Помаже Бог!

Осећам потребу да, као православни верник који дуго година живи на територији Епархије Нишке, напишем коју о дешавањима око Владике Јована.

Ако сте, као средњошколци,  у оквиру школске лектире, читали  "Процес" Франца Кафке, онда се вероватно сећате и уводне реченице: "Неко мора да је оклеветао Јозефа К...."  а сећате се и немилог завршетка романа. Елем, мрачна атмосфера из тог романа управо је на делу у целој ујдурми око човека који је интелектуалац без премца, верник без премца, молитвеник без премца; захваљујући коме се на територији Ниша сваког дана у недељи служи Литургија, човеку који је покушао, не знам да ли до краја и успео, да  свештенике уведе у болнице, затворе, војне установе, на места где су итекако потребити а где их до сада није било, човеку који је организовао школу црквеног појања, који је организовао изузетно занимљива и актуелна предавања, који се потрудио да обичном човеку приближи и објасни Литургију... који је за кратко време учинио много тога...

Па у чему је онда његова кривица? Да ли је премештање свештеника заиста било повод за овакав "одстрел" или је по среди нешто друго? 

Наравно да "иза брда" стоји нешто друго, наравно да је дирнуо "у осињак". У средини коју добро познајем, која ме све више подсећа на лагум препун змија отровница разних врста у свим професијама, средини у којој владају кумовско-рођачке и клановске везе и везице, средини у којој се ни у једној професији не запошљавају најбољи, већ најгори, у којој су на руководећим местима подобни који знају "докле и шта  смеју", једном речи-средини у којој једино влада апсурд и негативна селекција, Владика "штрчи". Очигледно је да се дрзнуо да учини нешто што није смео по неписаним правилима иако је по црквеним законима. Напросто, човек није упућен да овде владају другачији, неписани закони. У томе је цела његова кривица. Жалосно је што се измишља болест, лечење, боловање итд... Нема тога! Наводна болест и склањање од очију јавности је и / или да би се сломио и пристао на "компромис", односно схватио и прихватио "правила игре"  или, ако је "пресуда" већ донета, да би се склонио без "таласања" и отпора верног народа. Управо је на делу "опипавање пулса" народа који је до гуше у личним проблемима и стога исцрпљен до крајњих граница издрљивости.

Верујем да је многима ово што написах било јасно и раније. Исто тако  дубоко верујем да Господ неће оставити нашег Владику, као и да у коначном исходу мора победитии добро. 

Ако ово писмо гане и покрене макар једно биће у граду у коме одавно влада апатија управо због немогућности да се било шта поштено, добро и племенито изведе, онда ћу бити задовољан и сматраћу да је моја мисија успела. 

 Потомак храброг Сава Станишића, Србина палог у Првом Светском рату