Каква је неизмерно велика част човечанству, што може да отвара своја уста пред Богом, да ступа с Њим у разговор, да моли Њега за своје потребе, да му благодари за доброчинства, да му славослови за неизрециву велелепоту Његову и да буде уверено да је та жртва благодарности и славословља угодна Богу, да се најбоље, духовне, молбе наше за спас наших душа увек испуне.

Како је и у овом односу човек неизмерно уздигнут изнад свих створења, и чулствених и оних који имају душу. Ниједно створење није добило од Бога такву част, мада и она имају свој језик, којим изражавају потребе своје природе, јер речено је да и птићи гавранова призивају Господа (Пс. 146, 9). Користићемо ту високу част ради тога да би смо заслужили од Господа још веће почасти вишњега звања. Тамо на небу је наша пуна слава, а овде су само њени почетци, који се јављају код верних хришћана.

Молитва је узношење ума и срца Богу, созерцање Бога, одважан разговор створења са Творцем, стајање душе пред Њим са страхопоштовањем као пред Царем и Само-Животом, који свима даје живот; заборављање ради Њега свега што нас окружује, храна душе, ваздух и светлост, њена животворна топлота, очишћење грехова, благи јарам Христов, лако бреме Његово. Молитва то је стално осећање (сазнање) своје немоћи или духовног сиромаштва, освећење душе, предокушај будућег блаженства, анђелско блаженство, небесни дажд, који освежава, напаја и земљу душе чини плодоноснијом, сила и моћ душе и тела, освежење и очишћење мисаоног ваздуха, просветљење лица, весеље духа, златна веза, која сједињује створење са Творцем, бодрост и храброст у свим невољама и искушењима живота, светиљка живота, успех у делима, равноангелско достојанство, утврђење вере, наде и љубави. Молитва то је заједница са Анђелима и Светима, од памтивека Богу угодивших. Молитва је исправљење живота, мати скрушеног срца и суза, снажни подстицај на дела милосрђа; сигурност живота; уништење страха од смрти; пренебрегавање земаљског богатства, жељење небеских блага, очекивање Судије целога света, општег васкрсења и живота будућег века; појачано старање за избављење од вечних мука; непрестано искање милости (помиловања) од Владике; хођење пред очима Божијим; блажено ишчезнуће пред пресаздавајућим и свеиспуњавајућим Творцем, жива вода душе; молитва је смештање у срце свих људи љубављу, низвођење неба у душу; усељење у срце Пресвете Тројице, по реченом: u њему ћемо доћи, иу њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23).

Молитва је доказ моје разумне личности, моје боголикости, залог мог будућег обожења и блаженства. Ја сам саздан ни из чега, ја нисам ништа пред Богом, као онај који ништа своје нема; али ја сам по Његовој милости личност, имам разум, срце, слободну вољу и при свом разуму и слободи могу срдачним обраћањем Њему да постепено увећавам у себи Његово бесконачно Царство, да постепено све више и више умножавам у себи Његове дарове, црпим из Њега као из сталнотекућег неисцрпног Извора разноврсне духовне и телесне дарове, посебно духовне. Молитва изазива у мени убеђење да сам ја икона Божија, да са смиреним и благодарним расположењем своје душе пред Богом, својом слободном вољом, ја, бесконачно умножавајући духовне дарове Божије, могу исто тако у бесконачност да се усавршавам и до бесконачности увећавам моје богоподобије, моје небеско блаженство, за које сам опредељен. O! молитва је знак мог великог достојанства, којим ме је почаствовао Саздатељ. Али, она ме истовремено подсећа на моју ништавност (ја сам ни од чега и ништа своје немам зато и молим Бога за све), као и за своје највише достојанство (ја сам образ Божији, ја сам обожен, ја могу да се назовем Божијим пријатељем као Авраам, отац верујућих, чим бих несумњиво веровао у биће, доброту и свемоћ мога Бога и уподобљавао би се Њему целим животом делима љубави и милосрђа).

Треба се молити ради непоколебљиве и чврсте уверености срца, да све, и наше душе, и наша тела, са њиховим благостањем и неблагостањем, и сва имовина наша, и све околности живота, имамо од Бога, од моћи Његове, а не од природе, не од случаја, не од себе. Ако се не молиш Богу ускоро ћеш срцем заборавити Добротвора, Творца и Господа свега, a са заборављањем Њега упашћеш у свако зло. Тако видиш да ти молитва увек доноси суштинску корист.

Господ је тако милосрдан да се никада не гнуша наше молитве, већ сваку милостиво прихвата, и оно што није савршено у њој Сам исправља, само да би смо се Њему обраћали искрено и да Га не бисмо сасвим заборавили.

Бог зато тражи од нас свагдашње обраћање Њему у молитви, да би нас, који смо подивљали од грехова, и удаљили се од Њега, чеда Своја, привукао Себи, очистио и привио у загрљај Своје љубави, да би нам показао, како је нама с Њим свагда добро. Тако и добри родитељи поступају са својом злонаравном децом.

Свагдашња топла молитва приводи нас до најискренијег и најчвршћег уверења о бесмртности наше душе и о блаженству оног невештаственог[1] века: јер сву сладост молитве човек црпе од БогаДуха; сву снагу прима од Њега, исто као, по благодати Његовој, од Мајке Божије (Она избавља наше душе од беда, успокојава, радује, оживљава), од Анђела и Светих.

____________

_{НАПОМЕНЕ:}

1.                _{Будућег века, мисли се на вечни живот у заједници са Богом и свима Светима}

Извор: "Светосавље"