„Срби, више него било који други народ на свету, имају неку чудну, аутодеструктивну црту.“ Бранислав Тутуш Мајско заседање Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве окончано је бројним контраверзним одлукама међу којима и она којом се Митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић делегира за представника СА Сабора СПЦ у дијалогу са римокатоличком Хрватском бискупском конференцијом поводом канонизације усташког викара и кардинала Алојзија Степинца. Циљ овог дијалога треба да буде постизање неког компромиса у погледу историјске улоге Алојзија Степинца у Другом светском рату са крајњим циљем да исти буде признат и од СПЦ као светитељ.
Наиме, последњих година, јачањем унијатске струје међу архијерејима Српске православне цркве, дошло је на ред и питање релативизовања до тада неспорног питања историјске улоге Алојзија Степинца у геноцидној прозелитској политици „Независне Државе Хрватске“. Такође, у међувремену је дошло и до значајног зближавања државног и административног врха СПЦ у погледу „евроатланских интеграција“ како на световном тако и на духовном плану, па је тако и ова контраверзна одлука СА Сабора СПЦ подржавана добила подршку и од „слободних медија“ режимске оријентације са циљем да припреми јавно мњење у погледу предстојећих реформи и својеврсне ревизије историје и то тако што је објављена прича о „херојском подвигу“ Дијане Будисављевић која убрзо потом и одликована највишим државним и црквеним одликовањима. У наставку преносимо делове текста Браниславa Тутушa, објављеног у Земунским новинама, који јасно указују на историјске чињенице у погледу основне политике нацистичке „Независне Државе Хрватске“ и њеног духовног вође кардинала Алојзија Степинца, осветљава другу страну медаље на митску причу о „херојском подвигу“ Диане Будисављевић истовремено разобличавајући и данашње државне и црквене властодршце у погледу њихове спремности да зарад „шаргарепе на дугачком штапу“ и додворавању западним моћницима, како европским тако и ватиканском, пређу и преко милионских жртава хрватске нацистичке геноцидне политике дефинисане начеломминистра Будака – „трећину побити, другу трећину превести у римокатоличанство, а преостале протерати“. Српска деца у усташким униформама
Прича из текста: Диана Будисављевић – поглед са друге стране Желимо да се подсетимо једног од најужаснијих периода наше историје – Другог светског рата, у који смо гурнути, поново, оном истом глупошћу и аутодеструкцијом са почетка приче. Конкретно, занимају нас неке прилике из Независне Државе Хрватске, којој је Земун био погранични град. НДХ је, одмах по настанку, ставила Србе ван закона – једнако као и савремена Република Хрватска. Славко Кватерник, који ју је 10. априла 1941. године прогласио, само два дана након проглашења примио је у формалну посету надбискупа Алојзија Степинца, чиме је крунисана дотадашња сарадња Римокатоличке цркве и усташког покрета. Дан касније, 13. априла, Кватерник је узвратио посету, дошавши у катедралу на мису, на којој је од Степинца био благословен. Током формирања државног апарата, Радио Загреб позива све припаднике и симпатизере усташког покрета да се, зарад организовања власти, јаве својим локалним свештеницима, јединој тада, да се изразимо модерним политичким речником, умреженој организацији на развалинама југословенске Бановине Хрватске. У својој суштини, НДХ и усташки покрет били су класични прозелитски екстремитет Римокатоличке цркве. Усташе су се по мало чему разликовале од крсташа, а угаони камен ове монструм државе била је патолошка мржња према православним Србима – народу коме су, до конверзије у римокатолицизам, припадали блиски преци већине усташа. Политика према Србима могла се свести на једну реченицу-трећину побити, трећину протерати, трећину покрстити. Превише је сведочанстава о језивим злочинима над православним хришћанима у НДХ, али је, можда, једно од најупечатљивијих, које осликава праву слику политике ове монструм државе о „трећинама“, сведочанство Зорке Скиба, рођене Делић, која је, као сасвим мало дете, неколико пута избегла клање, била заточена у усташком дечијем логору Јастребарско под надзором часних сестара римокатоличке цркве, а потом усвојена од Славка Дасовића, усташе, код кога је, добивши нови идентитет, васпитавана као римокатолкиња, по сопственим речима, учена да мрзи Србе, али која никада није заборавила своје крштено име и националност. Њена исповест је нешто најпотресније што смо могли да чујемо, вероватно из разлога што је све догађаје описивала у првом лицу – њој су се и десили. Упокојила се 4. јуна ове године. Случај Диане Будисављевић Као један од светлих примера у НДХ наводи се случај Диане Будисављевић – жене која је, по речима њених поштовалаца, спасила од смрти из логора 12 000 српске деце. Диана Будисављевић је постхумно одликована од стране СПЦ (2013.) и Републике Србије (2013.) за дело које је учинила. Ова рођена Аустријанка имала је, по наводима из њеног дневника, читаву мрежу сарадника, инфраструктуру ивишеструку помоћ државних органа НДХ. Но, да кренемо редом. Досадашње искуство нам је показало да свако кога људи попут патријарха Иринеја или председника Републике, Томислава Николића, похвале, истакну или поштују заслужује, ако не априорно одбијање, а оно макар резерву којом би се преиспитало његово деловање. Дианин муж – сведок Степинчеве одбране на суђењу Већ нам је позната ситуација у НДХ и њена политика према Србима. Треба нагласити да је супруг Диане Будисављевић, Јулије, по националности Србин, преживео цео рат неузнемираван од стране усташких власти, задржавши чак, у држави у којој су Срби били потпуно ван закона, професорску катедру и позицију шефа Кируршке клинике на Медицинском факултету у Загребу – што је прилично неуобичајена ствар за једног Србина у НДХ. Треба нагласити да је Јулије имао везу са напред поменутим надбискупом Алојзијем Степинцем, чак се, код послератних комунистичких власти, пријавио да будесведок надбискупове одбране на суђењу. Алојзије Степинац је, иако се његова улога у Дианином подухвату делимично прећуткује, био особа без чије сагласности читав подухват не би био могућ- деца извучена из логора била су, пре удомљења у усташке породице, смештана по објектима Римокатоличке цркве. Само Срби католичени под палицом Вулинове „светице“ Битно је рећи да су, по речима саме Будисављевићке, извлачена искључиво српска деца, будући да је за ухапшене Јевреје постојала организована помоћ – тако да су нетачне тврдње актуелних српских министара, попут Александра Вулина који, уз тврдњу да Диана Будисављевић треба да буде проглашена светицом, наглашава како је спасавала „српску, јеврејску и ромску децу“. Дакле, у овом „програму“ циљна група су била искључиво деца српске националности, и доби која је била исувише рана да би она имала чврсто формирану свест о верском или националном идентитету.ж Логично је, додаје аутор текста, компактна и организована јеврејска заједница свакако не би дозволила да се толики број њене деце преводи у римокатолицизам на тако организован начин, без накнадне санкције. Сарадници Диане Будисављевић су били, осим службеника Црвеног крста, државних службеника НДХ и бројних истакнутих појединаца ове монструм државе, а посебно се, у склопу припрема за његову канонизацију у Риму, у последње време наглашава улога Алојзија Степинца. Да ли се Диана стидела Степинца? Према тврдњама Степинчевих биографа, он је у целу акцију био укључен од самог почетка, док Диана Будисављевић, у свом дневнику, наглашава да се Степинац активније укључио тек од 1943. године – дакле, нема места сумњи у Степинчеву активну улогу у целом подухвату, а поновићемо пређашњу тврдњу: Дианин супруг, Јулије, Србин који је живео у усташком Загребу, нудио је комунистичким властима сведочење у надбискупову корист. Цео подухват и не би могао бити спроведен без благослова НДХ државе и римске цркве – јасно је, и из сведочења Зорке Делић, а и из званично прокламоване политике НДХ о „трећини покрштених“ да је било потребно спроводити активну политику по питању прозелитизма и покрштавања православних- у селима, непоклани народ био је превођен огњем и мачем, а ова, сасвим мала, деца, била су предвиђена да постану најоштрије трње римске отровне руже. Зато су и удомљавана искључиво у верујуће, католичке породице, које су могле и имале задатак да им пруже најдубљу могућу верску индоктринацију. А до таквих породица је, организовано, уз сугестију да треба да приме децу народа који су највише мрзели, било могуће доћи само преко црквене организације, исте оне која је, на самом почетку, организационо помогла формирање органа власти усташке државе. Ми се, због свега напред изнесеног, не можемо отети утиску да је најновија еуфорија код нас, са „откривањем заборављене хероине“ само део кампање за проглашење Степинца римским светитељем - историја нас учи да нам се свака еуфорија обијала о главу. Исто тако, не можемо се отети утиску да је Диана и њен подухват био само један од државних пројеката НДХ, чији је она била експонент. Није немогуће да је имала добру намеру, иако је резултат – духовна смрт покрштене деце, вероватно гори од оног што су направиле усташе у логорима. Уосталом, добре намере су често степенице на путу до пакла. Извор: „Православље живот вечни“ |