Обраћам вам се лично, јер сте посљедњим иступом гурнули шаку у рану, која не зараста ни након 74 године и која се преноси у мојој породици са кољена на кољено.
Господине Епископе, предсједниче Одбора за Јасеновац Светог Сабора СПЦ, предсједниче Управног одбора Музеја жртава геноцида, предсједниче Комисије града Београда за изградњу Меморијалног комплекса на Старом сајмишту. За разлику од првог писма којим сам вам се обратио као оснивач и предсједник удружења грађана Јадовно 1941. из Бања Луке, овај пут вам се обраћам лично. Разлог томе не лежи у чињеници да сам недавно добио писмо секретара Одбора за Јасеновац Светог Сабора СПЦ, а којим ви предсједавате, у коме ме се као члана Координационог одбора Сабрања обавјештава да Свети Сабор СПЦ није удовољио молби да се наш изабрани члан кооптира у рад Одбора. Подсјетићу да је Сабрање удружења потомака и поштовалаца српских жртава ратова у ХХ вијеку, недавно формирано на легендарној Козари и окупља тридесетак организација и активних појединаца. Ова скандалозна одлука, за чије сте доношење на мајском засједању Светог Сабора СПЦ свакако били питани, за мене не представља изненађење, јер је само једна у низу етапа вашег односа према ангажману потомака (српских) жртава режима НДХ на пољу културе сјећања. Обраћам вам се дакле лично, јер сте посљедњим иступом гурнули шаку у моју личну и породичну рану, која не зараста ни након 74 године и која се преноси у мојој породици са кољена на кољено. Ријеч је о изјави: „Мислим да ћемо сви ми морати да добрано одвагнемо сваку ријеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца.[1]“ Ова пророчанска мисао, упућена свима (сви ми), дакле како стручној тако и широкој свесрпској јавности, коришћењем глагола „морати“ добија злослутан карактер. За мене, потомка јадовничких, пашких, јасеновачких и грубишнопољских жртава, ово је застрашујућа и злослутна изјава јер је изречена јавно, од стране предсједника Одбора за Јасеновац Светог Сабора СПЦ, предсједника Управног одбора Музеја жртава геноцида, предсједника Комисије града Београда за изградњу Меморијалног комплекса на Старом сајмишту и коначно (не знам да ли сам нешто пропустио) Епископа на чијем се владичанском простору налазе Јасеновац, Стара Градишка, Слобоштина, Дереза, Воћин, Кусоње, Торањ, Грубишно Поље и многа друга српска стратишта. Сада више нема сумње да са тих позиција, намјеравате ваша научна промишљања институционализовати, утемељити и спроводити као државну политику према том дијелу наше историје. Питам вас да ли би таква политика била у интересу српког народа? Пита ли се ико у нашим институцијама, свјетовним и вјерским, како је могуће да на челно мјесто готово најважнијих институција у чијој је компетенцији изучавање геноцида почињеног на српским народом и чување сјећања на његово страдање, буде постављен неко ко има само магистериј и то на тему историографије холокауста? Не сумњајући у то да ћете убрзо докторирати, колико знам на тему учешћа Јевреја у партизанским јединицама, уз ово питање постављам још већи упитник? Подсјећам да је појам холокауст везан искључиво за страдање Јевреја. Велика је сила иза вас. Али још већа је изнад свих нас. Здушно подржавате пројекат увођења образовања о холокаусту у наставне програме средњих школа у Србији и Српској. То ће свакако бити корисно, али се питам зашто са позиција које покривате, рода коме припадате и вјере којој служите, не радите на увођењу у наставу образовања о геноциду почињеног над српским народом? Знате ли Владико, да се у уџбенику историје за средње школе у Српској не помиње Доња Градина? Нема у уџбеницима ни Пребиловаца, Јадовна, Пага, Гаравица, Старог Брода, Шушњара.. Не би ли један од главних задатака на позицијама на којима се налазите, требао бити допринос изградња националне свијести, учењем о сатирању нашег рода православног и усвајање тих наравоученија у наше трајно памћење као допринос биолошком опстанку? О процесуираном и осуђеном злочинцу на чије неправедно суђење и испољену „храброст“ указујете, чију породичну трагедију истичете и непримјерено поредите, нећу писати јер је др Владимир Умељић у свом прилогу „Свети“ Алојзије Степинац и Срби, јасно показао да сасвим трезвени историјски извори сами по себи вагају Алојзија Степинца. [2]. Писаћу само о неким од злодјела учињених мојој породици, од стране хрватских католичких свештеника којима је по хијерархијској љествици и систему субординације надређен био управо Кардинал зла, раскринкани и осуђени ратни злочинац. У плану за хапшење и одвођење у смрт грубишнопољских Срба, већ крајем априла 1941. кључну улогу су имали локални жупник Петар Сивјановић и свештеник Јакоб Херјановић. Овај посљедњи је у Загребу имао рођака усташу-емигранта Ивицу Шарића коме је однио жупниково писмо о тобожњој припреми Срба за ђурђевдански устанак против Хрвата. Већ сутрадан је у Грубишно Поље стигла жељезничка композиција са 110 усташа са Шарићем и Дидом Кватерником на челу. Злочиначко договарање обављено је исте вечери управо у жупном двору. Ова акција жупника Сивјановића резултирала је одвођењем и ликвидацијом на острву Пагу и на Јадовну, 487 грубишнопољских Срба. Међу њима су била оба моја дједа, њихова рођена браћа и мој стриц од осамнаест година.[3] Жупник Петар Сивјановић за овај свој поступак није био санкционисан од стране претпостављеног му бискупа и Кардинала. Можда ћете Владико ово читати са досадом и квалификовати као патетични популизам који нема додирних тачака са научним приступом и методологијом, али ја не знам другачије а као потомку жртава то ми је дужност. Услиједило је хапшење, ликвидација и исељење које је извршено 4/5. августа 1941.г. У Србију је тада протјерано, преко логора у Бјеловару и Цапрагу, око 600 српских породица са преко 2.600 душа. Међу њима су били и дијелови породице мога оца и моје мајке. Ни тада се жупник Петар Сивјановић а ни врховник му Степинац, нису ангажовали на спречавању зла. Негдје у прољеће 1942, породица са очеве стране је покрштена а он уписан у усташку узданицу. Отац је записао: „Покрштавање је било масовно, заједничко, било нас је много у цркви. Покрштавање је обавио жупник Перо Сивјановић, онај што је прије годину дана организовао хапшење и депортацију у смрт преко пет стотина наших мушкараца. Није покрштавао сваког посебно. Знам да смо клечали.“[4] Мислите Владико да је локални жупник покрштавање вршио на своју руку, без знања Кардинала? Септембра 1942. године, усташе су масакрирале и у групама убијале жене, старце, дјецу у граду и околини. Том приликом убијено је преко 550 Срба. Сви су бачени у заједничке гробнице. Исте године, почетком октобра, преко 500 изубијаних стараца, жена и дјеце, марвеним вагонима је одвежено у логор Јасеновац. Међу њима је био и мој отац Милан, тада дјечак од непуних једанаест година. О усташким кољачима у логору Јасеновац, онима из реда католичких свештеника, којима мој отац на срећу није допао ножа, доста је написано. Дуго би требало да пишем о посљедицама које је овакво историјско искуство оставило у породици. Оне су и данас снажно присутне. Познам много људи који имају слична или тежа породична искуства. Готово свако од њих у породичном предању, као злотвора има свог „жупника“. Зар ви Владико заиста мислите да мене и многе по искуству сличне, можете увјерити да ћемо: „....морати да добрано одвагнемо сваку ријеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца“? Зар ви Владико заиста мислите да ћемо се у „одвагивању прошлих ријечи“, морати одрећи учења Василија Крестића, Милорада Екмечића, Смиље Аврамов, Милана Булајића, Ђуре Затезала, Светозара Ливаде..? Очекујете да прихватимо да нам буду учитељи они који су вас учили и овако научили? Бог види, Бог зна! У Бањалуци, 31. августа 2015. Извор: "Јадовно"" _________________ [1] Jovan Ćulibrk: ”Papa Franjo nam je predložio da raspravljamo o Stepincu” [2] Владимир Умељић: „Свети“ Алојзије Степинац и Срби [3] Прве жртве усташког геноцида у Хрватској [4] Покрштавање Повезане вести: Др Душан Ј. Басташић: Писмо Епископу славонском Јовану Ћулибрку поводом Дана сећања на Јадовно 1941. |