Наш саговорник је др Слободан Јанковић, угледан научник који се бави међународном политиком, али и идентитетским питањима србског народа у епохи разулареног глобализма. С њим смо већ разговарали о глобалистичким финансијерима екуменистичког покрета (овде:). Наша садашња тема је актуелни однос СПЦ и Ватикана, с обзиром на чињеницу да је СА Сабор СПЦ пристао да направи комисију која са Хрватском бискупском конференцијом треба да расправља о питању канонизације војног викара усташке војске Алојзија Степинца.

ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ТЕШКИХ УДАРА НА СРБЕ      

ПИТАЊЕ: Господине Јанковићу, шта је, по Вашем мишљењу, карактеристично за 2015. годину на просторима бивше Југославије? 

ОДГОВОР:Ове године обележавамо 20 година од краја ратова у Крајини и Босни, 20 година од злочина у Сребреници и његове злоупотребе која је била изговор за прву НАТО интервенцију, наравно против Срба у Републици Српској у коалицији са снагама независне Хрватске и муслиманско-хрватске Федерације. Обележавамо и 20 година од последичног прогона Срба из тада срушене Републике Српске Крајине и делова Босанске крајине. Видели смо да је Патријарх српски Иринеј имао значајну улогу у обележавању прогона Срба. Да ли ће и какву улогу Црква имати у обележавању Дејтонског споразума, мировног уговора којим је окончан рату БиХ? Овакво питање делује непримерено, можда и збуњујуће. Међутим, постоји једна црква, која је заинтересована за судбину Дејтонског споразума. У питању је Римокатоличка црква са којом поједине владике СПЦ имају одличне односе а са којом настоје да развију свестрану сарадњу. Ова сарадња доводи и до ситуација у којима се, барем према скромном и сигурно недовољном знању потписника ових редова, понижава српски народ а поставља и питање кршења појединих црквених канона.

ПАПА У САРАЈЕВУ       

ПИТАЊЕ: Папа је ове године посетио Сарајево, и био одушевљено дочекан од стране једне делегације СПЦ. Шта мислите о томе?

ОДГОВОР:У години у којој се обележава 20 година од мировног споразума у Дејтону, папа Фрања посетио је Сарајево и послао поруке о пожељном уређењу те земље, статусу Републике Српске, али и о интеррелигијским односима.

Да је део наших архијереја и свештенства спреман за другачије и измењене односе са Римокатоличком црквом јасно је и из одређених одлука овогодишњег, мајског сабора СПЦ али и понашања дела архијереја и свештенства. Тим поводом треба указати да се владика Григорије, челник делегације која је поздравила папу Фрању, молио заједно са римокатолицима у Дубровнику (а Сабор СПЦ није разматрао да ли су тако прекршени канони).

Римски папа Фрањо боравио је 6. јуна у Сарајеву, и сви су причали о неизбежним порукама мира. Међутим, подробније читање његовог говора и пратећих активности указује да је папа дошао да суштински подржи укидање Дејтона. (Ипак, сва је прилика, после неуспелог сценарија са Сребреницом, да до укидања овог споразума неће доћи, иако на томе раде и Вашингтон и Лондон, барем не ове године). Осим тога, у позадини папине посете и одласка владике Григорија са још 53 члана делегације СПЦ на дочек римокатоличког поглавара откривају се још неки узнемирујући процеси и додатно појашњавају неке одлуке овогодишњег Сабора Српске православне цркве.

ПАПА И НОВИ ПРИТИСЦИ НА СРБИЈУ И РЕПУБЛИКУ СРПСКУ       

ПИТАЊЕ: Шта је папа, по Вашем мишљењу,у мору речи о заједништву, миру, слози и разумевању,  поручио у Сарајеву?

ОДГОВОР: Он је навео како је за достизање  људских права и посебно верске слободе „преко потребна стварна једнакост свих грађана пред законом, посебно у његовој проведби, без обзира на њихову етничку, вјерску или географску припадност: тако ће се сви, без разлике, у потпуности осјећати дионицима јавнога живота и, уживајући иста права, моћи ће активно дати свој посебни допринос опћем добру.” Дакле, папа се суштински залаже за укидање свих механизама који гарантују српском народу у БиХ, али и хрватском, могућност да не буду прегласавани. Указао је да долази 18 година после папе Војтиле, који је походио Босну и Херцеговину након Дејтона.

Папину посету ближе је појаснио, а што наши медији нису уочили, и коментар медијске агенције италијанске бискупске конференције — СИР — у коме се тим поводом у дневном прегледу вести, за 10. јун, објашњава да је рат у БиХ само замрзнут Дејтоном „који је устоличио поделу земље на етничкој и религијској основи, чиме су успорени развој, друштвени и економски раст и пре свега помирење.” У том смислу папа помиње и ‘још увек отворене ране’. Дакле, устројство БиХ, а суштински постојање Републике Српске као ентитета српског народа, спречава даљи развој и може се тумачити као још увек отворена рана. Да би дошло до помирења, у папиној интерпретацији, треба укинути Дејтонски споразум, односно актуелни Устав БиХ чији је део Дејтонски споразум.               

Осим политичке поруке, папа који је, за разлику од претходника, велики љубитељ екуменизма, не престаје да тражи унапређење интеррелигијског дијалога, и ту, као партнера, додуше млађег, види и СПЦ.

САБОР СПЦ И КОМИСИЈА О СТЕПИНЦУ

ПИТАЊЕ: СА Сабор СПЦ је, из медијске перспективећ већ одавно прошао, али чини се да његове одлуке нису довољно разјашњене. Како Ви то видите?

ОДГОВОР:Још од најаве овогодишњег Сабора Српске православне цркве, његовог тока и свршетка, не престају необичне вести које се тичу деловања наше Цркве. Шта се то дешава са нашом Српском православном црквом, пита се немали број грешника а верника СПЦ, попут потписника ових редова. Прегласавања на мајском Сабору довела су до три узнемиравајућа епилога и поражавајућих сазнања а која су имала везе и са каснијом посетом римокатоличког верског поглавара Сарајеву.  

Најпре о епилозима Сабора:

Први је наставак свргавања владика (пет од 2010. и сви за време патријарха Иринеја). О томе је доста писано од стране позванијих.

Други епилог је одлука Сабора СПЦ о оснивању „сталне саборске Комисије за дијалог са Хрватском бискупском конференцијом” као и одлуке да СПЦ „прихвати још један дијалог - дијалог са Римокатоличком Црквом, односно са Хрватском бискупском конференцијом, поводом намере Римокатоличке Цркве да канонизује контроверзног кардинала Алојзија Степинца, надбискупа загребачког за време Другог светског рата и званичног викара оружаних снага такозване НДХ. У ту сврху Свети Синод ће, по налогу Сабора, образовати одговарајућу комисију. Разговараће се о Степинчевој улози у том трагичном раздобљу, и то у контексту српско-хрватских односа у 20. веку.” (Саопштење Светог Архијерејског Сабора, 30. мај).

Да ли је претерано рећи да је скандалозно да предводници (архијереји) наше Цркве треба да разговарају о канонизацији Степинца? Зашто да разговарају уопште о канонизацији припадника друге конфесије, некога ко православан није био и ко је деловао против православља? Шта православни могу да разговарају о канонизацији човека који је духовни родитељ усташа и особе која је давала морално покриће звер – држави, НДХ?

ПРАВИ УЗРОЦИ ФОРМИРАЊА КОМИСИЈЕ ИЛИ КАКО КАРДИНАЛ БОЗАНИЋ „УРЕДУЈЕ“ У СПЦ

ПИТАЊЕ: Па добро, зашто се десило нешто што не противуречи само канонима, него елементарном здравом разуму?

ОДГОВОР:Убрзо се сазнало зашто. Због бољих односа „православне и католичке цркве” канонизација Степинца у римокатоличкој цркви је "стављена на чекање" (Вечерње новости, 06. јуни 2015). Дакле, да се не би оптерећивало даље побољшање односа, цела ствар се одлаже. Наводно, Сабор је реаговао на писмо из Ватикана, а Вечерњим Новостима је ‘из врха Цркве’ саопштено да је то тренутно једина тачка размимоилажења са Светом столицом. Мимо тога односи између две цркве се развијају у добром правцу...”

Осим контроверзе поводом Степинца, потребно је указати да је, ипак, остало донекле нејасно ко је позвао СПЦ на дијалог, али и о чему? Сабор СПЦ тврди даје позив добио из Ватикана, како би разговарала са Хрватском бискупском конференцијом.   

Када се погледају вести са римокатоличке стране, види се да је осим потребе СПЦ за бољим односима са римокатолицима, ова Комисија основана на позив хрватског кардинала Бозанића. Да, оног кардинала који редовно ликује у Книну, славећи Олују и који допушта да се у Загребу одржавају мисе заупокојне за крвника Павелића. Наиме, хрватски кардинал је, према извештају СИР — медијске агенције Италијанске конференције бискупа, још раније позвао српске владике (ово српске не знамо да ли је изговорио јер он углавном говори о некаквом србијанском народу), да учествују у „међународној научној комисији са циљем организације трибине 24. новембра на тему ‘Односи блаженог кардинала Алојзија Степинца и хрватских Срба’ са посебном пажњом на период Другог светског рата.” Додуше, у агенцијском извештају  (да ли грешком?) помињу се „хрватски робови“ (Alojzije Stepinac e i servi di Croazia), а не Срби. Ипак, са те стране су Срби и Словени често називани робовима и слугама, па се лапсус може разумети.[1]

Дакле, наша Црква пристаје да суделује у организацији неке трибине која у наслову помиње „Блаженог Алојзија Степинца”? Или ће бити да је италијанска римокатоличка медијска агенција намерно износила неистине?

КАРДИНАЛ БОЗАНИЋ О ЈАСЕНОВАЧКОМ ЛОГОРУ

ПИТАЊЕ: Кардинал Бозанић је иначе познат по свом сбажном „србофилном“ осећању и тежњама за „суживот и помирење“, зар не?     

        ОДГОВОР: Занимљиво је да архипастири СПЦ, тј. Сабор, доносе одлуку на позив кардинала Бозанића, (можда упућеног и посредовањем Ватикана), човека који је приликом посете Јасеновцу углавном изјављивао због чега није дошао. Бозанић је те 2009. јасно истакао да он и његови ‘свећеници’ нису дошли да се извињавају или оправдавају („Nismo se došli ispričati niti opravdati”). Разлог обиласка Јасеновца био је, међутим, да се још једном од стране римокатолика укаже како су они заправо жртве. По Бозанићу испада гора власт Краљевине Југославије него НДХ. Јер, он у Јасеновцу 2009. рече: „Dovoljno je zločinaca pokazalo što može bezumnost i nečovječnost. Nisu u pitanju samo strahote represivnih sustava i vodstva Kraljevine Jugoslavije; niti težnje i strahote Ante Pavelića i ustaša.” Дакле, прва Југославија је имала репресиван систем и страхоте ,а у НДХ-азији су биле страхоте и тежње Павелића и његових усташа.

Имајући то у виду,  није ни чудно да су комунисти, по Бозанићу, такође били кудикамо гори од усташа (јесу, али за Хрвате!): "Međutim, dok ovdje s kršćanskim pijetetom molimo, kako je rekao, spominjući se žrtava ustaškoga režima, s ovog mjesta dižemo svoj vapaj i za istinom o žrtvama komunističkoga režima, jer nažalost još uvijek se u nas taji, skriva i niječe zločin komunizma učinjen tijekom rata, poraća i sve vrijeme njegove strahovlade. Postavlja se pitanje zašto, i poslije devetnaest godina od demokratskih promjena, još uvijek nema popisa žrtava komunizma, ni dužnih obilježja, niti doličnih spomena?” За жртве усташког режима се моли, али за жртве комунистичког режима диже се вапај, и то у Јасеновцу. На позив тог и таквог кардинала, наше владике су намерене да саучествују у причи о ‘блаженом’ Степинцу!?

СРБИ НА ПУТУ КА УНИЈИ С РИМОМ?   

ПИТАЊЕ: Долазак папе у Сарајево, поново је отворио тему посете римског поглавара Србији.Тим поводом СПЦ је одлучила да пошаље изузетно велику делегацију на дочек римском папи Фрањи у главном граду БиХ. У ком грму лежи зец?        

ОДГОВОР: Треба се подсетити да је делагација, са патријархом Иринејем на челу, која је посетила  Руску православну цркву 2013. имала тринаест чланова СПЦ. Повод је био обележавање 1025-годишњице крштења Руса (988–2013). Сада је, поводом папине посете Сарајеву, послата делегација од 54 члана, додуше без патријарха.

Осим што је необично да наша Црква даје толики значај посети верског поглавара друге конфесије његовој пастви, зачуђује и бројност делегације, али и поруке и учење које пропагира верски поглавар римокатолика.

Током посете Сарајеву, папи су се обратили верски представници римокатолика, муслимана, православних и јудеја. Папи се, између осталих, у Надбискупијском центру за пасторал младих "Иван Павао II." у Сарајеву, обратила и извесна Српкиња, Надежда Мојсиловић, хвалећи папу и сарадњу са римокатолицима. Њено ‘свједочанство’ је открило поражавајући процес у делу СПЦ. Она се римском понтифексу обратила као „pripadnica Srpske pravoslavne crkve, kao državljanka Bosne i Hercegovine i kao koordinatorka u radu sa mladima kroz projekat „Koračajmo zajedno“ pri hramu Sv. Vasilija Ostroškog u Istočnom Sarajevu i pri NCM Ivan Pavao II.” Неко би рекао, па шта, сарадња може бити и добра. Може, али ова има карактер унијаћења.         

Наиме, поменута Надежда Мојсиловић делује у римокатоличкој организацији названој по папи Војтили, активном актеру ратова у бившој Југославији. „Дио, односно врхунац овог пројекта је и екуменски камп Фриденсгранд (Friedensgrund) БиХ који је настао као плод интернационалног кампа Фриденсгранд који се 2006. године одржао у Гучој Гори.”

Деловање поменуте организације део је шире акције у коју спадају и обављање ‘екуменистичких’, а заправо протоунијских служби. Тако су 18. јануара у катедрали Срца Исусова у Сарајеву, саслуживали „надбискуп метрополит врхбосански кардинал Винко Пуљић у заједништву с апостолским нунцијем у Босни и Херцеговини монс. Luigijem Pezzutom те уз судјеловање шесточлане делегације Митрополије дабробосанске, бројних свећеника, часних сестара, богослова и осталих вјерника.” Седам дана касније, саслуживање православног и римокатоличког свештенства настављено је у саборној цркви Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву . Службу су предводили православни свештеници на челу са сарајевским парохом ставрофором Вањом Јовановићем, а пригодну проповијед упутио је апостолски нунциј у БиХ, монс. Луиђи Пецуто. Том приликом „tri mlade pravoslavke predstavile su ekumenski projekt Koračajmo zajedno kojega provode mladi iz Nadbiskupijskog centra za mlade Ivan Pavao II. i mladi Mitropolije dabrobosanske iz crkve sv. Vasilija Ostroškog iz Istočnog Sarajeva.”

Координатори организације назване по папи Војтили, уз подршку Митрополије Дабробосанске 24. фебруара су са православним свештеницима посетили парохију у Нишићима и храм Св. Апостола Петра и Павла.

Том приликом је најављен „девети по реду „Friedensgrund BiH“ у раздобљу од 17. до 25. српња (јула).” То је био први такав догађај у једној православној парохији. И заиста, нажалост, овај екуменски камп је одржан са све учешћем нашег свештенства. На њему су се крштени православци са римокатолицима заједно молили са православним и римокатоличким свештеницима. Школу иконописања (ако се то уопште може назвати школом?) одржао им је професор Горан Јанићијевић са Високе школе СПЦ за уметности и консервацију.

Жалосно је да се и на позив и подстицај Митрополита дабробосанског Николаја, а незнано у складу са којим учењима Православне цркве, годинама одржавају заједничке молитве православних и римокатолика.[2] Дакле, не ради се о молитви инославних у некој нашој светињи, који се поклоне и помоле неком свецу или  Богородици за здравље и другу благодат, што није забрањено и често се дешава у православним манастирима. Овде су у питању заједничке молитве и заједничке службе (литургије и мисе).

КАКВОМ ПАПИ ЕКУМЕНИСТИ ЖУРЕ У ЗАГРЉАЈ?

ПИТАЊЕ: Ево, правимо се наивни, па питамо: а зар садашњи римски папа није крајње добронамеран према православнима?

ОДГОВОР:Када се овако нешто збива, тада и позиви и одзиви са кардиналом Бозанићем и неуобичајено бројна делегација СПЦ на дочеку римском понтифексу у Сарајеву делују логично. Међутим, то само тако делује, јер ако имамо на уму да је наша Црква православна, да Срби са папама имају горку и крваву историју, морамо остати обазриви. Зато је битно осврнути се и на поруке и учење које промовише верски поглавар римокатолика. Овде је можда довољно указати на чињеницу да је папи, по приспећу у Сарајево, пала палица са распећем и разбила се, па су морали да је залепе.[3] То је папа који је изабран противно самим канонима Римокатоличке цркве (поред живог папе Бенедикта XVI).

За верујуће је више него симболична и чињеница да је ово једини папа пред којим крв свештеномученика Св. Јануарија није остала неактивна. Наиме, у Напуљу се чувају мошти, а у посебном реликвијару и две провидне ампуле са крвљу светог свештеномученика Јануарија из доба праволсавног Запада ( пострадао је 305. године после Христа), који је и заштитник тог града. Крв овога светитеља три пута годишње из чврстог прелази у течно стање у присуству хиљада верника, током молитвене литије градским улицама.

Неколико папа је долазило да се поклони реликвији, укључујући Војтилу (Јована Павла II) и Бенедикта XVI, али ништа се није дешавало. Ништа се не дешава ни осталим данима у години, ко год долазио да се помоли. Додуше, не баш ко год. Јер, у Напуљу су пре неколико година боравили православни епископи (са Кипра и из Албаније). Приликом њиховог поклона моштима Св. Јануарија, крв је постала течна и мимо три празнична дана.

Шта се десило са Франћеском?

Папа Фрања (или Франћеско) је 21. марта ове године посетио Напуљ и целивао реликвију с ампулама и тада се десило нешто до тада невиђено. Наиме, пола крви је остало у течном а пола у чврстом стању. Папа је протумачио да то значи да је само допола добар и да морају како он тако и остали још да се труде.[4] Да ли је то у питању или нешто друго остаје да се види. Тек, пола-пола стање можда значи да овај папа није ни студен ни врућ, већ млак, тј. онај који све смлачи и релативизује. Он није ни класичан паписта, али није ни православан, па покушава да буде нешто немогуће, нешто између лажи и истине.

Није згорег опоменути се да садашњи папа Франческо спада у ред великих реформатора у смислу синкретизације и екуменства Римокатоличке цркве. Активност високих црквених прелата који су по вољи папи све чешће запањује верне римокатолике. Међу новијим скандалима је саучествовање низа чилеанских бискупа (латиноамерички бискупи иначе представљају либерално и модернистичко крило РКЦ) у паганском обреду приликом избора новог бискупа, 17. јануара у Чилеу. Нови бискуп се прво поклонио богу Сунца (демону) уз одобравање старијих колега, да би онда одржали и реформисану мису.(http://www.riscossacristiana.it/scandalo-in-cile-vescovi-adorano-una-divinita-pagana/)   

ТАЈНИ И ЈАВНИ ПАПА

ПИТАЊЕ: Кажу да од језуите Фрање није било већег папе – модернисте. Да ли је то истина?

ОДГОВОР:Током посете Сарајеву, папи су се обратили верски представници римокатолика, муслимана, православних и јудеја. Осим званичног дела, папа  је имао и приватан разговор са владиком Григоријем. Шта је папа причао са владиком захумско-херцеговачким 6. јуна 2015. не знамо. Међутим, познато је да је 6. jуна 2013. у Боготи, говорећи иза врата са представницима римокатоличке цркве у Латинској Америци и са Кариба (Confederación Latinoamericana y Caribeña de Religiosos y Religiosas), послао поруку, какву од почетка има — ни црно ни бело. Садржај разговора је објављен на основу белешки неких од учесника. Франћеско се тада пожалио на традиционалисте и на пантеисте (религиозне глобалисте, који избацују и скраћују молитву зарад ‘купања у свемиру’ и сличних будалаштина).

Шта је са традиционалистима? Њих је осудио као пелагијанце. Зашто, не знамо. Као пример традиционалиста, навео је како му је верни народ у Буенос Аиресу једном приликом послао 3525 бројаница, тзв. розарија, на којима су се молили. Он је, о томе са индигнацијом рекао „Зашто нису рекли ‘молимо за Вас, тражимо...’ али ово бројање (мисли на молитву уз бројаницу)... Ове групе се враћају пракси и учењу које сам проживео — не ви, јер нисте тако стари — враћају се учењима, стварима које су се тада дешавале, али не сада, она не постоје данас...” О чему говори папа Фрања,  јасно је и када се погледа конференција коју је он те 2013. спомињао, а то је конференција одржана 2007. у Бразилу. На њој је већина учесника осуђивала Бенедиктов ‘клерикализам’ и “намеру повратка на еклисиологију и духовност из периода пре Другог ватиканског концила...” Ватикан, на челу са папистом Рацингером је, у званичном документу, поприлично ублажио осуде латиноамеричких бискупа, међу њима и тадашњег Бергоља (касније папе Фрање).[5] Од читавог тог  говора у Боготи, у медијима је писано само о његовом признању постојања геј лобија у Ватикану и корупције. Нико није причао о његовој нетрпељивости према традиционалистима.         

ШТА ЧЕКА ПРАВОСЛАВНЕ СРБЕ?

ПИТАЊЕ: Знају ли то наши епископи – екуменисти?      

ОДГОВОР:Дакле, док папа, као и његови претходници, на рачун Срба и православних подржава нови регионални поредак, у Српској православној цркви одвијају се чудни и узнемиравајући процеси, који нас паралелно са политичким воде путем промене свести, ‘уклањању предрасуда’ и сличног. Наш Сабор на позив хрватског кардинала Бозанића пристаје да учествује у скупу који назива Степинца блаженим. Свештенство се моли заједно са римокатолицима и то у Сарајеву и у Дубровнику, градовима махом очишћеним од Срба, и нико се у врху Цркве не изјашњава да ли су тако прекршени канони Православне цркве.

Ове године није само 20 година од Дејтона. Немушто је обележен и пробој последњих логораша у Јасеновцу и затварање овог логора смрти 1945. године. Док се на Србију и српски народ с обе стране Дрине опет вршио притисак да себе окриви као кривца за наводни геноцид у Сребреници ( а заправо ратни злочин), релативизују се улога Степинца и истина о злочинима над српским народом у НДХ.

Значе ли наведена дешавања да се спрема заједничка молитва са папом у Јасеновцу приликом његове будуће посете Хрватској, као увод у позив Синода папи да посети и Србију? Надамо се да није тако.         

Свакако, римски понтифекс, као шеф државе може да посети било коју земљу која га позове, те и Србију. Међутим, папа (као институција) жели да га позове наша Црква. Али, с којим разлогом би СПЦ звала римског папу?

Разговор водио: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ