На недавној прослави 1000-годишњице престављења великог руског равноапостоног кнеза Владимира, поред осталих високих званица служио је у храму Христа Спаситеља  и митрополит Црногорско приморски Амфилохије. Лијепо, зналачки и мудро је навео у својој бесједи у Даниловском манастиру како „ савременом друштву наметани нови свјетски поредак пријети цијелом човјечанству“, и још додао како „демонске силе хоће да сломе кичму православља, у којем је једино спасење цијелом човјечанству“. Заиста није тешко сложити се са овом оцјеном митрополитовом, јер даје вјерну  слику данашњег свијета, као и  муке и распећа које подносе помјесне православне цркве, свака на свој начин.

Шта међутим изазива нашу подозривост и неслагање су његове оцјене о разлозима сазивања Свеправославног сабора о чему  је у наставку такођер зборио. О том митропилит каже да ће „православна црква преко свеправославног сабора казати реч спасења свијету и свједочити о себи као једној светој, саборној и апостолској цркви“.  Па зар то, високопреосвећени, свака помјесна православна цркве већ вјековима не чини? Зар је због тог потребно сазивати васељенски сабор? И још додаје како се нада „да ће Сабор послужити као тачка свједочења православне цркве, не само народима православног предања, него и свим народима на земљи“.

Мишљења смо ипак, и вјерујемо  да би православна црква, а у првом реду наша српска, морала најприје много више порадити на своме стаду, прије него крене свједочити себе невјерним и иновјерним народима, како рече митрополит.   Наше словесно стадо постаде плијеном свакојаког звјериња. Пастири поспаше или оставише своје стадо без чувара, јер њих, пастире одвукоше шарене лаже и обмане овога свијета.  Видите само како се бројне секте и јереси сваке врсте  умножише, и премрежише земљу Србију.  И шта сад ту да се чини  високо преосвећени владико? Како да се извуку из замки и спасу од погибли све те душе православне у сред Србије, над којима су се разјапиле чељусти звјериње и пријете да их растргну?  И зар то није несравњиво важнији задатакцркве   од замајавања васељенским Сабором, и припремама за његово одржавање, а од којег црква православна ионако никакву корист неће имати. 

Страхујемо  да ће сабор, поред осталог,  проширити овлашћења васељенском патријарху, који се, по несрећи, поноси својим доприносом свејереси екуменизма,  и да ће га уздигнути, далеко било, на ранг православног папе.  Можда је митрополит Амфилохије управо то имао у виду кад је рекао да „Свеправославни сабор у припреми отвара нову  епоху једне свете православне цркве“.  

 Биће нам драго ако негдје прочитамо  објашњење високо преосвећеног митрополита,  које ће показати да су наша страховања, изнесена овдје,  била неоснована,  и да је он заправо хтио да каже нешто сасвим дрго.

У Торонту Љ.Г. 10. Аугуста, 2015.

Братство Канадских Срба