, којима се Причешће најпре даје, једнако су свесни своје недостојности и страха, те затомоле за опроштај... Верници то опет не чују, одњих се тражимање... Али зато следи возглас који се већ тиче свих: "Светиње светима... ".

Ко не зна из сопственог искуства какав ударац по грешном срцу представља тај возглас?! Ко се у том часу не пита са болом: "Значи, то није за мене? Јер какав сам ја то - светитељ!?"

О, Боже, Боже! Чак ни речи цариникове сад немамо снаге да изговоримо, него можемо само да скрушено, немо погнемо главе...

"Светима"... "Зар сам ја - свети"?

Да, тим речима Црква нас све подстиче на смирење, чак и силније, него скривеном надом на "Страшнога Бога" и нашом "недостојношћу".

Те речи сваки пут нам се као нож забијају у срце.

Каква ли је сила у Цркви! Рећи само две речи, без додатних објашњења - и тако ударити по души! "Светиње светима...".

Неки пут то човеку дође тако тешко, да он пожели чак и да се не усредсреди на смисао тих речи, него да их душом протрчи, као да их некако прескочи, не осврћући се на њих. Као у областима са живим блатом, када, затворивши очи, човек скаче са хумке на хумку, само да се што пре извуче отуда. Страшно је, језиво, али можда ћу ипак успети да прескочим?

И Црква хита у сусрет својој уплашеној деци новом утехом: "Један је Свети, Један Господ, Исус Христос", одговара хор у име народа. Ето и њега - прибежишта! Ето тврђаве спасења: "Само је Господ свети". А сви остали су, само се по себи разуме, грешни. Биће онда да ни ми не морамо да дрхтимо у страху.

Тако наједном, после страха опет долази олакшање, опет је ту нада, опет утеха. Тако у двојаким осећањима Света Црква и држи наше душе.

Али ако је Он "једини Свети", што и јесте истина, зашто онда и изговарати те речи? Јесмо ли се замислили над тим? Не потире ли, не чини ли то друго што је речено излишним оно прво? И ако не - а разуме се да не, јер у Цркви се ништа сувишно не говори - како их довести у везу?

На то се може дати двојаки одговор. Први је психолошки, духовни и корист од тога савршено нам је очевидна: са једне стране, позивамо се на скрушавање, а са друге - добијамо ободрење. И, најзад, свако из искуства зна да и после речи "један је Свети", код нас свеједно остаје свест о сопственој недостојности, или чак и страхопоштовање због првих речи, али она је умерена и умирена – овим што је накнадно речено. То и треба да карактерише хришћанско расположење: да осећамо и једно и друго. А ако нам је то циљ, то значи да је све ово умесно и неопходно.

Даље. У Хришћанству ни близу није све "просто", "логично" и "рационално". Хришћанство је у свему тајна, спајање ствари неспојивих: оно је "нераздељиво", "несливено", а јединствено, потпуно, целосно. Ум то не може да прими, али чињеница је несумњива. Тако је и овде: то су ствари неспојиве, али корисне.

Уосталом, може се дати и другачије објашњење...

Да, Свете Тајне треба да примају свети... Огањ неће спалити само огњену материју, него ће се само сјединити са њом и тада ће се из две огњене материје добити једна. Али шта се дешава овде? Тамо је Свето, а ми смо грешници. Управо ту су и потребне те друге речи - о Светом Господу Исусу Христу. Да, ми, као људи, као творевина, као пали - јесте, грешни смо, нисмо свети. Али зато у Светом Господу и Христу нас БОГ прима у општење: због Његове светости, због Његове искупитељске Жртве Невинога, али Онога Који је узео на Себе наше грехе, и ми ћемо се прибројати "светима", светима не сопственом светошћу, него Његовом, Христовом, и само зато се и удостојавамо приопштења Божанству.<<

Тако владика Венијамин.

Баш зато што се у Литургији не може све рационализовати, а поготову не, често баналном, причом о томе да верници морају да разумеју сваку реч да би учествовали у Служби над службама, треба бити опрезан кад се говори о реформисању нечега што је пракса преко хиљаду година.

„Disciplina arcani“ нам је увек и свагда била неопходна, да бисмо знали своје место у Цркви. Више нема скривања богослужбених предања и Символа вере, али ту су иконостас, Царске двери, завеса, тихо читање молитава. Да ли нас, верујеће људе, неко пита сметају ли нам покрови на Тајни? Или хоће да нас усреће без нас и упркос нама, сводећи све на баналну катафатику дидактичко-механичке приче о самодовољном евхаристијском сабрању? (А замислимо и ово: да некоме, у оквиру „литургијске обнове“, падне на памет да обнови импровизовано читање литургијских молитава и одбаци Служебник, јер га није било у „раној Цркви“. Што да не? Уосталом, већина аргумената „обновитеља“ се и своди на то - у раној Цркви је било овако или онако, а ми се томе враћамо (било је причешћивање на свакој Литургији, било је гласно читање Анафоре, био је отворен олтар, итд.) То је, наравно, протестантски пут: реконструишемо својим силама, оно што је нестало. За нас, православне, Цркву је, у свако доба водио Дух Божји, и она је „првобитна“, данас, као и у I веку од рођења Христовог!)

Извор: Владимир Димитријевић, Царско свештенство – Да ли је народ Божији лишен својих права, ЛИО Горњи Милановац, 2008.

Приређивач: „Борба за веру“