ПАЖЊА!

Поштовани посетиоци,

Иако је пред вама подужи текст, препоручујемо вам да га читате. Јер, у њему је дата права истина о ономе што се данас збива са Косовом и Метохијом и тамошњим светињама. Немојте се преварити, јер је превара близу: оно што врх Београдске патријаршије ради, далеко је од праве одбране Србије и српских светиња на светој земљи.  

 ШТА НАМ ПОРУЧУЈЕ ВЛАДИМИР ВУКОВИЋ

Озбиљни и одговорни Србин из Црне Горе, коју, авај, политички воде антисрпски хистеричари, Владимир Вуковић, на свом сајту „Принцип“ недавно је објавио текст „Скок полукуване жабе“, о томе како врх СПЦ одавно одступа од Резолуције 1244 СБ УН, у којој јасно пише да су Косово и Метохија неотуђиви део Србије, и лукаво, али постепено, прелази на антсрпски Ахтисаријев план, који подразумева предају Космета и „нарочиту заштиту“ за манастире СПЦ на Косову (познати духовни оцеубица и западни идолопоклоник, владика Теодосије, са својим полухрватским „православним“ сарадником, Савом Јањићем, одавно иде тим путем). Ево шта каже Вуковић:

 >>Већ годинама, још од Тадићевих жућкастих времена, српски народ медијски кувају и лажу као неку неразумну и преплашену жабу. Прво су жабу избацили из сигурног заклона резолуције 1244 и убацили у лонац хладне воде Бриселских договора са ђаволом, коме су на брзину ставили насмијану гламурну маску Европске уније. Онда су жабу лагано и непримјетно почели кувати. Да се жаба на вријеме не сјети да искочи из лонца. Заједно са жабом, српски властодржци, стари и нови, као и сви продани медији, кувају и српску патриотску савјест и одговорност за своју државу. Посебно за окупирано Косово и Метохију. Тај процес траје и данас и видјећемо гдје ће завршити.

И поред неоспорно радосне, охрабрујуће и олакшавајуће вијести да терористичка и тзв. „Република Косово“ ипак није примљена у УНЕСКО, оно што се ових дана догађало око покушаја пријема самозваног „Косова“ у ту међународну организацију, посматрано са више аспеката, више него да забрињава. /…/ Од момента доношења резолуције 1244, која је од 1999. године једини свеопшти међународно обавезујући правни докуменат за решавање Косметске кризе, наша СПЦ се редовно позивала управо на тај документ. С правом. Он нам је гарантовао и гарантује и данас, правну и законску међународно признату и документовану борбу за Космет у саставу државе Србије. Тај документ би требао бити алфа и омега свих наших разговора са било ким у свијету. Било да то чини државна власт или врх наше Цркве. Зашто то није случај у СПЦ и данас? Одговор знају само њени највиши великодостојници.

На недавној расправи око гласања по питању уласка тзв. „Косова“ у УНЕСКО, резолуцију 1244 је на жалост помињао само руски шеф дипломатије Сергеј Лавров./…/ Оно што озбиљније људе ипак посебно забрињава и веома чуди је истовјетност ставова врха СПЦ који се, вјеровали или не, непосредно прије гласања у Паризу такође залагао, а и сада после гласања, најдиректније залаже, не за забрану, већ за одлагање пријема тзв. „Косова“ у УНЕСКО. Подаништво врха СПЦ у односу на дизниленд марионетску дипломатију врха србијанске државне власти попримило је дакле карикатурални ниво. Прво је старјешина манастира Високи Дечани архимандрит Сава Јањић без имало увијања изјавио: „Ми као Црква вјерујемо да би чланство Косова у УНЕСКО требало да буде одложено док Београд и Приштина, у оквиру дијалога у Бриселу који се одвија под покровитељством ЕУ, јасно не дефинишу механизме институционалне заштите наших светиња на Косову и Метохији“ – сиц ?! Прије свега, од када је то званичан став СПЦ да пријем тзв. „Косова“ у УНЕСКО само треба да буде одложен а не и априори спријечен и одбијен?/.../ Који је то Свети Архијерејски Сабор СПЦ тако нешто одлучио? Ниједан! Откуда онда право врху СПЦ да о тако важном питању доноси одлуке без сагласности Сабора СПЦ и скоро иза кулиса и полутајно?

Наравно, када архимандрит таквог угледног манастира као што су Високи Дечани, тако јасно и гласно говори у име цијеле СПЦ, одлука врха СПЦ је сигурно већ донијета. Ако и није била позната црквеној јавности сад смо је јасно дознали.” Вуковић помиње и „други дио Јањићеве изјаве гдје он између осталог каже: „Бриселски дијалог између Београда и Приштине као суштински важан процес чији је циљ да промовише повјерење и ријеши сва практична питања са којима се суочавају наше заједнице. Коначно, и Београд и Приштина гледају према европској будућности региона и ми као Црква чврсто вјерујемо да наше српско православно наслеђе на Косову и Метохији не би смјело да буде камен спотицања и предмет политичке конфронтације, већ прије свега мост између заједница и народа добре воље који гледају у правцу своје заједничке будућности у Европи!“ Значи опет Брисел, опет ЕУ и опет дијалог са најљућим непријатељима. Опет без Русије. Опет избјегавање резолуције 1244. Опет добровољно скакање змији у уста. Опет добровољни бијег из руске заштите у загрљај звијери са запада. Али овога пута са благословом Цркве!!!

Да прва цитирана реченица архимандрита Саве Јањића није била ни мало случајна, и да је она став и врха СПЦ, показује нам и његова поновљена мисао по питању пријема тзв. „Косова“ у УНЕСКО, кад он каже: „Са овом поруком изражавам искрену наду, у име наше Цркве, да ће УНЕСКО одложити пријем Косова у ову организацију и охрабрити дијалог и заштити културну баштину.“ Дакле опет, само позив у име СПЦ, на одлагање пријема тзв. „Косова“ у УНЕСКО, али не и позив за експлицитно одбијање пријема тзв. „Косова“ у УНЕСКО, и сада и у будућности.

Овакав предлог личи на скок полукуване жабе из већ врућег лонца у коме се нашла. Али не на скок у заклон резолуције 1244 и заштиту братске Русије, већ самоубилачки скок у разјапљене чељусти најгорих српских душмана из Брисела. У чему је онда „генијалност“ оваквог срамног става врха СПЦ? У куповини времена? У одлагању добровољног одласка у змијине чељусти? У преовладалом дефетизму код наших архијереја? Или у нечем трећем? Црквени врх би о томе требао и морао јавно проговорити“.

Вуковић нас опомиње: “У саопштењу Светог Синода СПЦ се каже: „Српска Православна Црква поздравља одлуку УНЕСКА којом је одбијен предлог за пријем тзв. Косова у ову организацију. Србија и Српска Православна Црква су сво вријеме тражили одлагање ове расправе/…/ како би се избјегла непотребна политичка конфронтација, али пошто захтјев Србије није усвојен, приступило се гласању које је показало да у УНЕСКО-у ипак не постоји спремност да се доносе исхитрене политичке одлуке које угрожавају безбједност културне баштине и дијалог који Београд већ води са Приштином.“

Очигледно је да се питање духовне и културне баштине не може решавати политизацијом посебно у ситуацији гдје је након рата на Косову и Метохији уништено толико много хришћанских православних светиња и гробаља. Повјерење се мора градити дјелима, а не ријечима, а понајмање негирањем веома тешке ситуације у којој већ годинама после рата живи наш вјерни народ и наше светиње на Косову и Метохији.

Зато и овом приликом Српска Православна Црква позива на дијалог и изградњу повјерења (са ким СПЦ може ту уопште имати дијалог повјерења) као једини пут за решавање свих проблема и захваљује свим оним земљама које су дале подршку путу дијалога и разумевања.“

А ЧЕГА СЕ СЕЋА „БОРБА ЗА ВЕРУ“?

Врх СПЦ је, на нашу несрећу, одавно кренуо путем прикривене издаје Резолуције 1244. Због тога смо дужни да и господина Вуковића, чију храброст врло поштујемо, али и наше читаоце, подсетимо на чињенице.

Када су Америка и њени ЕУ сателити прогласили „независност Косова“, била је 2008. година. На челу Епархије рашко – призренске био је епископ Артемије, који није признао ту независност, и који је спречио своје свештенство и монаштво да контактирају са незаконитим ЕУЛЕКСОм уместо са КФОРОМ, са каквим - таквим мандатом УН.

Уочи Божића 2008, по православном календару (6. јануара 2009), владика Артемије је, у вези са намерама америчко – шиптарске коалиције да отму Србима светиње, рекао следеће: „Међународне мисије на КиМ намеравају да споведу Ахтисаријев план и у области заштите културне баштине, која је и предмет договора Београда и УН у оквиру шест тачака. Да ли сте обавештени о томе?

- Званично ме нико није обавестио, знам само оно што објављују медији. Стално се говори о тих шест тачака, међу којима је и питање културне баштине. Међутим, јавност у Србији није могла директно да се упозна са садржајем тих тачака, тако да не знам шта је договорено ни питању културне баштине. Уместо тога, из медија сам недавно сазнао да Министарство за културу тзв. Владе Косова, уз помоћ Британске амбасаде предузима активности за израду електронске базе података културне баштине на КиМ, како би се показало како је она јединствена и недељива. То није ништа друго, него нови насртај на културну баштину српског народа, покушај да се одузме од власника - српске државе и Цркве, како би била проглашена за косоварску културну баштину. Чини ми се да тако нешто не стоји ни у Ахтисаријевом плану, ни у договору о шест тачака, мада министар тзв. косовске владе Валтон Бећири тврди да ће у изради те базе података учествовати чак и неки Срби.»

Да се подсетимо чињеница, које је  2010. „на Фонду стратешке културе“ изложио руски аналитичар Георгије Енгељгарт.

РУСКИ АНАЛИТИЧАР О СИТУАЦИЈИ НА КОСОВУ

>>Синод Српске православне цркве (СПЦ) је 13. фебруара 2010 епископу Рашко-Призренском и Косово-Метохијском Артемију (Радосављевићу) ускратио управљање епархијом. За епархијалног администратора постављен је Атанасије (Јевтић), бивши епископ Захумско-Херцеговачки. Ово прво за време новог српског Патријарха Иринеја (Гавриловића) озбиљно кадровско решење не може проћи без дугорочних унутарцрквених и политичких последица.

Епископ Артемије један је од најпознатијих архијереја СПЦ. Он је руководио Рашко-Призренском епархијом СПЦ од 1991. године, заменивши на тој дужности недавно преминулог српског Патријарха Павла. Њему је припало тешко бреме – ескалација косовске кризе 1990-их, војна кампања НАТО и окупација покрајине 1999. године, постепено претварање Косова и Метохије у албанску државу у 2000-им. Током свих тих година владика Артемије био је једна од кључних фигура српске заједнице Косова, неуморно бранећи интересе своје пастве на локалном и међународном нивоу.

Он се залагао против косовске политике владе С. Милошевића, у више наврата састајао се са албанским лидерима и представницима Запада. То је одиграло своју улогу после окупације Косова од стране војске НАТО у лето 1999. године.

Српски чиновници напустили су покрајину заједно са одлазећом армијом, али православно свештенство на челу са епископом Артемијем остало је на Косову. Као и у време турске владавине Црква се нашла у улози јединог заштитника косовских Срба. Мисија ОУН и команда КФОР признавали су владици Артемију статус истакнутог представника српске заједнице, што му је омогућило да се стално бори како за локалне интересе своје пастве (помоћ у осигурању обезбеђења од стране мировних снага, организација допремања и прерасподеле хуманитарне помоћи, посета изолованим српским енклавама, стварање система народних кухиња у енклавама, редово прикупљање и допремање помоћи из Србије и српске дијаспоре , скретање пажње на случајеве прогона од стране албанаца) и за политичке интересе – на међународној арени епископ се активно залагао против одвајања Косова од Србије.

У јеку дискусија око Ахтисаријевог плана 2006. године епископ је средствима епархије предузео широку међународну пиар-кампању у заштиту целовитости Србије. У том циљу је ангажована америчка лобистичка фирма, а сам архијереј је интензивно наступао на разним трибинама – од Конгреса САД и европских структура у Бриселу, до Јужноафричке Републике, захтевајући да се интереси Срба узму у обзир. Исто тако је активно владика Артемије деловао и у Србији, залажући се код Београда за реалну, а не декларативну заштиту интереса својих сународника на Косову.

 Делатност епископа у 2006. години у значајној је мери пореметила реализацију Ахтисаријевог плана тако што је спречeна пасивнa позиција српског руководства. Касније је званични Београд следио пример одважног архијереја и развио међународну агитацију у циљу подршке својих права на Косову.

До краја 2008. године епископ Артемије је постао озбиљна сметња међународним структурама, које су прекрајале Балкан.

Укључени у косовски процес западни дипломате и политичари стално су изражавали незадовољство због „радикализма” епископа, који нипошто није желео да јавно одобри њихово деловање у покрајини. Остале лидере косовских Срба увек је било могуће оптужити за нелегитимитет, али права Српске цркве била су званично призната и од стране ОУН, и других међународних структура. Незадовољство Запада постепено се почело допуњавати и иритираношћу актуелних власти Београда.

Владика Артемије је присно сарађивао са пређашњом владом В. Коштунице, отворено га подржавши на изборима 2008. године и редовно је оптуживао администрацију председника Б.Тадића за неактивност на косовском правцу.

Епископ је указивао, да је дужност државе да примени сва средства, укључујући и силу у циљу заштите целовитости земље и безбедности суграђана. Шеф епархије је редовно јавно осуђивао сваки уступак Београда структурама међународног присуства на Косову. И ускоро су нове власти почеле да узвраћају Артемију „узајамношћу”. Приликом путовања на Косово председник Б.Тадић га је демонстра-тивно игнорисао, посећивао је манастире покрајине без обавештавања о томе руководећег архијереја. Такође, епископ са своје стране, није пропуштао прилику да отворено прекори шефа државе за кршење правила пристојности.   

Средином 2009. године у београдске медије процуриле су вести о томе, како се прекомерно троше (месечни расходи владике достизали су 1500 евра) средства које држава издваја за подршку косовској епархији, као и о злоупотребама.

Уље на ватру додала је посета потпредседника САД Џ.Бајдена Београду у мају 2009. године. Власти Србије су тој посети придавале огроман значај, а јогунасти епископ јавно није благословио посету Бајдена чувеном манастиру Дечани. А владика то није учинио зато, што је Бајден био један од главних заговорника бомбардовања 1999. године и што припада активним покровитељима косовске политике САД. Влада је морала да хитно прибегне помоћи Синода СПЦ, који је „у име хришћанске љубави и гостопримства” укинуо одлуку владике Артемија и позвао Бајдена да посети православну светињу.

Епископ Артемије је 4. фебруара 2010. године био међу организаторима Сабора косовских Срба у Митровици, који је сазван у вези са претњама Приштине да ће извршити „реинтеграцију севера”. У резолуцији Сабора је истакнуто, „да је данас Косово кудикамо даље од Србије, него пре доласка актуелних власти…Косово и Метохија се постепено, али доследно, приноси као жртва евроатлантским интеграцијама. За власти Београда настао је последњи тренутак да промене политику и заиста заштите Косово”. 

Међу члановима Синода СПЦ такође је расло незадовољство косовским епископом, који је ометао одржавање непомућених односа са међународним структурама. После албанског погрома 17. марта 2004. године епископ Артемије је поднео тужбу Међународном суду против западних држава, чија је војска допустила талас насиља и разарања. На Западу је то изазвало љутњу и Синод је затражио од епископа да опозове тужбу.

Истовремено, он је упорно одбијао да потпише Меморандум о обнављању порушених храмова са Саветом Европе и са прелазним косовским властима. Епископ је стално изјављивао о недопустивости да се „рушитељима поверава обнављање светиња”, тојест, да се не допусти ангажовање албанских компанија на обнови светиња. Епископ је захтевао да се обави професионална рестаурација, уз ангажовање српских и иностраних стручњака. Међутим, 2005. године Меморандум је потписао Патријарх Павле, али су радови на обнови најчешће обављани нестручно и непажљиво, због чега и сам пројекат није донео очекивано смањење напетости у покрајини.

Ситуација се поновила када је владика Артемије одбио да прими обновљене објекте и објавио критички извештај о ниском квалитету радова. Покушаји да се од њега добије пристанак нису успели, па је у име СПЦ документ о пријему низа објеката потписао епископ Нишки Иринеј (Гавриловић) који је у јануару 2010. године постао нови српски Патријарх.       

Многе су иритирали и богословски погледи епископа. Ученик истакнутог српског богослова, преподобног Јустина (Поповића), владика Артемије наставља његову традицију старог светоотачког православља. Он се доследно залаже против екуменизма, осуђује модернистичке струје у савременом српском епископату и увођење богослужбених измена. Монаштво Рашко – Призренске епархије по-стало је један од бастиона светоотачке вере у СПЦ. Артемијеви погледи неизбежно су се сукобљавали са погледима епископа – модерниста, присталица ширења контаката са инославним, у првом реду са Ватиканом.          

Током последњих година иритираност Синода преточила се у плански притисак на непокорног владику. 2004. године намесник манастира Дечани Теодосије (Шабалић) је произведен у чин епископа и назначен викарним архијерејем Рашко-Призренске епархије. Постепено се владика Теодосије, који је спроводио политику сарадње са међународним структурама и властима Приштине, претворио у основног сауговарача Синода СПЦ на Косову. Сталним нападима подвргавано је и окружење Артемија, а њега самог су оптужили за неподчињавање одлукама Синода и за финансијске прекршаје.          

Синод СПЦ је 5. фебруара у епархију упутио комисију на челу са Амфилохијем (Радовићем) и епископом Григоријем (Дурићем) ради провере вођења „финансијско-материјалних послова”.

Резултат делатности комисије је оптужба против руководства епархије за финансијско-имовинске прекршаје, поред осталог, у делатности грађевинске фирме коју је основала епархија, у систему благотворних кухиња и продаји дела црквеног земљишта Албанцима. Овај последњи пункт има за циљ да подрије репутацију борца за Косово, иако су средства од уговора утрошена за плаћање лобистичке кампање у иностранству против отцепљења Косова. Епископу Артемију се ставља на терет и одбијање да отпусти свог најближег сарадника, епархијалног секретара игумана Симеона (Виловског) и то што га је произвео у чин архимандрита без сагласности Синода. 

Према саопштењу српске штампе, још у јануару су неки западни дипломате у Београду изражавали наду у могуће „персоналне промене” у косовској епархији.

Подршку владики Артемију пружили су 12. фебруара и учесници Српског националног већа Косова и Метохије и Српског националног већа Северног Косова „за целокупни његов рад у последњих десет година на очувању Срба и српске државе на Косову”, оптуживши „део међународне заједнице и део званичног Београда за трагање за послушним кадровима у епархији ради рушења и последњег стуба српске заједнице у покрајини”.

13. фебруара је Синод СПЦ на основу извештаја комисије одредио званичну истрагу о ситуацији у Рашко-Призренској епархији и за време трајања исте суспендовао епископа Артемија са места руководиоца епархије. Руковођење је поверено администратору, за кога је постављен пензионисани епископ Атанасије (Јевтић). На првој конференцији за штампу о резултатима заседања епископ Бачки Иринеј (Буловић) је говорио у веома опрезном тону, пребацивши сву одговорност за прекршаје на окружење владике Артемија.

Наименованог за администратора епископа Атанасија (Јевтића), заједно са митрополитом Амфилохијем (Радовићем) и епископом Артемијем су 1990-их година називали „Три А” Српске цркве. Ученици преподобног Јустина (Поповића) тада су заједнички иступали против режима Милошевића и залагали за препород Православља и националних традиција. Међутим, током последњих година позиције и погледи владика Амфилохија и Атанасија су претрпели еволуцију, што је заоштрило и њихове личне односе са пређашњим саборцем. Први кораци епархијалног администратора појачали су напетост унутар СПЦ. Епископ Атанасије је заузео епархијални центар у манастиру Грачаница и покушао да спречи улазак у манастир присталица Владике Артемија. Емитовани широм света кадрови туче монаха покрај манастира нанели су несумњиву штету лику Српске цркве. Ново руководство је подвргнуло жестокој критици деловање претходника и затворило епархијални сајт. Борба се пренела на Интернет, јер се многи српски монаси и верници нису помирили са прогоном владике Артемија.

Лидери Српског националног већа Косова и Метохије добили су право да посете епископа како би му изразили своју подршку. После сусрета они су изјавили, да се сада епископ Артемије фактички налази у кућном притвору у својим келијама у Грачаници.

 Српске медије запљуснуо је талас иступа против епископа Артемија и његовог окружења. 17. фебруара ухапшен је Предраг Суботички, шеф епархијалне грађевинске фирме „Раде Неимар”, који је оптужен за присвајање 300 хиљада евра.

Сумњив је и сам „привредни” карактер оптужбе. Познато је да се пословање многих епархија СПЦ одвија у „сивој зони” економике, подаље од стриктне пореске евиденције и плаћања преко рачуна. Искључиви положај Рашко-Призренске епархије, која се налазила под спољном окупацијом и у условима вишегодишње анархије, под-разумевао је коришћење одговарајућих механизама и метода, а изненадно „прозрење” ревизора у таквој ситуацији изгледа веома неискрено. Исто је тако очигледно да је којим случајем владика Артемије био грамзивац, ништа му не би сметало да узме кудикамо већа средства ако би прибегао сарадњи са идеолозима отцепљења Косова.

Прогони храброг архијереја Српске православне цркве већ су изнедрили озбиљне проблеме.           

Гестови новог патријарха у страну Ватикана, одобрење које је дао за „гоњење владике-исповедника” постепено трансформише још недовољно кохерентно „зилотско” крило Српске православне цркве у консолидовано удружење које је способно да пружи озбиљан отпор садашњем курсу синодалних власти.

До сада незабележена кампања за оцрњивање владике Артемија и његових помоћника, подржана од стране водећих (прозападних) српских медија, минира репутацију Цркве у српском друштву. Тежак ударац нанесен је косовским Србима који су показали, шта чека одлучне борце против отцепљења покрајине.

Избављење од непоколебљивог епископа може постати за Бориса Тадића пирова победа, јер се сада ни једно погоршање положаја Срба не може приписати „неразумном владики”. Без „црквеног радикала” званични Београд ће бити још неотпорнији на притиске Запада.

Одстрањење и дискредитација епископа Артемија за власти Приштине је драгоцен дар за другу годишњицу „независности” покрајине. Омразнути Албанцима непријатељ уклоњен је рукама самих Срба, а штаб отпора, каквим је раније била епархија, утонуо је у раздор. Све то треба да помогне косовским Албанцима у оствари-вању њихових планова о „реинтеграцији” Северног Косова.<<

ОВО ЈЕ, ПОШТОВАНИ ПОСЕТИОЦИ, ПИСАО РУСКИ ГЕОПОЛИТИЧКИ АНАЛИТИЧАР…

СЕТИМО СЕ КОСАРЕ ГАВРИЛОВИЋ!

А 2009. године, српска интелектуалка, ћерка познатог српског политичара и патриоте Милана Гавриловића, на предавању у руској цркви у Вашингтону најавила је шта ће се десити, и ко и зашто ће направити хаос у епархији рашко – призренској:

>>...Сваки владика има своје разлоге. Неки су похлепни. Неки су неутаживо амбициозни. Има их који се плаше. Страх је изузетно убедљив разлог. Лично знам за двојицу владика које је Стејт Департмент натерао да се потчине уценивши их оптужбом за ратне злочине, тврдећи да америчка влада има необориве доказе за то и да се у било ком тренутку могу наћи у Хагу и бити оптужени као ратни злочинци. Али америчка влада сматрала је кориснијим за Америку, или је то Стејт Департмент сматрао, да они задрже своје положаје и сарађују са Америком. Они су се уплашили и реаговали као кукавице. Остали су на својим положајима и почели да испуњавају налоге Америке.

Негде пред крај рата у Босни, или одмах потом, не сећам се више тачно године, радила сам као преводилац за једног од њих. Била сам с њим у америчком Конгресу када је оптужен за етничко чишћење. Био је то Владика Атанасије кога сам добро познавала, поштовала и изузетно волела. Знала сам да није крив за оно за шта га оптужују. Знала сам то не зато што сам га познавала и волела, већ због тога што сам му гледала лице и чула глас којим је одговарао, а пре свега због тога што оптужбе нису имале никаквог смисла. Нико нормалан није могао сматрати његова дела – која, узгред, никада није порицао – ичим другим до чиновима храбрости и хуманости. Ниједан суд у свету не би му никада судио – осим, наравно, суда у Хагу. Не знам да ли га Хаг оптужује и за неке друге злочине. Нити знам какве оптужбе би могле бити подигнуте против Митрополита Амфилохија. Не знам ни да ли Стејт Департмент стварно има необориве доказе за наводне злочине ова два јерарха. Не знам и то није важно. Оно што јесте је да су они криви за нешто друго: уплашили су се, и понели се као кукавице.

Плашити се није грех. Свети апостол Петар се уплашио и подао страху, али га то није спречило да чује кукурикање петла. Покајао се и заплакао. Али, Амфилохије и Атанасије нису се само понели као кукавице – они су то и постали. А када су постали кукавице, њих двојица од тројице најстаменијих и највећих бранилаца Православља, православне истине и српског православног народа, постали су и главни заговорници Западне Европе, Америке, њихових вредности, њихових потреба и њихових планова за Нови светски поредак. И, још горе, не само што су сагрешили, већ су сачинили и потпуно нов концепт Цркве, њених догми, целе наше вере, не би ли свој грех оправдали.

И тако се нова јерес појавила у Србији. Истини за вољу, она није била нова. Најпре се пре десетак година појавила у Грчкој, можда и нешто раније. Могло би се рећи да су га у Србији прве приметиле наше старамајке са села. Оне можда не умеју да читају и пишу, али знају литургију наизуст. А литургија је одједном почела да се мења. Најпре су се јавиле једва приметне промене у редоследу службе, па је дошло изостављање, или се то драгим старицама само чинило? Али када је при Великом уласку хору забрањено да са амвона пева Иже херувими, нису само сеоске старице приметиле да нешто није у реду. И када се испоставило да исповест више није нужна, свима је постало јасно да ствари стоје прилично лоше. Тада су у Цркви почели озбиљни разговори које је Црква покушала да прикрије. Али, није успела. Људи су знали. Не све, наравно, не сваки детаљ, али неке врло важне, врло тужне и застрашујуће чињенице доспеле су до њих. Сазнали смо на пример да један од владика који није делио његово мишљење, рекао Владици Атанасију: “То што чиниш је против канона”, нашта је Атанасије одговорио: “У новој стварности, каноне само мачку о реп”.

То су речи човека који је до недавно био један од великих српских каноничара, поштован не само као стручњак за канонско право, већ још више као један од његових оданих бранитеља.

И шта је то, могли бисмо упитати, “нова стварност”? Или, како се углавном назива “нова стварност у настајању” или чак “нове стварности”, у множини? Зар није отужно и помислити на све те нове стварности? Које су све то ‘‘стварности’‘ и колико их је? И докле ће се развијати? И у шта?

Не осећате ли како тле испод ваших ногу подрхтава? Зар вам од тога не припада мука? То није измишљотина каквог “лудог научника”. То су речи српског владике, јерарха Српске православне цркве у којој хвалимо и славимо Господа који нас је утврдио на стени свога учења. Више не можемо чврсто стајати ни на стени.

Стога је прошле године одлучено да се питање нове јереси стави на дневни ред седнице Архијерејског сабора. О јереси се, наравно, никад није званично говорило као јереси. Називана је “променама” или, ређе, “реформама”.

Прошле године људи, или тачније онај једва приметни сегмент друштва који се занима таквим питањима, чекао је са великим интересовањем, чак узбуђењем, на седницу Архијерејског сабора и почетак расправе о јереси. Нисмо били ни узнемирени ни уплашени. Већ смо се радовали победи јер смо знали да ће Владика Атанасије говорити у прилог реформи а да ће каноне бранити један од три велика ‘‘А’‘ – како су седамдесетих година прошлог века називали Амфилохија, Атанасија и Артемија. Наша страна уопште није сумњала да ће Владика Артемије победити.

Друга страна се, међутим, вероватно сложила са нашом проценом исхода па је на самом почетку седнице питање јереси скинуто са дневног реда. Исто се поновило и ове године. Питање “промена” стављено је на дневни ред, а потом је, на велику жалост, скинуто. Кажем “на велику жалост”, зато што расправа о променама мора водити и расправити о самој јереси, отворена расправа о том питању будући од суштинске важности за нашу духовну добробит. Нама је апсолутно неопходно да најпре признамо постојање јереси а да затим утврдимо њену суштину у свим појединостима.

Пре годину дана, мало пре сазивања Архијерејског сабора, у једном од својих разговора са монасима Владика Артемије поставио је следеће питање: “Шта мислите, браћо, које је најважније питање с којим се данас суочавамо?” Једногласни одговор био је, наравно, “Косово и Метохија”. “Не”, одговорио је Владика. “Не Косово и Метохија. Косово и Метохија су, уосталом, само комад земље. Најважније питање пред нама је како да заштитимо и спасемо своју веру од јереси.”

Ја овде нећу детаљно анализовати елементе јереси. Само ћу рећи оно што су ми они који та питања познају боље од мене представили као њену срж – њену главну догму. Укратко, греха више нема. Тако сада знамо зашто се нико у Србији ничега не боји и не стиди. Нема греха зато што је Христос својим страдањем на крсту “смрћу згазио смрт” и ослободио нас заувек не само од првобитног греха већ и од греха уопште. Другим речима, у “новој стварности” сви греси су унапред опроштени. То значи да више нема потребе за покајањем. Због чега би се кајали ако нема греха? То значи да исповест више није нужна. Можемо се причешћивати, вероватно стога што се то сматра само симболичним гестом.

“Косово је само комадић земље”. Тешко је поверовати да је те речи изговорио најстраственији, најнеуморнији, најнеустрашивији бранитељ Косова и Метохије. Ми који смо у њему видели другог светог ратника Артемија нисмо могли да поверујемо да је он доиста изговорио те речи. Али он их је изговорио, и рекао и више од тога. Ако изгубимо нашу веру, изгубићемо и Косово. Ако сачувамо нашу веру, Бог ће сачувати наше Косово, ако то буде Његова воља. Оним што је рекао Владика Артемије дао је Синоду додатни изговор да га уклони.

Синод већ дуже времена покушава то да учини. Владика је у више наврата оптуживан за финансијске малверзације без икаквих стварних доказа. У јесен 2004. покушали су да га прогласе лудим. Чак су и мене покушали да убеде да је оболео од озбиљне душевне болести. Тада јеромонах а данас Владика Аустралије и Новог Зеланда, Иринеј Добријевић, и Викарни Епископ Теодосије липљански, звали су ме телефоном и тражили да се сретнемо како би ми подробно објаснили душевно стање Владике Артемија. До тог сусрета никада није дошло. Мене нису убедили, а не верујем да су били успешнији ни код других.

Какав облик је узело лудило Владике Артемија? Један од симптома је по њима било његово чврсто одбијање да допусти да исти они Албанци који су 17. марта 2004. уништили и тешко оштетили цркве и друге црквене објекте на Косову, укључујући и Владичански двор у Призрену, обнављају уништено. Могло би се рећи да је његово одбијање, с обзиром на околности, било изразито разумно. Међутим Савет Европе, који је желео да учествује у финансирању пројекта обнове, инсистирао је да тај посао буде поверен албанским извођачима. Пошто је Владика то одбио, Савет Европе се обратио Синоду, и Синод је наложио Владици да потпише Меморандум о обнови цркава и других објеката. Владика Артемије га је потписао, али је одмах повукао потпис. Током наредне четири године он је јавно и жестоко нападао пројекат. У почетку је то било питање принципа: Владика је само сматрао да је неприродно да уништитељи буду обновитељи оног што су уништили. Касније се појавио још један разлог, чисто технички. Оно што су албански извођачи ‘‘обновили’‘ почело је да се распада после циглих годину дана. Но без обзира на то, Синод кога је сада предводио Владика Амфилохије, у међувремену већ најпослушнији сарадник Савета Европе и Америке, потписао је Меморандум о прихватању “обновљаних” објеката без одобрења Владике Артемија. Према црквеним канонима, међутим, Митрополит нема никаквог права да се меша у послове неке епархије.

Пре неколико месеци, априла или маја 2009, Синод је поставио ултиматум Владици Артемију: до 1. јула он ће или прихватити обновљене цркве и друге епархијске објекте, или бити изведен пред црквени суд због непослушности према Синоду, и других активности које могу водити расколу у Цркви.

У штампи су се појавили бројни чланци о овом најновијем сукобу између Митрополита Амфилохија и Владике Артемија. Међу њима је било текстова који су писали стручњаци за канонско право, како клерици тако и лаици, који су били било на нашој страни било на страни Синода, али који су сви били сагласни да Синод нема на шта канонски да се позове и да ће црквени суд ослободити Владику свих оптужби. Сви су били убеђени да ће Владика Артемије одбацити ултиматум.

Нико, међутим, није јавности саопштио једну кључну чињеницу. Нико није поменуо да је црквени суд, оног часа када се пред њиме подигне оптужба, каноном обавезан да ослободи владику свих његових дужности и на његово место постави управитеља. Суђење може потрајати годину или две. Можда чак седам или девет година. Но ма колико суђење трајало, до момента када буде завршено, борба за Косово и Метохију, за очување целине Православља – за све зашта се Владика Артемије борио – била би завршена. И ко би био победник?

Владика Артемије потписао је Меморандум о прихватању обновљених цркава и других објеката.

Сви ултиматуми, као и други облици уцене, имају нешто заједничко: никада не иду сами. После првог, неминовно следе други. Тако је било и у овом случају. Други ултиматум уследио је убрзо после првог: Владика се мора преселити у обновљени двор у Призрену.

Призрен је стари српски град – престоница Цара Стефана Душана који је владао у 14. веку. Недалеко од Призрена, Цар Душан је подигао величанствени манастир од белог мермера, посвећен Светим Арханђелима. Средином 15. века Турци су почели да га руше а у 16. веку и да одвозе мермер од кога је саздан. Године 1615, мермер је употребљен за грађење велике џамије у Призрену посвећене Синан паши, истом оном који је наредио да се мошти Светог Саве изнесу из Манастира Милешеве, донесу у Београд и спале на Врачару.

(Узгред, када су се Срби вратили у Призрен на крају турске окупације 1912. није им пало напамет да сруше Синан пашину џамију. Тај пример ante factum политичке коректности вероватно је био велика грешка.)

У 20-ом веку Албанци су довршили уништење Светих Арханђела. Али, крајем тог века Владика Артемије је поново изградио Манастир. У ствари, Владика га је двапут поново подигао јер су га 17. марта 2004. Албанци спалили до темеља. Сада је Манастир окружен бодљикавом жицом и немачким трупама из састава Кфора. У њему живи пет-шест монаха. У Призрену се не виде трупе Кфора, јер у граду, с изузетком једног старог Србина, живе само Албанци.

Када је Његово Преосвештенство Иринеј, владика нишки, пренео Владици Артемију налог Синода да се што је могуће пре врати у Призрен, Владика Артемије је упитао: “А ко ће нас тамо штитити”? Одговор је био да тамо заштита неће бити потребна.

И то је тачно. Владици и свима онима које ће повести са собом заштита у Призрену неће требати, будући непотребна јер је немогућа. Нико их тамо не може заштитити, као што ни 17. марта пре пет година нико није могао заштитити ни његов Двор, ни Цркву Богородице Љевишке, ни Манастир Светих Арханђела, нити српско становништво које је тог дана потпуно нестало из Призрена, осим једног јединог старог Србина.

И тако Синод Српске православне цркве шаље српског владику, Артемија, у мучеништво, и то невероватно цинично не покушава ни да сакрије.

Владика Артемије често је био оптуживан да жуди за мучеништвом. Но, он то не тражи. Нико од нас не тражи мучеништво. Током сваке литургије прозбена јектенија два пута се окончава молбом да се има “мирна, чиста и безболна смрт”. Стога није грех не желети мучеништво, и њега нико од нас не жели. Једино тражимо да нам Бог подари снагу вере која ће нам дати храбрости да издржимо и не подамо се страху, када дође последњи час.

И шта ће се сада десити? Владика се суочава са избором: може се поново потчинити Синоду и поћи ка свом распећу или одбити и ићи пред црквени суд. Ми не знамо шта ће одабрати. Али са извесношћу можемо тврдити да ће то бити оно што му се у том тренутку учини бољим, или бар мање штетним, зарад својих вољених, православних Косова и Метохије.

И зато вас сада питам какав други одговор се може дати на питање “Како је на Косову и Метохији?” осим да је стање на Косову и Метохији тешко и да ће бити још теже?<<

ЧИТАОЦИМА

Драги читаоци, молимо се Богу и Цару Лазару да у последњи час поврати оне који су заблудели са пута у пропаст и да наше косовске светиње заштити од оних који би да их отимају и скрнаве. Нека вам овај текст буде опомена и подсећање, Јер, док се не одрекнемо Косова, ни Бог се неће одрећи нас.