Једно од најзначајнијих дела Владике Николаја јесте обнова манастира и духовног живота у српској Светој Гори у Овчарско – кабларској клисури.Његово дело у том мистичком срцу Србије заиста представља подвиг какав се не може речима описати, и какав се да приписати само дејству благодати Божје, која је у Николају нашла достојан сасуд.Покушаћемо да укратко изложимо оно што је Нови Златоуст урадио за свој народ обнављајући старе светиње вечном младом истином Христовом.

 Манастир Јовање, у време кад је Николај дошао на Епархију жичку, није имао монаштва. Владика га је, 1934. године,  обновио и напунио монаштвом. Дванаест сестара довео је из Епархије охридско – битољске, а остале су дошле са разних страна, тако да их је било преко тридесет. У почетку, духовник им је био отац Рафаило Хиландарац, велики монах србског 2О. века, и у то време духовник Владике Николаја.Он је, по виђењу које је имао у сну, повео сестре из манастира Калишта у Старој Србији, и пошао да им тражи место за обитељ. Нашао га је у Овчарско – кабларској клисури, и често је говорио да тако лепог места нема ни на Светој Гори.  Владика је о Јовању мислио са највећом бригом и усрђем. Свештеник Хаџи Миливоје Маричић се сећа како је долазио да посети своје сестре за њихову славу, Ивањдан. Док је чамцем прелазио Мораву, сестре и народ су побожно певали, а затим, пошто се мало одморио, позвао их је да отворе један кофер:“Из куфера су извадиле две велике трубе штофа и Владика им је рекао:“То свим монахињама за мантије“. Извадиле су и трећу трубу и Владика им је рекао:“То свим монахињама за апостолник“. Из другог кофера извадиле су: хаљине, обућу, већ и друге потребе. Владика им је рекао:“Ово поделите свим сестрама“.Дознао сам да је ово Владика набавио све од својих средстава и донео у манастир монахињама“.

Изнад манастира Јовања Владика Николај је 1939. подигао манастир Успења Пресвете Богородице, и ставио га под управу Јовања.     Манастир Вазнесење, преко пута Јовања, у шуми, био је давно разорен од Турака. И њега је, 1937. године, Николај обновио, да би у њему пропојала Света Литургија.У манастиру је прво обитавала монахиња Параскева, родом из Босне, која се у монашком чину подвизавала од 1914. године, а после њеног упокојења мати Сара са пет монахиња. Касније ће у Вазнесење доћи отац Сава, који се као дечак за монаштво определио управо захваљујући богомолничком покрету и Николајевом благослову.

 О обнови манастира Свете Тројица ,1937. године ,прота Маричић, који је Николају много помагао у обнови, каже ово:“У овом манастиру није се служило педесет година, стајо је пуст и кроз његове препукле зидове дувао је ветар. Владика Николај обновио је и овај манастир. Освећење манастира на први дан Духова било је свечано и величанствено. Бели манастир у зеленој шуми, шеренило народа, златоткане одежде Владике Николаја и служашчих свештеника давали су јединствену слику која се не заборавља. Беседа владике Николаја и песме монахиња разлегали су се у овој Српској светој гори као да се хтело надокнадити све оно што је изгубљено за педесет година док је манастир ћутао. Народа је тога дана био необично расположен и говорио: “Мртав беше и оживе, а оживесмо и ми с њиме“.  Владика Николај је веома волео манастир Благовештење, у коме је држао и богомољачке саборе. Прота Маричић сведочи: “Старешина манастира Благовештења предложио је да после бденија може ићи ко хоће у оближње манастире на преноћиште, јер у конаку нема места за све.Међутим, тамо нико није отишао. Целе ноћи одјекивале су из Благовештења кроз клисуру црквене песме и песме из „Духовне лире“. Читање Светог Писма и читање Житија светих, проповеди људи из народа нису престајале целе ноћи. Ујутру се поставило питање зашто нико није отишао у друг манастире. Прота Радован Цветић из Крагујевца одговара и каже:“Народ хоће да буде где је и Владика. Да је Владика тамо отишао, сви би отишли за њим“. /.../После његовог говора, Владика је давао реч да свако можеговорити. Говорника је било много. На крају, Владика је опет говорио и одговарао на њихова питања и поучавао их“.           

Изнад Благовештења, Владика, на старим темељима, подиже цркву Светог пророка Божјег Илије – Илиње, углавном од прилога побожних Срба из Сарајева. Прота Маричић бележи:“На Светог Илију 1939. године, после Свете Литургије у Благовештењу, Владика је изашао са литијом манастиру Илињу на коњу, видео манастир, осветио водицу пред манастиром, а тада је бројном народу одржао беседу о манастирима, о вери, о светом пророку Илији и о тешкој ситуацији у Европи у којој се спрема рат. Он је својом беседом охрабрио народ“.    Такође, Николај је у Овчар Бањи подигао тзв. „Вилу сиротицу“, за бесплатно становање сиромашних људи који дођу да се бањају, и ставио ју је под управу манастира Благовештења.

 Велики значај имало је подизање манастира Преображења који је на старом месту ( испод Каблара ) срушен још пре Првог светског рата,1908. године, јер је, како рече Владика Николај, „лењирска мудрост“ инжењера који су туда пројектовали пругу тако налагала. Манастир је пресељен под Овчар, и урађен је као копија цркве Светих Констатина и Јелене са Охрида.Владика је сам тражио место за ново Преображење, у пратњи неколико себи блиских људи. Кад су га нашли, обрадовали су се. О томе је будући духовник никољски, отац Рафило, причао да су прво отпевали тропар  Преображења, а затим облележили место белим пешкиром на највишем храсту, затесали храст и будаком закопали место где ће бити црква. Владика је одмах извадио 1000 динара и дао их брату Бошку ( будућем оцу Рафаилу Никољском ) Топаловићу, да нађе раднике, да копају пут ка месту где ће манстир бити.Радови су поверени јеромонаху Атанасију ( Ђокићу ) из Сретења, као и проти Миливоју Маричићу и већ поменутом  брату Бошку. Јоаким Вујић је, у свом путопису о Србији,забележио да у старом Преображењу монаси нису јели месо и да манастир није имао земље. Владика Николај је тако благословио и 194О,на Богородичин Покров, кад је манастир освештан и усељен: да не једу месо и да немају земље, него да живе од народних прилога. Тако је и данас.     

У кабларским стенама, код чудотворне водице Светог Саве, Николај је подигао црквицу Светог Саве, и одредио да се о њој стара Преображење. Литургија се служи углавном једном месечно, као и на дан славе, Пренос моштију Светог Саве.

Нарочито велики значај имало је, уочи Другог светског рата, освештање пећине Кађенице у Овчарско – кабларској клисури на јесен 1940. године. У тој пећини, налазиле су се кости мученичког збега српске нејачи коју су Турци спалили 1814. године, у доба Хаџи Проданове буне. Владика Николај је наложио да се кости српских мученика сакупе и сместе у два саркофага. Изнад њих је постављен велики крст са распећем, као и чираци и кандила. На освештању је био огроман број људи, представника државе, војске,Народне одбране. Николај је одржао говор у коме је пештеру назвао Божјим храмом, већим и трајнијим спомеником него што су све пирамиде, а народу поручио да ће наше душе једном изаћи из телесних храмова и отићи Богу. Тада је додао:“Преврћући кости ових мученика, ми смо узимали у руке многе лобање, велике и мале, и неке сасвим мале, дечје. Свакако да смо у руке узимали и миловали малу главу оног малишана. Када смо кости сабрали и опрали од прашине, видели смо их жуте као восак“.      

Владика Николај је благославио да се у селу Јелендолу у Овчарско – кабларској клисури направи и црква посвећена Светом  аргангелу Михаилу, у којој је служио свештеник Миливоје Маричић. То је била последња црква коју је у овом светом српском крају освештао Владика, у јесен 1940. Већ следеће године почеће рат, који ће све тумбе окренути, и у коме ће Владика бити немачки сужањ.