header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Размишљања пред Недељу Православља Штампај Е-пошта
уторак, 03 март 2009

ДР МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ

 РАЗМИШЉАЊА ПРЕД НЕДЕЉУ ПРАВОСЛАВЉА

Image
Др Миодраг Петровић
        Два благочестива човека: цариградски патријарх Герман
I  и римски папа Григорије II, управљаху Црквом Христовом у време када су црни облаци најављивали један од најтежих периода по њу у Византији. Сав ондашњи хришћански свет беше подељен у два табора, који ће водити жестоки двобој око икона више од сто година. Први табор је иконоборачки – табор веома моћан, јер у њему су цар и царска војска, са многим епископима и неким патријарсима. Циљ овог табора је: избацити иконе из Цркве и уништити их под мотивацијом да се ради о идолима и идолопоклонству. Други табор је иконофилски и има за циљ да одбрани и објасни смисао поштовања икона. У њему су православни епископи, монаси и побожни народ.

Борба између иконобораца и иконофила је у суштини борба између јереси и Православља, иако многи у свему томе виде углавном ривалство између царске власти и Цркве у Византији. Сувишно и штетно је било по иконоборачку династију  Исавријанаца, да отвара фронтове у унутрашњости царства баш у време када је Византији претила велика опасност од спољних непријатеља, Арабљана и Бугара, и када су односи са Римом постајали све затегнутији. Али када се доводи у питање православно учење, тада све друго има секундарни значај. У овом случају Православље бије битку чисто духовно, без икаквих политичких претензија, битку за веру, за спасење.

Констелација свих тих унутрашњих и спољашњих недаћа допринела је да дође до пуног изражаја, с једне стране државничка моћ византијских царева – иконобораца, на челу са Лавом III, а с друге стране неисцрпна духовна снага Правосалавља. Показало се да Православље није пасивни посматрач историјског развоја, него фактор који суштински утиче на ток историје. Оно се и пре иконоборства много пута нашло у врелом казану, борећи се против христолошких јереси, и на тај начин давало својеврстан вид историјском развоју. Компас му је увек оваплоћени Бог Спаситељ Христос, који и јесте центар и смисао историје, јер је кроз јеванђелску науку дао најсавршенији и најспасоноснији пут човеку, пут у живот кроз истину и љубав. Зато не треба да нас буни чињеница што су у иконоборачком покрету поражени силни цареви са својом војском, и што су се њихова убојита копља поломила ударајући по иконама и благочестивим људима, које је сам Господ храбрио речима: „Не бојте се, јер сам ја надвладао свет“ (Јн. 16,33). Борба против истине је борба унапред осуђена на пораз, без обзира на њену жестину и ратну тактику.

* * *

Осврћући се укратко на неке личности и на ток догађаја у сукобу између иконобораца и иконофила, иако нам у суштини није циљ да историјски и хронолошки излажемо поједине моменте, ставићемо акценат на спасоносни смисао поштовања икона, и на општи саборни карактер иконе као такве.

Цар Лав III је пришао иконоборачком покрету двојице јеретика, митрополиту клаудиопољском Томи и епископу наколејском Константину, царском саветнику, и јавно иступио против поштовања икона 726. године. Да би у томе успео, цар је извео низ потеза: наредио је да један официр, његов изасланик, скине са царске капије икону Христову, што је код верника изазвало огорчење и на лицу места донело смрт царском изасланику; покушао је да за иконоборачки покрет придобије цариградског патријарха Германа I и римског папу Григорија II, али ови осташе верни православљу; издао је 730. године едикт против икона, који патријарх Германа I није хтео да потпише, због чега је смењен, а за патријарха је доведен његови синђел Анастасије, који је извршавао цареву вољу. Међутим, патријарх Анастасије је извршавао и вољу православног цара Артавазда, који је поштовао иконе. Због те своје лабилности, доживео је за време цара – иконоборца Константина V, сина Лава III, комичну поруку: постављен је на магарца натрашке и тако вођен по хиподрому.

Тешко је описати сву свирепост и злостављања која је Константин V примењивао у борби против поштовања икона. У томе је био много гори од свога оца, иако је знао да осуда у јавности следи и да му због тога популарност у народу опада. Ипак је свим силама покушавао да себи обезбеди успех, па је у том циљу доводио за епископе иконобрце и систематски припремао терен за црквени сабор. И заиста, сабор је одржан 754. године уз учешће 338 епископа, који су заједно са царем осудили поштовање икона. После саборских одлука, мач и огањ су још жешће пали на поклонике икона. Календар светитеља – мученика нагло се обогатио. Карактеристичан пример је Стеван Нови, који је као вођа поклоника икона свирепо мучен и убијен на цариградским улицама.

Времена су била заиста тешка по Православље, јер годинама се на кључна места, и у државном апарату и у Цркви, постављају иконоборци, људи „рођени, одрасли и васпитавани у овој јереси“. Добијао се општи утисак да је све погружено у иконоборство. Али Господ никада не оставља Цркву своју, једну, свету и саборну. У иконоборству имамо један од најубедљивијих и најкарактеристичнијих примера где царска самовоља, ма колико дуго и јако била испољена, не може сломити Цркву Христову.

Видели смо да патријарх Герман I није подлегао притисцима цара, и да је због привржености Православљу био смењен. Папа Григорије III, наследник Григорија II анатемисао је све оне који уништавају иконе, и покушао да цара Лава III врати правој вери. Због тога је дошло до већег раздора између Цариграда и Рима. Али најистакнутији и најученији противник иконоборства био је Св. Јован Дамаскин, човек који је развио читаву теологију о иконама, као и студитски игуман Платон са својим чувеним сестрићем Теодором. Опадању иконоборачког покрета много су допринеле и две православне царице: Атињанка Ирина, жена цара Лава IV, и Теодора. Царица Ирина је утицала да се за патријарха изабере Тарасије, човек веома учен и способан, како би дошло до сазива сабора који ће осудити одлуке иконоборачког сабора из 754. године. Тако је после многих тешкоћа одржан у Никеји VII васељенски сабор 787. године, који је иконоборство осудио као јерес и успоставио поштовање икона.

Међутим, 26 година касније, иконоборачки покрет је обновио цар Лав V Јерменин (813). На чело покрета ставио се учени човек Византије, Јован Граматичар. Против цара и Јована Граматичара снажан отпор су пружили патријарх цариградски Нићифор и Теодор Студит, због чога је први збачен са патријарашког трона и прогнан, а други истучен, затворен и најзад прогнан. Ватрени иконоборац Јован Граматичар је 837. године, уз подршку цара Теофила, изабран за патријарха и тиме је иконоборство забележило свој последњи полет. Смрћу цара Теофила 842. године замире и иконоборачки покрет, јер је царица Теодора уклонила Јована Граматичара и на његово место довела за патријарха монаха Методија. Одмах идуће године (843.) одржан је у Цариграду сабор, који је коначно успоставио поштовање икона и установио Недељу православља. Тако Теодорина умешност, стрљење и велика побожност, дођоше до пуног изражаја тек после смрти њеног супруга.

* * *

Векови су прохујали од времена када цареви – иконоборци оставише копља поломљена и одоше Богу на истину, са својим сарадницима епископима и војском, која је после дуге, жилаве и свирепе борбе капитулирала пред иконом. А икона остаје заувек у поштовању; остаје да сведочи о победи Православља и да нас повезује са духовним светом. Немогуће је било да не тијумфује икона, јер је она плод вере, оне вере за коју је Господ рекао: Верујте у Бога! Заиста, кажем вам ко овој гори каже: Дигни се и баци се у море – и не сумња у срцу своме, него верује да ће бити то што каже, биће му (Мк. 11, 22- 23).

Икона није изум византијског духа, како неки сматрају. Она има свој праизвор у живим небеским силама, које људска душа хоће и има потребу да што тешње веже за своје постојање. Са душом не може да срасте икона као материја, већ само личност на њој представљена. Зато, клањајући се пред иконом, клањамо се небеској сили на њој приказаној. Човек умом спушта с неба ликове небеске у виду иконе, да би себе са земље лакше помоћу ње пренео на небо. У првим вековима хришћанства приказују се по катакомбама, због гоњења, ликови симболичког карактера. Верска слобода у Византији омогућује јавно истицање икона, којима се и данас цео свет диви. Туристи и стручњаци се диве уметничкој страни иконе и њеној старости, а верници уз то, и њеној духовној садржини, јер телесним очима виде материју, а духовним очима, кроз ту материју, односно икону, виде живе личности из Царства небеског.

Уметничку страну остављамо да стручњаци о њој говоре. Ми се задржавамо на духовној – спасоносној садржини иконе, а пре свега иконописцу, који при свом раду претходно успоставља духовни контакт са небеским ликом. А да би му рад био успешнији, он се молитвом и постом ослобађа телесних оптерећења и живи у свету духовном. Плод таквог контакта и рада је икона, која је у суштини илустровано Јеванђеље и православна догматика за писмене и неписмене. Икона је бисер на земљи и звезда водиља која осветљава пут ка небу. То је лествица помоћу које се пењемо душом до царства вечности.

Које око може сагледати духовну дубину иконе и који језик може исказати сав излив осећања верника који се клања, или клечи, плаче скрушена срца пред њом? Неко тражи исцељење, неко опроштај, неко пита, неко благодари, неко слави, а сви у суштини спасења хоћемо. На темељу тог спасоносног карактера, православна икона помаже човеку да се уздигне и постави ван простора и времена, ван свих државних граница. То значи да икона није намењена да допринесе спасењу само Грка, или Руса, или Срба итд., него сваког хришћанина који схвата православни смисао иконе, ма на ком делу света се налазио. Јер, признавајући православни смисао иконе, истовремено признајемо и VII васељенски сабор, тј. сву православну догматику, формулисану на претходним саборима које је овај потврдио.

Исповедањем вере пред иконом, човек гледа чистијим оком и бистријим умом. А шта види? Види како се терет греха скида с душе; види како се болестан организам на чудесан начин лечи, или како болови постају сношљивији; види како се постиже мир и благост; види како свој мир кроз љубав преноси на бижње; види како на тај начин постигнути мир и љубав прерастају у љубав и мир међу заједницама, међу народима и државама тако, „да сви буду једно у Христу“.

 
др Миодраг Петровић

Извор: „Православље“, бр 144, 15. март 1973., (уводни чланак).

Последњи пут ажурирано ( уторак, 03 март 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 121 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.