Митрополит Серафим уручио бечком надбискупу „Крст светих мученика Бранковеану“ – Шенборн: Хришћанима у Аустрији потребно сведочење вере са Истока

Румунска Православна Црква је одликовала својим највећим орденом Кардинала Кристофа Шенборна због његових заслуга за екумену и хришћанске вредности у друштву. Уручење ордена „Крст Светих мученика Бранковеану“ обавио је јуче, у понедељак, румунски Митрополит за Централну и Северну Европу Серафим у румунској парохијској цркви Св. Андреја у Бечу.

У свом образложењу румунски викарни Епископ Николај Дура је истакао да је Шенборн постигао огромно дело у екуменском зближавању свију религија. Епископ је нагласио и пријатељску везу бечког надбискупа са Румунском Православном Црквом, а што је, уосталом, допринело давању на употребу бечке цркве Св. Антона румунској парохији и што је  Бечка надбискупија финансијски помогла довршење цркве Св. Андреја 2002. године.

Викарни Епископ је истакао и то да је Шенборн носилац почасних доктората са универзитета у Сибију, Клужу и Јашију, да су његове три богословске књиге преведене на румунски, као и то да он лично одржава добре односе са румунским великодостојницима. Штавише, кардинал је још као професор Догматике у Фрибуру склопио пријатељство са садашњим румунским Патријархом Данилом.

У свом слову благодарности Кардинал Шенборн је споменуо да је за време својих богословских студија у Паризу упознао једног румунског монаха који му је предочио „дубоко наслеђе Светих отаца“ и тиме му отворио нови приступ вери. Кардинал се осврнуо и на мученике међу којима су данашњи мученици Бранковеану, као заштитници Румунске Митрополије, и споменуо да данас у свету многи хришћани тешко страдају.

За њега је „велики знак промисла Божјег“ што у Аустрији живе многи хришћани са Истока, међу којима и из Румуније. Хришћанство у овој земљи мора дисати „са оба плућна крила, западним и источним“ да би у стварности било срж Европе.

Крст Светих мученика Бранковеану установљен је у спомен на Константина Бранковеану, кнеза Влашке од 1688. до 1714, и на његова четири сина и синовца, који су сви погубљени у августу 1714. у Цариграду. Влашка је у то време, као и Молдавија, била вазална држава Османског царства. Кнез Бранковеану, под којим је Влашка доживела привредни и културни процват, буде оптужен код султана и Високе порте да тајно шурује са Русима и Аустријанцима, због чега је ухапшен и са целом породицом одведен у Цариргад.

У затвору су овај кнез и његови синови изјавили да ће пре претрпети мученичку смрт него се одрећи Христа. На то им је свима одрубљена глава. Године 1992.  породицу Бранковеану је Свети Сабор Румунске Цркве прогласио за свете.

Извор: „Катпрес“ / „Београдска патријаршија“