ПЕТАР ПОРОШЕНКО И АУТОКЕФАЛИЈА НА УКРАЈИНИ

Вођа украјинских русофоба и НАТО слугу, Петар Порошенко, у јуну 2015. захваљивао је, на седници „Свеукрајинског савета цркава“ Цариградској „Мајци Цркви“ на помоћи да Украјина добије аутокефалну цркву, додајући,уз фарисејско позивање на међурелигијски мир (после рушења толико храмова УПЦ Московске патријаршије, и убистава њених свештених и монашких лица и верника):

“Готово у свим независним православним државама постоје независне аутокефалне цркве… Зашто би у Украјини било другачије, зашто бисмо ми били изузетак од овог правила?“ У том истом јуну Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије обратио се патријарху Вартоломеју тражећи објашњење зашто његови клирици без знања Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије делују на Украјини (1)

Свим озбиљним руским аналитичарима је јасно зашто Цариград вршља на овом простору(2).

Тиме се наставља прича започета већ одавно, још за време Кучме, првог председника Украјине после распада СССР-а, коју је својевремено интензивирао русофоб Јушченко, а сада је обнавља Порошенко.

Историјски гледано, ослонац на патријарха Вартоломеја се заснива на чињеници да је пре прикључења Украјине Руском царству, црквена јурисдикција на овој територији припадала Цариградској патријаршији. Али, то није била данашња Цариградска патријаршија, под диктатом вашингтонско – ватиканске осовине. Ондашњи првојерах у Константинопољу је, иако у турском ропству, водио одлучну борбу за заштиту православних од Брест – Литовске уније, шаљући своје егзархе у помоћ православнима данашње Украјине и Белорусије.

Али, откуда такво занимање за аутокефалију код људи чија је православност само показна, или је уопште нема (а Порошенко, џелат свог народа у име НАТО-а, управо негује такву „православност“)?

МИЛО ЂУКАНОВИЋ И АУТОКЕФАЛИЈА У ЦРНОЈ ГОРИ

Сетимо се: 16. маја 2011, Мило Ђукановић, у интервјуу Телевизији Црне Горе, изјављује да ће се његова странка залагати за „обједињавање православне цркве у Црној Гори“, јер „Митрополија црногорско – приморска није усаглашена са државним интересима Црне Горе, јер је део Српске православне цркве (СПЦ), чија је централа у држави Србији која не гледа благонаклоно на црногорску независност“(3,105). Додао је: “Ако желимо православну цркву у хармоничним односима с државом и црногорским државним органима, логичан је циљ самосталност цркве“(исто). Јер, по Ђукановићу, „уз неспоран државни и национални идентитет, треба радити на снажењу културног идентитета да не бисмо зебли над независношћу“(исто).

Те исте године, Шести конгрес Ђукановићевог ДПС-а нагласио је да се залаже за јединствену Црногорску цркву, којом би се превазишла подељеност међу „православним вјерницима“(исто).

Већ читаву деценију режим Мила Ђукановића повремено злоставља припаднике мрске му СПЦ: почев од спречавања владике милешевског Филарета да крочи на пљеваљски део своје епархије, преко претњи избацивањем из Црне Горе свештеника и монаха који немају црногорско држављанство, до сталне подршке расколницима Мираша Дедејића (тако и Порошенко ове, 2015, поводом јубилеја Крштења Русије није посетио Кијево-Печерску Лавру где је служио Митрополит Онуфрије, него је отишао код расколника „Кијевске патријаршије“, „растриге“  Денисенка).

Шта, дакле, поред НАТО-филије, русофобије и србофобије спаја украјински и црногорски режим Порошенка и Ђукановића? Тежња ка стварању „аутокефалних цркава“ по сваку цену, уз тврдњу да су све помесне Цркве – националне, па због тога Украјина и Црна Гора треба да добију оно што им „по праву припада“.

Занимљиво је да је овакав став имао један лик из прошлости. Звао се Анте Павелић, и био је поглавник НДХ.

АНТЕ ПАВЕЛИЋ О ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Анте Павелић је тврдио да није против православне вере, па ни против Православне Цркве. Говорио је: “Господо! У православље не дира нитко, али у Хрватској Држави не може бити Србске православне цркве“(4,45). Касније је писао: “Према томе, није се у Независној Држави Хрватској прогонило православље, него је наша борба била уперена против србства, које је под разним облицима, служећи се свим средствима, све силе улагало, да омете развитак и сређивање прилика у Независној Држави Хрватској. Ми нисмо били против православља, него смо били против СРБСКЕ православне цркве у Хрватској. Како сам то већ прије нагласио, православне ЦРКВЕ су народне цркве и према томе православна црква у Хрватској могла је бити само Хрватска православна црква“(исто,46), коју је Павелић и „основао“ 1942. године.

Зашто постоји сличност између Порошенковог, Ђукановићевог и Павелићевог аутокефализма?

КО ЈЕ УОБЛИЧИО СРБЕ?

Свима који су се бавили историјом је јасно: православне народе, од Балкана до Тихог океана, обликовала је Православна Црква. Узмимо само Србе. Владимир Велмар – Јанковић, у свом „Погледу с Калемегдана“, пише: “Светосавска црква и православна духовност нису биле никад у сукобу ни са народним тежњама ни са српском државном идејом; кад није било државе црква је носила и проносила и синонимност државе. Та црква никад није, у после-немањићском времену, имала од народа одвојени, привилегисани или феудално-аристократски карактер/…/Христос је кроз ту цркву био једнако близак и последњем вернику и првом слузи.

Дубоко је црква деловала својим православљем; а много се укотвила у цивилни живот народа и својом присном везом кроз право./…/ Служећи се својом аутономијом под Турцима, настављајући и у праву свој присни однос према народу, светосавска црква утицала је непосредно на многе правне грађанске односе кроз црквено суђење и путем установе изборнога суда, при чему јој као основа служе Синтагма Властарева и Душанов закон. Пред XIX век изашло је Српство са одржаним православљем и живом црквом./…/Вера и народ, црква и држава нису биле једно другом средство, ни подвлашћења ни наметнута сила, но једна јединствена заједница“(5).

Тако Срби.

А КО ЈЕ САЗДАО РУСЕ?

Ко је створио Русију, Малу, Белу и Велику?

Опет – Православна Црква.

Митрополит санктпетербуршки и ладошки Јован о томе је говорио: „Ко је у току хиљаду година ковао и калио несаломиви државотворни дух руског патриотизма? – Црква Православна! Ко је надахњивао одважне и крепио малодушне, освештавајући дело одбране Отаџбине као личну религиозну дужност сваког способног да носи оружје? – Црква Православна. Ко је руског човека научио да буде веран – без ласкања, храбар – без суровости, широкогруд – без расипништва, постојан – без фанатизма, снажан – без гордости, милосрдан – без таштине, ревностан – без гнева и злобе? – Црква Православна!/…/

Браћо и сестре, сетите се – управо је блажени митрополит Кирил, духовни учитељ и сарадник Александра Невског, руку под руку са кнезом бранио родну земљу истовремено и од Истока и од Запада, од хорди Татара и хорди крижара.

Управо је свети преподобни Сергије, игуман радоњешки, благословио Димитрија Донског за Куликовску битку и прорекао кнезу победу – и, нарушивши све обичаје и правила, као видљиви израз учешћа Цркве Руске у борби за слободу Отаџбине – дао истом двојицу монаха – војника, Пересвјета и Ослабу, који су на донским пољима пали у сечи скупа са безброј безимених руских ратника, који су ишли у смрт за Веру и Отаџбину, штитећи Свету Русију од господарења „поганих“.

Управо је свештеномученик патријарх Гермоген – сед, немоћан, од глади у пољској тамници умирући старчић – својим снажним архипастирским призивом подигао са колена земљу која је гинула од узајамних обрачуна и међусобица, малодушне тиме застидевши, изгубљене ободривши, и сабрао заједно све оне који су желели да земљу избаве од робовања странцима и иноверцима.

Управо свети праведни Јован Кронштатски, сверуски молитвеник и чудотворац, страшни разобличитељ „либерала“ и „демократа“, до последњег даха свог није умукнуо, упозоравајући народ руски на погубност равнодушности према вери и погубне последице те духовне заразе како за живот Цркве, тако и за живот државе.

Црквени темељ руског постојања скривен је у самом срцу Русије, у најдубљим коренима народног осећања света. /…/ Патриоте, које се куну у љубав према мајчици Русији, а у исти мах одбацују Православље, – воле неку другу земљу, коју су сами себи измислили“(6, 17-19).

Тако Руси.

ЦИЉ НАШИХ НЕПРИЈАТЕЉА

Ако је циљ непријатеља православних народа да их разоре, они морају да их ломе део по део, и да од србског и руског стабла  кидају грану по грану, цвет по цвет, плод по плод, да би, на крају, и корен био уништен. Католичење и унијаћење створили су укрофашисте и усташе. „Аутокефализација“ Украјине и Црне Горе од бивших Малоруса и бивших Срба ствара НАТО послушнике маскиране у ЕУ мајдановце и монтенегрине.

Памтимо: док год постоје јединствена Пећка и Московска патријаршија посао Империје није завршен.  

УПУТНИЦЕ:

1.http://borbazaveru.info/content/view/8036/1/)

2.http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/prevod-sa-ruskog/fanarski-patrijarh-na-panelu-americke-geopolitike/ ).

3.                Александар Раковић: Срби и религијски интервенционизам 1990 – 2015/ Политички аспекти верских изазова српској држави и Цркви после распада Југославије, Хришћански културни центар др Радован Биговић, Београд, 2015.

4.                Иван Мужић:Павелић и Степинац, ЛОГОС, Сплит 1991.

5.                http://borbazaveru.info/content/view/8003/30/.

6.                Од утопије до кошмара/ Православље и секте 1, Светигора, Цетиње,1997.

Извор: "Фонд стратешке културе"