"Ако сте прихватили поставку да дух живљења зависи од тога за кога се живи, неће Вам бити тешко да одредите какав је дух живљења Вашег, тиме што ћете уочити за кога живите, или за кога бисте највише волели да живите, према чему су управљени пориви срца Вашег, коме сте најсклонији да посветите живот свој.

        Према ономе чему се највише приклањате можете одредити и дух свога живљења. Ко за Бога живи, у њега је дух богобојажљив, који се стара да Богу Јединоме угоди. Ко живи само за себе, у њега је дух саможивости, егоизма, користољубља или угађања плоти. Ко живи за свет, у њега је дух угађања свету или таштине. По овим обележјима сагледајте какав дух дише у Вама."

   (Свети Теофан Затворник)

+ + +

Епископ бачки Иринеј по ко зна који пут показује да за њега не постоје моралне скрупуле, па чак ни законска ограничења која важе за обичне смртнике.

У шездесет деветој години пензионисани редовни професор Православног богословског факултета у Београду добио је изненадни и ко зна чиме изазвани порив ка бављењу наставом. Тај његов хир беспоговорно је задовољен, тако да му је омогућено да хонорарно предаје још две године.

Формално-правно, пензионисани редовни професори могу држати наставу на мастер и докторским студијама до навршених седамдесет година живота, а они са најбогатијим стваралачким опусом и изузетним доприносом развоју науке могу стећи титулу професора емеритуса, што им омогућава да предају без узрасних ограничења. 

Пошто није имао квалификације да предаје на докторским студијама (јединствени и непоновљиви редовни професор без иједне књиге или научног рада објављеног у часописима од међународног значаја), новопеченом ревнитељу заоћало се да предаје на мастер студијама. Али испоставило се да на Библистици, за коју је својевремено биран (иако је докторирао на Патрологији), не постоје законски услови да држи наставу – не само због танушне библиографије, састављене од интервјуа, пригодних беседа и новинских чланака, него и зато што на овој групи постоји више од три наставника, тако да по универзитетским прописима ангажовање четвртог, пензионисаног, није могуће.

Но има ли те силе која би зауставила Буловићеву ревност? Миш за мачку, мачка за пса, пас за бабу, баба за деду, деда за декана, декан за ректора... и ишчушаше репу. Остаде веселник на предмету Грчки језик. У питању је старогрчки језик, којим, као и новогрчким, Буловић одлично влада, то је тачно. Али тачно је и то да диплому класичне филологије он никада није стекао (студије је напустио после прве године). Дакле, Грчки језик он, и поред свих владичанских инсигнија и васељенских аспирација, нема право да предаје. Чак и за рад у основној школи неопходно је имати диплому из предмета који наставник предаје, и то диплому четворогодишњих студија или диплому мастер студија. Ове квалификације траже се учитељима, наставницима и професорима  основних и средњих школа, чак и васпитачима у вртићима. Са таквим квалификацијама просветни радници диринче, гутају експерименте ЕУ комесара и домаћих иноватора и трпе насиље ученика за 40 000 динара месечно. Пардон, нисмо рачунали обећано фасцинантно повећање од два одсто и једнократну помоћ од читавих седам хиљада динара - да им се заврти у глави од благостања!

Али ваља разумети и сиротог Буловића. Државна пензијица коју је зарадио за тридесет година стажа, а која износи 65 000 динара (не плачите, имаће и повећање од два одсто) не може му бити довољна ни за џепарац. Црквени новац? Отуд вам таква помисао? Зар није још одавно дао завет сиромаштва?! Епархијска благајна? Ватикан? Дијаспора? Ма, то су пусте приче, преувеличавања, нагађања, које он са индигнацијом одбија! Његово Преосвештенство ће зато часно радити за хонорар, да му се нађе уз пензијицу. А и ред је. Није се преморио – док је радио за плату, одржао би четири-пет предавања годишње, и то са закашњењем. Студенти су годинама чекали да дођу на ред да полажу испит, а они којима је баш било догорело до ноката одговарали би у његовим колима на путу за Нови Сад или неку другу дестинацију (остало је запамћено како се неки несрећник запутио са Његовим Божанством ка Истамбулу, а одговарао је све до Врања).

Егзибиција са хонорарним ангажовањем Иринеја Буловића на мастер студијама везана је за још један „превид“ – да на предмету Грчки језик постоји стално запослени доцент, доктор класичне филологије, као и два асистента са пуним радним временом, тако да је његов останак на факултету потпуно непотребан. Додуше, нудили су му да предаје и Латински језик као изборни предмет, али гле чуда, нико се није пријавио.

Па чему онда оволико кршење закона и гажење здраве логике?

Буловићу је било неопходно да предаје на факултету како би и даље имао апсолутни надзор над свим запосленима и над делатношћу ове институције и како би усмеравао кретање теологије која се на њој развија у за њега (и не само њега, нажалост) једино пожељном екуменистичко-новотарском правцу. Није важна настава - важно је ревносно присуствовање на седницама (на шта као хонорарни наставник нема право), јер његови компањони другачије не би могли задржати своја наставничка звања. Тако је на последњој седници Изборног већа одани му митрополит Порфирије једва добио потребан број гласова – они који нису били за његов избор бојкотовали су седницу, а Владан Перишић је напосредно уочи гласања демонстративно напустио салу. Пресудио је глас такође беусловно оданог му владике крушевачког, који је допутовао мртав болестан само да би гласао за сиротог Порфирија, да не остане на улици, јер ни он, јамачно, не би имао за леба (једино ако је ушпарао нешто од оне цркавице коју је примао док се налазио на челу РРА). Излишно је напомињати да се ни он није претргао од науке (додуше, објавио је књигу коју је писао његов одани асистент, однедавно доцент, и два и по рада). Такође, излишно је бавити се питањем како Пастирску психологију предаје особа која је докторирала на новозаветној теологији (Буловић је макар одслушао прву годину студија класичне филологије и положио пар испита, а Перић са академском психологијом никада није имао контакта).

Али не брините, све ће то народ позлатити. Студентима је као хладан туш дошла одлука о пребацивању на нове програме чак и апсолвената, који имају право да дипломирају на програму по ком су студирали. А разлика у испитима се плаћа. Плаћа се и пребацивање на нови програм. Све у свему, апсолвенти су на правди Бога цалнули тричавих седамдесетак хиљада, а ту су уплате и од других студената.

Кажете, њихови родитељи гладују? Кажете, остали су без посла? А ти младићи и девојке раде по ауто перионицама, дисконтима, на грађевинама, у продавницама? Је ли? Па зар је то важно?

Важно је само једно: мирна Бачка.