СПАСИМО ПРАВОСЛАВЉЕ У ШУМАДИЈИ

Покрет за тзв. „обнову литургијског живота“ као ураган се устремио на СПЦ. Интересантно је да су жртве „урагана“ верници, који су изнели терет живота Цркве у последњих 50 година једноумља и прогона Православља, остајући верни својој Цркви по сваку цену и не дозвољавајући да се ни за „јоту“ одступи од свега што је нас као светосавске православце карактерисало.

Ретки су били они који су имали у рукама на Литургији оне бедне плаво-зелене књижице зване „Одговарање“, а већина је гледала и појала пратећи текст Литургије у туђим рукама или преко рамена. Који су били писменији сами су преписивали текст одговарања на Литургији и то чували као што се Свето Писмо чува.

То је била „мртва стража“ око нас свештеника и калуђера у оно мрачно доба.

Али, то је време, Богу хвала иза нас, и ђаво више не напада Цркву споља, као у време комунизма. Али је напада, само сада то чини изнутра.

Али да пођемо редом: као прво дошла је новотарија причешћа без поста. Све лепо образложено, историјски, догматски итд. Али коме? Народу који је постио пред причест са таквим страхом Божијим, чувајући се од греха, исповедајући се до најдубљих кутака душе, а на сам дан причешћа чак нису гутали пљувачку сматрајући да је и то сметња причешћу.

Познато је да тај свет није узимао нафору после Литургије, ако је тога дана опрао зубе или пио воде.

А данас? Шта ми чинимо са вером тих људи? Све је релативизирано (тачније речено: протестантизовано).

Учени теолози, до душе ни један међу њима литургичар, поборници овог покрета имају своја научна објашњења. Међутим, добро би им било да потраже чланак у Гласнику од пре 7-8 година под насловом „У праву су али греше”.

Зна се да канони говоре о томе „Ако се ко три недеље узастопно не причести...“ Јасно је да у то време још увек борбе хришћанства са многобоштвом, па и повратка неких у многобоштво, не узимање учешћа и причешћа на три узастопне недељне Литургије је подразумевало повратак таквог многобоштву.

Посебно је интересантно „повраћај“ првобитној Литургији, као и „начин“ како се то изводи у пракси. Сви смо у СПЦ гледали ту „лепоту Повраћаја“ на касетама које су у хиљадама примерака умножене и послате по целом свету где год има православних Срба.

Јасно је кад су апостоли лежали на Тајној вечери а и после, приликом „ломљења хлеба“ да на њиховим литургијама није било отварања и затварања двери, нити повлачења завесе. Али није било ни читања јеванђеља нити 90% од Литургије Св. Јована Златоустог (онакве какву ју је Златоусти у 4. веку записао).

Познат је развој Литургије пре и после Златоустог. Додато је много тога, почевши од „Јединородни Сине“ из 6. века па до „ ... поклањати сја Оцу и Сину и Свјатому Духу Троицје Јединосуштњеј и Неразделњеј“ или „штуцања“ у јектенији за Богородицу.

Наравно, није развој Литургије ишао упоредо у целом Православљу. У Византији је тај развој прекинут трагедијом пада Цариграда и Византијског царства, док се у другим деловима наставио, да би био прекинут пропашћу Руског царства.

Али, ако се из Литургије избацују сви каснији додатци, питање је где ћемо се зауставити? Једни ће избацити „...поклањати сја Оцу...“ други ће отићи још даље па избацити: „Јединородни“, трећи читање Јеванђеља. Са правом пита онај сељак са касете: да ли се Литургијом како је код нас служена пре данашњих реформатора народ спасавао? Јесте, спасавао се, јер имамо толико знаних светитеља из нашег Рода који су само тако служили.

Било је у наше време учених свештенослужитеља којима је био баш „фах“ литургика, и знали су је у свим њеним облицима кроз све векове, али су из мудрости, а пре свега ради очувања литургијског јединства СПЦ, служили као што се служило до појаве „надобудних реформатора“.

Читамо: Дух Свети је тамо где је ред. И у СПЦ је до данашње „реформације“ постојао ред.*

Монах Емануил 

_________________

*Овде се мисли и говори о појединцима, који  распрама, немиром, провокацијама па и прогонима смањују присуство Духа истине у себи самима, чиме жалосте целу Цркву, а никако (Боже сачувај!) о потпуном отступању Св. Духа од (из) СПЦ, како би злонамерници могли протумачити наше речи.