6. августа навршава се 70 година од експлозије атомске бомбе изнад јапанског града Хирошима. У 8:15 по локалном времену, бомба названа "Мали дечко" (Little Boy), напуњена са 64 кг уранијума, активирана је 580 метара изнад центра града.

Људи на земљи угледали су заслепљујућу светлост праћену заглушујућим звуком. Када се дим у облику печурке повукао, у пречнику од око 1.6 км све је било потпуно уништено, а 11 км² града било је захваћено пожаром. 80.000 људи је било мртво, а још много већи број страдаће наредних дана и месеци од последица топлотног удара и радијације. Амерички авион из кога је бачена бомба звао се Инола Геј (Enola Gay), по мајци пилота.

   Три дана касније, 9. августа, друга бомба, названа "Дебељко" (Fat Man) бачена је изнад другог јапанског града, Нагасаки. Иако већег разорног дејства, јачине 21 килотоне експолозива, ова плутонијумска бомба усмртила је  нешто мањи број људи, јер су поједини делови града били заштићени брдима.  Да шест дана касније Јапан није објавио  безусловну капитулацију, следећа бомба била би бачена 19. августа, и америчка команда наставила би са уништавањем цивилног становништва Јапана све до коначне победе. У окупираном Јапану забрањено је истраживање на ову тему, али процене о броју мртвих и рањених у ове две експлозије крећу се око цифре од 200.000 становника.

   Када је непосредно пре успешног тестирања плутонијумске бомбе, назване Тројство (Trinity), у пустињи Њу Мексика физичар Едвард Телер научном руководиоцу тајног пројекта Роберту Опенхајмеру предао петицију о томе да Јапанце пре употребе бомбе треба упозорити, овај је оштро протестовао. "Ми ништа не знамо о Јапанцима, о политици, ми смо научници, и дужни смо да решимо само техничке проблеме", рекао му је Опенхајмер, и Телер је морао да разочара свог друга, физичара Леа Силарда, који је петицију саставио. Ипак, 20 година касније, оседели Опенхајмер снимљен је како, свечаним тоном, бришући сузу у очима, сведочи о утисцима после призора те прве експлозије: "Знали смо да свет више неће бити исти. Неколико људи се смејало, неколико плакало, већина је ћутала. Сетио сам се цитата из индијског светог списа, Багавад Гите; Вишну покушава да убеди Принца да мора да обави своју дужност и, да би га импресионирао, преузима облик са пуно руку и каже: 'Сада сам постао Смрт, разарач светова.' Претпостављам да смо сви, на неки начин, то помислили." Сви физичари који су учествовали у пројекту били су млади, амбициозни, многи уплашени гласинама да Хитлерови научници већ увелико раде на пројекту стварања атомске бомбе. Силард и Телер су били мађарски Јевреји, део велике групе европских научника који је од нацизма побегао у Америку, а Опенхајмер је био син немачког Јевреја који је пре његовог рођења стигао у обећану земљу. Када су схватили шта је бомба коју су створили проузроковала, сигурно је да је неке, барем мало, гризла савест. Већина је, међутим, опрала руке и наставила са истраживањем разарајућег дејства атомског језгра. Едвард Телер је касније постао познат као "отац хидрогенске бомбе."

   Сви знамо да победници пишу историју, и овај догађај се најчешће приказује као саставни део трагике рата, епохалног научног достигнућа, чак и хуманог спречавања  страдања већег броја људи које би уследило да бомба није бачена и да је рат настављен. Нажалост, истина је потпуно другачија. Овај догађај означио је велики тријумф науке над осећањима, разума над духом. И широм је отворио Пандорину кутију масовног убијања ради освајања територија и ресурса под опијатом електронских медија и тројног поклича "људска права, слобода, демократија" који одмах испира проливање невине крви (колатералну штету).

   Само преживели Јапанци знају шта се у Хирошими и Нагасакију стварно догодило, као што Еиџи Окада, главни протагониста филма "Хирошима, љубави моја" Алена Резнеа понавља на растанку својој француској љубавници. Када га она уверава да је у уништеној Хирошими све видела, он јој одговара: "Ти ништа ниси видела. Ти ниси обдарена памћењем."

Светозар Поштић