header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Свети Владика Николај: Да ли душа постоји1 Штампај Е-пошта
среда, 23 септембар 2015

Новотарци у СПЦ дошли су до крајње лудости – почели су да протурају јеретичко учење о томе како су свеци људима на земљи јављају у својим васкрслим телима, иако васкрсења из мртвих још није било. Ово учење, које у потпуности противуречи учењу Господа и Светих Отаца, доказ је да новотарци нису никакви православци, него јеретици који административно припадају Цркви, али су духом далеко од ње. Да се наш народ не би збуњивао, доносимо текст „Да ли душа постоји“ (са конкретним догађајима у вези са душом) Светог Владике Николаја, који је био и ученик и учитељ свог побожног народа.

Уредништво

+ + +

После Европског рата људи почеше да раде зло, и да измишљају злу науку. Зло раде један другом место да имају љубави према ближњем. А злу науку измишљају против Божјег закона. Није им доста што руже земљу својим ружним делима, него хоће да руже и небо својим ружним речима. Јер покварено рачунају у својој души, кад су они изгубили образ и чест идући по блату неваљалства, онда и све остало треба да је ружно и празно као њихова душа што је. Они се не стиде исповедати своју науку у виду безобразлука и хуле, да би било још више лудака који не мисле шта говоре, и не знају зашто живе.

Док тако хоће да оцрне и свет и Божанство, они товаре све веће и веће бреме на своју јадну душу. Јер кад умре човек, нестаје му света, и остају му само дела која је урадио. Иако човек умире, дела се његова памте, и живи познају умрле по делима, а каколи свемоћни Бог да не познаје све људе по свима делима, и све нељуде по свима неделима.

Док је човек на земљи, Бог може да га избави од свих зала, ако човек говори и твори повољи Божјој. Што ви, бездушници, кажете „нема Бога?“. Лажете и сами себи лажно сведочите. Јер ако га нема откуда ви знате шта је Богу по вољи а шта му није по вољи? Безакоње ваших руку и гад ваших речи нису му по вољи, и зато ви говорите да „нема Бога“, да се ослободите од вечите правде која вас свуда притискује, и највише вас тишти кад се спомене име Божје. И зло је невидљиво, и добро је невидљиво, што људи кују у својој памети. А зар савршени Бог није невидљив? Немојте говорити „нема Бога“ него кажите „ми немамо Бога“, да вас сви људи разумеју. Не кажите „не постоји душа“, него кажите „ми немамо душе“. Правилан је говор у име себе говорити, а не у име целог света. Кад би ви знали да то говоре ваша зла дела која су изишла пре Бога, ви би се дубоко посрамили. Јер ваши греси не само да су увредили Бога, него вређају и вас, и то прекомерно вас притискују, да ви од мука вичете „нема Бога, нема душе“. Има, има. Јер ето види се по вама да има, јер сте ви изгубили и једно и друго, и жалисте се пред целим светом, казујући своју болест.

Људима који нису препуњени безумљем, него чувају разум и памет, Бог показује разне знаке и чудеса да пазе на Божанство и на своју душу.

Догађаји у вези са душом

Један чудан догађај десио се у Пећи, пре 100 година, но који се и данас добро памти по месту где се то збило, званом „Стари Стам“. Један Турчин умре, и сахране га у земљу по муслиманском обичају. После неколико дана, чобани чували стоку у близини гробља, па чули неку лупу. Приђу и чују да нешто има у гробу, па известе фамилију. Раскопају гроб, имају шта да виде. Мртвац жив. Може да говори. Руке му изранављене од ударања да ко чује. Одведу га кући. Питају га шта је то било. Он им исприча да је видео како је у другом свету. Да је само хришћанска вера истинита, и ко није крштен, не може изићи пред Христа, него се баца у неку таму.

Турци су тада били силни, и овога бедника почну наговарати да каже како је само ислам истинит. Али он им одговори да то он не може урадити ни по цену своје главе. Јер зато се и вратио са онога света, да на овом свету прими крштење. Онда му Турци стану претити да ће га убити ако се крсти.

Он се тајно крсти, и почне се крити од Турака. Причао је не само како је на оном свету, већ је казивао и о будућности на овом свету: Доћи ће време да се људи поделе на народне и државне. Од ових последњих изаћи ће безбожништво и безакоње. Недеља се неће празновати. Настаће један велики рат. Али ће се људи вратити из тога рата још луђи, не поштујући Бога. Онда ће међу народима настати међусобни покољ, и такво страдање у свету, да ће мало код људи остати жив. И доћи ће време да ће 15 жена угледати пањ и мислити да је човек. Не треба радити недељом и празником. Свеци опраштају. Недеља је Слава Божја, она не прашта никоме, није милостива.

Има ли ко слеп да не види како се то данас обистинило? Људи у силу Бога говоре, у силу Бога творе. Живе да гомилају безакоња и грех. Па кад се насите сваког зла, онда приморавају своју памет да измишља како Бога нема. Прво пониште многе драгоцености душевне, па најзад и веру у Бога.

***

Сасвим је достојно пажње виђење девојке Милке Чаировић из села Борча код Крагујевца, које је доживела 1922. године, ноћу пред Ваведење. Милка има многу родбину по вароши. Све је обишла, и казивала свој доживљај. На многим зборовима и саборима проповедала је. Многа је села обишла и народу казивала – и многе људе ка Богу обратила. Њено је казивање сасвим документовано, и слаже се са науком свете цркве. Милка је чесна девојка. Свој ће век да проведе у посту, молитви и проповеди. Њено је виђење овако било:

„Спремих се, после дуже молитве – јер ме беше страх што сам сама, да легнем у кревет. Наместих два јастука под главу. Хтедох полако да легнем, и спустих се на лакат. Док у соби настаде нека промена, и ја повратих са лакта, и остадох седећи на кревету. Та промена била је у томе, што се соба одједном осветли. Погледам откуда та светлост, и видим на средини собе завија се прамен светлости, као застава кад се лепрша. Боја тог пламена је ружичаста. Тај се прамен завијаше и подизаше у вис. Из прамена мирис као да измирне, и  долази к мени. Од те светлости видим зидове собе као што су стварно, али сама та светлост беше округла, слична кубету на цркви. – Мирис пак који осетих поче да ме гуши, и немогу слободно да дишем. Беше ми тешко. Тада осетих да ме нешто ухвати за руку, и подиже. Ја се поплаших, и почех да кукам: „Јао, мајко моја!“ А мајка је те вечери отишла била код ћерке у село Бачевицу. У том страху чух да звече као неке сабље, неки бакарни тањири. И чух глас: „Сад намести уста и диши слободно!“ Јер бејах зинула од страха. Повратих вилицу и језик на своје место, и почех слободно да дишем. Јер бејах поплашена да ми нечисте силе не спремају неку пакост. Па ме ослободи онај глас што ми рече да дишем слободно. У томе ја почех да гледам према небу, јер осетих да се дижем у висину, и то ми је потпуно у знању. То дизање није ми необично, јер сам више пута, кад се причестим светим причешћем, сањала да летим и обилазим светиње. Сада пак, осећам и у знању ми је да се дижем у вис: и чудо ми би како прођох кроз таваницу и кров. Па помислих у себи, „воља Божанска буде“. Пењајући се у висину, све видим куће и оџаке, брда, јер за мене ноћ више није постојала, него сам од оне светлости видела као на сунцу. Осећам, и све ми је у знању како се дижем и страх ме је да ме не испусте који ме воде. Све знам на земљи који су од познатих живи, а који  су помрли. Осећам хладноћу као на глави, као по рукама.  Видим изнад себе звезде. Што већа висина, већа хладноћа. Кад прођох ону хладноћу, одједном заборавих и шта је на земљи, и ко је на земљи, и све бриге овога света. Звезде више нису изнад мене, значи прошла сам их. Насташе просторије сасвим друге, промена као сунце кад гране. И велику радост осећам у себи. А пред очима ми се показаше велике просторије, не може око да догледа краја. Ситне коцке разне боје, глатке као мрамор, па преко тога се иде. И мени се просветише очи те могох видети ко мене води: то су биле две девојке у белим хаљинама. Наиђосмо код једног четвртастог стола, и на столу три отворене књиге. И кључ велики стоји крај књига. Старац један стајаше поред стола, у лику свештеника. Ја приђох, поклоних му се, и целивах га у руку. Рече ми он: „Жива била Милка! Ја сам св. Петар. Прођи и види како је у Рају Божјем“. А ја помислих у себи: како ћу ја да идем међу онај свет онако лепо обучен! Кад ја тако помислих да сам недостојна, а оно се обрте велико огледало преда мном. Видим  у огледалу да је на мени бела свила, и само шушти, као и на оном народу многоме. Онда продужих пут, и баш тада чују се звона црквена. Онај безбројан свет, све девојке у свили, кренуше на богомољу. Све по три и три. Ништа оне девојке не говоре, само ме погледају. Једна ме од њих познаде, и рече ми: „Ево Милке, што сваке недеље иде у цркву“. Ја погледах, и познадох је. То је била моја другарица, по имену Милуника Јовановић, ученица VII разреда гимназије, а умрла је пре пет година. Идосмо тако, док стигосмо до једног дрвета на коме има три врсте лишћа: златно, зелено и црно. Објасни ми о томе дрвету моја водитељка са леве стране: „То је дрво на сред Таја Божјег, и зове се дрво живота. Од њега свет постаје. Златно лишће  представља угоднике Божје на земљи. Зелено лишће представља средње побожне људе. А црно лишће означује несретне људе који псују Бога“. Прођосмо поред дрвета живота и наиђосмо на стари народ, седи за асталима. Обучени у кадифу, зелену и кавену. Све бруји од њиховог разговора. Пред њима стоји свега и свачега: разна јела и пића. Ја помислих у себи: зашто онај народ не једе кад има свега и свачега. А моја водитељка осети моју помисао, па ми рече: „Овај народ само три пута у години једе на Божић, на Васкрс, и на Свете Тројице.“ Прођосмо дубоко поред тих столова, кад ја познадох моје мајке мајку, која је била умрла пре два месеца. Име јој је Живана. Погледа ме, познаде ме, и рече: „Ево ћерке моје Милке!“ Видех око ње неки појас а она рече: „Овај појас носим и тражим Максима. Он је сахрањен без појаса.“ У ствари, на земљи, тако је и било. Мајка моје мајке увек је жалила што је човека распојасана спремила на онај свет. Пођосмо даље. Поче да се чује туга и кукњава. И угледасмо као зелену шуму, и тамо се вата први сумрак. Види се црн народ, црно му одело, црни у лицу. Пред њима камени столови, рапави, груби, неизгледни. На  оним асталима нема ништа. И онај народ кука како ништа нема. А моја водитељка објасни ми: „То је народ који на земљи није веровао да има други свет. Све су говорили, нема тамо ништа, нема ништа, па ништа и немају. Милостињу нису никакву давали. У свету недељу лебац месише – зато су им црне руке, и црно лице. Они никад ништа неће ни имати.“ И заиста мучно им је: јер гледају оне који су у светлости. Ту су напремасе. Ту никога не познадох. Ту се не чује да бију звона, нити има оне светлости као у Рају.

Одатле се вратисмо, и опет наиђосмо кроз Рај. Наиђосмо на малу децу и младе. Млади иду и шетају се са оном децом. На деци свила алева, а руке голе. А младе носе све венчано, са венцима. Чим остависмо тужно место, и наиђосмо на Рај, опет се чују звона, па и оне младе са децом журе на Богомољу. Тамо, где је богомоља, види се велики пламен као брдо. Црква се не види. А звонара се види, покривена само одозго, а анђео звони. Много ми беше мило да одем где је Богомоља, али ми моје водитељке објаснише, да немамо времена, јер треба да журимо да видимо како је у паклу. И опет дођосмо код Светог Петра, и он ми рече: „О Милка јеси ли видела како је у Рају Божијем? А видиш ли ове књиге? Ова прва књига са златним словима значи ко је записао за манастир и дао. А ово где су црна слова, то је писаније, које су записали за манастир па нису дали. Овде је црним словима записано шта је твој деда обећао за манастир Враћевшницу, па није дао. – Ова друга књига, књига је живота, и ту су записани који су у Рају Божјем. Ова трећа књига, књига је мртвих, јер они који су у паклу, пред Богом су мртви. Ове паре овде твоје су милостиње које си давала црквама и манастирима. Сад иди да видиш како је у паклу. Ево ти од ових твојих пара, па плати ако не хтедну да те пусте.“ И ја узех од тих пара. Поклоних се, пољубих Светог Петра у руку и он ми рече: „Збогом Милка! Па кажи тамо како је овамо.“ И оне ме девојке поведоше низ неку низбрдицу, низ неке стубе. Тако је стрменито да се све бојим да не паднем. Дођосмо до земље. Прођосмо поред неког угља што заудара, и поред сумпора што смрди, и други неки смрад досађује. Дођосмо до два црна звера. Мора између њих да се прође. Ја са страхом наиђох туда. А водитељка ми објасни: „Не бој се! Само ко је грешан, они узимају и бацају у пакао.“ И прођосмо између њих. И не погледаше нас. Наиђосмо на једну пећину, врата се само отворише, и једна жена изиђе отуда. И рече: „Ево Милке што сваке недеље иде у цркву.“ И ја је познадох да је из Брестовца жена Матије Урошевића, која је умрла пре 15 година, по имену Полка. Кад уђосмо на капију, видесмо једну жену на кревету, а испод кревета гори јој ватра. А Полка баца разна одела на њу, а то јој одело све гори. И рече ми Полка: „Ја сам Милка учила жене да не рађају децу, и Бог ме казнио да гледам ову мученицу што је давила децу.“ Док и она жена што је на кревету рече ми: „О Милка, ја сам Стојка Арсенија Урошевића жена из Брестовца. Ја сам удавила 24 детета, све за кошуље и чарапе, и у њима горим данас. И горећу до вијека, осуђена сам.“ Показаше ми после једна врата, где се чује бура и вода, и кажу да су тамо воденичари и врачаре. Воденичари су криво мерили. А врачаре су учиниле да жене не могу да усире и узваре. Воденичари носе камење воденичко, а врачаре носе чаброве. Друга врата показаше нам. Тамо је велика кукњава, јер бију оне што кажу нема Бога, и псују Бога. Трећа врата нам показаше. Тамо се кува и ври смола. Ту су рекоше велики грешници, који су осуђени да се кувају у казану. Унутра нисам улазила. – Дођосмо на четврта врата. Рекоше ми да су ту они који једу црве из црвљивог црева. То су они који су мрсили среду и петак. Ни на која врата не улазих, само се чују мучења.

Кад се то заврши, ја малаксах од оне стробе и смрада, и осетих умор. А моје водитеље донеше нека носила, и носе ме међу собом. Више не видех куда прођосмо. Као да одох кроз ваздух. И ускоро се ја пробудих на кревету, у мојој соби. Исто онако седећи. Осетих се сва отрнела по телу. Зиму нисам осећала. Беше девет сати. Сунце већ високо одмакло. Мајка је пробала да уђе у собу, али није могла, јер је била закључана. Куцала је, али није било одговора. Дисала сам тешко, као да сам изболовала. Жеђ ни глад нисам осећала. Вилице сам једва покретала читава два-три дана. За недељу дана хранила сам се само зејтином, јер сам то чула да казују ко не може ништа да једе, треба да узима по мало зејтина.

Овај пример у толико је чудан и редак у целој историји, да душа изађе из здравог тела. Али то је објашњиво само тиме што је таква воља Божја. А да душа изађе из болесника, и врати се, о томе има много осведочених примера.

Код Трстеника, у селу Богдању, ноћу, између 10. и 11. децембра по црквеном календару, 1929. године, догодио се ретко славан догађај:

Ковач из Богдања, Михаило Авакумовић, устаде око пола ноћи да обиђе мало своју ковачницу. Ноћ необично тиха. Сат на цркви у Трстенику избијаше дванаест. Врати се Михаило у своју собу. Његова домаћица баш тада устаде да врши неки посао који је био потребан. Кад Михаило заспи, дође неки младић тако од 18 година; необична изгледа и светао у у лицу, и рече му: „Мико, хајде, дошао је час“ Господ је наредио.“ Михаило одмах пође са тим младићем, који му беше увек са десне стране. Стигну тако до једне простране ливаде. Трава необично лепа, и не могу очи да је се нагледају. На једном месту показаше се три пута. Средњи веома украшен разним ситним камичцима. Леви пут није тако изгледан. Мене пратилац поведе средњим путем, и би ми веома мило.

Стигосмо, путујући према истоку, код једног великог дрвета. Видим на истоку, рађа се сунце необичне величине. Под дрветом има астал, и ту седи човек необична изгледа. Могао је имати тако до 32 године. Коса му дугачка, и једнака при крају. Лице светло, и као нека мудрост да сија из њега. Па ће рећи моме пратиоцу: „Зашто си довео тога човека?“ Пратилац одговори да је наредио Господ. Онда онај човек отвори једну необичну велику књигу, која стајаше на асталу пред њим. И нађе тамо записано моје име па рече: „Није требао да дође Михаило. Михаило има да живи на земљи 86 година, и без страдања да умре. Господу треба да предстане, у подне, Коста Ивановић из Страгара. Одмах Михаила врати на своје место.“

Док је онај човек тумачио како је записано у књизи, ја погледах десно, и видим мноштво се народа скупља. Међу њима неки веома висок човек у бради, као нешто им суди. Жене се искупиле лево, као да нешто чекају. А овамо, мало ближе ка дрвету, многа се деца искупила, играју се, и весело се разговарају. Ја још хтедох да загледам, али онај човек што чуваше ону књигу, рече моме пратиоцу: „Да не би залутао, пошто је у непознатом месту, одведи га тачно на место које је њему познато.“

Мене пратилац одмах врати, не могох више сазнати о путевима и местима куда сам ишао. Нити пратилац хтеде шта да ми говори. Стигосмо ткао пред моју авлију. Познадох моју ковачницу, познадох кућу, све распознадох као своје. Доведе ме пратилац до пред сама кућна врата, па ми рече: „На своје место!“ Ја уђох у собу, и седох мало, где обично седам. Осетих да ту није моје место. Морам да уђем у тело. Улаз у тело необично је узак, као иглене уши. Тело беше ледено, и непокретно. Али ипак се тешкоћом морадох ући, да извршим шта ми је наређено. Али ни тада ништа не знадијах, да ли сам умро, да ли је само душа моја путовала, да ли је то био сан или нека истина. Не знадох шта то би од мене.

Кад је моја домаћица била устала у поноћи и радила неки ручни рад, тако седећи зачуди се како се не чује моје дисање. Устане да види шта то значи. Дохвати ме за руку, рука хладна. За чело, чело хладно; до груди, и груди се већ охладиле. Одмах пробуди мога сина и снају, па им рече: „Устајте, Мика умро!“ Настане жалост и кукњава. Дође и комшија. Кад су ме тако жалили, моја је снаја била села на кревет, до ногу. Седећи тако, осети као да креће палац на мојој десној нози. И то у два маха. Онда она то каже присутнима. Комшија објасни да се то дешава код мртваца. Али ипак реше те ме зовну по имену. Ја чујем, али не могу да се одазовем. Укочило се тело. Једва успех да мало покренем палац са десне ноге. Да би се душа дохватила до краја, и могла покретати укочено тело.

У два маха ме зваху, али не могадох да се одазовем. Почех да осећам своје тело, и необични ми зима. Језа ме обухватила. Највећа ми потреба беше за ватром. Чујем како присутни разговарају како се ватра не ложи кад је мртвац у соби. Прво што могох проговорити, запитах: „Зашто не ложите ватру?“ Од оне језе не могу више да лежим. Сам устанем, и одем у авлију. Тамо сам имао одломке од неких кола која сам поправљао. Накупим једно наруче оних комада, и донех те заложише ватру. Видех укућане почеше да се чуде, шта је то све било. А и ја се сам чудим. Не знам да ли је то био сан, или смрт, или нека ретка душевна прилика. Па им ништа не казујем шта је све са мном било, јер ни сам нисам био сигуран, па зашто да буним чељад.

На души су ми јасни сви догађаји, али ћутим  и не казујем о томе читава два дана. Али једва чекам да наиђе неко из Страгара, да га питам постоји ли тамо човек по имену Коста Ивановић – јер ја га нисам знао. Док трећег дана наиђе човек из Страгара, и запита ме пошто да му наоштрим секиру. Ја му одговорих: „Наоштрићу ти џабе, само да ми нешто право кажеш“. А он обећа: „Хоћу, само ако знам.“ – А ја га онда чисто бојажљиво запитах: „Реци ми, има ли у твоме селу човек по имену Коста Ивановић?“ А онај ми човек одговори: „Има. Да си ти жив, јуче су га сахранили. Умро је у понедељак, баш у 12 сати, кад свирају у Крушевцу фабрике. Умро је од болести.“ Тек тада узех слободу, и испричах ономе човеку како сам ја страдао место Косте, после пола ноћи, и шта је све са мном било. Будући потпуно уверен, да је моја душа ишла на онај свет, и ако ја нисам био тада за смрт, нити сам боловао.

Догађај овај испричао је Михаило после 9 година, у присуству комшије који је те ноћи долазио. А супруга Михаилова Савка, упокојила је се већ пред Божићни пост 1937. године.

Писато: 1. фебруара 1938. год.

у селу Богдању код Трстеника

***

У селу Дубље код Врњачке Бање месеца октобра 1937. године, поновио се је један догађај, који се не може друкчије објаснити до страшним положајем у који је доведена историја садашњих хришћанских народа. Људи су се завукли у грех као једну сферу, као у једну стихију, и грех им је много ближи и обичнији од страха Божјег. Знају много псовки, знају све псовке, а молитву ни једну не знају. Само прете, само грабе, само се суде, и од њихове грабежи потамне и душа, и празници, и поштење и српство име у опште. Човек од човека трпи зло, и сам опет твори зло. И Бог код људи види како се зло умножава, и како Бог трпи све људе, и све злочине.

У селу Дубљу има млад човек, по имену Мима Јаковљевић, по занимању каменорезац. Пошто су се саблазни умножили после рата, и пошто се на ово време односи реч из Јеванђеља „тешко човеку од кога долазе саблазни“, то јест онима што жаре безобразлуке по новинама, и пале безобразлуке по биоскопима, и кикоћу се по сокацима, и псују по селима те чује и трава и небо, = од тих саблазни била се разболела душа миме /Момира/ Јаковљевића. Он се није прљао и на делу, прљавим делима. Али је био добар псовач, и презирао је празнике, и није се бојао Бога. Чак је помишљао да душа и Бог не постоје. И носио је на души тај велики умни грех. Иначе је у своме послу владао као поштен и вредан човек.

Дана 12. октобра 1937. године, Мима је радио код предузимача за каменорез, Бранка Топаловића, па му се нешто, пред вече, слошило. Ухватила га нека језа, те је дошао својој кући. Тако се мало бранио од језе, и морао је да мало легне, да би се мало стоплио. Док у томе његова душа изађе из тела, и дође у рај. Велика ливада, необичне лепоте. По њој израсле јабуке, гране ниске. Лепоте. И Мима је у себи мислио, да то мора да буде рај, да ништа друго такву лепоту не може имати. Док је тако разгледао: Приближи му се глас, а ко говори није могао видети, јер је то немогуће. И чу ове речи:

„Ја сам Господ, и сваког дана слушам како ме псујете и ружите на земљи. Кога тражите кад мене презирете? Ако ја вас одбацим као што сте ви мене одбацили, шта вам вреди живот, и где је место вашим душама? Ја не могу то више да трпим. Кроз три године пустићу неко зло на тај народ. Видиш, овде где стојиш, то је рај, који сам ја спремио онима који у мене верују. Али, после рата, ретко ко да ми дође у рај. Видиш онамо преко потока, у оној жици /жица знак немилосрђа/, тамо долази мој народ. Да идеш на земљу, и да проповедаш народу, шта си видео, и шта си чуо.“ Онда је одговорих, од страха: „Господе, ко ће мене веровати; ја сам човек сиромашан, и треба да зарадим леба за своју чељад.“ Господ ми нареди: „Иди проповедај, о хлебу се не брини.“

Погледам преко онога потока, и видим народ скупио се, велика множина, заграђени жицом. Место није лепо. Ја бих хтео да загледам, да не би кога познао, али ми не би дозвољено. Вратих се. То је било између 8 и 9 сати увече. Прође поноћ. Наста дан. Ја почех да сумњам у све што је било. Нарочито мислим, како ја могу проповедати о Богу.

Идуће вечери, 13. октобра, мене опет ухвати нека језа; опет легох у кревет да се стоплим; опет се моја душа некако нађе у рају. Опет чух глас, а не видим ко говори: „Ја сам Господ. Ти ниси извршио што сам ти рекао. Питај народ зашто се не моли Богу. Кад се прекрсте, у почетку сваког посла, и помоле се Богу, ја сам са њима. И све добро буде. А кад се не помоле Богу, ја са њима не могу бити. Ако иду у планину, ломе кола псују, раде за душмане своје. Чим се помоле Богу, ја оправим кола, и продуже пут. Не моле се Богу кад изјутра пођу на рад. Неће да мисле и да питају шта и кад треба радити, зато псују, и неће да криве себе, него криве онога који није рад никаквом злу. Иди и проповедај шта си видео и чуо.“

Другог дана мени опет изгледа тешко да проповедам. Могу рећи људи да ли сам паметан. Па и треће вече понови се мој догађај. Нађох се опет у рају. Исти ми глас говораше: „Зашто не почнеш проповед? Нађи људе који су били у рату. Они ће ти показати како су ратовали. Увек су више освајали него што је било у њиховој моћи. Они се помоле Богу, и ја сам одмах са њима. Кад пођу у бој, ја растерам њихове непријатеље. И они су моји, и њих волим. Али више волим да је источна вера напред са правилним крстом. Нико се жив из рата не би вратио, да ја нисам помогао. Више овако не могу трпети. Кроз три године неко зло морам пустити на овај народ. Иди и проповедај.“ Показа ми Господ како је стабло од јабуке у рају ниско. Рече ми да су јабуке на земљи због тога високе да се жене на њих не пењу. То је у вези са Евиним грехом.

Мима је после почео проповедати. Проповедао је два пута у Трстенику. – Кад је о предњем причао на дан Сретења, 1938. год., у његовој кући, скинуо је капу. Било је и његових суседа који су то казивање већ знали, и потпуно веровали. Било је и жена и деце. И економ манастира Љубостиње био је дошао у Дубље, тада. Догађај је био разнет прилично и по осталим селима.

Мима је необично кротак човек. Ко има вере, и познаје верске знаке код верних, у ово не може посумњати.

***

Године 1910, у околини Пожаревца одиграо се знаменит догађај, који сведочи о постојању душе. Тамо има село у околини, Мали Црнић, и село звано Кула. У лето те, 1910. године, боловао је у Малом Црнићу човек по имену Стеван. Боловао и умро. Мртав био 24 сата, и понели су да га сахране. Рака је била ископана. Пратња је била велика. Жене су кукале, по обичају. Кад су дошли близу гробља, наилазећи поред неке ограде, мртав Стеван се потресе, као да је жив. Присутни се поплашише и разбегоше. Стеван устане са носила и врати се својој кући. Питали су га шта је са њим било, и да ли је заиста био умро.  И Стеван је објаснио:

Да је заиста био умро; да је његова душа ишла по ономе свету; да је стигао на једно место где му је забрањен пролаз; да је чуо неког старешину како каже: „Није Стеван из Црнића, него Стеван из Куле.“ И моја се душа вратила и стигла моје тело пре уласка у гробље.

 

Људи из М. Црнића одмах се заинтересовали, и послали су у село Кулу дасе види да ли има тамо какав Стеван. И уверили су се да је заиста имао тамо Стеван; да је боловао; да је умро баш онога дана и часа кад се Стеван из Црнића вратио у своје тело.

Тај догађај причали су људи из Куле, године 1931, у јесен.

***

Пре 1.500 година блажени Августин записао је један диван пример о изласку душе из тела. Живела су у близини два младића примерног живота. Сва је околина са зазором о њима говорила. Примери врлине. Догоди се да се некако разболеше једно времено. Један умре. Сви виде и виде да је мртав. Но после неколико сати он се поврати у живот и дође до свести. Родбина се зачуди. Шта то значи! А он им објасни да је то сасвим просто: Његову је душу водио ангел, и били су стигли до раја. Но срете га други анђео и рече му: Врати ту душу. Не тражи се та душа, него душа оног другог младића из истог места.

Кад то чује родбина, одмах оду да виде оног другог младића и да се увере. И уверили су се. Он тек што беше испустио душу. – Дакле, од давнина то се у свету догађа и зна, казује и памти, да се живи науче памети и утврде у вери.

***

У влашком селу Магареву код Битоља, налази се омањи човек, по имену Коста, око 60 година. Кад му је било око 30 година, био је болестан, и умро је. Био је мртав 24 сата. Кад је умро, дошла су 3 ангела, и водили су га кроз ваздушну сферу. Изађе му, на једном месту, сатана у сусрет, и рече му: „Оди, душо, да пијеш, воде, жедна си.“ – Коста му одговори: “Бежи од мене, сотоно! Ја сам 3 године постио тримир за мога Господа Исуса Христа“, и сагнем се да узмем камен да га гађам. Онда је отишао даље, прешао је мост, и ушао у Рај. Тамо је целивао Христа у десну руку. „Добро дошла, душо моја!“ рекао је Христос. Коста вели да је сав суд предат Христу. Но Христос рече ангелима: „Погрешили сте, што сте довели овог човека. Требали сте довести другог Косту из из истог села. Овог Косту проведите сад и кроз Рај, и кроз пакао.“ Кад је Коста пролазио кроз пакао, видео је тамо у огњу једног хришћанина који се потурчио. Видео је и варошане, који овамо уживају, и непонизни су, и не посте, они бораве у паклу 40 година. – Најзад је се опет вратио код Христа: “Ето, јеси ли све видео? – „Јесам“ – „Е сад да идеш опет на земљу, имаћеш да живиш још 30 година. Али свакоме си дужан да причаш, да има Господ, има суд, има рај, има пакао. Тешко оном који чини зло!“ После су Косту ангели спровели до тела. Затекли су свештеника где чита последњу молитву од опела. Коста је рекао ангелима: „Шта ћу ја у телу? Лепше је тамо живети!“ Но ангели су му рекли да мора да изврши шта му је Господ наредио. Костина душа уђе опет у смртно тело, и усправи се. Мало се потресе, да би душа ушла у све делове тела. Свештеник и народ утекну из гробља. Сада је Коста жив. Служио је у једном храму у Битољу. Свакоме прича свој доживљај. Но после тога догађаја, Коста види звезде дању. Ђавола види кад у сумрак тражи кога ће да превари. Кад се двојица људи свађају, он јачега постиче на љутину.

***

Доња Оровица, код Љубовије. Године 1932, уз месојеђу, девојчица од 13 година, била је болесна, и умрла је, и отишла је код Господа Исуса Христа: кад су у селу хтели да сахране њено тело, Господ јој је рекао: „Врати се у тело, и дрмни га, да те не би закопали.“ Она је тако урадила. Људи су одустали од сахране. Она је опет отишла код Господа. И Он јој је показао разне муке: Показао јој је једног учитеља кога је гром убио баш у моменту кад је ударио шамаром једног сиромашног ђака. Уз Часни Пост није имао шта да једе. Мати је његова просила. Неко му је био дао нешто мрсно за јело, и он је то јео. Ђаци су га јавили код учитеља, и он је дошао и ударио сиромаха. – Чим је то девојчица испричала, учитељ оровички нашао је новине где се износи да је то заиста било. – Један други учитељ у Оровици умро је пре15 година. Њега је видела у мукама. И заиста, причају људи који су га познавали да је много тукао и злостављао ђаке. – Господ јој је рекао: „До сада сам опомињао свет преко старих, пастирима неверују. Сад ћу га опомињати преко деце.“ И има људи који су због ње поверовали у Бога. – Она је видела и кућу своје тетке у селу Битиновцу, где раније није ишла. Тетка је петоро деце сахранила. За шесто је Господ рекао „да јој предене име, да би остала жива.“ – Господ је рекао „иди и испричај учитељу, нека испише и разашаље посвету; ако тако не уради, није добро по њега.“

***

Свака озбиљна историја на овом пролазном свету, то је страдање, мука, пожртвовање, смрт. Јер и који су богатији морају на ту капију проћи. У Охридску Митрополију често је свраћала једна просјакиња са села. Али чудо, била увек ведрог духа. Реших се једног дана да је питам за њену историју. Имао сам шта и чути:

„Ја сам из села Опенице. Човек ми се звао Ђорђе Илић. Умро је 1921. године. Били смо веома сиромашни. Стоке немамо, па ни једно магаре. Свега једну њиву од дан орања. Мој је човек боловао месец дана и умро. Сељаци дођу рано изјутра да га спреме за погреб. При бријању, један сељак посече га полицу. Тада Ђорђе оживе и рече: „На душа даме имате што ме посекосте. Јоште мало да поминам на један мост, па да стигнем у онај свет.“ Ђорђе је живео још 7 дана. Јео је по мало јабука, па је поново умро. Причао је како душа по смрти путује.

Овој просјакињи име је Фанија. Године 1928. снила је чудан сан: Дође јој на сну једна госпођа, даде јој један штап, и рече да од сада има да иде по свету и да проси. Фанија у чуду одговори: „Како сестро да просим, кад не смем по селима ићи јер се много плашим од паса.“ – „Да идеш по народу и да казујеш да народ буде благодаран Богу за берићет. А не да иду и да вичу нема вајде што је родила година, кад је све јевтино. Ова година биће сушна да се науче памети.“ – И заиста, године 1928. била је велика суша. Бог малима открива своје намере.

Фанија заиста те године поче да проси. Са једним штапићем иде погнута. Нигде је каже по селу не нападају пси. Код куће јој је син болестан, и стално лежи. Иде просјака Фанија по народу са богатим срцем уздајући се у Бога, јер верује да ће на крају Бог наградити труд, муке, трпљење, веру. Хришћанска Европа престала је осећати Бога, и зато тоне у највећој кризи и безумљу од како постоји свет.

Бог је увек са простима. А прости су они, који су незлобива срца.

***

Године 1925, у Чајетини, врло честити срески писар, Радоје Јовичић, боловао је и умро. Био је мртав 6 сати. Па онда је оживео. Рекао је да је видео онај свет. Али шта је видео, никоме није хтео причати. После те болести, био је врло озбиљан, и врло ћутљив. И данас је жив. – Воду живу пију  само жедни. Бог постоји, и дао је човеку у срце мисао и веру, да се у Бога узда. Зла крв протерује свако добро са срца. Они који у Бога неверују, они уопште ни у шта не верују. Нема добра на њиховој души.

***

У селу Клењу, у Мачви, и данас је жив добар домаћин Живојин Јокић. Његов отац умро је пре рата, у чудним приликама. Био се једном тешко разболео и умро. Проведе га анђео по оном свету, и покаже му где су праведни људи, а где су грешни. Па му онда каже, да је Господ наредио да се понова врати у тело, и да проповеда народу шта је видео, и како има Суд Божији. Он нека проповеда, а људи слушали, не слушали, на то да не гледа. Ако буде проповедао, живеће још 30 година. Ако буде ћутао, живеће још само 15 година. Он је мало проповедао, па је ћутао, и умро је после 15 година.

У истом селу Клењу, и данас је жив добар човек Михаило Вукашиновић. Њему је давно умрла ћерка јединица. И она се повраћала по смрти, и живела 6 сати. Она је видела на оном свету све које је познавала, и како им је. Непрестано је причала, до издисаја. Много је народа било дошло да чује неку реч.

***

Вас безбожнике и неверне од данас овако треба поздравити: Зашто ви спомињете име Божје? Пошто се ви ни најмање не занима те о Божанству, онда можете говорити, ако вам образ подноси, само оно о чему се занимате. Па онда реците да ви више волите грех и сваку прљавштину неголи Бога; да се ваше срце купа у срамним мислима, и срамним делима; да ви на душу никад не мислите. И не устајте тако олако својим устима на силу Божју. Докле достиже твоја лампа, а докле достиже сунце? Зашто се твоја вера састоји у томе да устајеш против закона Божјег, и имена Божјег? И ти верујеш у Бога наопаком вером.

***

Славан пример из наше историје: Брат св. Сав, Стеван Првовенчани, једнако је желео да напусти престо и да се замонаши. Но св. Сава није му дозвољавао због државних послова. Разболе се Стеван и умре. Промислом Божијим, тада стигне и св. Сава. Би му жао што Стеван оста без монашког чина. Па онда помоли се Богу, и Стеван се поврати у живот. Прими монашки чин од св. Саве, и убрзо потом поново умре.-Цео народ сазнао је да је то било. И памти се и помиње се.

***

Чувени је по светим књигама двор индијског цара Гундафора. Он је многи новац дао апостолу Томи да му сазида најлепши двор. Апостол узме и све раздели сиротињи. Разгњеви се цар и баци апостола у тамницу. Тада ангел узе душу његовог брата, поведе је на небо, и показа двор од милосрђа какав се по лепоти неможе замислити. Па му ангео врати душу у тело, да каже брату шта је видео. Тако је Бог поучавао грубе душе које појма нису имале о небеском свету.

***

Кад је св. Сави било 7 година, у Печерској Лаври у Русији, умро је чудни монах Атанасије. Он се 12 година био затворио у једну пештеру, и молио се Богу. Јер пре тога он је умирао, и био мртав 2 дана. Кад је оживео, рекао је: “Спасавајте се братијо! Молите се Богу и Богородици. Слушајте старешину у свему, и кајте се за грехе.“ Ништа више није хтео говорити. Кад је после 12 година умро, поновио је те исте речи. Стално је на срцу чувао страх Божији.

***

Велиш нема Бога, нема душе, нема закона. А јеси ли боравио тамо где то све нема? Ниси боравио, а желиш да боравиш. Јер сам себе осуђујеш и осудио си. И сваки који греши и не каје се, сам је себе осудио. Тешко теби кад стигнеш у царство ђавола. Из мржње према Богу ђаво ће те прекомерно мучити. Онда ћеш се уверити да има Бога, али доцкан.

***

Лопов кад краде, нема ко да чува. И најзад га ухвате. Тако рачуна и блудник, и сваки зликовац. Али једном бивају ухваћени и плате за све. Тако и сваки грешник, прво слаже себе да Бог не кажњава. Не мисли да ће кад умрети, и да ће га неко за то питати. Тако свој ум затвори у тамницу, па најзад и своју душу. Јер сваком човеку памет казује шта ће од њега бити.

***

Блажени Григорије, ученик св. Василија новог, много жељаше да сазна шта је са душом бл. Теодоре, која је такође много слушала св. Василија. Па замоли св. Василија да се помоли Богу, те да Бог покаже куда је прошла душа Теодорина по смрти. И виде Григорије виђење у сну, и разговара са бл. Теодором као на јави:

„Дете Григорије, питаш ме о тако страшним стварима, да ме и сећање на њих приводи у ужас. Тада сам видела лица које никад нисам видела и чула речи, које дотле никад нечух. Шта бих ти могла још рећи? Страхоте и ужас, о којима никада нисам ни помишљала срели су ме тада ради мојих рђавих дела; али због молитве и помоћи општег нашега оца Василија за мене је све било лако. Како да ти опишем ту телесну муку, онај страх и пометњу које трпи умирући?! Престави себи голога човека баченог у ватру; та мука коју он осећа биће слична томе, што човек осећа кад у умире. Као што у ватри човек сагорева и претвара се у пепео, тако и предсмртне муке и горки час раздвајања душе од тела руши човека /човек више не постоји, већ душа/. Заиста, страшна је смрт грешника сличних мени, јер сам и ја много грешила а добрих дела мојих беше мало. Кад се приближи крај мога земаљског живота и кад дође час раздвајања душе од тела видела сам много арапа, који стајаху око мога самртнога кревета. Њихова лица беху црна као смола, очи им беху као разгорели угљен и цео изглед њихов беше страшан као сама гејена огњена. Чим се појавише они подигоше незамисливи шум и крик. Једни су се кезили као стока и зверови, други су лајали као пси, неки су завијали као вукови, а неки роктаху као свиње. Када овим мукама бејах доведена до потпуне малаксалости, видех да ми прилазе у виду дивних младића два светла ангела Божја, чију лепоту није могуће описати. Њихова лица сијала су неисказаном светлошћу, очи њихове гледаху са љубављу, коса им беше бела као снег и светлела је блеском злата; њихове одежде сијаху као муња, а преко груди у виду крста беху опасани златним појасима. Ови дивни младићи дођоше к мени и стадоше с десне стране моје постеље, разговарајући нешто тихо међу собом. Кад сам их видела срце ми се испуни радости и ја весело погледах на њих. При њиховој појави црни арапи задрхташе и оступише мало подаље. Најзад дође и сама смрт, ричући као лав и изглед њезин беше страшан. Она имаше људски – човечји лик, али није имала никаквог тела, већ беше састављена од самих голих костију. Са собом носила је разне справе за мучење: мачеве, стреле, копља, сикире, косе, српове, удице, рогове, тестере, длета и многе друге мени непознате. Видећи све ово моја бедна душа задрхта од страха. Тада свети ангели рекоше: „Шта чекаш? Разреши ту душу од веза тела, разреши је брзо и тихо, зато што она није много оптерећена тежином грехова“. Смрт ми приђе ближе, узе малу неку сикиру и отсече ми ноге потом руке, затим другим справама постепено отсече ми све делове мога тела, одељујући зглавак од зглавка. Ја већ нисам имала ни ноге, ни руке, цело тело моје беше омртвело тако да се не могох више ни макнути. Затим узевши неко оруђе смрт ми отсече главу, после чега немогох ни да је кренем; за мене она беше потпуно туђа. Најзад, смрт беше спремила у чаши неки раствор, поднесе ми чашу мојим устима и насилно ме напоји оном течношћу. Ова течност беше тако горка, да моја душа није могла да поднесе ову горчину, задрхта и излете из тела као неком силом извучена. Светли ангели узеше моју душу одмах на руке. Окренувши се ја погледах натраг и видех своје тело, оно је лежало мртво, неосећајно и непокретно.

Када душа изађе из телима шта и да да види: чека је најмучнији пут што се да замислити, пут кроз ђавоље судове, /митарства/. Све наше грехе ђаволи подижу на нас, да би и душу одвукли тамо где су греси. Тих судова има 20 на броју.

На трећем суду суде се осуде, оговарања, опадања, клевете, подсмевања туђим гресима.

На петнаестом суду суде се врачаре и врачања.

На шеснаестом суди се блуд.

На двадесетом суду суди се немилосрђе.

Тешко ономе који не може дасе заштити ни вером, ни молитвом, ни добрим делима!

_______________

[1] ПИСМО – Тромесечни црквени лист (Жичка јеванђелска делатност). Август 1939. Страна 1.

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 23 септембар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.