header image
В.Димитријевић: Свети Владика Николај и обнова овчарско-кабларских манастира Штампај Е-пошта
среда, 14 октобар 2015

 Једно од најзначајнијих дела Владике Николаја јесте обнова манастира и духовног живота у српској Светој Гори у Овчарско – кабларској клисури.Његово дело у том мистичком срцу Србије заиста представља подвиг какав се не може речима описати, и какав се да приписати само дејству благодати Божје, која је у Николају нашла достојан сасуд.Покушаћемо да укратко изложимо оно што је Нови Златоуст урадио за свој народ обнављајући старе светиње вечном младом истином Христовом.

 Манастир Јовање, у време кад је Николај дошао на Епархију жичку, није имао монаштва. Владика га је, 1934. године,  обновио и напунио монаштвом. Дванаест сестара довео је из Епархије охридско – битољске, а остале су дошле са разних страна, тако да их је било преко тридесет. У почетку, духовник им је био отац Рафаило Хиландарац, велики монах србског 2О. века, и у то време духовник Владике Николаја.Он је, по виђењу које је имао у сну, повео сестре из манастира Калишта у Старој Србији, и пошао да им тражи место за обитељ. Нашао га је у Овчарско – кабларској клисури, и често је говорио да тако лепог места нема ни на Светој Гори.  Владика је о Јовању мислио са највећом бригом и усрђем. Свештеник Хаџи Миливоје Маричић се сећа како је долазио да посети своје сестре за њихову славу, Ивањдан. Док је чамцем прелазио Мораву, сестре и народ су побожно певали, а затим, пошто се мало одморио, позвао их је да отворе један кофер:“Из куфера су извадиле две велике трубе штофа и Владика им је рекао:“То свим монахињама за мантије“. Извадиле су и трећу трубу и Владика им је рекао:“То свим монахињама за апостолник“. Из другог кофера извадиле су: хаљине, обућу, већ и друге потребе. Владика им је рекао:“Ово поделите свим сестрама“.Дознао сам да је ово Владика набавио све од својих средстава и донео у манастир монахињама“.

Изнад манастира Јовања Владика Николај је 1939. подигао манастир Успења Пресвете Богородице, и ставио га под управу Јовања.     Манастир Вазнесење, преко пута Јовања, у шуми, био је давно разорен од Турака. И њега је, 1937. године, Николај обновио, да би у њему пропојала Света Литургија.У манастиру је прво обитавала монахиња Параскева, родом из Босне, која се у монашком чину подвизавала од 1914. године, а после њеног упокојења мати Сара са пет монахиња. Касније ће у Вазнесење доћи отац Сава, који се као дечак за монаштво определио управо захваљујући богомолничком покрету и Николајевом благослову.

 О обнови манастира Свете Тројица ,1937. године ,прота Маричић, који је Николају много помагао у обнови, каже ово:“У овом манастиру није се служило педесет година, стајо је пуст и кроз његове препукле зидове дувао је ветар. Владика Николај обновио је и овај манастир. Освећење манастира на први дан Духова било је свечано и величанствено. Бели манастир у зеленој шуми, шеренило народа, златоткане одежде Владике Николаја и служашчих свештеника давали су јединствену слику која се не заборавља. Беседа владике Николаја и песме монахиња разлегали су се у овој Српској светој гори као да се хтело надокнадити све оно што је изгубљено за педесет година док је манастир ћутао. Народа је тога дана био необично расположен и говорио: “Мртав беше и оживе, а оживесмо и ми с њиме“.  Владика Николај је веома волео манастир Благовештење, у коме је држао и богомољачке саборе. Прота Маричић сведочи: “Старешина манастира Благовештења предложио је да после бденија може ићи ко хоће у оближње манастире на преноћиште, јер у конаку нема места за све.Међутим, тамо нико није отишао. Целе ноћи одјекивале су из Благовештења кроз клисуру црквене песме и песме из „Духовне лире“. Читање Светог Писма и читање Житија светих, проповеди људи из народа нису престајале целе ноћи. Ујутру се поставило питање зашто нико није отишао у друг манастире. Прота Радован Цветић из Крагујевца одговара и каже:“Народ хоће да буде где је и Владика. Да је Владика тамо отишао, сви би отишли за њим“. /.../После његовог говора, Владика је давао реч да свако можеговорити. Говорника је било много. На крају, Владика је опет говорио и одговарао на њихова питања и поучавао их“.           

Изнад Благовештења, Владика, на старим темељима, подиже цркву Светог пророка Божјег Илије – Илиње, углавном од прилога побожних Срба из Сарајева. Прота Маричић бележи:“На Светог Илију 1939. године, после Свете Литургије у Благовештењу, Владика је изашао са литијом манастиру Илињу на коњу, видео манастир, осветио водицу пред манастиром, а тада је бројном народу одржао беседу о манастирима, о вери, о светом пророку Илији и о тешкој ситуацији у Европи у којој се спрема рат. Он је својом беседом охрабрио народ“.    Такође, Николај је у Овчар Бањи подигао тзв. „Вилу сиротицу“, за бесплатно становање сиромашних људи који дођу да се бањају, и ставио ју је под управу манастира Благовештења.

 Велики значај имало је подизање манастира Преображења који је на старом месту ( испод Каблара ) срушен још пре Првог светског рата,1908. године, јер је, како рече Владика Николај, „лењирска мудрост“ инжењера који су туда пројектовали пругу тако налагала. Манастир је пресељен под Овчар, и урађен је као копија цркве Светих Констатина и Јелене са Охрида.Владика је сам тражио место за ново Преображење, у пратњи неколико себи блиских људи. Кад су га нашли, обрадовали су се. О томе је будући духовник никољски, отац Рафило, причао да су прво отпевали тропар  Преображења, а затим облележили место белим пешкиром на највишем храсту, затесали храст и будаком закопали место где ће бити црква. Владика је одмах извадио 1000 динара и дао их брату Бошку ( будућем оцу Рафаилу Никољском ) Топаловићу, да нађе раднике, да копају пут ка месту где ће манстир бити.Радови су поверени јеромонаху Атанасију ( Ђокићу ) из Сретења, као и проти Миливоју Маричићу и већ поменутом  брату Бошку. Јоаким Вујић је, у свом путопису о Србији,забележио да у старом Преображењу монаси нису јели месо и да манастир није имао земље. Владика Николај је тако благословио и 194О,на Богородичин Покров, кад је манастир освештан и усељен: да не једу месо и да немају земље, него да живе од народних прилога. Тако је и данас.     

У кабларским стенама, код чудотворне водице Светог Саве, Николај је подигао црквицу Светог Саве, и одредио да се о њој стара Преображење. Литургија се служи углавном једном месечно, као и на дан славе, Пренос моштију Светог Саве.

Нарочито велики значај имало је, уочи Другог светског рата, освештање пећине Кађенице у Овчарско – кабларској клисури на јесен 1940. године. У тој пећини, налазиле су се кости мученичког збега српске нејачи коју су Турци спалили 1814. године, у доба Хаџи Проданове буне. Владика Николај је наложио да се кости српских мученика сакупе и сместе у два саркофага. Изнад њих је постављен велики крст са распећем, као и чираци и кандила. На освештању је био огроман број људи, представника државе, војске,Народне одбране. Николај је одржао говор у коме је пештеру назвао Божјим храмом, већим и трајнијим спомеником него што су све пирамиде, а народу поручио да ће наше душе једном изаћи из телесних храмова и отићи Богу. Тада је додао:“Преврћући кости ових мученика, ми смо узимали у руке многе лобање, велике и мале, и неке сасвим мале, дечје. Свакако да смо у руке узимали и миловали малу главу оног малишана. Када смо кости сабрали и опрали од прашине, видели смо их жуте као восак“.      

Владика Николај је благославио да се у селу Јелендолу у Овчарско – кабларској клисури направи и црква посвећена Светом  аргангелу Михаилу, у којој је служио свештеник Миливоје Маричић. То је била последња црква коју је у овом светом српском крају освештао Владика, у јесен 1940. Већ следеће године почеће рат, који ће све тумбе окренути, и у коме ће Владика бити немачки сужањ.  

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 80 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.