Отворено писмо г. Сави Добићу

         Уважени у Христу Богу господине Добићу,

Сасвим се слажем са Вашим уводним речима о Евхаристији: она је ваистину „живот вечни и Царство Небеско“, она је „гарант да Цркву ни врата пакла неће надвладати“ (Мт. 16, 18). Ваша химна Литургији изражава Вашу истинску жеђ за Богом. У томе се слажемо, и од тога полазимо, као и од чињенице да нам је Христос постао „брат и отац“, и да нас он позива на Гозбу вечнога живота.

Наравно, унапред ћу се извинити што ће тон моје речи бити оштрији од уобичајеног тона једне академске расправе. Ваш текст ми не дозвољава да се потпуно предам том, тзв. „академском“, начину излагања. Били сте оштри, страствени, лични - и ја то поздрављам! И сам ћу бити такав.

Уосталом, не разговарамо о фракталним структурама материје, ни о астрофизичкој појави званој „црне рупе“, него о оном насушном- о Светој Литургији, без које нам нема и не може бити спасења.

Занимљиво је да сте Ви читав свој чланак изградили без консултовања стручне литературе. Храброст у изношењу личних судова, Вама својствена, као да је заснована на чињеницама да нисте упознати са полемикама у области литургике управо по питању тихог читања молитава које би се, умногоме, могле свести на тезу западног литургичара Луја Бујеа, који у својој студији „Евхаристија“ тврди да је питање о тихом читању анафоре најтеже питање које савремена истраживања још нису решила, баш због недостатака поузданих древних сведочанстава. (Louis Boyer: Eucharist, str. 366).

Помињете митрополита Петра Могилу - жртву свих оних који тврде да се предањска Литургија служи од скоријег времена, а да је раније било другачије, управо онако како теоретичари „литургијског препорода“ кажу.

Али, верујте ми, Могилине интервенције су секундарне у односу на изворну структуру византијске Литургије. Јер, завеса постоји, и заклања олтар од верника, и навлачи се и уклања у одређеним деловима службе не само код православних, него и код монофизита, Копта и Јермена, који су се од нас одвојили пре петнаест векова. Они, данас, немају иконостас, али имају завесу. А свештеничке молитве се тихо читају, СВУДА, од VIII века, и, као што су већ многи помињали у нашој полемици око Литургије, Руси, Срби и Бугари, од када су се крстили, нису слушали своје свештенике да ГЛАСНО читају анафору.

Ви се у свом младалачком заносу (млад сте човек, студент, и то ми је драго, јер младост је свагда спремна да иде за Христом без компромиса) позивате на неког јеромонаха, који наглас чита свештеничке молитве, па то народ одушевљено прихвата. На основу исказа анонимног јеромонаха, доказујете да у црквеном народу због новог (Ви ћете рећи „древног“) начина служења Литургије (хајде да нађемо заједнички језик – због служења Литургије које није по важећем Типику) нема подела. А има их, и то нажалост, озбиљних. Људи који ништа не знају о символичкој структури јерејске Литургије (а таквих је у нашим храмовима надмоћна већина), ништа ни не примећују, и зато се не буне. Ко је тек кренуо у цркву, њему је то нешто на шта је од почетка навикао - и он се не противи. Да сутра неко уведе бацање ципеле из олтара као „древну литургијску праксу“, многи ни то не би приметили. Али, људи који знају, и којима је  стало до благообразног поретка заснованог на светоотачким тумачењима Литургије, они траже доказе да је кршење Типика - „обнова Литургије“.

За сваког православног хришћанина, веома је битно да ли су свеци подржали неку богослужбену праксу или нису. А држање олтара стално отвореним и гласно читање свештеничких молитава није упражњавао ниједан СВЕТИ наших дана. Ни Свети Јован Кронштантски (иако је он, као специфично руско црквено одликовање, имао право на држање отворених двери до Символа вере), ни Свети Николај Жички, ни Свети Јустин Ћелијски, ни Свети Јован Шангајски, ни Свети Јован Јаков Хозевит, нити било ко од Божјих угодника XX века. За ову праксу били су, у Грчкој, следбеници полу протестантских покрета „Зои“ и „Сотир“ и, данас, поједини модернисти Цариградске патријаршије и Јеладске цркве; за ову праксу су били и извесни следбеници тзв. „париске школе“ богословља (са Института Св. Сергија у Паризу); данас су је, углавном, усвојили свештеници Америчке Православне Цркве. Русија НЕ СЛУЖИ тако; Света Гора НЕ СЛУЖИ тако. Не служи тако ни цела Грчка. Дакле, не смемо губити из вида чињеницу да је ово НОВИНА, која се зачела крајем XIX века и почетком XX века, а они који су је уводили позивали су се на ДРЕВНУ праксу.

Зар је могуће да су, од VI до XX века, сви они који су служили са навлачењем и отварањем завесе (пошто, у древно доба, иконостаса данашњег типа није било) и они који су тихо читали свештеничке молитве били у заблуди? Да ли бисте се усудили да Светом Јовану Кронштатском кажете да он, пошто није наглас, да га цео храм чује, читао свештеничке молитве, „пориче везу између евхаристије и еклисиологије“, а зацело и „везу између Главе и Тела“, и да то што је радио није било „црквено-градитељски“?

Ваша „импресионистичка“ теолошка метода нарочито је дошла до изражаја у произвољним тврдњама о Преподобном Јустину Ћелијском који би, да је жив, данас тобож свештеничке молитве произносио на сав глас. Не знам да ли сте читали чика Јовину песму „Кад би“ (оно: „Како би то било, кад би стари дека, напио се млека, па завијен у јастучак, преспавао ручак“?), чије је наравоученије: „Кад би - ал`што немож` бити, о том немој говорити“. Да сте чика Јову читали, не бисте тако писали. Јер, отац Јустин је био против сваког модернизма и обновљенства (често маскираног у, што би Руси рекли, „литургическоје возрожденије“), што је доказао својим текстовима из „Хришћанског живота“.

Кад су комунисти освојили власт у Русији, претворивши је у Совјетију, у Цркви, крваво гоњеној, појавили су се расколници, тзв. „обновљенци", који су подржали сатанисту Лењина и његову револуцију. Обновљенци су хтели да „револуционишу" православну веру, укину „превазиђене" каноне (тражили су жењени епископат, избацивање постова, скраћивање богослужења). У Литургију су унели своје измене - наглас су читали тајне свештеничке молитве, све време држали отворен олтар, хтели да изнесу Часну Трпезу пред народ, да свештеник служи све време лицем окренут народу, итд.

Православни Руси нису насели на њихове обмане. Окупили су се око своје Цркве, на чијем челу је стајао богомудри Свети Тихон Исповедник, кога је отац Јустин неизмерно волео, посветивши му, као и србском патријарху Варнави, своју књигу „Достојевски о Европи и Словенству".

Будући ћелијски утамниченик и Христов борац за Србију у доба комунистичког ропства редовно је пратио свешто су обновљенци чинили, и то оштро критиковао. Још 1923. године писао је о обновљенцима, истичући бесрамно понашање бившег архиепископа Антонина, који је новачења у богослужењу правдао револуционарним разлозима.

Пишући о Антонину, отац Јустин каже: „У једној својој беседи, да би оправдао што се царске двери не затварају и што се све молитве гласно читају, Антонин је рекао: „Време је да се успоставе јавни дипломатски односи са Богом".“

Наравно да отац Јустин није био за такву праксу, него за древно читање свештеничких молитава тихим гласом, онако како је чинио и Свети Сава. (Рецимо, у „Законоправилу" Св. Саве, у тумачењу 5. правила Лаодикијског сабора, јасно се каже: „Молитве које изговара архијереј над рукополаганим епископима, и презвитерима, и ђаконима, не изговарају се много гласно да сви људи чују, него само они који су унутра са архијерејем светитељем.")

Свештеничке молитве се читају тихо од када постоје најстарији записи Литургије (Барберинијев рукопис, на пример.) И у свом Служебнику, објављеном 1978, отац Јустин ставља до знања да се те молитве тихо читају.

Велики ћелијски исповедник остао је веран Богу и себи до краја живота, противећи се сваком модернизму туђем Светом Предању, управо онако како је писао у „Црквеном животу" (6/1924): „Лако је бити римокатолик, још лакше протестант, но тешко-претешко је бити православан. Јер бити православан значи: бити у непрестаном подвигу од човека ка Богочовеку, бити у непрестаном израђивању себе богочовечанским подвизима. Ту човек никада није сам: свако његово осећање, свако његово дело, свака његова мисао је лично-саборна; никада само лична, никада само саборна. Кад православни хришћанин мисли мисао, мисли је са страхом и трепетом молитвеним, јер онда кроз њега мисли сав сонм Светитеља, сав лик свих чланова Цркве. Он никада није свој, никада не припада себи, већ свима Светима, и кроз њих најсветијем Господу Исусу. Када гледа дух свој он смирено говори себи: дух је мој ништа, ако га не помножим Духом Светим; и душа моја, и срце моје, и воља моја. У њему ништа не бива по човеку, већ по Богу; кроз непрекидне подвиге он се сабира у Богу: дух се његов сабира са Духом Божјим, и душа, и воља; све се сабира и саборнизира у Богу. И он свим бићем својим осећа да је православна црквеност увек света и увек саборна, да је категорија богочовечности неизменљива категорија црквености.

Православни су православни имајући непрекидно то осећање, подгревајући га и чувајући га молитвено и свето. Они никада себе не проповедају; никада се не хвале собом; никад не остају при голој човечности. Свети, духоносни, христовођени Апостоли дали су једном за свагда формулу црквености; „нађе за добро Дух Свети и ми" (Да. 15,28).

Прво Дух Свети па онда ми; ми у толико у колико допуштамо Духу Светом да дела кроз нас. У тој богоданој формули је сав метод Цркве, сав њен пут, сав њен начин решавања проблема. Тај су свештени метод подухватили Мученици и Исповедници, Свети Оци и Васељенски Сабори. Одступи ли се од њега, одступа се од Духа Светог, одступа се од Св. Алостола и Мученика, од Св. Отаца и Васељенских Сабора.

Православна Црква је једна, света, саборна и апостолска зато што не одступа од тог свештеног метода. Она је православна тиме што исповеда, држи и чува не само апостолско-саборску, васељенску идеологију хришћанства, већ и апостолско-саборску, васељенску методику хришћанства. У томе је сила Православља; у томе неисказано богатство; у томе искључива моћ. И ми смо православни док исповедамо и чувамо ту идеологију и ту методику Цркве. Одступимо ли од једне или друге, одступили смо од Православља. Апостолско-саборска, васељенска идеологија Цркве једино се може очувати апостолско-саборском, васељенском методиком Цркве. Болесна је то мисао, пагубна је то жеља: хтети очувати православну идеологију без православне методике. Од те болести болује један део нашег епископата и свештенства. Због тога смо у опасности да постанемо шизматици. Православна Црква је тиме православна што Св. Васељенске Саборе признаје за завршно и највише мерило црквености. Свака помесна црква пада под анатему Васељенских Сабора, ако сама измени или суспендује одлуке њихове. Ко има толико пагубног самопоуздања и несмислене смелости да себе стави више Васељенских Сабора, да себе предложи место њих? А неки наши свештеници имају; то су јавно исповедили на Ванредној Свештеничкој Скупштини у Београду. Исповедајући то, они су се јавили као одлучни црквоборци. Да су себе питали: шта мисли Дух Свети о овој МОЈОЈ мисли, о овој мојој речи, - много би мање пало речи, за које ће се давати одговор на дан Страшнога Суда. Ко је у истини православан, тај осећа и зна да су истински православни људи само сарадници Духа Светог, сарадници који непрестано ослушкују шта Он вели, који непрестано творе што Он жели, који непрестано своје мисли и речи проверавају Њиме. Не признајући то, не противимо ли се Духу Светом? Одбацујући то, зар се нећемо јавити као Духоборци? Као црквоборци? - А неки су се на свештеничкој Скупштини јавили и објавили као Духоборци. Један је протојереј осионо објавио да сумња у канонско и догматско јединство православне цркве. - То је последњи стадиум протестантазма. Такву материјализацију појма црквености и јединства тешко је иоле православном човеку замислити. Но та мисао, та реч је не само то, већ нешто више од тога: она је хула на Духа Светог, јединство Цркве је не у духу мом и твом, већ у Духу Светом. Он је веза јединства, нераскидљива веза јединства, - не човек, не људи. Чланови Цркве су једно Духом Светим и у Духу Светом.“

У време оца Јустина било је оних који су хтели да, у складу са својом вољом и разумом, мењају Литургију Њима је Свети Исповедник Ћелијски поручивао ово: „Када у човеку почне да трне вера, упоредо с њом трне и осећање за разликовање добра од зла. Вера чини човека будним за све што је Божје и опрезним за све што је ђавоље. Човек који безрезервно верује у Господа Христа, зна границу између добра и зла, и никад немеша добро са злом. Маловерје назире границу између добра и зла, а неверје уништава ту границу.Само права, само апостолска, само светоотачка вера зна шта је грех а шта није. „Што год није од вере - грех је", учи христоносни апостол Павле (Рм. 14, 23); што год је од вере - добро је.

Граница између допуштеног и недопуштеног не постоји за неверног, једва постоји за маловерног, а јасна је за правоверног. Нарочито је опасно и саблажњиво када у Цркви људи не воде рачуна о тој граници. Код нас има свештенослужитеља који самовољно реформишу богослужење; то самовољно реформисање је ваистину деформисање богослужења, нарочито када се тиче Св. Литургије. Неки изостављају све јектеније између Св. Еванђеља и Херувимске песме; неки изостављају једну од прозбених јектенија; неки пак изостављају и једне и друге. Самовоља маловерних коснула се највеће Светиње, усудила се наружити Св. Литургију – ту Светињу над Светињама. Ако игде овде је потребна интервенција оних који власт имају; а то су пресвећена господа епископи. Они су да то спрече, да то осуде, да то виде. Али како ће то видети, како ће то спречити они између њих, у чијим епархијама има не села, већ вароши, које четрдесет година епископа виделе нису?"

Према томе, господине Добићу, Ви своје тезе НЕ МОЖЕТЕ доказати позивајући се на Светог авва Јустина. Зашто не бисте питали монахиње манастира Ћелије како је Јустин служио Божанствену Литургију? Живе су и здраве и памћење их добро служи. Још има свештеника који су саслуживали оцу Јустину - рецимо архимандрит Венијамин из Преображења у Овчару могао би Вам о томе причати. А ту је и епископ рашко-призренски г.Артемије, духовни син Јустина Поповића. А сазнали бисте и да је Свети Јустин Ћелијски био за озбиљну припрему пред Свето Причешће, упозоравајући на то да постоји и недостојан причасник. По оцу Јустину, то је „онај који непокајан и неисповеђен приступа Светом Причешћу“ и „онај који без претходне припреме постом и молитвом приступа Светом Причешћу“ и „онај који и после Светог Причешћа остаје свесно при својим гресима/.../“.

Занимљиво је утврдити зашто Ваше тезе толико личе на тезе руских обновљенаца (наравно, не на њихову „друштвено-револуционарну“ реторику, него на њихову литургијску „теологију“, која је изродила и сагласну јој праксу). Руски истраживач Сергеј Носов у својој студији о обновљенству нас упозорава:

>>Док је религиозна свест православних верника навикла да указује посебно страхопоштовање оном месту где се врши највећа тајна – Света Евхаристија, реформатори обновљенаши двадесетих година захтевали су отворени олтар, па чак и преношење престола из олтара на средину храма да би свештеникове радње биле видљиве верницима. Управо је тако и вршио богослужења епископ Антонин Грановски у Заиконоспаском манастиру, преместивши престо из олтара на солеју. На "сабору" Савеза "Црквени препород" Антонин је говорио: "Народ такође захтева да посматра, да види оно што чини свештеник у олтару за време богослужења. Народ хоће не само да чује глас. него и да види свештеникове радње. Савез 'Црквени препород' пружа му оно што он тражи" (Радови првог Сверуског конгреса или Сабора Савеза "Црквени препород", Москва. 1995, стр. 25).

Антонин Грановски је причао како је 1924. године предлагао верницима да се заузму код власти за отварање једног храма, али под једним условом: да прихвате руски језик и отворени олтар. Верници су се обратили за савет патријарху Тихону. Најсветији Тихон је одговорио: боље је да се црква сруши, него да је преузмете под тим условима. Антонин је говорио: "Погледајте секташе свих струја. Нико не прави у својим молитвеним домовима кућице за чворке. Сав католицизам, сва реформација држи олтар без ограде и отворен. Ето, то су два наша достигнућа: руски језик и отворен олтар представљају наше две очите разлике у односу на стари црквени начин живота. Оне су тако одвратне Тихону, то јест поповству, да му је чак и драго да се такве цркве сруше". Године 1922. други обновљенашки вођа о. И. Јегоров такође је самовољно реформисао традиционално богослужење слично епископу Антонину: прешао је на руски језик и преместио је престо из олтара на средину храма.

"Слободно-радна црква - СРЦ, основана 1922. године, која је поставила за задатак револуционарни преображај унутрашњих и спољашњих страна црквеног живота тако што "Црква треба да прихвати велики смисао светске револуције чији је циљ... стварање јединственог бескласног друштва, што одговара еванђељском идеалу" (Известија ВЦИК, 2.12.1922), захтевала је упрошћавање система богослужења, ликвидацију скупих црквених украса, као и уништење иконостаса у храмовима.

Часопис живоцрквеника „Црквена застава" (15. септембар 1922, бр.1) писао је: "Ватрено поздрављамо вршење главног богослужења, свете Евхаристије, отворено пред очима верника, уз непосредно учешће целог Тела Цркве Христове - архипастира, пастира и мирјана" / ... /

Богослужење на савременом језику, укидање иконостаса или служба уз стално отворене царске двери, читање наглас такозваних тајних свештеничких молитава, причешћивање мирјанина на свакој Божанственој Литургији којој присуствује, без претходног поста и, пожељно је, без исповести - све те богослужбене новине XX века објашњавају се, између осталог, интелектуалистичком болешћу - покушајем да се закони друштва примене на Цркву. То је врло тачно приметио свештеник Владимир Вигиљански: "Шта, на пример, савремени либерални интелектуалац хоће да види у Цркви? Он хоће да царске двери буду увек отворене, да тајнемолитве свештеник чита наглас, он хоће потпуну равноправност, да и парохијанин и човек који има благодат свештенства буду једнаки у својим тајнодејствима и молитвама. Интелектуалцу-либералу се не свиђа што у Цркви постоје јерархија, степени посвећења, неке тајне молитве" (Татјанин дан, 1996, бр. 6).

Познати обновљенашки лидер о.А. Веденски често је признавао:

"Ишао саму цркву са чврстом намером да срушим бирократску цркву, да је дигнем у ваздух изнутра". И већ на првој литургији након свог рукоположења у јулу 1914. године када је "за време Херувимске песме новопостављени јереј, стојећи са подигнутим рукама, почео да чита текст Херувимске песме, верници су се скаменили од запрепашћења, не само што о. Александар није читао ту молитву тајно већ наглас, него и зато што је читао с болесном егзалтацијом и са оним карактеристичним „завијањем“ с којим су се често читали декадентски стихови“ (А. Левитин-Краснов, В. Шавров, Огледи... стр. 22-23).

Од богослужбених новотарија поменутог епископа-нихилисте Антонина Грановског треба поменути широко практиковано и активно пропагирано од стране данашњих црквених реформатора општенародно појање целе службе, као и изговарања наглас евхаристијског канона.

Антонин је такође давао мирјанима пресвето Тело Христово машицама за шећер право у руке, при чему је Антонин овакво "враћање древној литургијској пракси" аргументовао "хигијенским разлозима", "да би се избегла зараза" што је морало вређати религиозно осећање верника. На овај корак се, истина, савремени модернисти за сада још увек не усуђују: вероватно је за један такав радикалан лом традиције ипак неопходан канонски раскид с "конзервативним" Православљем.

Ево како је описано у једним провинцијским новинама богослужење које је служио епископ Антонин Грановски у Заиконоспаском манастиру 1922. године:

„Антонин се у потпуном архијерејском одјејању уздиже изнад храма окружен осталим свештенством. Он изговара возгласе; одговара и пева цео народ; никаквих појаца, никаквог посебног појца или чтеца нема...

Свима ревнитељима богослужбене побожности и црквеног типика коса се диже на глави када присуствују на служби у Заиконоспаском манастиру код Антонина. Не чује се 'паки и паки`, `иже` и `рече`. Све је од почетка до краја ва руском, уместо 'живот' кажу 'житије'. Али и то је мало.

Јектеније су потпуно непрепознатљиве. Антонин је све прозбе модернизовао. Олтар је отворен све време... У будућности он обећава да ће уништити олтар и ставити престо насред храма" (наведено по књизи: Левитин, Шавров, Огледи... стр. 113-114).

Сам Антонин је изјављивао 1924. године: "Богомољци улазе у Заиконоспаски храм. Ту виде атмосферу која је за њих веобична. Ми држимо службу на руском језику уз отворен олтар. Направили смо промене у чиновима тајни - крштења, венчања и исповести, променили смо начин давања причешћа". (Антонин је ширио богохулну идеју о "нехигијеничности православног начина причешћивања мирјана“ уз помоћ лжице).<< Ово каже Носов, говорећи о руском „обновљенству“.

Дакле, не можемо наћи Свете Оце који се залажу за гласно читање евхаристијског канона, или за укидање иконостаса, али можемо наћи руске обновљенце који су се за то борили. Не кажем да сте Ви њихов једномишљеник, али - СЛИЧНОСТИ СУ ОЧИТЕ.

Уосталом, обновљенашке реформе припремане су десетак година пре бољшевичког преврата 1917. године. Први текст у коме се помиње да би требало обновити ранохришћанску праксу гласног читања тзв. „тајних“ молитава, појавио се у „Богословском веснику“ у септембру револуционарне 1905. године. Његов аутор, професор А. Голупцов, навео је све аргументе које „обновитељи литургијског предања“ користе и данас. Позвао се на 65. поглавље „Апологије“ Св. Јустина Философа, писма Дионисија Александријског папи римском Сиксту, поменуо disciplina arcana, критиковао „езотеризам“ Дионисија Ареопагита, устврдио да се у Златоустово доба свештеничке молитве наглас читају, обратио се 137. новели Јустинијановој, указао на „Духовни луг“ Јована Мосха и на то да је у доба цариградског патријарха Германа тихо читање постало уобичајена пракса. Пошто се, у доба сутона Трећег Рима, спремао велики Помесни сабор Руске Цркве, многи су се оглашавали са захтевима да се Литургија мења. У Цркви је владало „револуционарно узбуђење“; парохијско свештенство се дигло против монашког епископата, тражећи своја права, али и права мирјана. Извесни чтец Шевченко је, у форми приче, износио своје идеје: „Чудно је то... верници долазе на Евхаристију, односно на ломљење Хлеба и на благодарење Господу, али како се свршава ломљење - не виде, ишта се говори том приликом - не чују. Како они могу после тога благодарити Господу?/.../ Зашто нас, мирјане, лишавају ових молитава?/.../ Зар ми нисмо царско свештенство и народ изабрани, каошто каже Апостол?/.../ Зашто свештеници не читају гласно, јавно, све литургијске молитве?/.../ Зашто их скривају под посуду, а не излажу на светлост Божју, као блистави свећњак?“ Свештеник Т. С.Тихомиров је тврдио да је „предстојатељ постао одвојен од народа двоструким зидом: зидом химни и иконостасом“.

Пријатељ Достојевског, и царева Александра II, Александра III и Николаја II, К. П. Победоносцев, већ у пензији (1906. године), активно се укључује у полемику, уочавајући опасност од револуционарне клерикализације лаиката. Свештеник Николај Дроздов је указивао на то да би се служба одужила („нажалост лењиваца“), да је потребно „огромно напрезање гласа да се молитва прочита тако јасно да би их цела црква чула“ и да није лако без књиге пред собом пратити оно што се чита, а не пева.

Збрка је била превелика. Епископ смоленски Петар је био огорчен ставовима „псевдолиберала“, рекавши да „таквим реформаторима ни Свети Јован Златоуст не може да угоди“.

Уважени г. Добићу, молио бих Вас да будете опрезни кад пишете о литургијским реформама код римокатолика, који су се, тобож, одрекли свега што је код њих било „мртво и статично“, а ми га „пригрлили уз себе“. Ствари стоје другачије. Римокатолички теолози и литургичари који су желели да обнове служење мисе, изложене вековним застрањивањима Рима, отишли су у другу крајност и са „прљавом водом избацили и дете“; претворили су римокатоличку мису у протестантску „трпезу љубави“, у меморијални скуп. Часна трпеза изнета је пред народ, свештеник се окренуо лицем народу, из храмова је уклоњено свако „благољепије“, миса је скраћена на 20-30 минута, пост пред примање хостије (римског причешћа) сведен на сат времена неједења пред сам тај чин, латински језик богослужења замењен најсавременијим народним језиком. И? Куда их је одвео њихов, како бисте Ви рекли „динамис“? У катастрофу!

Храмови су се испразнили, нико неће у свештенике, монаштва је све мање, верника на мисама све мање... Зар је случајно што је папа Бенедикт XVI, годину дана после свог ступања на власт, обновио право служења старе, традиционалне, нереформисане мисе својим motu proprio „Summorumpontificum“?

Папа се, још као бискуп и кардинал Јозеф Рацингер, годинама бавио трагичним последицама богослужбене реформе настале после II ватиканског концила. О томе је писао и књиге. Једна од првих ствари које је учинио када је 2006. године сео на престо, била је да позове представнике римских традиционалиста - лефевриста, који су, следећи кардинала Марсела Лефевра, одбили да се „модернизују“ после II концила, и остали верни ранијој римској догматици и богослужбеној пракси. Зашто? Зато што тих традиционалиста има неколико стотина хиљада, и велики број њих су млади, нарочито у Француској, у којој се, упркос „динамису“, крштава мање од 10% деце годишње. Зашто Вам пишем о овоме? Зато што су православни „обновитељи“ Литургије прузимали схеме за своје тезе о ранохришћанском богослужењу од „лево либералних“ римокатоличких литургичара и, наравно, од протестаната.

Типичан је пример проте Александра Шмемана, великог мислиоца и проповедника, који није имао слуха за светоотачка тумачења Литургије (у својим „Дневницима“ много пише о томе), и чија је прва књига „Увод у литургијско богословље“, сва заснована на закључцима западних литургичара, а нарочито на омиљеној протестантској тези да се ранохришћанско богослужење, које је било „есхатолошко“, у епохи цара Константина мења у „мистиријално“, под утицајем небиблијског платонизма. Наравно, прота Шмеман је био и шири и дубљи од своје прве књиге, и многе тезе касније је превазишао, критикујући богослужбену реформу римокатолика... Али, штошта се прокрало из западних истраживања, и код православних литургичара је преузето као доказано.

А није дозвољено. Тако, рецимо, чак и код опрезног и трезвеноумног Јована Фундулиса можемо срести погрешну тврдњу да је свештеник у раној Цркви служио лицем окренут народу (па се у нашој „обновљеној“ Литургији, јереј окреће народу чак и када чита заамвону молитву, која је сажето излагање анафоре и непосредно обраћање Оцу Небеском.)

Папа Бенедикт XVI, у својој веома упутној књизи „Дух Литургије“, јасно каже да је представа о томе да је приликом служења Евхаристије свештеник био окренут народу потпуно погрешна. Он наводи познатог римокатоличког теолога Луја Бујеа, који у својој књизи „Литургија и архитектура“, излаже резултате стручних истраживања: „Мисао о томе да је тобож служење лицем окренутим народу постојало од почетка, и да је таква била Тајна вечера, нема никакво утемељење, осим погрешне представе о томе како је у древности - било то међу хришћанима или не било - изгледала трпеза. Ни на једној гозби ранохришћанске епохе најстарији за столом није био окренут лицем ка осталима. Сви су седели или полулежали са спољње стране стола у виду потковице, а угнута страна је била слободна зато што су с те стране пословале слуге. У ранохришћанској старини нигде се није јављала идеја „окретања народу“ да би се предстојало за трпезом. Заједнички карактер гозбе изражавао се, сасвим супротно, тиме што су сви учесници седели с исте стране стола.“

Зато кардинал Рацингер (сада Бенедикт XVI) упозорава: „У сваком случају, дискусији је неопходно додати још нешто: Евхаристија, коју хришћани служе, није у стварности оношто се назива трпезом. Да, Господ наш је установио нову стварност хришћанског богослужења у оквиру јудејске пасхалне трпезе, али управо ту стварност, а не трпезу као такву, заповедио намје да понављамо. Ускоро је та нова стварност била одвојена од древног контекста, и пронашла је верну и прикладну форму, форму одређену тиме што Евхаристија оприсутњује Крсну Жртву и, према томе, односи се на преображавање храмовних жртвеноприношења у поклоњење Богу у складу с Логосом/.../ На тај начин, синагогална Литургија Речи, хришћански обновљена и продубљена, слила се споменом на Смрт и Васкрсење Христово, и постала је Евхаристија, чиме се верно испуњава заповест: „Ово чините“ (у Мој спомен, нап. В.Д.) Та нова и свеобухватна форма богослужења не може бити изведена из просте трпезе, него мора бити описана у непрекидној вези са Храмом и синагогом, Речју и Св. Тајном, космосом и историјом“. Луј Бује каже да пре XVI века, нико, никад и нигде није обраћао пажњу на то да ли свештеник служи лицем или леђима окренут пастви. Било је битно само да се гледа на Исток.

Папа Бенедикт XVI критикује радикалну клерикализацију римске мисе, насталу после II ватиканског концила: „Свештеник - „предстојатељ“, као га сад радије зову - постаје њено средиште. Све зависи од њега. Њега видимо, њему одговарамо, у његова смо дејства увучени. Оно што се збива заснива се нањеговој креативности“. Због тога је, да лаицима не буде „досадно“, много истих укључено у помоћ жупнику - чак и у дељење хостије (римокатоличког причешћа). Рацингер вели: „То, што се свештеник окренуо народу, претворило је заједницу у самозатворени круг. Она у својим спољашњим пројавама није више окренута напред и увис, него затворена у себе саму. Заједничко окретање Истоку није било служење лицемка зиду; и свештеник није био „окренут леђима народу“: свештеник, просто напросто, није био сматран толико важном фигуром. Како су се сви сабрани у синагоги окретали лицем ка Јерусалиму, тако су на хришћанској Литургији, сви парохијани гледали „на страну Господа““ (Исток, нап. В.Д.)

Пошто су неки критичари упутили критике кардиналу Рацингеру да нема потребе гледати ка Истоку, јер сад и свештеник и верни гледају једни у друге, а свако од нас носи у себи „икону Божју“, писац „Духа Литургије“ одговара да се лик Божји у човеку не може сагледати на тако упрошћен начин, и да се не може фотографисати. Препознати боголикост ближњег могуће је само очима вере, а то значи - Литургијом, али окренутом ка Христу, а не антропоцентричном.

У свом тексту Ви, господине Добићу, тврдите да је захваљујући Ваплоћењу Господњем „сва мистика, мистерија, тајна“ у инкарнацији, у натприродноми надчулном сједињењу двају природа, Божанске и људске, у личности Христа. „Тело је тајна, а његово заклањање иза завесе - магија“, кажете Ви. Уклањањем завесе олтара ништа се не губи, а све постаје „торжественије и богославније“. Заклањање олтара завесом, по Вама, део је магије. Пошто „наша вера у Тајну храмље“ она се „поштапа са магијским поштапалицама“.

Протестанти су често оптуживали римокатолике и православне за „обредоверје“ и „магизам“. Ево шта нам о томе сведочи умни архимандрит Рафаил (Карелин):

>>Обред је изграђени знаковни систем који има информативну и комуникативну функцију. Црквени обреди представљају богопознањски слој (црквеног живота) који следи за Светим Писмом и они имају сличности, али и разлике са свештеном символиком. Обред се од символа разликује по томе што је конкретнији, ужи је по свом обиму од символа, више је подложан историјским факторима и разноврстан је по својим формама, односно више је условљен.

Символ има аналогно значење: он узноси човеков ум од нижег ка вишем, од познатог ка непознатом, од видљивог ка невидљивом. Обред укључује човека у већ познату датост. Али, обично је обред неодвојив од символа; он је заснован на темељу символичких знакова, само што узима одређени аспект разрађеног символа и као да конкретизује символ, прилагођавајући га конкретном задатку.

Црквени обред укључује човека у сферу духовних стварности, у поље вечних Божанских енергија, у свет ванвременских, ванпросторних димензија Царства Божијег (...)

Црквени обреди нису нешто спољашње и механичко у односу на људску душу: то су канали којима се благодат Божија предаје људској души - црквени обреди су основа богослужења на коју људи, који се налазе у храму, могу да се ослоне и да се духовно зближе до поимања јединственог живог мистичког Тела.

Црквени обред има два смера: вертикални и хоризонтални; вертикални као богоопштење, усмереност душе из материјалног света у духовни, и хоризонтални - као сједињење људи који стоје у храму у једној вери, у једном мистичком доживљају, у једном молитвеном току. Рушење обреда је нарушавање духовнога општења, то је срозавање вере на ниво философских апстракција или у тамну област дионисијског мистицизма, хаоса, у област подсвести и инстинкта, у област привида и авети. У овом демонском стању се понавља древно предање о томе како баханткиње убијају Орфеја; избезумљена осећања убијају дух.

Црквени обред је стварност другачијих димензија, он се разликује од речи и због тога не може бити откривен и замењен речју као што зрак живе светлости који носи у себи топлоту и живот не може бити замењен говорном или писаном теоријом о природи светлости. Црквени обред може бити схваћен само у храму, у непосредном доживљају, због тога у литургици објашњење обреда и коментара богослужења заузима релативно мало места: свештенорадње се схватају у оном степену у којем се опитно доживљавају. Обред се схвата онако како се доживљава, односно кроз промену и обновљење саме људске душе. Литургија се не може објаснити. То је тајна, она се може само појаснити. Може се указати на одређене сврсисходне идеје и аналогије, али ће она заувек остати тајна коју људско срце треба да доживи са страхопоштовањем. Због тога црквени обред истовремено скрива и открива; он скрива унутрашњи живот Цркве од туђих, радозналнх и дрских очију - скрива као непрозирним покровом - и истовремено отвара верујућој души завесу и приступ у "Светињу над светињама", али постепено, сразмерно унутрашњој припремљености човековој, да га прејака светлост не би ослелела. /.../

Често секташи богослужење у храму и вршење Свете Тајне називају чаробњаштвом, а црквене ритуале магијским обредима, због тога ћемо се задржати на принципијелној разлици између мистике и магије. Основа хришћанске мистике је љубав према Богу; хришћански обреди и Свете Тајне су средство богоопштења. Основа магије је гордост, жеља да се себи потчини околни свет путем дејства окултних сила. За мистику је Бог највиша вредност, коначни циљ и главни садржај постојања. За магију је највиша вредност пали човек са својим необузданим страстима које жели да реализује свим средствима. Хришћанство од човека захтева уподобљавање Богу. Жеља истинског мистика је да буде послушан Богу; испољавање овог осећања је молитва: "Нека буде воља Твоја!"

Бављење магијом је агресија у односу на свет, жеља да се путем одређених магијских формула и дејстава свет потчини себи. Циљ магије је увек утилитаран и не излази ван граница земаљског живота. Циљ мистике лежи ван граница земаљског постојања, то је укључивање у вечност. Маг користи силе демонског света, али га се истовремено боји.

Појава демона у магу изазива осећање ужаса. Мистик тежи ка сусрету са Христом кроз благодат Духа Светог у свом срцу, и стање богоопштења је за њега најрадоснији и најсветлији догађај који се заувек урезује уњегово сећање. Јављање духова у магијским обредима се дешава у визуелним или аудитивним облицима. Мистик у човеку види образ и подобије Божије; опраштање увреда за њега постаје потреба духа. Магија на човека гледа као на инструмент; појам личности за њу не постоји. Опроштај увреда и сажаљење се у магијским ритуалима сматрају малодушношћу.

Мистик говори: "Желим да умрем да бих живео за Тебе!" Маг говори: "Желим да живим само за себе!" Хришћанска мистика и магија су у супротности не само по свом садржају, већ чак и по својим знаковним системима, али је боље не говорити о магијским обредима. Тертулијан је говорио да су они - пародија на Литургију, црна миса која се служи у паклу сатани, односно мрачна карикатура светиње. У многим враџбинским обредима се користи ритуално изругивање светињи. Онај ко говори о сличности црквених ритуала и магије је или потпуна незналица или опседнут демонима.

Мистика је неодвојива од духовног препорода људске личности. Што је виши човеков морал ишто је он ближи јеванђељским заповестима тим више се шири круг његових духовних познања. Духовна мудрост има извор не у спољашњим знањима, већ у унутрашњем стању за које је речено: „Благо онима који су чиста срца, јер ће Бога видети". Магија од човека не захтева моралност, већ само концентрацију пажње. Магија, по свом гмизавом утилитаризму, небирању средстава и оријентацији на окултне, космичке и психичке силе сред човека, поставља циљ утврђивања свог значаја у овом свету, развија у њему гордост и егоцентризам, који, пак, представљају супстрат свих страсти и психичких комплекса.

Главно средство хришћанске мистике је молитва, благодарност Богу, разговор са Њим у трепетном поштовању, исповедање грехова, молба, прослављање Бога. У магијским обредима нема ни захвалности, ни исповести, ни молбе као мољења за помоћ, ни разговора душе са Богом у страхопоштовању; у магији постоји други облик комуникације: наредба, договор, пристанак, заповест. Маг се обраћа духовном свету тоном императива. Мистик доживљава благодат као обнављање душе, као спокој и вечност. Маг, примајући, у комуникацији са демонским светом, његову црну енергију, доживљава ову енергију као прилив туђе спољашње силе, која у извесној мери подсећа на осећање електрошока. Његово стање је тескоба душе, пометеност срца, суровост, чак, и према најближим људима, супарништво и истовремено тајна жеља смрти. Код мистика је срце откривено за Бога, код мага је срце затворено за све. Бог му је туђ, од равнодушности до мржње; демонима он наређује, као дресер везаним зверима, али увек са тајним страхом да ове везе могу да се прекину и да звер може да га убије. Хришћанска мистика је окретање човека ка Богу као Личности. Јер искључиво личност, а не безлична сила, може да буде предмет љубави. У магији, демонологији лично општење не постоји; магијска бајања су упућена демонском свету, деструктивном свету, а то значи безличном. Демони поседују индивидуалност по ранијој анђеоској хијерархији као ниво сила и могућности, при чему је ова хијерархија окренута као пирамида и онај ко је стајао ка челу пао је испод свих. Али, демони су лишени својстава личности, моралности и самосвести; њихова самосвест се изродила у сазнање материјалног света и зла. Они су условљени својом мржњом према Богу и људима до потпуног губитка слободне воље као избора између добра и зла, дакле, они су безличне индивидуе.

Понекад су бајања упућена оличеним (персонификованим) силама природе и Бог је ту замењен космосом. Карактеристично је да су у езотеризму паганства главну улогу играла хтонска - земаљска и подземна божанства (Пан, Дионисије, Деметра и др.), магија није окренута ка Небу, већ ка земљи и паклу. Маг као хипнотизер посредством бајања призива мрачне силе да изађу из свог мрачног подземља и да му служе. Центар мистичких доживљаја је људско срце. Под дејством благодати оно постаје меко као восак. Магија има за свој инструмент људски разум; у магијским обредима срце као да умире, оно се стеже и постаје тврдо као камен. Хришћанска мистика има своје ритуале, али зању није главна форма, већ садржај, осећање љубави и јединства са Богом. Магија ставља форму изнад садржаја; она тежи ка спољашње тачној форми магијских ритуала, њихов садржај се своди на загонетне знакове и имена, који постају лозинка за паклени свет. У магијским ритуалима се могу разликовати две врсте чаробњаштва:

1) шаманство, када маг вештачки доводи себе до екстазе и његова душа, одвајајући се од тела, силази на неко време у свет пакла;

2) призивање духова из пакла путем бајања и магијских обреда. Хришћанину-мистику неопходан је аскетизам, укључујући аскетизам у свету, живот по заповестима Христовим, учествовање у Светим Тајнама Цркве. За магију се ово не захтева, овде је услов, који је уједно и последица, само један: да човек учини своју душу таоцем пакленог света.

Општење је увек уподобљавање (постајање сличним оним са којим општимо). За уподобљење светлом свету су потребни огроман напор и борба са собом, а мрачни свет који кипти од злобе и страсти је близак стању палог човека, због тога за општење са демоном није потребно ништа осим да му се човек обрати. Често човек на бајање и гатање гледа као на невину игру; у том случају он личи на дете које пали ватру у сопственој кући не знајући и не схватајући шта ће се касније десити. Сваки додир са демонским светом наноси дубоке психичке трауме. Свако обраћање, било којој врсти магије, макар и у виду шале, треба да буде исповеђено као тежак грех. Неки кажу да се уз помоћ магије може чинити добро: да се људи могу излечити од болести, упозорити на опасност и тако даље, али не треба заборавити да лаж добро користи као мамац како би лакше и потпуније завладала својом жртвом. Метафизичко зло не може да чинн истинско добро.

Противници Хришћанства често питају: "А зашто су уопште потребни црквена символика и црквени обреди, зар није боље да се човек једноставно моли Богу?". „Богослужење не треба да буде символично већ реално," говоре они. У овом приговору се, пак, крије противречност. Сама реч је већ условни знак, она није стварност у смислу истоветности са предметом или догађајем који означава, већ условни, знаковни, апстраховани одраз стварности у систему звукова и графије, и због тога шифрирајући садржај у облику речи, ми већ прибегавамо апстрактном систему моделирања стварности, што је једна од главних разлика између човека и других бића која насељавају земљу. Ван речи наша мисао не може да се издигне изнад нивоа земаљске материјалне предметности и да стекне неко познање духовног света, који се налази ван граница нашег опажајног доживљаја. Ми свет не доживљавамо адекватно, већ кроз његове енергије које се у нашој свести трансформишу у моделе реалности. На пример, боје и звуци су трансформације таласа који се преламају кроз органе наших чула и због тога ми под покровом материјалности не видимо свет онакав какав јесте, у самим суштинама предмета, већ само својства, дејства и енергије, које зависе одмогућности механизма нашег доживљаја. У будућем животу свет ћемо видети у другим равнима. Наша представа о свету је такође условна и моделирана.

Познање је откривање невидљивог; вечни живот ће бити вечно познање, откривање вечно новог; у овом откривању претходно ће се односити на следеће као сличност према стварности, а ова стварност ће се показати само као сличност приликом преласка у друго стање на новом ступњу богоопштења. Због тога је немогуће говорити о реалности као адекватности ван символике. Апостол Павле пише да ми овде видимо нејасне одразе, као у мутном огледалу, а тамо ћемо видети својим очима.

Платон и други философи су наше чулно виђење света поредили са сенкама и одразима предмета.

Правећи малу опаску, рећи ћемо да је математика -"душа" осталих наука - сва засновна на условности и апстракцији; све цифре, бројеви и формуле су символички знаци. Свака наука прибегава моделирању и схематизацији. Слова, ноте, астрономске таблице и географске карте – све су то, такође, условни знаци, који шире могућности и границе људског сазнања. Храм је модел васељене и символ Небеске Цркве која испуњава овај символ реалним садржајем. Круг литургијске године који је записан у богослужбеним књигама може се условно упоредити са картом неба, само што је ово духовно небо којим пролазе свој пут људске душе. Ван символа и обреда су немогући заједничка молитва и заједничко богослужење где су потребни поредак и ритам. Зато су они који негирају црквене обреде у име непосредне реалности, у ствари принуђени да стварају своје сопствене обреде, на пример, обред преламања хлеба код баптиста, протестантске зборнике религијских песама и тако даље.

Можемо се уверити да су свака заједница и секта створили своје обреде који временом прелазе у традицију.

Револуција тежи да уништи црквене обреде како би људи заборавили своју прошлост, да би, потом, она на брзину стварала своје нове, вештачке обреде. Такви обреди у већини случајева представљају мртворођенчад и постепено се замењују обнављањем или имитацијом ранијих обреда.

Хипи-покрет као револуција против друштвене етике, тежња ка „слободи одморала" такође почиње од одбацивања правила понашања као световне обредности, а завршава се стварањем сопственог система вредности - антиетике за чију подршку је неопходан и сопствени знаковни систем.

Црквени обред је предањски свештени символ посредством којег

човек има могућност да ступи у општење са оним што је символизовано, да примањегове енергије, да се укључи у свет духовних стварности. Због тога је модернизам непријатељ Православља. Не знајући дубине црквене символике, он тежи да приближи обреде човековом духовном стању, његовим естетским потребама, интелектуалном нивоу доживљаја и тако даље, односно, символ се од средства духовног општења (што захтева унутрашњу припрему и очишћење самог човека) претвара у начин за задовољавање душевних потреба. У суштини овде долази до посветовњачења саме Цркве. Свако измишљање свештених символа (који немају везе са Предањем) личи на стварање неке „нове", „реформисане" цркве, а са православне тачке гледишта то је јерес у области символа и обреда.

(...) Конзервативизам Православља је чување тајне. Обред који човек сам од себе измисли брзо се исцрпљује, он може да буде споља гледано ефектан, али остаје лишен тајанствене дубине, његов ефекат је новина душевних осећања, односно оно што противречи духовном сазрцању и такав принцип модернизације захтева сталну промену обредности, као што мењамо песму која нам је већ досадила или одећу која нам се смучила. Због тога је реформаторство осуђено на стално измишљање новог. Обред се, притом, преноси из области духа у област душе, узима себи несвојствене естетске и забавне функције и не помаже, већ омета молитву или, што није ништа мање опасно, изврће унутрашњи карактер молитве, чини је сентименталном, „усхићеном" и често без трунке трепетног поштовања. Због тога Православље представља не само чистоту догматике, већ такође чистоту богослужења, предањскост свештенорадњи и обреда.

Духовни иматеријални свет имају разлике и сличности као творевина једног Творца, као две слике које је уметник насликао: једну - у боји, а другу тананим потезима туша, где су једва назначени обриси предмета. Када би се односи између духовног и материјалног света састојали само у сличности и степену њиховог савршенства, слика духовног света би носила карактер пуког карактера и представе; ако би се односи између њих састојали само у разликама и негирању, слика духовног света би носила потпуно условни, произвољни и апстрактии карактер као неки условни знак. Али, пошто односи између два света носе карактер сличности и разлика, символ и обред садрже у себи елементе једног и другог, каошто хијероглиф садржи у себи апстраховани наговештај слике, имајући пре карактер асоцијације него сличности.

Посматрајмо храм као свештени символ. Храм је дом у највишем смислу речи - обиталиште душе. Храм је слика духовног еона, мистичког пута душе ка Богу, ка вечности, где догађаји прошлости и будућности прелазе у садашњост; физичко место присуства духовног света, простор који у себи садржи бесконачност, место где је земља сједињена са Небом.

Сваки храм није просторни већ енергетски центар васељене, одакле као радијуси исходе таласи, али његов круг као такав не постоји.

Истовремено храм је шифрирани модел васељене: његова купола је налик на небески свод, зидови на хоризонт, олтар који се издиже изнад опште сале храма на копно на којем живе људи, које се издиже из пучине мора.

То је, такорећи, најнижи аспект символа, а највиши је да је Црква, духовни свет где устремљеност увис означава вечно поступно кретање душе ка Богу. Кружница куполе је вечност, крст у основи храма - љубав као садржај вечног живота. Истовремено храм није статичан већ динамичан символ: он не само да указује на будући преображај света у васељенску Цркву, већ поставља темељ овом преображају. Купола храма, која се сужава до тачке, означава урастање космоса у духовни еон, који ће преобразити свет, одвојити добро од зла, таму од светлости и одухотоворити саму материјалност.

Дакле, символ је кључ за истину, а обред канал благодати, коју је Господ назвао живом водом. Ван символа би људска мисао или остала да виси у празнини, или би се остала затворена у кругу фантазије, односно у области људских представа, које имају у својој основи метафизичку лаж палих духова.<< Ето, господине Добићу: то је разлика између мистике и магије, и то је суштина символике у Православљу. Ништа није произвољно: све је засићено Смислом.

Уоквиру „простонародне“ теологије “литургијског препорода“ каткад се верује у некакво механичко магијско дејство литургијског сабрања: тобож, сабрани смо око Трпезе, причешћујемо се сви и Дух Свети сигурно долази и сигурно нас „есхатологизује“. Кад се већ позивамо на анонимне јереје, ја сам од једног младог свештеника чуо да је питање причешћивања на Светој Литургији „дисциплинарно питање“! Ко се не причести није члан Цркве! Причестиш се и све делује „аутоматски“. Ех, кад би тако било! Али није. Предање Цркве каже да није. Пошто каткад мислимо да смо најбољи, најпаметнији и најлепши хришћани свих времена (уз то, све смо ово сами открили), срце нам понавља оношто је отац Серафим Роуз говорио: ми не само да нисмо на нивоу Светих Григорија Паламе и Симеона Новог Богослова, него ни на нивоу обичних хришћана од пре сто година. Све остало је, што би млади рекли у сленгу, наш „трип“.

Живећи овако како живимо, без правог подвига, а желећи да се стално причешћујемо - не користимо ни Цркви, јер снижавамо саборни духовни ниво, а ни својој души, јер на свадбу Јагњетову идемо без свадбеног руха.

Пресмела је Ваша тврдња да је тајно читање свештеничких молитава на Литургији - „нецрквени начин служења Евхаристије“. Понављам: да ли бисте то смели да кажете Светом Василију Острошком или Светом Николају Жичком? И одакле Ви знате шта је богаћење Предања „нечим што је у складу с бићем Цркве“? И какве то има везе са нашим полуверцима који у цркву долазе четри пута годишње, или ређе? Како мислите да је читање молитава пред Свето Причешће „индивидуалан чин“ (отац Георгије Флоровски је сведочио управо супротно - да су личне молитве пред Причешће баш молитве целе Цркве, говорећи да се правило пред Причешће увек мора читати с највећом духовном пажњом, да би се ушло „у страшни и тајанствени реализам Евхаристије“)?

Откуд Вам став да су свештенички возгласи пуки „скуп формула“, а не најдубља клицања срца које славослови Свету Тројицу? Како тихо читање молитава да буде тихо ако у олтару постоји микрофон (који у раној Цркви није постојао)? Зашто мислите да је високи иконостас некаква препрека између верних и свештеника, а не сведочење Царства Божјег? И тако даље, и томе слично.

То што Ви сматрате да гласно читање свештеничких молитава доноси само „добре плодове“, ствар је за разматрање. Поготово ако праксу уводе појединци, без саборне одлуке Цркве - и то пуноте Православне цркве у васељени. Архимандрит Кипријан (Керн), који се и сам залагао за гласно читање анафоре, у својој „Евхаристији“ каже да то не сме бити самовоља појединца, него саборни глас Цркве Господње.

Несаборност је увек била велико искушење у историји православног хришћанства. Нека је и најбоље, али мора да буде изложено католичанској провери Тела Господњег! Како сам већ показао (и још ћу додати понеки доказ) Ваше поимање Тајне вечере (Христос, као Архијереј, служи за Трпезом лицем окренут „народу“ (апостолима)) противречи закључцима савремених литургиолошких истраживања. Клаус Гамбер, оснивач Литургијског института у Регенсбургу, у својој књизи о реформи мисе одлучно пориче такво виђење Тајне вечере (његову тезу преузео је и разрадио већ поменути кардинал Рацингер у свом „Духу Литургије“):

>>И други ангео дође, и стаде пред жртвеником држећи кадионицу златну, и бијаше му дано много тамјана да принесе са молитвама свих светих на златни жртвеник пред престолом (Отк. 8, 3).

Према Посланици Јеврејима, јерусалимски храм је био Божији храм на земљи, и храм је са својим олтаром (жртвеником) представљао небеско светилиште, светињу у коју је Христос ушао као вечни Првосвештеник (Јев. 9,24).

Небеска и земаљска Литургија спајају се у једно. Цитат из Апокалипсе каже нам да анђео стоји испред златног жртвеника (олтара) на небесима, држећи у рукама златну кадионицу да би, заједно са тамјаном, пред Самога Бога принео и молитве верних (светих) који су на земљи. Посматрано у том контексту, могли бисмо чак да кажемо да ће жртву коју ми Богу приносимо овде на земљи Он прихватити само уколико је „твој свети анђео принесе на твој жртвеник (олтар) на висини", како се молимо у Римском канону (мисе, нап. прир.).

Схватање да олтар који је овде на земљи представља стварни олтар испред престола Божијег на небесима одувек је одређивало његов положај у нашим црквама, као и положај свештеннка који стоји испред њега: анђео са златном кадионицом стоји испред олтара. Сасвим је јасно да се ова идеја заснива и на упутствима која је Бог дао Мојсеју (в. Изл. 30,1-8).

Ова уводна запажања су неопходна да би илустровала у ком су се степену модерна размишљања о олтару променила и колико се разликују од традиционалног гледишта. Ова промена није се догодила изненада; она се постепено развијала и њено порекло досеже до година које су претходиле Другом Ватиканском концилу.

Теодор Клаузер, у свом „Водичу за план дома Божијег сагласно са духом римске Литургије“ (1949.) каже: „Постоје извесни наговештаји да ће у цркви будућности свештеник опет стајати иза жртвеника и да ће мису служити лицем окренут према народу, као што се и сада чини у староримским базиликама. Очигледно је да жеља да се што више нагласи идеја заједничког обеда чини овакав приступ неопходним."

Оно што је Клаузер описао као пожељну промену, сада је постало уобичајена пракса. Многи имају утисак да ова промена једноставно представља оживљавање ранохришћанске праксе. Ми, међутим, можемо да покажемо да ни на Истоку ни на Западу никада није постојало служење versus populum (лица окренутог према народу) него да је, супротно томе, молитва свагда била управљена према Истоку, conversi ad Dominum (окренута ка Господу).

Идеја да свештеник током мисе буде лицем окренут према народу потиче од Мартина Лутера, изњегове књижице „Немачка миса и поредак богослужења" (1526). На почетку главе под називом „Субота ради народа", он пише:

„Нека остану све одежде, жртвеник и свеће док не престаре за употребу или док их не заменимо. Ако пак неко жели да поступи другачије, нека тако и учини. Међутим, за праву мису, међу правим хришћанима, жртвеник не би требало да остане у свом уобичајеном облику, и требало би да свештеник увек буде окренут лицем према народу - као што је, како ми несумњиво сматрамо, Христос учинио током Тајне вечере. Најзад, све ће се то правовремено догодити..."

И то се, уистину, и догодило...

Пишући о положају служитеља код олтара Часне Трпезе и о томе како би он требало да се промени, Мартин Лутер, реформатор, позива се на Христово понашање током Тајне вечере. Чини се да је Лутер замислио призор Тајне вечере у оквирима свог сопственог времена: Исус Који стоји или седи у средишту дугачког стола, са апостолима распоређеним са Његове леве и десне стране.

Да ли бисмо сасвим поуздано могли да кажемо да је управо тако Исус седео за столом?

Оно што можемо да кажемо јесте да вероватно није, једноставно зато што би то противуречило обичајима понашања за столом какве примећујемо у античко доба. У Исусово време и током неколико следећих векова, нису коришћени кружни или полукружни столови. Она страна стола која је била окренута ка посматрачу остајала је празна: била је то она страна са које је служена храна. Људи који су учествовали у обеду седели су или су били наслоњени иза стола, полукружио распоређени, почивајући на софама или на полукружним клупама. Почасно место није се налазило, као што би се могло очекивати, на средини стола, него на његовој десној страни. Друго место по почасти био је супротни крај стола.

Овакав распоред за столом изображаван је на свим најстаријим представама Тајне вечере, све до средњег века: Господ је увек наслоњен или седи на десној страни стола (в. фреску из цркве Сан Аполинаре Нуово у Равени, мозаичку представу која је настала око 500. г. н. е.).

Нови тип иконографске представе појављује се тек у 1З. веку: Исус сада седи иза стола, на средишњем месту, окружен Својим апостолима. То је слика коју је Лутер имао на уму.

Истина је да оваква иконографска представа у великој мери подсећа на служење versus populum, а ипак је утисак који оставља погрешан јер, као што знамо, „народ" којем је Господ наводно окренут лицем није ни био присутан у одаји у којој је одржана Тајна вечера. Узгред речено, сам Лутер никада није инсистирао на служењу при којем би лице било окренуто ка народу: оваква пракса развила се тек касније, па и тада само у парохијама реформисаних протестантских цркава.<<  Према томе, г. Добићу, ваша реконструкција Тајне вечере не одговара стварности.

Што се причешћа тиче, нико није за то да се причешћивање сведе на „ваља се“. Нико није за то да верници не знају шта се дешава на Литургији. Али, знање се не постиже ратом против Типика и револуционисањем Литургије, него катихизацијом. Патријарх Павле јасно каже да вернике са „тајним“ молитвама свештеника треба упознати ВАН Литургије, кроз проповед и поуку! Одштампајмо књиге, дајмо светоотачка тумачења, уведимо веронауку и за одрасле (а не зидајмо храмове у пустим селима, парохијске домове и луксузне дворове од пара народа који нема ни хлеба, ни посла, и у коме сваке године буде 30 хиљада више мртвих него рођених!) Не претварајмо Литургију у илустрацију, проповед, школско „убеђивање“ да треба да се причестимо по сваку цену („дисциплинарно“)! Не правимо се паметнији од Отаца - од Светог Германа Цариградског, преко Симеона Солунског, до Јустина Ћелијског, који су ТИХО читали молитве Свете Анафоре. Јер се те молитве не читају тихо због презира према народу Божјем, него изљубави према Христу. У свом чудесном тумачењу Литургије, Григорије Светогорац цитира једног атонског подвижника који каже:

„И као што прилазиш близу и тихо се обраћаш неком значајном човеку, уколико си пред њим слободан и изузетно близак, то исто чини и свештеник. Имајући такву слободу обраћања пред Христом, благодарећи достојанству свештенства, свештеник Му прилази и говори све своје тајне говорећи тихо, то јест пажљиво, тихим и спокојним гласом. Јер управо тако свештеник изговара молитве, а то указује на две ствари: као прво на преузвишену величанственост Личности са којом разговара и, као друго, на чисту љубав и велику слободу обраћања пред Њим“. Зато се, по Григорију Светогорцу, тихо чита анафора. Љубав према Христу је у питању, а не презир према онима које је Христос крвљу Својом искупио од клетве закона.

Господине Добићу, нека Вас, младог и жељног подвига и евхаристијског живота, Господ чува. Опростите на свакој оштрој речи, али - потрудите се да своје ставове боље утемељите. Нека нам Христос, Прволитург и Јагње непорочно, помогне да опстанемо верни светоотачком литургијском Предању!

Бела субота 2008.

 С поштовањем,

Владимир Димитријевић

бивши вероучитељ из Чачка

Извор: Владимир Димитријевић, Писма о литургијској обнови, ЛИО, Горњи Милановац, 2008., стр. 95 – 121.

Приређивач: „Борба за веру“