header image
В.Димитријевић: Поводом представљања "Магнум кримена" на Коларчевом народном универзитету Штампај Е-пошта
уторак, 13 октобар 2015

У среду, 14. октобра, на Покров Мајке Божје на Коларчевом народном универзитету у Београду, с почетком у 19 и 30, биће представљено ново, и коначно (прво ћирилично) издање студије о везама Ватикана и усташтва, коју је написао Хрват југословенске оријентације, чувени историчар Виктор Новак. Књига се појавила у прави час, баш у тренуцима кад Ватикан намерава да Степинца прогласи за свог универзалног свеца, и настоји да „омекша“ став Срба и СПЦ према овом срамном делу. У представљању учествују угледна имена србске науке и публицистике:академик Василије Крестић; проф. др Мира Радојевић; проф. др Мило Ломпар; др Милан Кољанин; Ратко Дмитровић; Бранимир Нешић.

Ово представљање, које ће ускоро бити организовано у свим већим градовима Србије и Србске, има за циљ да коначно успостави свеопште сагласје свих Срба који се, макар и најмање, осећају као припадници свог народа – сагласје о томе да је усташтво настало као борбена организација балканског римокатолицизма, чији је један од главних циљева, увек и свагда, био да православне Србе или поунијати или физички уклони са простора који је папама био насушно потребан од Средњег века, а који није могао да буде освојен управо због оданости народа Светог Саве Цркви од Истока. Када је у питању усташтво, без кога не би било ни савремене Хрватске (због чега је, на антисрбству, Фрањо Туђман настојао да помири усташку емиграцију и хрватске комунисте), сви Срби, као један, морају да знају каква је то врста организованог зла била, и да настоје да то пренесу својим потомцима.

 Усташтво није било инцидент, него систем.У свом интервјуу, под насловом „Јасеновачко ЗАШТО“, проф.др Надежда Винавер о томе јасно каже:“ Ко је све учествовао у стварању услова за такву суровост? Ко је до тог степена подигао мржњу према Србима да су Хрвати свој опстанак видели не само у елиминацији Срба, у неумољивом истребљењу породица и целих насеља, већ у потврди себе самих путем системских изопачености убијања? Исконска мржња према Православљу се свеукупно повећавала и претварала у лудило и потврђивала болну истину да зло има неизмерну дубину.Одмах по оснивању Југославије (1918) почеле су тешкоће са Католичком црквом, која је дотле, у крајевима под окупацијом Италије, Аустрије, Мађарске била једина утицајна црква.Католичка црква није могла прихватити државу у којој она није била на челу државне верске администрације. Није могла прихватити да са Православном црквом дели иста права у одлучивању о верским правима грађана, односно да са Православном црквом мора делити објективну смисаону повезаност. Одговор Католичке цркве на све увек је био: не прихватити.За време  усташа она је спремно прихватила да Србе покрштава, што највећи број њих ипак није спасло од смрти. Таква моћна установа, једна од најмоћнијих сила света, света и несвета кад испред ње стану суманути људи, данас као и раније, дејствује на мишљење и догађаје, слободно и смело износи своје разлоге.Усташе, припадници хрватске сепаратистичке, екстремно-шовинистичке, терористичке организације, са програмским концептом стварања такве хрватске државе у којој би живели само Хрвати и у којој се не би смео наћи ни један Србин, ни Јеврејин нити Циганин, прихватили су „свети“ задатак да свугде, у сваком тренутку, у свакој прилици убијају Србе, не кријући, не фалсификујући ништа. Они су се тиме поносили и хвалили.У тој опседнутости за апсолутном слободом да убијају колико хоће и да уживају у томе колико хоће, дошло се до стварне духовне дегенерације, ступња махнитости, до, што из чини јединственим, најгорим злочинцима у Европи.Половином XX века, у срцу Европе, решили да побију цео један хришћански народ! Сви темељи европског мишљења, сви обичаји, манири грађени вековима, милиони књига – чему?“           

А Предраг Р. Драгић Кијук, отац „Катене Мунди“, у свом тексту о Стипи Месићу, „Председник у геноцидном кључу“, подсећа:“Од доласка на власт Хрватске демократске заједнице започиње полузванично обележавање 10. априла, дана формирања прве Независне  Државе Хрватске, преименовање места и улица, демолирање антифашистичких споменика, а Југославенска академија знаности и умјетности (која под тим називном постоји од оснивања 1866) мења назив у ХАЗУ, како је то било и за време Павелићеве прве НДХ. Чак је и Трг жртава фашизма, и поред демонстративног става Симона Визентала добио нов назив Трг хрватских великана.

 Тачније, од 1990. хрватске влати отпочињу са терорисањем српске популације: демоирање станова и радњи отпуштања са посла, скрнављења православних гробишта, мионирање кућа и вандалски упади у српске православне храмове. Већ од априла 1991. следе синхронизоване антисрпске демонстрације (Сплит, Задар, Шибеник), пуцњава по српским кућама (маја 1991 у Загребу је пуцано на кућу Душана Цулића а децембра побијена породица Зец), минирања и паљења објеката чији су власници Срби (на кућу Вељка Млинара, у Карину, бачен експлозив крајем априла 1991; у Вуковару минирана угоститељска радња Живорада Пејчића 3. маја 1991) али и убиства Срба: 1. маја 1991. Стеван Инић из села Бршадин; 2. маја 1991. Васо Пећар из Полаче, код Книна; 4. маја 1991. Миодраг Нађ у селу Сотин.

 Договрни злочин је био таквог интензитета (пошто су Срби бранили свој национални интерес не пристајући да буду колатерална штета глобалистичког експеримента) да је 15. маја 1993. Бутрос Гали, генерални скретар ОУН, известио Савет безбедности да су Хрвати – до 18. марта 1993. –протерали 251.000 Срба.Па ипак, Уједињене нације, као и владе европских земаља нису реаговале на спровођење геноцида, иако су их на то обавезивала документа националног и међународног права. Дакле, како УНПРОФОР није имао мандат да контролише рад хрватских државних органа, (попут Трибунала у Хагу или Међународног суда правде у Хагу који нису надлежни за преиспитивање одговорности НАТО за бомбардовање Срба 1995. и Србије 1999) – он се није бавио почињеним геноцидом над Србима. Једноставно, Савету безбедности и Генералној скупштини ОУН није достављен амерички налог да се прогласе надлежним и за злочине над Србима.  Наиме, Хрвати су се осећали сасвим безбедно  јер су били упознати са проглрамом глобалистичких первертита да Срби (који се нису активно укључили у рушење Југославије) буду суђени за наводно почињени геноцид. Истодобно, биће то одлучноп представљање новог поретка, рецидива политике светске моћи: судити Србе који су у XX веку у три наврата доживели холокауст.     

У периоду буђења неонацизма, римокатоличког фундаментализма, одржавања референдума о отцепљењу Хрватске (19. мај 1991), свеприсуства баласта фашизма у Хрватској, која је за време Другог светског рата своју биографију градила на овој иделологији и концентрационим логорима превасходно за Србе, потом Јевреје и Цигане –Стипе Месић није излагао супротне ставове. Као припадник хрватских шовиниста из 1971. и 1991. он је у свему спроводио и подржавао програм Хрватске демократске заједнице. За њега је Хрватска имала опсесивну моћ, баш као што је и Југославија представљала опсесивну мржњу. У Швајцарској је то, "у виц-махерском расположењу" овако објаснио: "Тито је као Хрват створио Југославију а ја сам је као Хрват рушио". Веома слично је мислио и Вјекослав Макс Лубурић (алиас генерал Дрињанин) који је своју расистичку филозовију сажео у опредељењу: "Наш је став јасан, рушити сваку Југославију. Рушити је с Русима и с Американцима, с комунистима и некомунистима". Зато и не чуди што се у одбрану Месићевог моралног испада укључио велечасни Живко Кустић, фанатизовани гласноговорник са Каптола и идеолог "Гласа концила": "Остаје истина" – вели Кустић – "да су Хрвати двапут сломили Југославију" (1941. и 1991)“. Тако Кијук.                                         

НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА НЕКАД ЈЕ ЕУ ХРВАТСКА ДАНАС – И ЈЕДНА И ДРУГА У СВОМ КОРЕНУ ИМАЈУ МРАК МРЖЊЕ И КОЉАЧКУ СРБОФОБИЈУ, МАСКИРАНЕ У ПРИЧУ О „EUROPSKIM VREDNOTAMA“ И ОДБРАНИ ЗАПАДНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ.

 У томе се, заиста, сви и свагда морамо сложити.

Зато позивамо православне Србе и све људе добре воље, којима је истина важнија од интереса, да Новаков „Магнум Кримен“ схвате као књигу без које се не може, и да дођу где год се ова књига представља и где год се зло усташтва тумачи и објашњава. Јер, како рече Жарко Видовић, историјске свести нема без свести о злу, као и без дубинског схватања да су православни Срби били затирани зато што нису хтели да се одрекну Христа и Цркве Његове, коју им је завештао Свети Сава.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 13 октобар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 92 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.