header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Та наша чуђења! Штампај Е-пошта
среда, 23 септембар 2015

 Чуде се људи и крсте се – шта би са митрополитом Амфилохијем да стаје на страну антихристовског Брисела који се бори, скупа са Америком, против Русије. Међутим, ко прати „Борбу за веру“ зна о многим преступима митрополитовим, и зна да је то, за разлику од Светог Петра Цетињског, мутивода који, како рече Свети Владика Николај, „на три вере оком намигује“.

Да све ово није случајно, показују и успомене Момира Булатовића, политичара који се залагао за чврсту заједницу Србије и Црне Горе. Године 1997, на председничким изборима, победу у првом кругу однео је баш Момир Булатовић. А онда је, у другом кругу, митрополит Амфилохије подржао Мила Ђукановића, иза кога је стао Вашингтон. Мило Ђукановић и Светозар Маровић су глуматали велике православце, а митрополит је Ђукановића хвалио као првог црногорског политичара који се поклонио ћивоту Светог Петра Цетињског после рата. Данас, кад видимо шта ради Ђукановић јасно нам је да њега не би било да му митрополит није дунуо у једра онда кад још није загосподарио Црном Гором.

А шта је све радио после?        

Себе је, безаконо, прогласио архиепископом цетињским, да би преотео управу над СПЦ док је патријарх Павле био болестан (иначе, месточувар престола требало је да буде покојни митрополит загребачко – љубљански Јован); прогласио је „Православну Цркву у Црној Гори“; у договору са режимом Бориса Тадића, а по налогу НАТО, са бившим владиком захумско-херцеговачким Атанасијем, срушио је канонски поредак у епархији рашко – призренској; покушао је да прогласи црквену аутономију Црне Горе, што је увод у аутокефалију, чему се успротивио владика Филарет, због чега је касније и смењен, и тако даље.  Док је то доносило политичке поене, причао је против Европе. Сад, кад више не доноси, прича за Европу – шта ко наручи, он свира.

Доносећи текст о положају наше Цркве у Црној Гори, објављен у „Печату“,  морамо да подсетимо читаоце и на све ове чињенице, да не би дошло до збуњивања.

Уредништво

+ + +

Нацрт закона о верским слободама у Црној Гори

Пише Наташа Јовановић

Која је позадина тежње за аутокефалношћу у Црној Гори кроз историју и данас, те да ли је Нацрт закона о верским слободама написан са идејом брисања српског идентитета и коначног расрбљавања Црне Горе, и по чијој „милости“?

Док су се Срби и православни верници делили на оне који су за и против смена појединих владика у СПЦ, у хајци незапамћеној у новијој историји православних земаља, у Црној Гори је припреман Нацрт закона за који познаваоци ове теме кажу да је писан са намером да коначно потре српски идентитет и српско присуство у Црној Гори, а чије се последице, уколико се усвоји, тешко могу сагледати…

Наиме, Нацртом закона о слободи вјероисповести који је предложила Влада Црне Горе, у једном радикалном протестантском концепту уређења односа државе и Цркве, слобода вероисповести се најбруталније укида, а СПЦ се од родоначелнице црногорске државности претвара у новорегистровану „верску заједницу“, од које се захтева да држави преда у власништво храмове старије од Црне Горе, у замену за „дозволу за рад“.

Исти Закон се неће односити и на Римокатоличку цркву и њене храмове. Зашто се о овој чињеници ћути?

ЦРКВА ПОД КОНТРОЛОМ РЕЖИМА

Др Будимир Алексић, председник Политичког савјета Нове српске демократије и професор Цетињске богословије каже да је реч о акту политичког насиља над Српском православном црквом и њеним верницима, православним хришћанима, којих је по попису из 2011. године било 75 одсто.

„Овај Нацрт закона има јасно идеолошку позадину, а то је елиминисање традиционалног идентитета Црне Горе заснованог на светосавско-косовском предању и ћириличном културном наслеђу. Ћирилица је протерана из јавног живота и из свих институција у Црној Гори, Влада Црне Горе је признала лажну државу Косово, српски језик је преименован у тзв. црногорски, и још је остало да се протера последња светосавска творевина и тековина на овом простору – Српска православна црква, како би се на њено место инсталирала антицрква која би
 била у функцији црногорског идеолошког пројекта, односно, по ријечима Мила Ђукановића, „у сагласју са државним интересима Црне Горе“. Једноставно, ниједна установа са српским предзнаком не сме да постоји у Црној Гори. То је фундаментални идеолошки принцип на којем се заснива званична политика и идеологија овдашње власти. Расрбљавање је, дакле, државни пројекат и све своје потенцијале држава је усмерила у правцу постизања тога циља, наводи Алексић.

Закон о слободи вјероисповести тангира највиталније интересе српског народа у Црној Гори, јер је мета његових одредби СПЦ, по сведочанству историје – најсигурнија и последња чуварка националног идентитета Срба.

У правној анализи Нацрта закона правни историчар др Зоран Чворовић наводи да су одредбе закона такве да се њима онемогућује СПЦ да аутономно врши своју Богом дану мисију, по правилима свог унутрашњег законодавства.

„Реч је о акту који врло упечатљиво показује да су његови писци духовни заточници времена у којем је Српска црква у Црној Гори била жртва прогона равног страдањима раних хришћана. Када се анализирају одредбе Нацрта закона добијамо слику акта где је рам протестантско схватање односа државе и цркве, које се данас еуфемистички означава синтагмом државно-црквено законодавство. Наиме, у протестанстком концепту уређења односа цркве и државе, црква је само једна од корпорација, удружење грађана које је потчињено јавном поретку и у којем је глава државе истовремено и глава цркве. О томе најбоље сведочи положај енглеског монарха као првосвештеника у Англиканској цркви.“

Црна Гора, слаже се Алексић, не жели Православну цркву која има своју Јеванђељску мисију, већ хоће да инсталира „удбашку цркву“ која би била под потпуном контролом режима.

„У Нацрту овог закона јасно се каже да ,прије именовања‘, односно објављивања именовања највиших вјерских великодостојника, вјерска заједница о томе на повјерљив начин обавјештава Владу Црне Горе. Пазите, молим вас, ,на повјерљив начин‘! На која вас времена подсећа ова норма? Где је ту аутономија Цркве“, пита се Алексић.

Чворовић указује да на протестантски образац опомиње и одредба члана 11 Нацрта закона да се територијална конфигурација верске заједнице која је регистрована у Црној Гори не може простирати ван Црне Горе и да јој седиште мора бити у Црној Гори. Једном речју замишљено је да шеф црногорске државе буде када су у питању верске заједнице њихова енглеска краљица.

„Погрешно је говорити о потреби тзв. црногорске нације да се духовно утемељи кроз православну аутокефалност. Тој такозваној нацији за духовно утемељење потребна је државна црква протестантског типа којој је господар Црне Горе глава и која би као и Дедеићева секта требало да буде регистрована у полицији државе Црне Горе. Међутим, протестантски концепт је само рам у који је уметнута слика времена Блажа Јовановића. То се најбоље види из одредби о регистрацији и имовини верских заједница и казнених одредби Нацрта закона.
 Мада је из надлежног министарства Црне Горе истакнуто да регистрација није обавеза верских заједница, из члана 48. Став 1 овог Нацрта закона, а у вези са чланом 7 истог Нацрта, јасно произлази да ће се казном од 20 хиљада евра казнити свака верска заједница која не делује у складу са правним поретком Црне Горе, а то значи и са одредбама о регистрацији овог Закона. У уставноправној науци и пракси европских уставних судова стало се на становиште да управни поступак регистрације верске заједнице, не може да ограничи и лиши
појединца и групу једног ‚старијег‘, неотуђивог права – слободе вероисповести гарантованог уставом и међународним конвенцијама.“

ЗАБРАЊУЈЕ УМЕСТО ЈЕМЧИ

Подсећајући да је Уставни суд Словеније, оцењујући уставност појединих одредби Закона о верској слободи закључио да су одредбе о регистрацији овог закона прекомерно и неприкладно мешање законодавца у Уставом гарантовано право на слободу вероисповести, Чворовић истиче да законописци у Црној Гори нису водили рачуна о прикладној и пропорционалној интервенцији законодавца у Уставом гарантованом праву на слободу вероисповести. То поред одредби о регистрацији, потврђује и једна преширока, безобална норма по којој верска  заједница мора да делује и у складу са „јавним редом и моралом“.

„Поставља се питање да ли ће бити кажњена верска заједница са 20 хиљада евра ако суд оцени да је са позиције јавног морала неприхватљиво ширити примера ради креационистичко схватање о пореклу живота или схватање о хомосексуалности као противприродном греху. Такође, и одредба којом се верској заједници забрањује било какво изношење политичких ставова доказ је да су законописци уставно право на слободу вероисповести сместили на Прокрустову постељу ригидног законодавства. И језички, Нацрт закон показује да се не ради о
 акту којим се јемчи слобода вероисповести,
већ акту којим се она драстично ограничава, јер је знатно више одредаба у којима се среће реч забрањујем од речи јемчи или гарантује“, каже Чворовић.

Слобода вероисповести је нападнута и одредбом Закона којом се верским заједницама одузима имовина изграђена „заједничким улагањима“ грађана и „из прибављених јавних прихода“ у периоду пре 1. децембра 1918. Поставља се питање шта се схвата под јавним приходима државе, да ли и прилози Данила и Николе Петровића, чија лична каса у условима неограничене власти није била одвојена од државне; те да ли се под државом Црном Гором сматра и митрополија у време када су српски митрополити поред духовне вршили и световну власт. Једном  речју, власт гадљива на Српство, није гадљива на српске свештене тапије и имовину у Црној Гори.

Протопрезвитер-ставрофор, парох друге которске парохије Момчило Кривокапић, сматра да су мрачне праве намере предлагача закона с обзиром на то да се њиме захтева да се сва црквена имовина, пре свега храмови изграђени пре 1918. године, прогласе за државно, општенационално добро.

„Године 1918. је наводно указом регента Александра укинута тзв. Црногорска црква, а њена имовина је наводно отета у корист уједињене СПЦ. Оно што међутим предлагачи закона заборављају или превиђају јесте чињеница да је одлуку о уједињењу донео цео Синод митрополије, на челу са митрополитом Митрофаном Баном и да је она као таква била легална. Друго, касније у емиграцији, краљ Никола не приговара што се Српска црква ујединила, већ само томе што је за центар изабран Београд а не Пећ.“

ВРЕМЕ РОЂЕЊА НЕЗАВИСНОСТИ?

Кључно питање је тумачења почетка или шта држава Црна Гора, негирајући своје српско порекло, узима за време рођења своје државности.

„Ту би требало подсетити на указ књаза Николе из 1895. године где регулише питање имања Цетињског манастира. У документу стоји: Ми Никола Први, по милости божјој књаз и господар Црне Горе. Наше славне успомене претходник, зетски господар Иван Црнојевић, основавши на Цетињу манастир као столицу зетских митрополита,обдарио га је разним добрима, међу којим се налази и велики дио цетињскога поља. Кроз зла времена што су прелећела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина Ивана Црнојевића, последњег  независног српског владаоца тако обилато обдарена, била је у стању да сачува у непрекидности државну мисао коју је онај олујни, тај мудри српски владалац склонио под онај крш. И сем тога да сачува до наших дана једину епископску столицу од оних које је Свети Сава подигао у српској држави.

У даљем тексту, како шири варош Цетиње, књаз Никола, налаже да све куће које се налазе на црквеном имању морају да плаћају лактарину и дају у манастирску касу онолико колико су узели. Да се у манастиру, манастирски приход сваке године улаже у куповање непокретних добара у нашој држави како би тиме своју данашњу имовину умножио, и даље у будућности, могао благотворно дјеловати у области свете Православне цркве и српскога народа. Занимљиво, књаз Никола је платио лактарину и оне године када је емигрирао. Копија овог документа  употребљена је 1930. године када је Митрополија тужила државу Југославију зато што није испуњавала ништа од онога што је било прописано у време краља и господара, и добила спор. Од тог тренутка држава није више давала лактарину у облику у којем се давала за време књажевине или краљевине, већ је држава паушално годишње давала манастиру одређену суму“, каже Момчило Кривокапић.

Кривокапић наводи да је позадина доношења новог Нацрта закона о слободи вјероисповести покушај укидања СПЦ и давања отетог духовног легитимитета политичкој творевини тзв. црногорској нацији. А да би духовна димензија била уверљивија, да би се протурила прича о некаквој аутокефалној Црногорској цркви неопходно је покидати нераскидиву везу између Зетске епархије коју је основао Свети Сава на Превлаци и данашње Митрополије црногорско-приморске.

„Ако погледамо историјски, између Зетске епархије и Митрополије нема дисконтинуитета ни један једини минут, од 1219. до наших дана. Требало би подсетити и на чињеницу да када је 1766. несрећном одлуком Цариградске патријаршије укинута Пећка патријаршија, односно СПЦ, митрополиту Сави, који се затекао на трону митрополита црногорских, стигао је ферман, ословљен на монаха Саву, са обавештењем да он мора доћи у Пећ и донети новац како би му се признало звање митрополита. Он је игнорисао тај документ, и прекинуо комуникацију са
 Цариградском
патријаршијом. Какав је став о том питању имала Московска патријаршија говори чињеница да на гробу његовог наследника Василија који је умро у Петрограду стоји да је он митрополит црногорски и егзарх свештеног трона пећког. Егзарх значи екс први па како нема патријарха пећког, а Зетска епархија односно Митрополија је била највећа по части у Српској цркви после Жичке, значи да су они митрополити били једини слободни епископи Српске цркве, и да као такви нису били подјармљени тој фанариотској, Цариградској патријаршији. Данас они коју имају партијске књижице, али не и крштенице, покушавају да потру историјске чињенице и наметну, у очекивању Закона о реституцији што ће Црна Гора морати да усвоји, некакву Црногорску цркву као титулара, власника храмова…“

ПО ВОЉИ ВАТИКАНА

Одредбама овог закона, укратко, држава Црна Гора би постала власник Цркве Светог Луке у Котору и манастира Мораче који су сами старији и од нововековне црногорске државности.

Отац Кривокапић подсећа да се у историји Црне Горе аутокефалност као појам и чињеница везују за усташки период, за деловање Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, дакле са покушајем стварања независне Црне Горе уз асистенцију фашистичке Италије.

„Свему је претходио такозвани црвено-хрватски пројекат о Белој и Црвеној Хрватској. По тој теорији која је исконструисана тумачењем ,Љетописа попа Дукљанина‘, ми Срби из Црне Горе проглашени смо црвеним Хрватима. Занимљиво је да је деведесетих година комплетан архив који је нађен у Загребу, а који је припадао црногорским усташама Штедимлији и Секули Дрљевићу, тајно откупио Историјски архив Црне Горе како би у покушају стварања црногорске нације употребио аргументе ове двојице несрећних квислинга. У стварању црногорске
 нације није занемарљива ни улога Крлежиног Лексиколошког завода, односно Сретена Перовића и Данила Радојевића, аутора одреднице Црна Гора, Црногорци. Када се појавило то њихово тумачење, баражном ватром их је напао др Димитрије Димо Вујовић, у часопису „Овдје“ пронашавши 101 фактографску грешку и подметачину. Такође извесни Шпиро Кулишић написао је етногенезу Црногораца, заступајући усташоидну тезу да смо ми потомци Хрвата, а да су Сава Немањић и његов отац Немања насилно посрбили Црногорце. Није тешко уочити да управо
 римокатолицима највише сметају Свети Сава и Немања, који су покварили њихов прозелитски план зачет 1086. године формирањем у Бару катедре надбискупа барског са титулом примаса Србије, како би својом шапом поклопио све српске земље. А данас у тзв. календару тзв. Црногорске цркве Свети Сава не постоји, иако се он помиње у свим календарима

Православне цркве. На тај дан они славе Свету Мину Грузијску која пада истог дана. То им не смета, као ни то што они на путу ка ЕУ латиниче Црну Гору а имају Октоих награду.“ Да ли су из перспективе овог казивања илузорна очекивања да ће Ватикан и Европа притећи у помоћ СПЦ у Црној Гори да одбрани право на слободу вероисповести?

Да ли ће европске установе и високи представници Ватикана одреаговати на спорни Нацрт закона онако како је Венецијанска комисија „реаговала“ када је брутално онемогућен српски народ у Црној Гори да на референдуму слободно искаже политичку вољу о својој државној будућности?

Отац Момчило Кривокапић истиче да није тајна да Ватикан подржава стварање аутокефалне Црногорске цркве.

„Сам дон Бранко Сбутега је омогућио Мирашу Дедеићу, о чему постоје докази, да у Котору направе цркву – за шта су у току једног дана донета два решења министарства, решење Завода за заштиту споменика и решење Општине. Да би сакрили трагове да је простор за цркву дала Католичка црква појавила се информација да је то дар извесног бизнисмена који је како у документима стоји некретнину стекао одржајем. Но, ја имам доказ да је 2006. године дон Бранко Сбутега насловљен као власник.“

КОНКОРДАТ, ОБРАЗАЦ ЗА ПИСАЊЕ ЗАКОНА

Да ли је Ватикан одустао од намере да, како је то 1918. говорио бискуп Махнич, врати балканске православне Словене под јурисдикцију Рима под којом су се наводно некада налазили, ако знамо да је 2004. основана међународна бискупска конференција под именом Светог Ћирила и Методија у чији састав улазе све бискупије некадашње Југославије па и Которска бискупија и Барска надбискупија. Још је Никодин Милаш показао да је ватиканска политика злоупотребе светог Ћирила и Методија почев од друге половине 19. века средство за примамљивање православних Словена на Унију?

Чворовић сматра да однос Ватикана према овом питању најбоље илуструје анализа односа конкордата и предлога Закона о слободи вероисповести.

„Одредбе овог Нацрта закона добијају сасвим другачији изглед ако се протумаче заједно са Уставом Црне Горе и међународним уговором, конкордатом који је Црна Гора 2012. ратификовала са Ватиканом. Према члану 9. Устава Црне Горе међународни споразуми па и наведени Конкордат у унутрашњем правном поретку имају примат над домаћим законодавством. То значи да Закон о слободи вјероисповести, у одредбама које противрече Конкордату, не би био обавезан за римокатоличке бискупије у Црној Гори. Конкордатом закљученим са Светом  столицом Црна Гора је већ признала правну личност, не само организационим јединицама Ватикана у Црној Гори, а то су Барска надбискупија и Которска бискупија, већ и Ватикану као јединственој организацији. Чак и да положај конкордата као међународног споразума у правном поретку Црне Горе није изнад Закона о слободи вјероисповести, одредба Нацрта закона којом се верским заједницама одузимају храмови и други објекти изграђени пре 1. децембра1918. не тангира интересе римокатолика. Наиме, пре 1. децембра 1918. римокатолички храмови у већини се нису налазили на подручју које је јавним приходима могла да изгради Кнежевина, односно Краљевина Црна Гора, јер су били ван њене територије, претежно у Боки Которској под Аустроугарском контролом. Посматран тако Нацрт закона би могао да гласи Закон о забрани рада СПЦ у Црној Гори“.

Да је нацрт Закона плод претходних консултација између Ватикана и црногорског режима, истиче Чворовић, показује с једне стране, језичка и садржинска истоветност неких одредби у Конкордату и нацрту Закона, а с друге стране претходно изузимање Ватикана, закључивањем међународног уговора, из примене једног дискриминаторског закона.

„У складу са својом политиком протежирања црногорске државности изграђене на негацији српског карактера Црне Горе, Ватикан је у допунској ноти уз Конкордат прихватио да се границе римокатоличких бискупија поклапају са државним границама Црне Горе. Да је Конкордат законописцима служио као узор потврђују и речи ‚територијална конфигурација‘ које се срећу у Споразуму Црне Горе и Свете столице, и у новом Нацрту закона. Питање је до које мере је Ватикан обавезан да своју организацију прилагоди државним границама Црне Горе.

Наиме, Которска бискупија је саставни део Сплитске митрополије и по слову Конкордата дужност је Свете столице да границе Которске бискупије одговарају границама Црне Горе, али није дужна да издвоји Которску бискупију из састава Сплитске митрополије. Афирмишући у црквеној сфери суверенитет антисрпске Црне Горе, Ватикан помаже антисрпској властодржачкој гарнитури у Црној Гори да заврши процес брисања српког идентитета и православног карактера Црне Горе, чиме се отварају врата унијаћења Црне Горе. Историја говори да су  овакве тежње за исполитизираном аутокефалношћу служиле Ватикану као средство за касније унијаћење. С друге стране, западној плутократији је за учвршћивање постојеће ‚натоизоване‘ балканске политичке конфигурације неопходно да трајно ишчупа српски корен Црне Горе. Да би се у томе успело неопходно је да се после разбијања државног јединства разбије и српско духовно јединство. Онако како је то урадила Марија Терезија чланом 38. Деклараторијума, забрањујући да се свештеници Срба Крајишника рукополажу у Пећи или било којем другом месту ван граница Аустријске царевине.“

Иако нема доказа, отац Момчило Кривокапић каже постоје сумње да су сви чланци написани о Црногорцима и црногорској нацији написани у Институцији „Свети Јероним“, која ће у време Ендехазије одиграти велику улогу у стварању пацовских канала.

„Такође, не би требало занемарити ни документ из 1969. у којем се извесни Франциско Паловинети, очито псеудоним, обраћа митрополиту Данилу. У писму, рачунајући да ће се митрополит полакомити на новац и понуде, он предлаже да се сруши Капела на Ловћену, јер како ту стоји ‚зна се која је улога Светог оца била у грађењу капеле‘, те он жели да се црквица премести на друго место будући да народ задојен великосрпском идејом изумире, док се нова нација, као новорођенче светог оца папе, полако ствара. Писмо је објавила Матица српска у
 Црној Гори. Ово писмо илуструје не да је постојао неки Франциско Паловинети већ да су емисари Ватикана у оно време као и данас походили Црну Гору. Неколико година пре рушења Капеле на Ловћену 1968/1969. митрополиту Данилу је у одговору на тужбу коју је упутио држави Црној Гори, од стране цетињске општине први пут оспорен легитимитет митрополита црногорско-приморског. Први пут се поставило питање наводно насилно укинуте аутокефалне црногорске цркве.“

Иако се Срби у Црној Гори уздају у западне световне и црквене кругове када је у питању одбрана тзв. европских вредности и права, оправдана је бојазан да они нису одустали од старог историјског пројекта одбацивања православних Срба као малих Руса од топлих мора. А тога нема без трајног брисања српског имена и отимања српских сакралних тапија на Јадранском приморју.

Притом се заборавља да је Свети Сава седишта најзападнијих српских епархија, Зетске и Захумске, сместио, не случајно, на бококоторску Луштицу и у пељешачки Стон. И као што Чворовић рече српске националне организације и Српска црква у Црној Гори у периоду НАТО окупације показале су изразито несналажење мерено у бројкама падом процента Срба у укупном становништву од пописа до пописа.

„Уместо путем јасне Савине црквене политике раздвајања православног српства од несрба, српске националне установе су у условима НАТО окупације позивајући се на икономију несвесно почеле да остварују планове својих непријатеља. Тако су на отетом српском нациналном простору у границама нових држава основани епархијски савети који у визији исполитизоване аутокефалије могу да представљају клицу некаквих будућих помесних цркава.“

Извор: „Печат“

Последњи пут ажурирано ( среда, 23 септембар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 91 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.