Питања проклијала из истина,

полуистина или из пустих лажи.

 као да нам култура није у колапсу и без новог закона о њој; као да су светске силе(џије) напрасно одлучиле да нам лично истресу трње и камење из ципела (прекину финансирање невладиних организација под контролом својих влада) и да, као круну повратка части, образа и поштења у своје животе, објаве да нас ослобађају обавезе да липсамо на путу до чланства у Европској унији, па нам (плус!) враћају наше Косово и Метохију! Као да нам је, ама, све таман тако, мајемо се и замајавамо ичим и ничим, као што је (мош‘ мислити!) ишчекивање вести из Ватикана: хоће ли понтифекс максимус прогласити Степинца за свеца? Из Ватикана су више пута јављали да ће то бити до краја 2014. године, а закорачисмо, ево, и у 2015, а то се још није догодило.

Иоле озбиљним проблемом данас се мало ко бави, али је зато на славама, свадбама, сахранама и крштењима тешко, ако не и немогуће, остати миран кад се међу Србљем и Српкињам запале и распламсају страсти око блаженог Степинца, па им се зарумене образи и до максимума рашире зенице... Очигледно, само би се у ретким тренуцима стишаних, па потпуно смирених страсти и воздигнутог разума, а то углавном значи у самоћи, могло и о томе размислити, па и мислити.

А и разумљиво је што се народ српски узрујава и жести, јер свако има бар по неког свог о кога се, најблаже речено, “блажени” сурово огрешио, али да српска Црква тако усплахирено реагује - то није ни разумљиво, а камоли оправдано. У укупном односу Српске православне цркве и Римокатолицизма уопште није или би бар требало да није ни близу неке велике важности чињеница да римокатолички поглавар намерава да свецем прогласи загребачког надбискупа, кардинала и блаженика Алојзија Степинца. Суштину односа између Српске праволавне цркве и Римокатолицизма ваљало би да творе верска питања и одговори, чиме се, наравно, не искључује ни једно од многих других питања која траже тачне и поштено дате одговоре, али њихов значај би се морао задржати и увек држати на нивоу који је немерљиво испод суштине Цркве Христове.

Дакле, блаженик Римокатолицизма Алојзије Степинац не само да је “благословио“ одлуку да се трећина Срба протера, трећина покатоличи, а трећина побије, па ту одлуку ревносно и са страшћу спроводио, него је – како каже академик Екмечић – “још 1936. године створио Чисту католичку акцију у Хрватској“ и “у инструкцијама изложио неопходност да хрватски народ напусти пројекте Влатка Мачека“ (о аутономији Хрватске у Југославији), те закључио да “уместо тога, треба за вођство узети револуционарни покрет око усташа Анте Павелића у Италији, па на револуционаран начин створити независну државу, Божју државу (Civitas Dei) до Дрине“. Свака помисао на то, а тек сећања на стравичне злочине који су из тога проистекли, пробуде у човеку отпор према и најмањој похвали упућеној таквом блаженику, а могућност да се он прогласи светим изазива немир, па и гнев код сваког Србина – без обзира да ли је само грађанин или и државник, атеист или верник и да ли је само верник или је и свештеник, монах, а то даље значи да сваки има право и да све то коментарише, да се не слаже, протествује.

Имајући све то у виду, ваља се упитати и да ли непримерена узрујаност архијереја СПЦ и крупне речи развејаване по медијима Србије скоро целе 2014. године због најављене промиџбе Степинца у свеца, а нарочито због оне (не)увежбане провокације бискупа Немета, указује на могућност да у српском архијерејском простору станује и зебња да нека несмотреност, глупост или неистина не покваре неки њима много важан посао. Да ли је тај важан посао екуменско приближавање Српске православне цркве и Римокатолицизма и, ако јесте, зар је једна “конструкција око посете патријарха српског епископу римском, папи Фрањи“, како је Неметову причу званично, у својству портпарола СПЦ назвао епископ бачки, могла баш толико да узнемири српске архијереје? Да ли је то, можда, била само кап која је прелила чашу њиховог истрајног трпљења, па су реаговали у стилу: само си нам још ти фалио код оволиког нашег верног народа који нас скоро свакодневно пита и прозива; ако морамо своје, не морамо још и тебе да трпимо!

Ако је тако или бар посве слично, да ли је пред истим разлогом, екуменизмом, настала и она друга, много озбиљнија реакција, она којој се у верском, националном, па и свељудском смислу не може ништа приговорити, него би се баш могла и обилно хвалити, али која се у истом контексту (и само у њему!) појављује овде у мало друкчијем светлу? Мислим, наравно, на писмо патријарха српског папи, писмо за које смо 2. јула прошле године из Политике сазнали да је као став СПЦ према канонизацији Степинца предато надбискупу Доминику Мамбертију, министру спољних послова Ватикана, и да се садржај писма није могао сазнати, “али је несумњиво да СПЦ не гледа са одобравањем на најаве из Ватикана да би кардинал Степинац могао постати светац“. У наставку беше подсећање да је патријарх у интервјуу Политици, три дана пре те среде, рекао да су најаве из Ватикана “биле велико изненађење за српске архијереје, јер – да неко буде светитељ, то мора бити заиста светла и света личност коју прихватају као такву и други хришћани“. Ако у писму папи пише да СПЦ не прихвата став и могућу одлуку Ватикана да је Степинац “светла и света личност“, онда би то писмо могло да буде и углавном је већ и схваћено као документ који показује да би могућа канонизација Степинца била озбиљна препрека настојањима српских архијереја у правцу приближавања СПЦ и Римокатолицизма.

С друге стране, ако би римокатолички поглавар (сам или у договору с кардиналима) одлучио да прихвати неслагање (противљење?) српског патријарха и, додајући да му је то раније “пренео и васељенски патријарх Вартоломеј“, одлучио да одбаци предвиђену и најављену канонизацију блаженог им Степинца, да ли би тиме српски архијереји добили јак разлог да наставе, па и да убрзају приближавање СПЦ и Римокатолицизма? Да ли би папино одустајање од канонизације личности која, ипак, није (довољно?) светла и света могло нарасти до разлога који би код српских архијереја у други план ставио суштинске разлике између Православља и Римокатолицизма? Да ли је у том могућем и немогућем низу некоректно казати да се проблем блаженика Степинца може видети и као намерно увећана мета која привлачи стреле са свих страна да би се после, кад их у тоболцима више не буде или се стреличари уморе, посао завршио онако како је (ако је?) планирано и договорено? Да ли је непристојно рећи да и не би било први пут да Срби буду преварени, због већ пословичне наивности (мада је невероватно да је баш увек и у свему само неко наш наиван?), тј. да ли би се мало ко чудио ако би једног дана, кад би се та екуменистичка прича довела до краја, неки кардинал објавио како је канонизација Степинца била само привремено одложена и да се сада (тада) извршава и да (да будем још непристојнији) Свети отац препоручује да неко од Срба (у духу сарадње и попуштања) узме “Св. Степинца” за крсну славу? Да ли би тада ико међу верним Србљем поверовао у могуће речи српских архијереја: “Имали смо најбољу намеру”?

Вероватно никад ником ништа слично не би ни падало на ум да се у и око СПЦ у последње две деценије није толико тога издогађало, толико да се већ с дебелим разлозима може казати да српски архијерери дугују, ама, баш дугују верницима јасан и гласан став о својим екуменистичким опредељењима и чињењима: ако јесу, у чему су, како и колико већ одступили, а ако нису, јесу ли, како и колико спремни да одступе чак и од Символа вере, од православног богослужења и причешћа, а посебно: верују ли да би бискуп Рима и данас морао да има примат по части, који је (без власти!) имао у време Римске империје и њених легија, или и они већ верују да је римски бискуп, папа: “видљива глава Цркве и духовни наследник светог Петра“?

Снагу уверења да је отворено, искрено обраћање верницима постало и неопходно, и неодложно(!) повећали су и повећавају неуверљиви иступи српских архијереја у јавности, иступи из којих су се множили и још се множе неспоразуми, нагађања, полемике, свађе, па и туче. Сетимо се нпр. случаја са потписом у Равени (2007) када је владика Иринеј (Буловић), правдајући се да је ставио потпис на радни документ којим СПЦ пристаје на дијалог о могућем уједињењу Православне Цркве са Римокатолицима, тј. на дијалог који СПЦ не обавезује, додао да напади на њега “долазе од људи који ни један једини ред никаквог теолошког документа нису прочитали, а камоли написали“. Није, наравно, потребно убеђивати ни тог, ни остале владике у чињеницу да велика веђина верника СПЦ, као и велике већине верника осталих цркава у свету, нема теолошко знање, али владике српске ваља, и сада и увек, подсећати да то верницима не умањује веру у Бога и да им веровање само по себи не одузима, него баш увећава право да од својих црквених великодостојника траже одговоре на важна питања вере којој припадају и на искрен и поштен одговор шта и како у вези с тим чине или не чине ти црквени великодстојници.

Да је било таквих, отворених, гласних и јасних одговора на питања која се међу верницима СПЦ често, све чешће чују и понављају, не би ни било оног провоцирања велечасног Немета или тек измишљотине његове (сад је већ свеједно шта је од то двоје), нити би се српски архијереји око тога онолико узрујали и онако гласно, прегласно реаговали. Ништа се то не би догодило да су на време одговорили на питања као што су, на пример: Зашто на званичном сајту СПЦ у једној од најважнијих одредница (Идентитет цркве) не стоји текст српског теолога, него митрополита пергамског Зизјуласа? Како СПЦ гледа на одлуку Првог ватиканског концила (одржаног 1870) о непогрешивости папе и није ли богохулно и само помислити, а камоли и пожелети, а тек заискати и добити одлуку да си непогрешив, одлуку да си “као Бог“ и које би образложење верницима могао дати српски архијереј за све чешћа заједничка богослужења са службеницима тог “као Бога“, те одустаје ли тада и тако сваки тај српски архијереј од Свете литургије или римокатолички велечасник одустаје од мисе и пристаје на призив Светог духа? У чему је значај “Екуменске декларације“ (екукуменске?) коју су папа и васељенски патријах потписали 24. маја 2014. године и да ли та “декларација“, у чему, како и колико, обавезује и СПЦ? Колико је и у чему све нетачна прича (Глупост? Лаж?) да се много најављиван Свеправославни Сабор припрема и планира за 2016. годину у Константинопољу као највећи корак у покушају да се васељенски патријарх прогласи некаквим “источним папом“, да би се касније (нпр. кад се стекну “услови”) и он, и све православне цркве подвели под папину папучу? Знају ли архијереји Српске православне цркве да се ова и овима слична питања – проклијала из истине, полуистине или из пустих лажи – могу скоро свакодневно чути међу верницима СПЦ у храмовима и око храмова у Србији, у Српској и по расејању, и имају ли добре воље да на њих одговоре јавно и сваком вернику разумљиво?

Јасни и гласни одговори српских архијереја на та и слична питања верника сигурно би помогли да се и могућа промиџба Степинца  у свеца – иако болно вређа наша осећања и сећања – схвати и прими као унутрашња ствар Римокатолицизма, као нешто што може да штети њиховом и само њиховом угледу, ако су се неким случајем већ одрекли подршке коју је Ватикан пружао Степинцу у време кад је прекрштавао и благословио протеривања и клања Срба и Јевреја или, дапаче, промиџба Степинца у свеца не би наудила њиховом угледу, јер би Ватикан тиме само још једном потврдио подршку свему што је загребачки блаженик чинио као предводник цркве у Хрвата у време Другог светског рата, тј. потврдили би ону “потпуну подршку Свете столице (totalo appologio) да у Хрватској преведе највећи могући број православних и Јевреја у католичку веру“. Подсећање на сарадњу Ватикана са фашизмом, како у време његовог успона и трајања, тако и у време падања (пацовски канали) сувишно је, као што је сувишно казати (а ипак кажем) да је наивно, заиста наивно веровати да ће архијереји СПЦ сада пожурити да нама, својим верницима отворено, гласно и јасно говоре о свим овим тешким питањима или да ће избегавање те јасне гласности одбити од СПЦ много верника (мада је неке већ одбило), али је сигурно да ће та и слична питања сваког дана бити све већа и да ће одговори на њих бити све тежи. Питања су увек била и јесу: или овдашња, или светска, а прави одговори су увек били и увек ће бити наши, само наши. На жалост, све је видљивије и све више жуља то што немамо правих одговора, не само у питањима вере и веровања, него је таквих одговора све мање и у свему осталом.

Све у свему, апсолутно је неважно: хоће ли или неће Степинац бити промакнут у свеца  и, ако хоће, да ли ће то бити одједном или степ бај степ, па: Степинац! То је њихов и само њихов проблем! Неупоредиво је важније да се коначно уозбиљимо и престанемо да се понашамо као да немамо никаквих проблема, ни оних малих, обичних, а камоли великих и превеликих; као да живимо мирно и лепо, без притисака из САД и Европске уније; као да лако и уредно измирујемо све што држава од нас као радосних грађана очекује и тражи; као да су нам сва деца запослена и уз добре плате ничег жељна нису; као да нам је наталитет баш скочио; као да нам култура није у колапсу и без новог закона о њој; као да су светске силе(џије) напрасно одлучиле да нас ослободе обавезе да липсамо на путу до чланства у Европској унији.

У Београду, 21.12/3.1.2015.

 (објављено у часопису Жрнов бр. 2. о Божићу 2015)

Душко М. Петровић (Превија, Змијање, БиХ, 1948), лирик и сатирик, беседник и есејист, објављивао је у свим значајнијим часописима и листовима српског језика, а нешто лирике и сатире објављено му је и на пољском, македонском, руском, бугарском, немачком, француском, белоруском, енглеском, словеначком и румунском језику. Објавио је осамнаест књига: четири књиге лирике, по једну књигу лирско-сатиричних и рефлексивно-полемичких записа, и дванаест књига сатире. Писао је и за позориште, за радио и телевизију. Заступљен у осамнаест антологија лирике и сатире, од чега су две на руском и једна на немачком језику.

Добитник је више књижевних награда; прва је УНЕСКО-ова награду за сатиричну поезију младих (Београд 1971),  највећа Кочићева награда (Бањалука 2002), а последња Песничка повеља “Соколица 2014“ (Звечан, Косово и Метохија). Поред књижевних, има и више друштвених признања међу којима су Златна значка Културно-просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос ширењу културе (1994) и, као истакнути уметник Србије, (12. јануара 2013) Признање за врхунски допринос националној култури.

О лирици и сатирама Д. М. Петровића писали су: Милован Витезовић, Драган Лакићевић, Предраг Лазаревић, Бранко Милановић, Гојко Божовић, Миленко Стојичић, Ранко Прерадовић, Слободан Новаковић...  Предраг Лазаревић је 2002. године објавио и књигу "Сатира мотивисана родољубљем или о једанаест књига Душка М. Петровића".