ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ЛИТУРГИЈСКА ОБНОВА, СВЕТО ПРЕДАЊЕ И САБОРНОСТ

(Писмо свечасној монахињи Стефаниди)

    Многопоштована мати Стефанида,

човек који потписује ове редове већ годинама прати Ваше монашке песме - покајнице, и Ваш труд на прослављању Блажене Стевке (Ђурчевић), подвижнице дечанске и свесрбске. Са искреним поштовањем клањам се Вашој вери, нади и љубави ка Христу, и молим Вас да моје отворено писмо схватите као писмо млађег брата у вери, који Ваш часни монашки лик и подвиге сматра узвишеним и благородним узором.

Пошто је Ваше писмо о литургијском дијалогу начелно, а тај дијалог нам је насушно важан, мој одговор Вама не тиче се толико Вас лично, колико тема које сте у свом тексту „Царска средина молитвеног трезвења“ („Православље“, 1. децембар 2007. године) покренули. Потпуно се слажем с Вама када кажете да смо, због историјских услова, живели у доба када нам је мало светоотачке литературе било доступно. Сада те литературе, хвала Богу, има. Нико не спори да су поједини наши архијереји, чије заслуге за Цркву не могу бити доведене у питање, још као јеромонаси желели да у праксу уведу богато наслеђе Светих Отаца, чега се плодови виде и на Косову, и у Рашкој, и у Црној Гори, и у Херцеговини, и у Бачкој - нарочито, када је монаштво у питању. Али питање литургијске реформе је нешто друго.

   Пре свега, ранохришћански литургијски „плурализам“ плод је ранохришћанског стања Цркве. А то је било харизматско стање, стање многих откровења и озарења, која су постепено уступала место већој уређености и сређености. Уосталом, када бисмо се враћали раној Цркви, ни камен на камену не би остао од данашњег њеног устројства. Код нас је то враћање ранохришћанским вредностима углавном селективно: хоће се првобитна еклисиологија на једној, а ватиканолики примат Цариградске патријаршије на другој страни; хоће се сваколитургијско причешћивање, а пориче се могућност древних епитимија (које су, због абортуса, подразумевале и доживотно одлучење од причасне Чаше); хоће се ранохришћанска права „царског свештенства“, а одбија се одвајање од духа овог света.

Да поменемо понешто што се, у данашњој Цркви, не би могло спроводити без револуције, а што је било својствено раном хришћанству (уосталом, све револуције су извођене у име изневерене првобитности човека и света, а претварале су се у терор над човеком). Рецимо, данашњи епископи су наследници апостола. По Јевсевију Кесаријском, апостоли и њихови настављачи су својевремено разделили сву имовину сиротињи, и као убожјаци ишли широм света проповедајући реч Божју. Они нису имали никакво богатство. По Учењу дванаесторице апостола, „Дидахију“, апостол у хришћанској општини коју посећује сме само да преноћи, и одмах иде даље. Ако остане неколико дана на истом месту, (као готован!), лажни је апостол. Можемо ли да замислимо да епископи данас тако живе?

  А пророци? Они су у првој Цркви били утицајнији од епископа. По „Дидахију“, пророк мора да има „нарав Господњу“; он не сме да једе на гозбама за које је наредио да се приреде сиротињи; он не сме да од верних прима новац за проповед, нити да на основу речи које говори захтева материјалну добит; не сме да учи ближње нечему што сам не упражњава. Ми данас у Цркви не видимо пророке утицајније од епископа. У раној Цркви ђакони су били ближи епископима него презвитери, и имали су значајнију улогу од презвитера. Свети Игњатије Богоносац вели, у посланици Тралијанцима, да је ђаконима поверена „служба Исуса Христа“ и да их треба поштовати као Христа, исто онако као што се поштују епископи (док презвитере пореди само са апостолима). Св. Поликарп Смирнски вели да епископи и ђакони треба да поступају достојно Божјих заповести и славе, а „Дидахи“ каже да хришћани себи постављају „епископе и ђаконе, достојне Господа, мужеве кротке и несреброљубиве, и истинољубиве и испитане“. Ђакони верни својој служби постајали су епископи. Очито је да до тога данас не долази; положај ђакона у Цркви сасвим је другачији.

  У раној Цркви велика пажња је посвећивана сиротињи. Дужност епископа није се тицала толико изградње владичанских дворова, колико старања о убогима и немоћнима. Ако сиромах дође на литургијско сабрање, па нема где да се смести, да му епископ уступи своје место, било је ранохришћанско правило.

  Ту је, наравно, и бирање клирика од стране народа – такође ранохришћански обичај. У окружној посланици Првог васељенско  сабора јасно стоји: „По упокојењу неког епископа, на његово место може да буде изведен и новообраћеник, уколико буде достојан тога и од народа изабран“. Свети Амвросије Милански је за епископа изабран још као катихумен - јер је народ тако хтео. Он је касније молио да, „по узору на Оце, избор епископа буде уз сагласност народа, и да се не обавља ако народ не пристаје да прими епископа који је предложен“. Житељи два пентапољска града у доба Св. Атанасија Великог, незадовољни својим епископом Орионом, добрим, али неактивним, изабрали су уместо њега неког Сидерија. Бивши неоплатоничар, који је тек прешао на хришћанство, Синесије, не рашчистивши с неоплатонизмом, на захтев народа је изабран за епископа, иако је патријарх Теофило Александријски добио Синесијево писмо у коме га он обавештава да, као философ, не може лако да се одрекне учења о предпостојању душе и да није сигуран у васкрсење тела.

 Дакле (што би рекао апостол Павле: у безумљу говорим!), зашто не обновимо лаократију - власт лаоса, народа Божјег? Зашто само да хор формално пева „Аксиос!“ док се хиротонише већини непознати човек? Свега тога може да буде ако се враћамо раној Цркви, а не само гласног читања литургијских молитава и честог причешћивања.

 Но, оставимо оваква размишљања по страни. Она су реторичка метода чији је циљ да се покаже да Предању не смемо да приступамо селективно. Православни хришћанин данашњег доба треба себи да понавља: „Седи `ди си, ни за `ди си ниси“. Ми смо толико јадни и немоћни и отуђени од живота Божјег да би нам било боље да се погрузимо у покајничко ћутање због духовног стања у коме се налазимо. Смирењем достижемо славу у Царству Господњем; а један од основних начина да се смиримо јесте да живимо и служимо Богу онако као су чинили наши свети преци, не преступајући отачке међе.

Драга мати Стефанида,

знам да Ви верујете да је пракса гласног читања молитава нешто врло древно и дубоко засновано на хришћанској старини. Многи од наших православних тако мисле. Али, полазишта тог мишљења су погрешне претпоставке о структури древне Литургије, претпоставке западних литургичара који су довели до реформи после II ватиканског концила. Ево како изгледа тај низ претпоставки, изложен у Врњачкој Бањи 24. јуна 2004. године, на дан Св. Вартоломеја и Варнаве, од стране једног нашег црквеног делатника и касније објаљен у часопису „Пут, Истина и Живот“ манастира Лепавина:

   >>Да ли молитве треба читати гласно или у себи? То је једно од многих питања која нам се протежу последњих тридесетак година. Код нас за то нико није ни питао. Једноставно тако се живело. Мало је ко о томе размишљао. Међутим, молитве треба читати гласно. То тихо читање молитава не значи ништа. Онда не учествује Црква у молитви. Сада морамо бити свесни тога: кад је већ до тога дошло. То није мали период да се читају молитве у себи. Дуг је то период.

   Ја бих мало да проучимо генезу ових догађања и да видимо како је дошло до тога да се молитве читају у себи. Молитве треба да се читају гласно. Ту нема дилеме уопште. Тако је и било у почетку саме Цркве.Тада су постојала три степена свештенства: епископ, презвитер и ђакон. Епископска улога је била да врши литургију и да управља Црквом. То је била његова једина функција. Међутим, и данас се улога епископа садржи у томе да без епископа не може бити литургије. Али, епископ може да рукоположи свештеника и да да благослов да свештеници служе литургију. На тај начин свештеник ипак има власт да у име епископа служи, али да свог епископа увек помиње на богослужењу. Уколико свештеник не помиње свог епископа на богослужењу, та литургија није валидна. Презвитери у ранија времена нису служили литургију. Служили су само у случају ако је епископ био болестан, па није могао да дође у цркву. Епископ би свештеника тада овластио само за ту литургију: "Ти ћеш да служиш ову литургију у име епископа". У то време није било могуће да епископ присуствује литургији, а да литургију неко други служи. То би било ненормално стање. Међутим, када су верници почели да се окупљају у већем броју, све више и више, догодило се да нема довољан број епископа, а литургија мора да се служи народу. Тада је дата сагласност да и презвитери, значи свештеници, служе литургију. Све до VI века у Александријској цркви свештеници нису могли да служе литургију осим изричито - ако је епископ спречен или по његовој дозволи. Тек у VI веку свештеници су коначно добили право да служе литургију, многа питања, па и ово.

Али неким декретом то наређивати, није баш згодно. Декрети никоме никада нису добро донели. Међутим, ми ипак прво сопственимпримеромморамо да покажемо и тако да отклонимо све што ствара забуну, па ако неко хоће да нас следи, добро је...<< Толико из Врњачке Бање.

         Код наших обновитеља Свете Литургије стално се среће тенденција да се гласно читање молитава представља као „ранохришћанско“. Али, литургичари савремене епохе такву тврдњу називају „романтичним анахронизмом“. Један од њих је и учени фратар византијског обреда,

Роберт Тафт, који каже:

>>1. Рана традиција. Еволуција литургијске молитве у раној Цркви, како је описује Ален Боули, ОSВ, у свом фундаменталном раду под насловом „Од слободе до формуле. Еволуција евхаристијске молитве од вербалне импровизације до записаног текста" (Catholic University of America Studies in Christian Aniquity 21, Washington, DC 1981), може бити подељена на три етапе: 1) Прва два века хришћанске историје представљали су период стваралаштва и спонтаности када још није било фиксираних (утврђених и забележених) литургијских текстова. 2) Током II- IVв. почели су да се појављују записани текстови, постојећи паралелно са текстовима који су били изговарани без припреме, импровизовано. 3)

Најзад, пред крај IV века видимо постепено распрострањивање писаних, утврђених и забележених формула, чије коришћење временом постаје обавезно за све.Ова три периода настављају се један на други и наведени подаци приближно су тачни.

Иако немамо непосредна сведочанства која јасно говоре о томе да су импровизованемолитве биле гласно изговаране у току периода 1-2, тешко је претпоставити какав другачији закључак бисмо могли извести па основу постојећих извора. Одакле је било познато да су молитве биле импровизације, ако их нико није чуо? Даље, ми често наилазимо на приговоре да спонтане молитве нису биле православне. Иринеј (око 202) у делу „Против јереси", 1,13,2 ошто осуђује евхаристијску молитву јеретика Марка, а Кипријан (258) у делу „О јединству Цркве", приговара новацијанима: „да састављају другачију молитву од недопустивих речи".

Али како су могли Иринеј и Кипријан да знају да су молитве биле јеретичке ако их нису чули читане наглас? Исто можемо рећи и о критици начина произношења молитви и о упутствима како их треба изговарати, зашта Боули наводимного примера. Да се темолитве нису читале гласно, ко би могао знати како су биле изречене?

Затим, у давнини су чак и личне молитве биле читане наглас. Нови Завет наводимногобројне примере такве гласнемолитве, а то је потврђено многим другим изворима, како незнабожачким тако и хришћанским, и из класичног и позноантичког периода. Свети Никита Ремезијански (после 414) у свом литургијском трактату „Окористи химни" 13-14, поучава своја духовна чеда да за време бденија треба пажљиво да слушају читање Писма и да не ометају чтеца и остале који су се сабрали мрмљањем наглас својих посебних молитава: „Нико не треба да се моли тако гласно да тиме смета ономе ко чита". Столеће касније св. Кесарије, митрополит Арла (503-542) покреће исто питање у својим Проповедима (72, 2): „Пре свега, љубљени, када приступамо молитви треба да се молимо тихо или ћутке.

Ако неко хоће да се моли наглас, може тиме да отме плодове молитве онима који стоје поред њега".

Чак и после појаве утврђених и забележених литургијских формула, које налазе широку примену пред крај IV века, литургијске молитве настављају да читају гласно, будући да су тада људи управо тако читали - чак и кад су били насамо и читали за себе. Дела апостолска, 8, 27-35, наводе пример такве личнемолитве наглас, а исто чини Августин у својој „Исповести",VIII, 6 (15), IX, 4 (8). Наша савремена пракса читања у себи или тихог читања, па чак и „читања (произношења) очима", без гласног изговарања речи, па и без помицања усана, за људе у давнини била је ретка вештина, која је изазивала чуђење кад су се суочавали са њом, као што се то види из Августинових „Исповести", VI, 3 (3). Чак и када су предстојатељи на Литургији читали забележен текст једнако се могао извести закључак да су они читали гласно, будући да су у давнини људи управо тако читали чак и за себе.

На основу горе написаног, треба закључити да су се рани Хришћани и Хришћани позноантичког периода молили наглас независно од тога да ли је молитва била лична или литургијска, спонтана или читана са написаног текста.

2. Шта се десило са том традицијом? Пред крај периода касне антике рана традиција почела је да опада и литургијске молитве, као што је Евхаристијска анафора, (свештенослужитељи) су почели да читају тихо.

Први пут то видимо код сиријских Хришћана. У Омилији 17 о источно-сиријској Анафори, приписиваној Нарсају (502), пише: „Одевен у сјајне одежде свештеник, језик Цркве, отвара уста и тихо говори Богу, као свом познанику". У јелинским изворима, око 600. г. Јован Мосх у свом „Духовномлугу", 196, запажа да су „у неким местима свештеници имали обичај да гласно изговарају [евхаристијску] молитву" - имајући у виду, треба претпоставити, да то више није био свеопшти обичај.

За константинопољски патријархат то је потврђено 167. Новелом императора Јустинијана I (527-565), објављеном 565. г., која прописује:

„Штавише, налажемо свимсвештеницима и епископима да молитве, које се користе у Божанственом Приношењу и светом Крштењу, не изговарају нечујно, него гласно, да би их верни могли чути и да би то побуђивало душе слушалаца на већу побожност и узвишавало их на слављење Господа Бога". Затим Јустинијан ради потпоре свога мишљења парафразира 1. Кор 14,15-17: како неко може рећи „Амин" на ваше благодарење кад не чује шта говорите. Јер ви можете изговарати многа благодарења, али другога то неће назидавати. Затим, (наводи) и Рим. 10, 10: „Јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење" - треба да знамо шта говоре уста да бисмо у то веровали и били спасени.

Новела закључује: „Отуда следи да молитве Светог Приношења и друге молитве епископи и презвитери треба да изговарају гласно (чујним гласом) Господу нашем Исусу Христу, нашем Богу, са Оцем и Светим

Духом.“ Јустинијан завршава новелу санкцијама запрећеним онима који не буду извршавали његов декрет, што доказује да се он борио са постојећим злоупотребама и упућивао на повратак ономе што је још увек сматрао истинском традицијом.

   Упркос Јустинијановом пропису, од VIII века византијски литургијски коментари и рукописи сведоче о напуштању раније традиције. Већ у најранијем византијском литургијском рукопису, Barberini Gr. 336 (око 750. г.) Божанствена Литургија је имала одељке који су указивале да молитве треба читати тихо (или у себи). Глава 39 византијског литургијског коментара, познатог као Рrotheoria (око 1085-1095) потврђује не само да је Јустинијанова битка била изгубљена, него и да је анафора изговарана тихо (или у себи) изазивала недоумицу и незадовољство међу вернима: „Неки од сабраних збуњени су и забринути, и питају: „Шта све ово значи? Зашто свештеник шапуће у себи?" А они хоће да знају о чему су те молитве".

   Исти процес назадовања може се посматрати и на Западу. Око 750. г. Ordo Romanus 5 I, 88, већ сведочи о тихом (или у себи) читању канона, а од IX в. већ видимо јасну разлику између Praefatia, која се пева, и молитви које следе после Sanctus-а, почев од Te igitur, коме често претходи одељак Canon missае или Canon Actionis, које служећи свештеник чита тихо.

   3. Шта да чинимо сада? Пре него што одговорим на ово питање, дужан сам да упозорим да из овога што је већ написано не изводите неосноване закључке. То је важно упозорење, будући да људи често погрешно схватају прошлост са становишта савремених реалности. На основу тога они би могли да претпоставе да су у прошлости молитве намерно гласно читане да би их сабрани у храму могли чути. Такав закључак би био романтичарски анахронизам. Остављајући на страну раније цитирану Јустинијанову Новелу 176, можемо наћи сасвим мало сведочанстава о томе да се у раној или позноантичкој Цркви неко бринуо о томе који део богослужења сабрани могу да чују или виде, и колико могу у њему да учествују, изузев читања псалама, Писма, проповеди и Светог Причешћа.

 Ствар је у томе што су се, читајући молитве гласно, рани Хришћани просто придржавали обичаја који су постојали у јудејској и незнабожачкој средини која их је окруживала и у којој су не само јавне (заједничке), него и личне молитве и штива гласно изговарали. Али колико гласно? Можемо основано да посумњамо да су у огромним базиликама постконстантиновског Истока, које нису биле опремљене савременим системима за појачавање звука (појачалима), многи од присутних у храму могли чути и разумети анафору, чак и да је предстојатељ узвикивао њене речи из све снаге. Штавише, уставни одељци и иконографија Византије показују да је свештеник читао молитве погнут, а тај став очигледно не доприноси да се читање добро распознаје. Око 600. г. Јован Мосх (око 540/550 - 619) у свом „Духовном лугу" приповеда о деци која су запамтила речи анафоре тако што су их често слушала у храму - али, додаје он, то је било зато што је „у те дане био обичај да за време богослужења децу постављају близу олтара". То оставља отвореним питање колико су анафору могли да чују одрасли који су стајали у лађи цркве, по припратама и на галеријама, далеко од деце која су била сабрана близу олтара.

Најзад, чак и кад људи чују молитве, то још не значи да их разумеју. Све до савремене епохе већина Хришћана је била неписмена и необразована, говорила је дијалекатском формом језика и имала врло оскудан речник. Језик који је коришћен у богослужењу, чак и кад је то била књижевна форма њиховог матерњег језика, био је сасвим другачијег нивоа од дијалекта којим су говорили, са фондом речи који је превазилазио границе њиховог разумевања. Чак и проповеди јелинских Отаца у позноантичкој традицији биле су тешко схватљиве простом народу, а св. Григорије Назианзин, епископ Константинопоља (380-381, + око 390), маштао је о томе да га људи моле да проповеда на њима разумљивом језику. Па и кад је литургија била служена гласно у књижевној форми њиховог матерњег језика, они су могли да разумеју тек понешто од онога што је било читано.

 Дакле, не треба аутоматски изводити закључак да су у давнини молитве биле гласно читане из истих разлога из којих ми желимо да оне буду читане данас. Стога, када се ја слажем да људи треба да чују и разумеју молитве (са неким нијансама које ћу споменути касније), моје мишљење није засновано на томе да су тако чинили и у прошлости. Црква никада није била руковођена ретроспективном идеологијом, будући да Предање није прошлост. То је самосвест Цркве данас, која јој се предаје не као инертна ризница, него као динамични унутрашњи живот. Дакле, решење данашњих пастирско-литургијских проблема треба да зависи од садашњих потреба, независно од тога да ли су то Хришћани чинили у прошлости. <<

 Ово је поштен закључак: да, ранохришћански свештеници су молитве читали гласно, али то нема везе са ДАНАШЊИМ ГЛАСНИМ ЧИТАЊЕМ. Тафт каже да критеријум његове „цркве“, римокатолицизма, није и не може да буде црквена прошлост (која је за нас - не и за Тафта - освештано наслеђе). За православне прошлост није прошлост, него отачко благо. Зато је веома битно да се растанемо с митом да се враћамо нечему што је ранохришћанско, а што нам је и сада неопходно (да ли је?)

 Основна претпоставка (о њој је све време реч у врњачком предавању горепоменутог црквеног делатника) јесте да је ранохришћанско служење Литургије било versus populum (свештеник лицем окренут народу). Римокатолици су ту претпоставку спровели у пракси: изнели Часну трпезу пред народ, окренули се лицем народу и - погрешили. Њихови најодговорнији литургичари, попут регенсбуршког теолога и учитеља садашњег папе, Клауса Гамбера, уочили су грешку и настојали да је исправе. Ево Гамберовог одговора на тезу да је данашњем човеку значајнија идеја Литургије као „заједничке Трпезе“ од Литургије која се окреће Истоку, као символу Христа:

>> Чак и ако модерни човек није више много забринут за прецизан правац према којем је окренут током молитве - премда се и данас муслимани током молитве окрећу према Меки а Јевреји према Јерусалиму - ипак би требало да разуме зашто би и свештеник и верујући требало да буду окренути у истом правцу.

Идеја да би сви који учествују у приношењу свете Жртве требало да се сједине „лица окренутог ка Господу" сасвим је безвремена и има здравог смисла чак и у наше дане и у нашем времену. Поред теолошке нијансе садржане у питању да ли би свештеник током приношења евхаристијске Жртве требало да буде лицем окренут према народу, постоје и социолошки проблеми које би требало да размотримо, а у вези са темом стварања „евхаристијске заједнице око трпезе".

Професор социологије, В. Зибел (W. Siebel) у свом кратком раду „Liturgie alsAngebot“ (Литургија као приношење) изражава своје уверење  да свештеник који је лицем окренут према народу „представља најбољи и превасходни символ новог духа у Литургији".

Он у наставку каже:

„Пракса (да свештеник гледа ка литургијском Истоку, а не ка народу нап. В. Д.) која је била присутна раније остављала је утисак да је свештеник вођа и представник верујућих и да служи као њихов гласноговорник, слично као Мојсеј на гори Синај. Верујући је преузео улогу онога који шаље поруку (молитву, поклоњење, жртву); свештеник служи као вођа који ту поруку предаје, а Бог као Онај Који ту поруку прима."

У својој новој улози, каже даље Зибел, за свештеника би се „тешко могло рећи да наставља да служи као представник верујућих; напротив, он је сада у већој мери глумац који игра улогу Бога или то чини бар током средишњег дела мисе, сличио ономе што се играло у Obermmergau (представе Страдања Христовог) или у другим религиозним представама" Зибел изводи следећи закључак:

„Овај нови заокрет догађаја претворио је свештеника у глумца од којег се очекује да улогу Христа игра на позорници, у поновној поставци Тајне вечере, чини да се личност Христа и личност свештеника сједињују на начин који је до сада био недопустив."

Зибел објашљава спремност са којом су готово сви свештеници прихватили служење versus populum:

„Чињеница да свештеници у великој мери осећају несигурност и усамљеност природно узрокује трагање за структурама нове емотивне подршке. Део те емотивне подршке је она подршка коју он добија од верника. Међутим, ова подршка води ка новим облицима зависности: зависности глумца од његове публике".

У свом чланку „Pubertätserscheinungen in der Katolischen Kircheе" („Знаци пубертета у Католичкој цркви") К. Г. Реј (К.G.Reу) запажа нешто сасвим слично:

„И док је у старини свештеник служио само као анонимни посредник, први међу вернима, окренут према Богу а не према људима, представник свих који је заједно са њима приносио Жртву, изговарајући молитве које су му биле прописане - он је данас посебна личност, са својим личним обележјима и личним животним стилом, а његово лице је окренуто према народу. За многе свештенике, ова промена је искушење са којим не могу да се изборе, проституисање њихове личности. Неки свештеници су потпуно спремни - а неки су то у мањој мери - да задобију личну корист од ситуације. Њихови гестови, изрази њихових лица, њихови покрети, њихово целокупно понашање - све служи да субјективно привуче пажњу на њихову личност. Неки на себе привлаче пажњу понављајући запажања, објављујући поуке и, у последње време, изговарањем личних добродошлица и опроштаја... за њих је ниво успеха у њиховим представама мера њихове личне снаге и на тај начин показатељ њиховог осећања сигурности и самопоуздања".

У „Литургији као Жртви" Зибел пориче гледиште које излаже Клаусер, а које смо претходно навели, тј. гледиште да служење versus populum „доприноси да се јасније прави евхаристијска заједница око трпезе", говорећи:

„Планирано ближе окупљање народа око трпезе вечере Господње тешко да доприноси јачању осећања заједништва. Свештеник је једини који је уистину код трпезе и стоји код ње, приликом вечере. Други учесници вечере седе, више или мање удаљени, у аудиторијуму."

Зибел додаје овоме још једно запажање:

„Уобичајено је да Часна трпеза буде па извесном растојању и да је издигнута, што значи да осећање заједништва које је постојало у оној одаји у којој је одржана Тајна вечера, једноставно не може поново да се створи. Уколико нам је окренут лицем, свештенику је тешко да не остави утисак да с напором покушава да нам нешто прода. Да би се поправио овај утисак, учињени су покушаји да се олтар помери усред оног места где су верници. На тај начин, појединац не мора да гдеда само на свештеника, него и на особу која седи поред верника самог или особу која седи насупрот њему. Померање Часне трпезе до средине простора где су верници, међутим, значи такође да се простор између сакралног средшита и верника изгубио. Страх Божији који би нас обично обузимао када уђемо у цркву, где је Бог реално присутан, замењен је неким млаким осећањем, одговором на нешто што је тек незнтно другачије од уобичајеног".

 Са социолошког гледишта, смештање свештеника иза Трпезе тако да је лицем окренут ка народу, претвара га у глумца потпуно зависног од његове публике, а такође и у продавца који своју робу нуди присутнима.  У својој књизи Das Konzil der Buchhalter (Савет ревизора) Алфред Лоренцер износи иека друга питања која се, у извесној мери, баве естетским проблемима.

 „Микрофон не 'хвата' само сваки удисај, заједно са свим шумовима у позадини. Читава сцена много више подсећа на студијску поставку за телевизијске „кухињске чаролије“; чак су и литургијски облици који се запажају код реформисаних протестантских храмова формалнији; у реформисаним црквама, обред је постао маргиналан, свесно доведен до нивоа упрошћености и краткоће. Литургијска реформа (у нашој, католичкој цркви) задржала је свети обред као средишњи део своје Литургије, уклонивши при том ризницу символичиих радњи које су њен интегрални део. Та реформа наставља да незграпно представља обред као суштински процес промишљених поступака; она истрајава у изазивању лажног осећања трансцеденције која меша физички чин извођења неке радње са стварном трансценденталном природом мита. На пример, она је склона да смишљено изложи чин који нам приказује сваку појединост обреда једења: ви седите и посматрате човека како неспретно и на комадиће ломи крхку хостију и посматрате како те комадиће халапљиво ставља у уста. Било да нам се то допада или не, приморани сте да гледате како неко жваће, а што није увек естетски угодан чин за гледање; имате прилику да посматрате особит начин на који неко конзумира свето Причешће... посматрате начин на који он крпом суши и брише путир.“

То је, укратко, друштвени аспект свештеничког служења лицем окренутим према народу. Наравно, читање речи Божије већ је друга прича. Овде је положај свештеника лицем окренутог према народу већ унапред дат, као што је увек било схваћено и прихваћено да свештеник своју беседу изговара лицем окренут према народу, као што чини и ђакон, читајући Јеванђеље.

Већ смо приметили да је (право служење Литургије) потпуно другачије. За разлику од Литургије речи, која је, ако хоћете, предста- вљање људима, Литургија свете Жртве је свети чин у којем се сједињују небо и земља и на нас се излива божанска благодат. Овде правац учесника и свештенослужитеља мора бити усредсређен у молитви Господу. Тек током причешћивања верујућих, које је евхаристијски обед у истинском смислу, свештеник и причасник су поново лицем у лице окренути један према другом.

Ова наизменична промена у положају свештеника код олтара током служења мисе има важан символичан и друштвени значај. Током молитве и приношења Жртве, свештеник би, заједно са народом, требало да буде окренут лицем према Богу; међутим, када оглашава реч Божију и када даје св. Причешће, он је окренут према народу.

Као што смо видели, обичај да се током молитве окренемо лицем према истоку стар је колико и Црква. То је традиција која се не може мењати. Она символише непрестано „гледање у правцу Господа“ (Ј.Кunstman) или, као што Ориген каже у својој расправи о молитви (с. 32), то је алегорија душе која гледа ка почетку истинске светлости, очекујући блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа (Тит. 2, 13).<

Гамбер је уочио да су римокатолици погрешили управо тамо где су се православни сачували; а православни су очували схватање Литургије надасве као Жртве, која није пука Трпеза. Циљ модернистичких реформи после II ватиканског концила био је НАГЛАШАВАЊЕ људског, „братског“ момента сабрања, а потискивање жртвеног карактера Евхаристије. Да чујемо Гамбера:

>>Будући да стручњаци признају да се данашња употреба олтара (тј. Часне трпезе, нап. В.Д.) који је лицем окренут према народу не може оправдати никаквим позивањем на древни обичај (тј. тврдњом да су управо такав олтар користили рани хришћани), зашто онда ми не бисмо могли да прихватимо неизбежан закључак који следи из овог увида и да уклонимо све олтаре као „трпезаријске" жртвенике који који су са изненађујућом једнообразношћу били постављани широм света?

 Одговор на ово друго питање веома је јасан: новостворено схватање природе мисе и Евхаристије јесте оно што се значајно разликује од традиционалног.

 Постоји свесна намера да се избегне утисак да је „Часна Трпеза", како називају олтар у источним Црквама, заправо жртвени олтар, олтар на којем треба да се принесе Света Жртва. То је вероватно и разлог због којег се савремени олтар обично опрема тако да подсећа на сто постављен за званичну породичну вечеру: ставља се једна ваза са цвећем и две или три свеће. Свеће су углавном груписане на „левој страни" стола, док се букет цвећа поставља на супротни крај. Овако асиметричан аранжман је смишљен: оно што би овде требало да се избегне јесте стварање фокуса који су у прошлости стварали крст у средишту олтара и свећњаци са његове десне и леве стране; најзад, актуелни циљ је да се олтар претвори у трпезу за обедовање.  

Ви стојите испред олтара на којем би требало да се принесе жртва. Ви не стојите иза њега. Ова једноставна идеја била је јасна чак и свештеницима који су приносили жртве у паганским временима. Свештеник је у унутрашњем светилишту храма био лицем окренут ка лику божанства којем су жртве приношене. Овај основни приступ је био сасвим сличан ономе што се дешавало у јерусалимском храму. Свештеник чији је задатак био да принесе жртвовану животињу стајао је испред стола Господњег (Малах. 1,12), како се називао велики олтар у средишту храмовног дворишта, лицем окренут према унутрашњем храму где је у Светињи над светињама чуван Ковчег завета, према месту које је било пребивалиште Свевишњег (в. Пс. 17).

 Обед се одвија тако што глава породице седи између осталих чланова, или, да употребимо други израз, у кругу породице. Жртва се, пак, приноси уз службу која је уобличена управо за ту сврху; она се приноси на посвећеном месту или испред њега (које може бити и посвећено дрво). И опет се ова основна замисао примењује у свим религијама. Литургија се издиже изнад људи; и, ено право место је испред људи, испред олтара, пред лицем Божијим.

 Кроз читаву историју, људи су се окретали у правцу онога коме су жртве биле намењене. Они се нису окретали у правцу својих ближњих. Ориген у својим објашњењима Књиге бројева (10,2) описује став Цркве о овом питању: „Особа која стоји испред олтара својим положајем показује да она обавља свештеничку улогу. Посао свештеника је да се моли за опроштај људских грехова". Нажалост, ово запажање има мало значаја у данашњем свету када се чини да смо углавном изгубили свест о сопственом греху и грешности.

 Углавном се зна да Лутер није прихватао природу мисе као жртве. Он је мислио да се главна сврха мисе састоји у проповедању речи Божије, уз Аbendmahl, тј. обед сећања (помена) који је прати. То нам објашњава зашто је он захтевао већ наведено окретање служитеља лицем према пастви.

 Иако је истина да католички теолози, уопштено говорећи, не побијају директно природу мисе као приношења Жртве, један број њих инсистира на томе да Жртва не би требало да буде њен главни циљ и да, уместо тога, током служења мисе треба нагласити идеју о заједничком обеду. Они ово чине углавном из екуменских разлога, како не би увредили протестанте; при том очигледно не брину хоће ли повредити осетљивост источних Православних Цркава, које верују да природа божанске Литургије и не може да буде ништа друго до приношење Жртве.

 До праве промене у савременом схватању сврхе мисе и причешћа доћи ће тек када олтари-столови (table altars) буду уклоњени и када се миса буде поновно служила за високим олтаром; када се поново буде схватило да је сврха мисе да буде чин поклоњења и прослављања Господа и приношења благодарности за Његове благослове, за наше спасење и за обећање небеског живота који ће доћи, као и тајансатвено понављање жртве Господње на крсту.

Већ смо указали да ово не значи да проповед (литургија речи, Liturgy of the word) не може или не би требало да се обавља изван олтара, са sedilia или током читања лекционара, управо онако како сс то радило за време понтификалних (папских) миса. Међутим, све молитве би требало изрећи лицем окренутим ка истоку, то јест, у правцу лика Христовог у апсиди, крста у олтару.

Пошто за време нашег странствовања овде на земљи не можемо да схватимо истинско величанство Тајне која се врши, а још мање да видимо Самог Христа и небеску обитељ, није довољно да се једноставно говори о узвишеном карактеру литургијске Жртве; поред свега тога, ми морамо да учинимо све што можемо како бисмо народу приказали величанство догађаја - кроз само служење и кроз уметничко украшавање цркве, а изнад свега њеног олтара.

Ми можемо да применимо оно што је Дионисије Ареопагит у својој књизи „О божанственим именима“ (1,4) рекао о „светим веловима" и о томе како се они примењују на сам култ и на ликове. Он каже да „свети велови“ „скривају од нас оно што је духовно и оно што је од будућег света присутно у овом. Они дају лик и обличје ономе што није ни лик ни обличје... али касније, када постанемо вечни и бесмртни и када нађемо свој починак у Христу, ми можемо заувек бити, као што каже Свето Писмо, са Господом (1 Сол. 4,17), потпуно обузети созерцањем Његовог правог лика".

Требало би да наша расправа установи да пракса да се свештеник за време приношења Свете Жртве лицем окреће према народу не може да се документује ниједним извором - тачније, све до Мартина Лутера - а такође да не постоје ни археолошки докази који би је подржали.

Сам израз versus populum (лицем окренут према народу) најпре се појављује у једном службеном тексту у „Обреду који треба упражњавати приликом служења мисе", а који је део Мissale Romanum, прегледаног према налогу Тридентског концила за време папе Пија V и штампаног 1570. године Део V/3 овог тек односи се на околност „да је олтар окренут лицем према Истоку, не према апсиди цркве, него према народу" (altаre sit ad orientеm, versus populum) а што представља околност која се, као што смо већ поменули, примењује на један број старих цркава у Риму.

У овом одломку нагласак је на изразу ad orientem, тј. на чињеници која се данас практично не узима у обзир. У том тексту фраза versus populum не представља ништа друго до атрибут повезан са упутством које непосредно следи и које говори да у овом посебном случају свештенослужитељ, док приноси свој Dominus vobiscum не треба да се окрене (non vertit humeros ad altare), пошто је већ окренут лицем према народу којем се обраћа. Овај положај свештеника када стоји „иза олтара", а што је био случај у неким римским базиликама, довео је, као што смо већ поменули, током 20-тих година XX века свештенике немачког католичког омладинског покрета до погрешног закључка да је то била пракса које су се придржавали рани хришћани, пракса која се на неки начин одржала у Риму.

Баш као и у Западној цркви, служење versus populum никада није постојало у Источној Цркви, па чак не постоји ни израз који би могао да се употреби да то опише. У вези с тим важно је напоменути да у току саслужења (које, као што знамо, има дугу традицију у Православној Цркви), главни свештенослужитељ стоји, као и увек, леђима окренут народу, док свештеници који му саслужују стоје са његове леве и десне стране. Ни у ком случају, пак, они не стоје на задњој страни Трпезе, односно па његовој источној страни.

Не смемо, међутим, прикрити чињеницу да су чак и у источним Црквама постојали покрети, а неки су се одржали и до данас, који су хтели да се Литургија служи лицем окренутим према народу или, у најмању руку, да Часна Трпеза буде постављена испред иконостаса. Московски патријарх Тихон је 1921. год. предочио опасности које прате овакве промене као и њихово деловање на исправно понашање приликом богослужења. Одговарајући на реформе које су заговарали и упражњавали неки свештеници после руске револуције, он је у пастирској посланици коју је упутио свим епископима у земљи написао:

„Све ово је урађено под изговором да Литургија треба да се прилагоди захтевима нашег времена, да поново оживи нашу службу, да на тај начин привуче верујуће и да их врати у наше цркве. Ми не благосиљамо преступе ове врсте, самовољне поступке неколицине појединаца који спроводе свој посебни вид литургијске службе. Ми не дајемо свој благослов, јер не можемо то да урадимо мирне савести. Божанска лепота наше Литургије, онакве какву је Црква установила у својим типицима, у својим обичајима и у својим поукама мора остати нетакнута и неокрњена у Руској Православној Цркви, јер су оне наше највеће и најсветије богатство.“

Време је показало да је патријарх био у праву. То што Руска Православна Црква још увек постоји и што заправо јача, превасходно се дугује чињеници да је она савесно одржавала и неговала своју традиционалну (светопредањску) Литургију.

Као што смо рекли, питање од пресудног значаја које се односи на положај свештеника у олтару јесте природа мисе као жртвеног приношења. Особа која приноси Жртву стоји лицем окренута ка ономе ко прима Жртву; према томе, он стоји испред олтара, стоји ad Dominem, лицем окренут ка Господу.

Ако је данас циљ да се током „евхаристијског празника" нагласи аспект заједничког обеда тиме што ће се служба вршити versus populum, онда се тај циљ не постиже или се не постиже на начин како су се, можда, неки надали. По новом распореду, „руководитељ обеда" („челник обеда", „meal leader") сам стоји за столом. Остали „учесници у обеду" стоје у главном броду или у „аудиторијуму" и нису у директном додиру са „трпезом (столом) за обед" („meal table").

Постало је веома популарно међу малим групама да сви учесници кружно распоређени стоје око олтара, а што представља обичај који служи само да потпуно поништи значење мисе као жртвеног приношења. Најбољи начин да се ово исправи јесте да се поступа онако као што се поступало од памтивека: да се (присутни народ) придружи свештенику док се он „лицем окреће ка Господу", то јест, да се сви окрену лицем у истом правцу.

Наша вера се придржава чињенице да миса представља много више од обичног обеда који сс врши у спомен на Исуса Назарећанина. Главни моменат није окупљање заједнице и доживљавање осећања заједништва - мада не треба потценити ни важност тог осећања (в. 1. Кор. 10.17), него литургијско поклоњење Господу.

У фокусу заувек мора бити Бог, а не човек. Ово је увек значило да се свако у молитви мора окренути према Њему, много више него да се свештеник окреће лицем ка народу. Из овог увида, морамо извести нужан закључак и признати да је служба versus populum заправо грешка. У коначној анализи, служба versus populum представља окретање према човеку и одвраћање од Бога. << Дакле, ово је искуство римокатолика, чије грешке би неки од наших литургијских реформатора желели да понове, ни не слутећи да су то грешке.

Свечасна мати Стефанида,

 литургичари врло често мењају своја становишта и закључке, узајамно се супростављајући и поричући туђе ставове. Ако бисмо на њих чекали да се сложе, никад не бисмо били сигурни у шта да верујемо. Али ставови Цркве, њено Предање, увек су исправни, и литургичари који обитавају у Предању то и показују. Ево примера. Западни научници су дуго тврдили да је Златоустова Литургија само приписана Златоусту, а да није његово дело. А онда је православни литургичар, Немац, архиепископ Георгије (Вагнер), доказао да је њено језгро дело Духа Светога и Хризостома Цариградског. Чујмо га:

 >> Потребно је сада погледати сами текст ове велике средишне молитве нашег литургијског обрасца. Древне евхаристијске молитве или анафоре (молитве дароприношења, приноса) су као једно Вјерују: оне садрже све најважније чињенице наше вере.

 Први богословски исказ Златоустове анафоре је исповедање Божанске непојмљивости:

 „Јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси..."

 Знамо да је Божанска непојмљивост била једна од великих богословских тема Отаца 4. века - Василија Великог, Григорија Ниског, Јована Златоустог - у борби против јеретичиког рационализма крајњих аријанаца, нарочито Евномија. Свети Јован Златоуст је посветио овој борби дванаест беседа о непојмљивости Божијој. Већ је кардинал Данијелу (1950. г.) показао да се четири одречна атрибута: „неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан" налазе у једној беседи Јована Златоустог, у потпуно истом редоследу као и у наведеном одељку Златоустове литургије. Дубље проучавање дела овог Оца одаје нам друге сличне паралеле на којима се овде не можемо задржавати, али рецимо да се израз: „Који увек јеси и на исти начин јеси“ налази у овом смислу код Златоустог.

Исповедање непојмљивог Бога наставља се Тројичним исповедањем. Одречни (апофатички) израз непостиживости Божије свесно је употребљен за три Личности Свете Тројице - Оца, Сина и Светог Духа:

„Јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни Твој Син и Дух Твој Свети".

На први поглед, може се учинити да овде у оваквом Тројичном изразу имамо напросто једну литургијску формулацију у општој употреби. Но овај се израз понавља у нашем тексту још два пута - након благодарења за спаситељно дело Божије:

„За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину Твом, и Духу твоме Светоме" И након певања Sanctus-a:

„Свет јеси и пресвет, Ти и Јединородни Твој Син и Дух Твој Свети".

Ово свечано троструко понављање Тројичног Имена особеност је структуре евхаристијске молитве Светог Јована Златоустог. Овде имамо један Тројични израз који истиче једнакост три једносушне Личности: „Ти и Јединородни Твој Син и Дух Твој Свети". Овакви Тројични изрази засновани су на Јеванђељу по Матеју 28, 19: „Крстите... у име Оца и Сина и Светог Духа". Међутим, у историји источних литургија Тројични изрази су били нарочито актуелни у време христолошких спорова 4. века. Око 375. г. Свети Василије у богослужење у Кесарији Кападокијској уводи слична славословља. Но већ је 25 година пре тога (око 350. г.), у Антиохији, химна „Слава Оцу" у облику „Слава Оцу и Сину и Светоме Духу..." постала символ никејског православља. Главни бранитељи овако формулисаног Тројичног славословља у Антиохији у то доба били су Диодор и Флавијан, који су касније постали учитељи Светог Јована Златоустог. Чини се да су антиохијски спорови 4. века који су се тицали облика Тројичног славословља у основи свечаног троструког возглашавања Тројичног Имена у евхаристијској молитви Светог Јована Златоустог. Овде је пред нама једно свесно исповедање вере.

Два основна богословска исказа - исповедање Божанске непојмљи вости и вера у Тројицу - праћена су у тексту наше молитве исповедањем стварања света ex nihilo, из ничега (из небића):

„Ти си нас из небића привео у биће..."

Овде није могуће до појединости изложити значај идеје стварања из небића за Светог Јована Златоустог, као ни учесталу употребу израза „довести из небића у биће" у његовим делима. Тврђење о стварању из небића назначује непремостиву границу између Бога и света: са једне стране недокучива Тројица и са друге стране створени свет који је овај недокучиви Бог чудом слободе и безусловне љубави привео из небића у биће. „Иако му ништа од нас није потребно, иако је сам себи довољан, привео нас је у биће, нас који нисмо постојали", каже Свети Јован Златоусти у једном свом делу из младости.

„Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали подигао си нас опет и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство твоје будуће..."

Овај одељак из нашег текста који садржи опис Христовог спаситељног дела веома изненађује. Божански домострој, Христово дело спасења доживљено је овде као нешто што се остварило не само за нас и за наше спасење, него у нама: ми смо већ - у Христу и са Христом - узведени на небо. У делима Златоустог налазимо још много тврђења сличних овом, као на пример:

„Он (Бог) није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и одвео на небо и дао јој богатства већа од оних која су изгубљена..."

Без сумње, Свети Јован Златоуст овде се ослања на одељак 2,5-7 из Посланице Ефесцима Светог Апостола Павла: Бог нас „с Њим (Христом) заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу", израз који је Златоуст много волео. За Светог Павла и Светог Јована Златоустог, ради се о Христовој људској природи која је залог, представник целокупног човечанства и јемац нашег спасења. Ово спасење које је човеку дато у Христу неупоредиво је веће од почетног рајског блаженства које је у Адаму изгубљено. Управо у овом смислу, на једном месту код Златоустог, Бог говори човеку: „На престолу седим царском, и ти седиш са мном кроз (личност Онога Који је) залог".

Спаситељно дело које се остварило у Христу и које се на нас односи, управо нас оно подстиче на благодарење.  Благодарност за стварање и за спасење у Христу у евхаристијској молитви Златоустове литургије почиње благодарењем за сва Божија доброчинства, чак и за она која су нам непозната.

 „За све то ми благодаримо Теби и Твом Јединородном Сину и Духу Твоме Светоме: за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства, која су нам учињена".'"

 Златоуст стално подвлачи да је човек окружен Божијим доброчинствима која су му непозната. Бог је Бог непостижан и непојмљив, не само у свом Божанском Бићу, него и у својим спољашним дејствима. И хришћанин зна да нам је Бог спремио богатства која очи нису виделе, ни уши чуле (уп. Кор. 2, 9). Овде не можемо навести све Златоустове текстове који садрже ову идеју. Не могу притом да се не осврнем на један нарочито занимљив текст. Свети Јован Златоуст ту наводи молитву једног „светог човека": „Знам, каже Златоуст, једног човека који се овако молио". Златоусти засигурно мисли на једног од својих учитеља. Молитва коју наводи Златоуст почиње следећим речима:

 „Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива... за сва доброчинства која су нам учињена..."  

Веза са нашим одељком литургије Светог Јована Златоустог несумњива је. Поставља се ипак једно питање: молитва непознатог светог човека није званичан текст једне литургије, већ засигурно лична молитва овог непознатог светитеља коју је он имао обичај да узноси пред својим ученицима. Ко је онда унео овај одељак једне личне молитве у званичну молитву евхаристијске литургије? Највероватнији одговор је да је то био сам Свети Јован Златоуст који је од једног од својих учитеља позајмио овај одељак и унео га у евхаристијску молитву.  Карактеристична црта евхаристијске молитве Светог Јована Златоустог је згуснутост богословских чињеница, усредсређеност богословских исказа на суштинско. Дуго се мислило да је могуће објаснити порекло Златоустове литургије намером аутора да скрати дугачке молитве које су сличиле данашњим. У стварности није реч о намери да се буде сажет и јасан, већ о намери да се све богословке тврдње саберу око једне средишне мисли. Ова намера се нарочито јасно осећа у делу Златоустове литургије после санктуса (анђеоске песме „Свет, Свет, Свет"). Док друге евхаристијске молитве покушавају да на овом месту изложе различите тренутке у делу Божанског Промисла, и нарочито Христовог спаситељног дела, Златоустова литургија се задовољава да након санктуса наведе речи из Јовановог Јеванђеља 3, 16: „Јер Бог толико заволе свет да је и Сина својега Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни". Једно овако промишљено усредсређивање на једну мисао управо је општа црта код Светог Јована Златоустог. У свом коментару на Јеванђеље по Светом Матеју, Златоуст даје следећу примедбу у контексту везаном за литургију:

„И ако кажем да је (Бог) небо распростро, земљу и море раширио, да је пророке и анђеле послао, ништа тиме нећу рећи. Јер главница добара ова је: да ни сопственог Сина није поштедео, да би отуђене домашње (=служитеље) спасао".

Речи из Јована 3, 16: „Бог тако заволе свет" за Златоустог су централне речи хришћанске поруке, и њихов садржај - тајна Крста, велики Божији знак љубави. Нису ни знаци ни чудеса ти који нам показују Божију љубав, већ Крст, каже Свети Јован Златоусти у својој последњој поруци Цариградској Цркви из изгнанства. Јеванђеље поставља Крст у средину, говорећи: „Бог тако заволе свет..". Јер „Крст је... узвео на небо и посадио са десне стране престола нашу (људску) природу", додаје Свети Јован Златоусти.<<

Дакле, Златоуст ЈЕСТЕ онај који нам је предао Свету Литургију. А тврдили су да, засигурно, није. Зато треба бити опрезан да не бисмо прихватили погрешне закључке, који даље утичу на нашу веру и живот по вери.

Што се Светог Причешћа и причешћивања тиче, да се одмах разумемо: у тој области треба бити најопрезнији зато што је примање Тела и Крви Христове, иако немогуће без саборног евхаристијског етоса, ипак један од најличнијих чинова хришћанске одговорности. Ту се не може ништа наметати. Рекао бих само неколико речи.

Пре свега, хришћански идеал је сваколитургијско причешћавање, или, пак, што чешће. Али, тај идеал подразумева непрестано бдење над собом и чување срца од сваке прљавштине, као и подвижништво до самопрегора. Ви знате боље од мене како се подвизивала Блажена Стевка Дечанска: углавном је била на хлебу и води. Пријатељ ми је причао о свом искуству боравка у манастиру Филотеју на Светој Гори осамдесетих година XX века, када је тамо игуман био славни старац Јефрем, који се сада подвизава у Америци, где је основао преко петнаест манастира. Тај мој пријатељ је, као младић, у Филотеју провео два месеца, и пребивао у монашком ритму обитељи. Јефремова духовна деца су живела аскетски у највећој могућој мери: устајали су сат и по, па и више пре почетка службе у храму, и правили на стотину метанија. Понављали су „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног!“ на бројанице три до четири хиљаде пута дневно. Иако је у манастиру било преко шездесет монаха, имали су само тројицу јеромонаха, јер отац Јефрем није дозвољавао да се рукоположи неко ко нема умносрдачну молитву трајно задобијену. Сви - и монаси и искушеници - свакодневно су исповедали помисли. Јело се више него скромно. У таквој духовној атмосфери сасвим је логично причешћивати се четири пута седмично, као у доба Светог Василија Великог. (Пријатељ каже: „Кад свакодневно исповедаш помисли, грех који понављаш те толико понижава да почињеш да се самог себе стидиш - и престајеш да то чиниш!“) А ево шта нам каже монах Јосиф Дионисијатски о свом учитељу, славном старцу Харалампију, који је поучавао духовну децу да чешће треба приступати Светом Причешћу:

 >> Блаженопочивши старац Харалампије је имао у виду одређена неопходна мерила, на основу којих је верујућем могуће без осуде приступити Светим Тајнама.

 а) Свакако да је и одређени пост сматран једним од чиниоца, али не главни и једини. Што се тиче оних који доследно држе установљене постове, старац је према њима био снисходљив. Блажени старац је заступао став да монах и лаик, који се труде у подвигу, непрестано живе у уздржању. Такав држи пост без уља три пута недељно. Држи још и постове у току године, тј. вишедневне постове: Велику Четрдесетницу (Васкршњи Пост), Божићни, Успењски Богородичин, Светих Апостола.  Још се уздржава и сваке суботе од вечери (да ништа не једе нити пије), по правилу Цркве. Према томе, сурово је да такав брат буде лишен сталног причешћивања, из разлога што није држао пост три дана за редом.  Што се тиче хришћана који нису држали установљене постове наше Цркве, Старац им је налагао, као духовник, строги пост пре приступања Причешћу.

  б) Блажени старац је сматрао да је чиста и искрена исповест неопходан услов. Кажем чиста и искрена, јер, на жалост, много је оних који уз површну исповест без покајања мисле да су у реду.

Наравно, телесни греси су сметња приступању Светим Тајнама. Та страст је очигледна и лако уочљива, те мислим да је сви исповедају. Такође и други крупни греси, као што су убиства, разбојништва, крађе, преваре, и др.

Међутим, постоје и неки тешко уочљиви, али смртни греси. Но многи од оних који се исповедају чак их ни не урачунавају у грехе. То су: оговарање, осуђивање, завист, злопамћење, гордост, присиљавање, неправда, итд. Оговарамо и осуђујемо одсутне и присутне. Стварамо код других саблазан и хладноћу. Својим провокативним понашањем изазивамо код других одвратност, тако да они не желе ни да нас виде. Замислите сада тог који те провоцира до те мере, да не желиш да га видиш, како се стално причешћује Светим Тајнама, не рекавши ни једно „опрости". Неко други завиди, присиљава, наноси неправду свом слабијем брату, сроднику, суседу. Трећи годинама не разговара са тобом. Уз све то, пошто се прво „исповедио", без проблема и гриже савести, он се причешћује. Што се пак поста тиче, тешко оном за кога чује да се причестио, а да претходно два-три дана није постио.

Старац једном приликом обрати пажњу на сличан случај. Док се „исповедао" и причешћивао на петнаест дана уз тродневни пост, неки човек годинама није разговарао са појединим особама. Чим старац то дознаде од треће особе, он позва поменутог брата и наложи му да се измири са браћом коју држи на одстојању, не могући, међутим, да га убеди. Духовник га у толикој мери притесни, да га чак и упозори да ће, уколико се не измири пре но што се причести, отићи у пакао. А тај који се тобоже исповедао одговори, чуј и ужасни се: „Боље да одем у пакао, него да разговарам са тим ђубрадима".

Страшан је овај случај, али је чињеница. Радије изабрати вечни пакао, него рећи опрости, или макар добар дан. Нека свако помисли у каквој тами понекад живимо, задовољни самим формализмом. А кад је реч о најважнијем поглављу, тј. о љубави према непријатељима ту је мркли мрак. У наведеном случају једино приличи да кажемо: „Слава дуготрпљењу Твоме, Господе; како нас истог трена не сагориш, јер си огањ који сажиже недостојне!" Из тог разлога, као прву, најбитнију и најглавнију претпоставку за Причешће, блажено почивши старац је, као духовник, постављао љубав према непријатељима, као и то да никоме не дајемо повод саблазни.

Један други брат беше наставник средњег образовања. Премда не беше теолог, он заволе мантију и постриже се за монаха код неког старца. Тај старац га потом посла код духовника да се исповеди, са циљем да добије писмену сагласност, како би постао свештеник.

Подударило се да је старац из исте школе исповедао пуно ђака, али и професора. Према ономе што је старац слушао, схватио је да је поменути монах, ради свог понашања, био проблематичан и непожељан у целој школи. Завршавајући исповест старац му рече:

- Што се тиче одређених природних сметњи за рукоположење, видим да си беспрекоран. Али, пре но што примиш на своја плећа тако велик терет, дужан си да се измириш са свима онима са којима си у неспоразуму.

Овај који се исповедао одговори:

- Ја, свети духовниче, никоме нисам крив. Они су мени криви.

- Добро, нека су и други криви, али љубави ради, и свакако свештенства ради, реци једно благослови (тј. опрости), и позови их све на своје рукоположење.

- Ја њима да кажем опрости! Никад. Па, ако им опростим, да они опет кажу...

- Бре, дете моје, у које Јеванђеље ти верујеш? Зар Христос није рекао:

„Љубите непријатеље своје"? (Мт. 5,44) Зар на крсту није опростио Јудејима, који су га мало раније распели? Зар Он не каже у Оченашу: „опрости нам... као што и ми опраштамо..." (Мт. 6,12.), итд. Како ћеш свештенодејствовати? Како ћеш се причешћивати? Како ћеш другима говорити: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите"?

Нажалост, кандидат, гневно и замуцкујући, одговори: „Никад, не, никад“.

Исход беше тај, да духовник уместо сагласности, напише писмо његовом старцу: „Моје мишљење је, ако твој послушник постане свештеник, прво ћеш ти да упаднеш у невољу, а затим ћеш се горко кајати".

Упркос томе, због потребе келије за служитељем, његов старац преко друтог духовника успе да рукоположи свог послушника у чин свештеника. Он тренутно, као човек, захлади односе са првим духовником (о.Харалампијем), да би се убрзо потом овај показао прави пророк. Тада његов старац, кајући се, неутешно говораше: „Ах, оче Харалампије, био си пророк. Колико си био у праву, а ја те не послушах!“

Но, да бисмо завршили ово озбиљно поглавље о Светом Причешћу, наводим још један неопходан услов за приступање Светим Тајнама, а то је самоиспитивање и молитва. Из самоиспитивања рађа се саосећање, из саосећења скрушеност, из скрушености исповест, из исповести (мислим на исповест појединачну) рађа се умилење, чежња, сузе. Блаженопочивши старац је имао у виду подстрек Светог Симеона Новог Богослова, ако је могуће да Светим Тајнама не приступамо без суза.

Установљени поредак молитава пре Светог Причешћа сматрао је неопходним, као и благодарне молитве. Али је онима који су били посвећени делу умне молитве, која их је више заслађивала, препоручивао је замену читања молитава са пет бројаница од триста чворова (четири Господу и једну Пресветој Богородици), или и без бројанице, изговарајући молитву онако како је свако осећа, слободније и разумније, макар онолико времена колико траје поредак молитава пред Причешће.

Блаженопочивши старац је сат времена пре сабирања у храму на Свету Литургију, у својој келији примао браћу понаособ, који су се исповедали, колико о раду и понашању у току дана, колико и о ноћном бдењу. Независно од тога што је пост био општи, остављано је његовој савести, да ли ће неко да се причести, или не.

Било је и случајева када је нечија савест била без осуде, будући да је послушање и ноћно бдење уредно вршено, али се није достизало до препородне бање суза. Такве обично није лишавао Светог Причешћа. Свакако, понекад је из свог искуства, говорио: „Умилење које ти није дато пре Причешћа, осетићеш, уколико се чуваш, после Светог Причешћа". Заиста, сви из братства, који су се после Светог Причешћа ћутке повлачили у своје келије и настављали молитве и славословље, исповедали су да им се душа толико заслађивала топлим сузама, да су чулно осећали присуство Господа у њима.

Веле Св. Оци: „Стражење (=бдење над собом=пажљивост) је изнад рада". Међу нама има пуно оних, који заиста часно врше и послушање и ноћно бдење, и свакако се много труде, не би ли достигли до скрушења и суза пре Светог Причешћа. Уз то, уколико обратимо пажњу на себе, примећујемо да углавном стојимо у истом стању, или се чак враћамо уназад, уместо да напредујемо. Неко ће се упитати: „Шта је криво томе? Послушан сам, исповедам се, постим, бдим, опраштам, молим се за браћу који су у искушењима и гоњењима. Шта је узрок?"

Одговор нам даје велики исихаста Свете Горе, старац Данило, који је заблистао у наше дане, у пећини Велике Лавре Светог Петра Атонског. Живећи у крајњем тиховању, овај заиста велики отац, чим би завршавао Свету Литургију, без икаквог разговора хитао је да се затвори у своју келију. По изузетку, примао је само себи сличне велике подвижнике Јосифа и Арсенија. Његове прве речи, по правилу, беху: „Вели Света Синклитикија: Фењер светли, али своје усне (тј.обод) опаљује". Под овим речима он је подразумевао колику бојазан је сам имао, да због много разговора не изгуби благодат, коју је трудом на бдењу и Светим Причешћем, примио у себе.

Нека свако од нас помисли сада, колико пролаза отварамо када водимо разговоре, не само духовне, него и читаве расправе, дискусије. После реченог, још се питамо шта је узрок?! Уколико, с почетка духовни разговори, у наставку прерасту у празнословље, многоговорљивост, политички говор, осуђивање; за њих можда важи реч Господња: да се непријатељ враћа онде одакле је са много труда изагнат, али са још већом силом (Мт. 12.43-45)?

Из тог разлога је и блажени и свети старац Јосиф (Спилеот), примио и предао својој духовној деци овај поредак: тј. да се сва браћа, одмах после Свете Литургије, и свакако сталног Светог Причешћа, ћутке повлаче у своје келије, осим када се ради о већој потреби и неопходности. Тај поредак је примио и мој старац, отац Харалампије, и то правило је држано веома строго, углавном у Новом Скиту и у Буразерској келији.

Без икаквог оспоравања, духовни плодови су очигледни код свих оних, који уз делање, истовремено држе и стражење над чулима, а посебно над језиком. Мислим да то значење имају речи Божије из књиге Постања за човека и рај: „да га обрађује и чува" (1 Мојс.2,15).<<

Дакле, ако неко овако живи, како су живели старац Харалампије и његови ученици, зар да се не причешћује често, а не само „четири пута годишње“? И то „четири пута годишње“ нико озбиљан никад није наметао. Свети Филарет Московски у свом Катихизису каже: „О томе колико се често треба причешћивати Светим Тајнама, најпре да приметимо да су се древни Хришћани причешћивали сваке недеље; но, данас је мало оних који имају такву чистоту живота да би увек били спремни да приступе тако великој Тајни. Црква мајчинским гласом саветује да они који теже побожном животу треба да се исповедају пред духовним оцем и причешћују Телом и Крвљу Христовом четири пута годишње, или сваки месец, а сви обавезно (најмање) једном годишње“ („Православно исповедање“, 1, питање 90).

Дакле: ЧЕТИРИ ПУТА ГОДИШЊЕ није никаква свеобавезујућа норма. Човек се. по благослову духовног оца, може и чешће причешћивати. Исто тако, ако се верник држи налога Типика и пости на води колико Типик прописује, је ли то грех? Наравно да није; то је израз нечије побожности. Ја бих га назвао другим начином припреме. Први је најбољи: исихастички, „светогорски“; други овај, по Типику, пост на води и исповест; а трећи је онај од кога и Ви зазирете, неподвижнички, по Вашим речима „трећа струја, која иде у крајност са превише слободе и одбацује истинско Светоотачко наслеђе, и код које сувише без подвига бива“.

Код благочестивих православних хришћана пракса је да изјутра, после јутарње молитве, а пре било какве друге хране, узимају нафору (антидор), која их подсећа на древни хришћански обичај свакодневног причешћивања. Они тако опомињу себе да треба да се труде и живе као рани хришћани, не губећи наду на спасење чак и у тешким околностима у којима данас живимо. Истовремено, они са смирењем прихватају да нису достојни свакодневног причешћивања Светим Тајнама, и да им је неопходна припрема, за коју Свети авва Јустин јасно каже да се врши кроз пост, молитву и исповест.

Припрема за Свето Причешће није никаква „метафизика“, него покајничко самоудубљивање и самопреиспитивање пред лицем Божјим. Ево шта нам о томе каже руски ђакон Димитриј Видумкин, у свом тексту „Неколико речи о евхаристијској обнови“:

>>Појава, назначена у наслову чланка, добила је свој назив због, у последње време у нашој Цркви, изникле тенденције што је могуће чешћег причешћивања Светим Христовим Тајнама. Као одговор на питање: "Колико често је неопходно причешћивати се?" - наши парохијани чују: "Што чешће, то боље". Православна заједница са великим интересовањем прати развој ове тежње која, због своје вишезначности стално изазива дискусије, како у православним средствима масовног информисања, тако и у ужем кругу свештеника и богослова. Аутор овог чланка не покушава да пред себе постави задатак полемисања са ауторима већ издатих публикација на ову тему, већ жели да читаоцу на разматрање предложи своја расуђивања, која, може бити, дозвољавају да се ова појава сагледа са још једног становишта.

Са благословом свјатјејшег патријарха Алексеја II, у Даниловском манастиру у Москви одржан је 2006. године округли сто на тему "Припрема за Свето Причешће: историјска пракса и савремени прилази решавању питања". На овом скупу истакнути пастири и богослови наше Цркве разматрали су питања која се односе на то колико често би савремени парохијани могли да се причешћују Светим Христовим Тајнама и, у вези са тим, могућим изменама досадашње праксе припремања за Причешће. Прихваћено је становиште да тежња самог верујућег човека за што чешћим причешћивањем представља основни предуслов за често причешћивање, и са тих позиција су онда разматране могуће измене у чину припреме за Причешће.

Као што знамо, у самом Јеванђељу нема указивања на неопходност припреме за примање Тела и Крви Господње. На Тајној Вечери Господ је једини пут причестио своје верне ученике, који до тада нису чак ни наслућивали шта им предстоји да окусе. Од њих се тражила само љубав и верност своме Учитељу. То је било могуће управо захваљујући присутном Божанском Христу, када су они могли рећи један другоме: "Зар не гори срце наше у нама љубављу према Спаситељу?" Осим тога, само Христово учење о неопходности да у себе приме Његово Тело и Крв изазивало је код многих његових следбеника снажну недоумицу, па чак и смућење, те зато "многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с Њим" (Јн. 6, 66). У то време и најближи Христови ученици нису били у стању да у потпуности приме Његово учење, и сам Христос им је говорио о томе: "Још вам имам много говорити, али сада не можете носити. А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину." (Јн. 16, 12- 13). Дух Истине, обећан од Христа, био је послат ученицима у дан Педесетнице. Обогативши их различитим благодатним даровима (знање разних језика, моћ исцељивања болести, васкрсавање мртвих), Дух Свети је ученике испунио и пунотом виђења Божанске Истине, коју нису били у стању да приме од самог Христа за време његовог земаљског живота. Надахнути Светим Духом, апостоли су се сетили свега што им је Христос говорио и то записали у Јеванђељима. Надахнути Духом Светим они су у потпуности открили и допунили у Христовом учењу оно што им Он није рекао. Једна од таквих допуна било је и указивање на неопходност посебне припреме за примање Светих Тајни Тела и Крви Христове. 

Такво упутство, иако у доста грубој форми, срећемо већ код апостола Павла у његовој Посланици Коринћанима: "Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер, који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире." (1 Кор. 11, 28- 30). Овде је присутна једна од задивљујућих антиномија хришћанства: Господ говори ученицима о неопходности узимања Његовог Тела и Крви ради спасења и вечног живота, а апостол, чини се, тврди директно супротно: "Који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије". Но та противречност је само привидна: својим речима апостол жели да нагласи изузетну важност припреме за Причешће, да би му хришћани приступали достојно и да би пожњели спасавајуће плодове.

У вези са Светим Тајнама неопходно је разликовати стварност од делотворности. Тајне су увек стварне, реалне по природи и оне су истинско Тело и Крв Христа Спаситеља. Али, оне могу за одређеног човека бити неделотворне, тј. могу да му не пружају спасоносне плодове. А разлог томе су не саме Тајне, већ неправилно приступање њима од стране причасника. Тако да Господ говори о томе да је примање Његовог Тела и Крви спаситељно, апостол Павле додаје да та спаситељност Тајни уопште није безусловна и да зависи од достојног приступања њима. То је двосекли мач, који је у стању да порази не само непријатеља, већ и онога ко га носи, када је он неразуман.

Шта у себи крије израз "човјек нека испитује себе" и како да се научимо достојно приступати Причешћу? Свети Теофан Затворник, објашњавајући ове речи апостола, говори: "Испитивање овде означава достојну припрему. У чему се она састоји? У очишћењу савести. Принеси покајање за грехе и постави чврсту намеру да убудуће не грешиш и да уместо греха твориш сваку врлину, и онда си достојно припремљен за Причешће".

Расуђујући о дужној припреми за примање Светих Тајни, подвижник 19.века, Свети Игњатије Брјанчанинов, говори: "Неопходно је удубљивати се у самопосматрање, пажљиво посматрати, испитивати себе; неопходно је чистити себе од сагрешења, искорењивати их из себе исповешћу и покајањем; неопходно је исправљати и једва приметна скретања са пута заповести Христових; враћањем на тај пут, у душу положити намеру да се свим силама држимо тог пута, јачати ту намеру читањем, изучавањем Речи Божије, најтоплијим молитвама... Неопходно је, са једне стране, посматрати ништавило, сиромаштво, греховност, људски пад, а са друге - величину Божију, неизрециву благост Спаситеља, Који је ради нас предао на смрт своје Тело, на проливање Крв своју; неизрециву љубав Спаситеља, који нас храни Својим Телом и Крвљу, уводећи нас том храном у најтешње јединство са собом. Од таквог посматрања и самоосуде јавља се скрушеност срца, хришћанин се припрема за достојно примање Светих Тајни искреним сазнањем своје недостојности. Такво самопосматрање изложено је од стране Светих Отаца у молитвама пред Причешће, помоћу којих оци помажу нашем ограниченом виду и неосетљивости, којима они, као у брачне одежде, облаче душе наше у смирење, толико омиљено Спаситељу нашем."

Са друге стране, светитељ расуђује и о томе, колико у вези са причешћивањем може бити несрећно пренебрегавање пажње ка свом стању: "Расејан, непажљив живот, неосветљен и неруковођен Речју Божијом, усмерен по представама сопственог разума, по наклоности грехољубивог срца и тела, остављајући човеку само сујетно име хришћанина, лишава га темељног богопознања и самопознања, лишава га исправног схватања Светих Тајни, лишава га доличне припреме за њихово примање, доличног расположења и стања приликом примања, неопходног чувања након примања... Лакомисленост и недовољно врлински живот кажњава суд Божији, изазван недостојним примањем Светих Тајни". Из светитељевих речи лако је закључити да је пред Причешће Телом и Крвљу Христовом неопходан период припреме, да би се удубили у самопосма-трање, да би пажљиво размотрили и испитали себе и величину те Светиње којој треба да приђемо. И тај неопходни и веома важни период у Цркви постоји и назива се припрема за Свето Причешће.

Једно од најважнијих средстава припреме је телесно уздржање тј. пост. "Заповест о посту је прва неопходна заповест за нас. Само уз помоћ поста можемо се отргнути од земље! Само уз помоћ поста можемо се супротставити заносној сили земних наслада! Само уз помоћ поста можемо раскинути савез са грехом! Само уз помоћ поста наш дух се може ослободити тешких окова тела! Само уз помоћ поста наша мисао може да се уздигне од земље и да погледа ка Богу! Осим поста "занимања која воде припреми су: молитва, читање, размишљање." Циљ припреме је задобијање таквог стања духа, када, са једне стране, човек почиње да види дубину свог пада и због таквог виђења доспева у скрушеност пред Богом; а са друге стране, он познаје велику милост Божију према човеху, због чијег је спасења Бог за храну дао своје Тело и Крв. Из тог разлога припреми не треба прилазити формално, без одговарајуће усрдности. Формални приступ лишава човека исправног душевног расположења и као последицу, лишава га достојног причешћивања Светим Христовим Тајнама, што значи - лишава га спасавајућих плодова Причешћа.

 Међутим, сусреће се мишљење да дисциплина припреме, прихваћена у нашој Цркви, која у себе укључује период уздржања и читање прописаних молитвословља, представља каснији слој и да не одговара литургијској пракси Древне Цркве. На тој основи, савремена пракса се подвргава критици, као неодговарајућа учењу Цркве о Светој Евхаристији. На то желимо да одговоримо речима једног учесника полемике, која се распламсала на интернету, да такав поглед представља "обновљенство и модернизам. Ако ви одбацујете касније слојеве, онда одбацујете благодатну кору црквеног храста, скидајући је сасвим, зарад ваше представе о младом дрвету. Можете се правдати чиме било, али такво деловање има антицрквени карактер, јер та кора јесте плод благодатног деловања Светога Духа, који са Црквом пребива постојано, и није одступио од ње са тим поново пронађеним папирусима апостолског века."

У вези са горе наведеним, желели бисмо да се дотакнемо питања и о учесталости причешћивања Светим Христовим Тајнама. Христово учење о Евхаристији изложено је у шестој глави Јовановог Јеванђеља. У свом учењу о Свом Телу и Крви које је Господ обећао за храну свим верујућима, Он нигде не указује на учесталост узимања те хране, предајући то на одлуку својој будућој Цркви. У различитим периодима постојања Цркве, дисциплина причешћивања је била различита и варирала је у зависности од моралног стања њених чланова. У време апостола када је "у народа који повјерова бјеше једно срце иједна душа" (Дела Ап. 4,32) и када они "сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму" (Дела Ап. 2,46) причешћивали су се веома често, чак свакодневно. Али, таква пракса није дуго постојала и већ у другом веку и вековима који су следили, свакодневно причешћивање постало је само идеал хришћанског живота. У "Апологији" Јустина Философа (2. век) читамо да је посебан дан, када су се сви верујући сабирали ради причешћивања, био недеља, или, како га назива св.Јустин "дан сунца". У 4. веку свети Василије Велики говори о пракси, која је постојала у Кападокијској Цркви, причешћивања четири пута недељно (89.писмо Кесарији). Али, већ у то време постојали су и различити рокови одлучења од Причешћа због грехова. И ти рокови нису били мали - 2, 3, 6, 10 и више година за различите грехе, па до дозволе причешћивања тек на самртничкој постељи (види правила Анкирског сабора 5-9, 16, 21; Светог Василија Великог: 61, 64, 73, 82 и друго.)

Дакле, већ у то време Црква је сматрала да ни изблиза није корисно свакоме да се причешћује не само на свакој Литургији, него ни сваке недеље. Шта више, пошто се у својим одлукама Црква руководи искључиво циљем човековог спасења, тада је очигледно да је она сматрала да је за многе користан довољно дуг рок остајања без Причешћа. И то уопште није из разлога што се у Цркви поколебало учење о спасоносности Евхаристије за човека, већ зато што ни изблиза није спасавајуће у свакојаком стању прилазити Евхаристији.

Овде желимо да обратимо пажњу на чињеницу да у целокупном канонском зборнику правила нема заповести хришћанима да се причешћују свакодневно, или на свакој Литургији на којој су присутни. Изузетак представља 66. правило Шестог Васељенског Сабора, које позива хришћане свакодневном причешћивању целе седмице након Васкрса Господа Исуса Христа, јер се цела седмица "поштује као један дан Господњи". Девето апостолско правило које неки истраживачи помињу као правило које заповеда хришћанима да се свакодневно причешћују, по објашњењу ауторитетног канонисте и тумача правила, патријарха Теодора Валсамона има нешто другачији смисао: "Говорити, да смо сви ми, верни лаици (мирјани) и свештенослужитељи, који се не дотичемо светиње, дужни сваки пут да се причестимо Светим Тајнама или, у противном, подлежемо одлучењу - несагласно је са правилом и немогуће је. Зато је у деветом правилу одређено подвргнути казни верујуће који не остају до краја, али није додато: који се не причешћују." У том истом смислу то правило објашњава и епископ далматинско- истарски Никодим (Милаш): "Не може бити да су сви верни били принуђени да се причешћују сваки пут приликом посећивања храма, јер је лако могло бити, да нису сви били увек припремљени за Причешће, или по наговору гласа сопствене савести или због неких других разлога из личног и друштвеног живота. А да би и такви били удостојени макар неког учешћа у светињи ... а такође и да би обавезали и оне, који се не могу причестити, да ипак остану до краја Божанске Литургије, уведено је било дељење антидора, који је сваки морао да прими из руке свештеника ради сопственог освећења."

У синодалном периоду, до успостављања патријаршије у Русији, у нашој Цркви је било прихваћено причешћивање од четири пута годишње - у свим великим постовима. Ревноснијима се дозвољавало причешћивање једном месечно, мање ревносним - у крајњој мери једанпут годишње, током Великог поста. Та норма је одражена на пример, у Катихизису светог Филарета (Дроздова), у делима светих Димитрија Ростовског, Игњатија (Брјанчанинова) и Теофана Затворника. Зашто је била прихваћена толико мала норма? Зар су наши мудри светитељи тог времена били мање разумни и ревносни од неких наших савремених хришћана, који стреме причешћивању сваке недеље, а понекад и чешће? Одговор на ово питање налази се у њиховим, и за наше време непроцењивим, делима. А тај одговор се састоји у правилном наглашавању: не спасава толико што чешће причешћивање Светим Тајнама, колико пажљивија припрема и Причешће које затим следи. Ево како о томе пише свети Игњатије Брјанчанинов у писму својој сестри: "Није важно да се причешћујеш често, већ да се суштински припремиш за Причешће да би затим пожњела обилну корист. Марија Египћанка се за време свог дугогодишњег живота у пустињи није причестила ниједном: тај живот је био припрема за Причешће, кога се она удостојила пред крај живота." Свети Теофан Затворник упозорава на духовну опасност исувише честог причешћивања. Саветујући у својим писмима причешћивање четири (или шест) пута годишње, он додаје: "Могуће је и додати, али не исувише, да не би постали равнодушни... Што се тиче тога „чешће“ не треба повећавати учесталост, јер та учесталост одузима не мали део страхопоштовања према том највећем делу... Мислим на припрему за Свето Причешће."

 Не само Причешће, већ и припрему светитељ назива највећим делом, пошто умногоме од припреме зависи достојно причешћивање Светим Тајнама. "Све што планирате да урадите и јесте потребно свакоме ко се припрема. И постити, и у Цркву долазити, и осамити се, и прочитати, и размислити, и собом се бавити - све то је неопходно. Али та дела треба усмерити једном циљу -достојном причешћивању Светим Тајнама. Да би се достојно причестили, душу треба очистити покајањем. Да би покајање било као што је потребно - са искреном скрушеношћу и чврстом решеношћу да се више не жалости Господ - одређују се сви други подвизи припреме: и долажење у храм, и домаћа молитва, и пост, и све друго... Онај ко се припрема, треба у време припреме, колико је коме могуће, да прекраћује своје бриге... То сузбијање брига јесте дело од највеће важности у време припреме. Ко то не учини, тај ће се несумњиво припремити немарно."

 Дакле, за достојно причешћивање неопходан је период темељне припреме, и тај период није мање важан од самог тренутка приче шћивања, јер од њега умногоме зависи да ли ће Свете Тајне човеку донети њима својствене спасавајуће плодове. Зна се, оно што нам се са трудом даје, то више и ценимо. И Светиња, примљена након брижљиве припреме, биће чувана као највеће благо са наше стране. То ће нам постати велика потпора у пажљивијем и трезвенијем животу. Ако се таква припрема сматрала неопходном у оно време, када су о томе писали наши светитељи, тим пре је она неопходнија нама у ово наше време, са његовим побеснелим ритмом живота, када човек једва да успе да се тек понекад замисли над усмереношћу свог живота.

Питање колико се често причешћивати, треба у сваком конкретном случају решавати полазећи од могућности човека да се правилно припреми за Причешће. И духовник, коме се обраћа човек који жели да живи трезвеним животом, може и треба да му укаже на ту меру причешћивања која ће зависити од околности његовог живота.<< Ништа боље од оца Димитрија Видумкина не бих могао да кажем. Да, Причешће - али, с припремом. Иначе ћемо потонути у мору равнодушности под видом „литургијске обнове“.

Нико озбиљан не замера онима који су у Србској Цркви „грчки ђаци“ нити ко спори да су велики Оци Цркве били Јелини. Сводити причу о литургијској реформи на сукоб „Руси - Грци“ неумесно је. Јер, који Руси и који Грци? Савремена литургијска реформа незамислива је без Руса - прво модерниста са почетка XX века, па оних из епохе „обновљенаца“, као и без Николаја Афанасјева, Александра Шмемана, Јована и Павла Мајендорфа. Као што се одбрана светопредањске Литургије у данашњој Грчкој не може замислити без Јелина светоотачког ума – Григорија Светогорца, митрополита Јеротеје Влахоса, свештеника и теолога Георгија Металиноса, Теодора Зисиса и других. Дакле, није реч о националном пореклу теолога, него о СТАВУ њиховом. Сигуран сам да сте читали текст митрополита Јеротеја Влахоса „Богословље литургијске обнове“. Због читалаца, али и због Вас и због себе, његов сажетак исихастичког литургијског Предања поново стављам свима на увид, управо као доказ да је, по питањима литургијске реформе, немогуће делити људе на „гркофиле“ и „русофиле“:

>>У нашим црквеним круговима се данас често говори о тзв. литургијској обнови, која се схвата као покрет за поновно увођење древног богослужбеног типика и древног литургијског Предања.

 Упркос томе што су, у новије време, били предузимани многи покушаји литургијске обнове, они нису успевали да се одрже, што је последица чињенице да су предузимани само ради промене спољашње праксе, а да је, притом, у суштинском смислу, богословље Цркве било пренебрегавано. Међутим, ако се, при покушају литургијске обнове, не поима сама еклисиологија богослужења, као ни богословље којим се храни богослужбени живот, и ако се, уз то, не поимају подвижничке и исихастичке димензије сваке такве промене, онда таква обнова не може да успе.

 На пример, говори се о повратку древној црквеној пракси честог причешћивања. Но, ако не будемо размотрили разлоге због којих су Хришћани почели ретко да се причешћују, односно ако будемо пренебрегли подвижничку димензију причешћивања, онда ће та конкретна обнова, ако, и када буде предузета, бити спровођена као механичка акција и механичка обнова, управо због тога што се причешћивање Светим Даровима не збива без одређених предуслова.

 У Папској цркви, после Другог ватиканског концила, покушали су да спроведу такву литургијску реформу, односно да поједноставе свој литургијски живот. Но, будући да се у овом покушају Папска црква одвојила од догмата, литургијске промене на крају нису донеле ништа верноме народу.

 Упркос добрим намерама оних који се боре за литургијску реформу, има извесних ствари у погледу самог покрета литургијске реформе и начина његовог спровођења, које стоје у вези са спољашњим и практичким изменама (Литургије), а којима не можемо бити задовољни. Управо је због тога неопходно да укратко размотримо богословље такозване литургијске обнове. У ономе што следи, испитаћемо ову тему у светлу богословља Цркве и изнети нека размишљања која, заправо, показују каква би требало да буде истинска литургијска обнова, јер обнова која је рђавога квалитета не само да неће успети, већ ће да произведе и духовну штету.

Реформа спољашње Богослужбене праксе без унутарње обнове Хришћана је јалова

 1. Мора да постоји усредсређени и озбиљни напор такозваних литургијских реформатора да се обнови сам хришћански народ (Цркве), и да самим Хришћанима заиста буду потребне измене спољашњих практичких правила, а не да те измене буду тек нека заповест одозго, нити, пак, последица адекватнијег културолошког прилагођавања. И, заиста, данашњи реформатори у Православној Цркви не говоре о литургијској обнови као о обнови народа (Цркве), што подразумева покајање, преумљење и заједничење са Богом. По поимању Цркве, суштински је важно најпре појмити шта јесте Црква, ко јесу њени истински удови (чланови) и како онемоћали уд (члан) може изнова да постане дејствени уд (члан) Цркве. На Светој Гори, где се подвизавају монаси, сваки монах на свој начин и по мери својих снага, живећи у матици свецелога исихастичкога Предања, нема потребе ни за каквом литургијском реформом. Иако могу да постоје извесне незнатне измене у вршењу служби и тропара, ипак, не постоје никакви обрасци нити ступњеви измена којима би требало да теже парохијске цркве. То је због тога што се на Светој Гори предност даје унутарњој обнови, при којој духовно препорођени човек, обновљени Хришћанин јесте онај који чини новима иста богослужења, односно - не постоји потреба да се мењају богослужења да би се, наводно, избегла рутина и презасићеност. На Светој Гори монаси живе богослужења у перспективи своје сопствене промене, тако да се богослужења, сваки пут изнова, јављају за њих као нова.

Повратак древним Богослужбеним праксама немогућ је без поимања разлога због којих су их Свети Оци изменили

 2. Мора се озбиљно размотрити зашто су многе литургијске праксе ишчезле током времена и зашто је Црква, преко својих пастира, неке праксе одбацила, а неке прихватила. На пример, Црква је увела кашичицу за причешћивање верних Светим Причешћем. За ово постоји одређени разлог који морамо да узмемо у обзир. Даље, зашто је Црква раздвојила Свету Тајну Брака од Свете Евхаристије? И за ово постоји озбиљан разлог који се мора појмити. Није могуће вратити се древним богослужбеним праксама, а да се, истовремено, не размотре разлози који су подстакли Свете Оце да начине такве промене. А ово није задатак само богословске науке, већ, пре свега, богословља схваћеног у отачком смислу

У покушајима повратка једноставности ранохришћанске литургије, не сме се превиђати историјски развој и богатство Литургије

 3. У нашим покушајима да спроведемо литургијску реформу морамо бити објективни да бисмо могли да појмимо у целини дух једноставности који садржи Света Литургија. Ово говоримо из перспективе да литургијску реформу обично схватамо као нешто што нема (непосредне) везе са нашим личним животом. Другим речима, литургијска обнова се своди на селективне модификације Литургије. Они који се залажу за повратак јсдноставности древне Литургије, превиђају богат ство каснијег богослужења које је сама Црква, кроз Свете Оце, развила, и такви (реформатори) своде литургијску обнову искључиво на спољашњу форму.

 Уопште се не може тек тако изменити литургијска пракса коју је сама Црква установила. Не може се скраћивати и, тиме, чинити угоднијом Божанска Литургија, и не могу се, при том, превиђати сви остали елементи који су Литургији током времена били придодати, као што су свештеничке одежде, различите свештенорадње... Не може се, такође, заборавити ни начин црквене управе, макар он био и преузет из неког каснијег предања које није (непосредно) апостолско. Пре извеснога времена, било је и оних који су тражили да се снизи иконостас у Црквама, као и оних који се залажу да се уведе гласно читање (свештенослужитељских) молитава, без разумевања разлога због којих је Црква увела тајно читање извесних молитава, и, такође, без икаквог поимања разлога због којих су и неке друге праксе биле укључене у Божанску Литургију.

Ма какве се измене Литургије буду проводиле, ако не будемо научили да се преображавамо духом Божанске Литургије, нећемо имати никакве духовне користи

4. У многим случајевима све ове модернизације Литургије стоје у вези са искључиво спољашњим поимањем онога што се изговара или шта се чини на Литургији. ...Морамо да нагласимо да овде суштина није у спољашњем, разумском поимању богослужења, већ, пре свега, у погружавању у само срце Литургије. Из предањске перспективе гледано, човек се не састоји искључиво од интелекта, нити, пак, интелект представља средиште његовога битовања. Постоје и друге моћи које карактеришу и употпуњују човека као личност, као што су умна (ноетичка) способност, слобода, љубав...

Према томе, пуко логичко поимање богослужења није довољно. Неопходно је да духовно узрастамо у учествовању у Божанској Литургији. А добро је познато да дух богослужења јесте - жртва, жртвоприношење и вољно самоумањење (кеносис). Служећи Божанску Литургију, ми се укључујемо у кеносис, у вољно самоумањење Господа Који се смирио до Жртве на Крсту и до силаска у ад. Тако ова жртвена љубав Христова постоја прототип сваке истинске љубави која, по својој природи, јесте самоумањење, распеће, жртва и жртвоприношење. У самом срцу Божанске Литургије изговарају се речи Христове: „Узмите, једите, ово је Тело Моје... пијте од ње, јер ово је Крв Моја...". За Хришћанина који редовно учествује у Литургији искуство Божанске Литургије и учествовања у евхаристијском Жртвоприношењу јесте у томе да научи да жртвоприноси своје тело и своју крв, да би други могли да живе, по примеру Христовом. Такође, у Божанској Литургији чујемо и ове речи: „Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све". То је приношење које јесте учествовање у самом духу (онтологији) Божанске Литургије.

Повратак древним литургијским формама, без одговарајућег повратка пастирској пракси Светих Отаца није Литургијска реформа, већ напредујуће посветовњачење

5. Надамо се да они који се залажу за литургијску реформу имају на уму неопходност сједињавања, са једне стране, пунијег учествовања и приопштавања верних Хришћана ономе што се стварно збива током Литургије, и, са друге, учествовања у духу богослужења и опитног поимања литургијских знамења и символа.

Не своди се, дакле, све само на спољашње манипулисање елементима Литургије, то није једносмерна улица. У исто време, морају да се улажу напори за исцељивање моћи и енергија душе. Јер, основна препрека за (пуније) учешће у Литургији није типик нити језик, нити Символ вере, нити било шта томе слично, већ, пре свега, наше страсти као противприродно дејствујуће енергије душе. Из овога следи да сваки покушај повратка древним (литургијским) праксама мора да се усклади са трудом нашег опитног учествовања у Светим Тајнама.

 Као што знамо из отачких списа, Хришћани на различит начин учествују у Светим Тајнама у складу са различитим ступњевима њиховога покајања. На пример, Свети Василије Велики у својим канонима разликује пет ступњева Хришћана који се кају: плачуће, слушајуће, кајуће се, стојеће (у цркви) и причаснике Светим Даровима. Свака измена у пракси и повратак древним (литургијским) формама, без одговарајућег повратка пастирској пракси какву Свети Оци описују, није литургијска реформа, већ пре једно напредујуће посветовњачење, будући да се спроводи у рационалистичко-просветитељском духу.

Подвижнички живот је неопходни предуслов свакога учествовања у Божанској Литургији

6. Постаје јасно да је подвижнички живот неопходни предуслов свакога учествовања у Божанској Литургији. И када год говоримо о подвижничком животу, увек имамо у виду човеков труд да спроводи у дело заповести Христове и да задобија црквени ум, да преображава своју самољубиву љубав у љубав несебичну, и да се од самољубља уздиже до љубави према Богу и љубави према ближњима. Богослужбеии живот без овог подвижничког живота постаје само једна религијска функција која не преображава личност човекову. И управо из тог разлога ми не можемо да литургијску обнову одвајамо од подвижничког, ниптичког (стражитељског) и исихастичког живота. Карактеристично је то да је Свети Василије Велики (који је био монах и који је саставио подвижничка правила и одредио начин монашкога живота) спроводио литургијске промене у које је укључио свеколико богословље којим је живео. Када читамо молитве које је он саставио за Свету Литургију која носи његово име, схватамо да их је писао Богом просветљени Отац Цркве. И Свети Григорије Палама, који је разрадио свеколико исихастичко богословље, био је, такође, писац литургијских молитава. Он је богословствовао о Литургији и Светим Тајнама, он је присно сјединио Свете Тајне Цркве са молитвом срца, како то видимо у Предању Цркве. Исто срећемо и код Светог Никодима Светогорца. Он говори о честом причешћивању, али истовремено он је опитник и представник свеколиког филокалијског Предања. Такође можемо да укажемо и на пример блаженог Николе Кавасиле, који је написао Тумачење Свете Литургије и који је поистоветио Свету Литургију са животом у Христу. То је тумачење у коме говори о подвижничком животу, о преображавању умне (ноетичке) способности кроз молитву, о успостављању власти над мислима и о преображавању воље кроз испуњавање Христових заповести.

У Божанској Литургији се разбуктива жеђ за савршеним животом у Христу

7. Божански богослужбени живот Цркве, а нарочито његово средиште, Божанска Литургија, није повезана (само) са садашњим временом, нити она напросто нуди само нешто за овај садашњи живот, већ, пре свега, стоји у вези са оним што ће доћи. Божанска Литургија стоји у присној вези са опитом и ишчекивањем живота који ће доћи, а који већ јесте присутан, али га још увек и ишчекујемо (у његовој пуноти). Другим речима, Божанска Литургија нам не даје да живимо искључиво животом будућности, који је раздвојен од садашњости и да се тиме задовољимо, нити, пак, тежи да оствари сву нашу срећу овде, већ нас подстиче да ишчекујемо и да чезнемо још већом чежњом. Митрополит Пергамски Јован живо наглашава да не смемо да есхатологизујемо историју. Кретање које опитујемо у Литургији није напросто кретање од ствари вишњих ка стварима доњим, већ је и кретање ствари доњих ка стварима вишњим. Другим речима, у Божанској Литургији се разбуктава жеђ за савршеним насладошћењем кроз живот у Христу, у будућем еону. Карактеристична је молитва Светог Василија Великог после Божанскога Причешћа: „Испуни се и саврши се, колико је то у нашој моћи, тајна Твога Домостроја спасења, Христе Боже наш. Јер одржасмо спомен на Твоју смрт, видесмо изображење Твога Васкрсења, испунисмо се Твојим бескрајним животом, насладостисмо се Твоје непотрошиве сладости: благоволи да све нас удостојиш ње и у будућем веку, благодаћу беспочетнога Оца Твог, и Твог Светог и Доброг и Животворног Духа, сада и увек и у векове векова. Амин".

Измене Литургије не могу бити резултати закључака богословских симпосиона, већ плод делања светих

 8. Постаје јасно да измене литургије не могу бити резултат никаквих синодских одлука, нити резултат разрада или закључака никаквих симпосиона, већ само плод делања Светих. Црква дела кроз своје Свете. Сматрамо да Црква пише Свето Писмо и да Црква тумачи Свето Писмо. А то се, свакако, збива кроз Свете који су живи удови (чланови) Цркве. Све велике промене које су се збиле у Цркви и у црквеној историји биле су дело Богом просветљених људи - Светих Отаца. Они су установили нешто ново што је њихова паства прихватила. Промене су се, кроз зрачећу личност одређенога Светитеља, шириле на читаву Цркву.

 Видимо да се исто дешава и са утицајем монашкога типика на општи типик парохијских цркава. Истински дух православнога Предања, који се до данас сачувао у свештеним манастирима, правилно и обновитељски утиче и дејствује на ове опште типике, управо у време када је Хришћанима средиште све више почео да бива овај свет. Црква је Тело Христово. И као што људско тело прихвата све што му користи а одбацује све што му шкоди, исто то се дешава и у Цркви. Црква је, током векова, одбацивала све оно што су (у живот Цркве) покушавали да уведу непросветљени људи, док је, истовремено, прихватала све оно што је духовно здраво а што је дошло од Светих Људи. Зато можемо да кажемо да Црква сваку литургијску промену прихвата или одбацује у зависности од духовнога стања онога који ту промену уводи.

Литургијска обнова је смислена само онда када је надахнута исхастичким предањем цркве и када долази од духовно обновљених људи

 9. Литургијска обнова мора да стоји у вези са препородом читаве црквене заједнице, то јест мора да има свој утицај и на породични и друштвени живот Хришћанина. Ако било која литургијска обнова има за последицу само побољшање (приватних) осећања Хришћана у храму, али се не дотиче стварности живота изван храма, онда она није од Духа Светога. Стога, уместо да говоримо о литургијској обнови, било би боље да говоримо о обнови евхаристијског етоса, који утиче на Хришћанинову личност у свакоме аспекту његовог живота.

 Ако етос и дух Божанске Литургије не стоје у вези са управом Цркве и нашим међуличносним односима, ако ми изван Литургије настављамо да живимо световним начином живота, онда таква литургијска обнова остаје на маргини и површини нашега живота, и не дотиче се нашега срца, што, у крајњем исходу, неће донети духовни мир немирној души човековој, већ ће га само још више дезоријентисати. Све оно о чему смо говорили има за свој циљ да се нагласи чињеница да је литургијска обнова смислена и суштинска само онда када стоји у вези са духом православнога богословља и када је надахнута евангелским и исихастичким Предањем Цркве, и када долази од духовно обновљених људи и када за свој циљ има духовно обновљење људи. Без овог, свака литургијска обнова ће подсећати на ватиканске литургијске реформе или протестантске редукције и минимализам у име једноставности. А грехота је да се они који живе у богатом Предању Православне Цркве окрећу ватиканизованом или протестантизованом Хришћанству.<<

 После ових богомудрих речи, јасно је: митрополит Јеротеј (Влахос) јесте Грк, али надасве светлоумни исихаста, и ја његове ставове не доживљавам као ставове „Грка“, него као неког ко иде путем Светог Григорија Паламе и православног Предања.

 Претпостављам да не знате да код нас неки од „обновитеља“ Литургије дрском руком посежу на сам њен свештени текст, управо зато што сумњају у благодатну бесмртност душе (а о митарствима да и не говоримо). Да ли сте чули да појединци избацују помен душе људске у Светој Литургији? Уместо „За вишњи мир и спасење душа наших Господу се помолимо“, кажу „За вишњи мир и спасење наше, Господу се помолимо!“ или уместо „Оно што је добро и корисно душама нашим, од Господа молимо!“ они веле: „Оно што је добро и корисно нама од Господа молимо!“. Каква је то дрскост, каква самовоља! Да такви можда нису нови Василије Велики и Јован Златоусти? А одакле им „мистичка легитимација“? Да је нису самима себи дали?

Наравно да у историји Цркве никада није било све униформно. Да ли ће се тропар Трећег часа читати једном или трипут свакако да није питање око кога се треба сукобљавати. Довољно је погледати текст архиепископа бриселског Василија (Кривошеина) „Извесне богослужбене особености код Грка и Руса и њихово значење“, па да се види да ситније разлике нису никакве препреке литургијском општењу. На крају крајева, ако се нађе за сходно да у поретку Свете Литургије понека ствар измени, и то је могуће, али САБОРНО, САБОРНО, САБОРНО, а не САМОВОЉНО. Ево шта каже архимандрит Кипријан Керн у својој „Евхаристији“ а у вези с гласним читањем свештеничких молитава на Литургији: „Треба на сваки могући начин желети повратак древној пракси, то јест васпостављању гласног читања молитава Литургије, али такав повратак не сме бити произвољни поступак овог или оног свештеника, него једино САБОРНО РЕШЕЊЕ НАЈВИШЕ ВЛАСТИ“.

И у вези са иконостасом треба бити опрезан. За православног хришћанина, он није никаква преграда која затвара олтар, него су то свеци Божји који нам откривају тајну олтара као тајну обожења кроз евхаристијско-подвижнички живот Цркве. Иконостас нам сведочи да је могуће стасати у Христу, и он није плод декаденције, него развоја црквене свести. Највећи теолог иконе XX века, Леонид Успенски, сматра управо то: иконостас није деградација, него пројављивање откровењске самосвести православних. Ево одломка из његове студије „Питање иконостаса“:

>>Савремена наука је јасно установила генеричку везу која постоји између хришћанског обреда и јеврејског литургијског предања. Ослањајући се на радове савремених литургичара А. Шмеман пише: „Хришћани су наставили да виде у јеврејском богослужењу правило које су сачували и након раскида са јудаизмом. Не само да ово правило није могло бити у противуречности са новином хришћанства (новином у вери и животу), већ га је она, напротив, на овај или онај начин укључивала и у њему налазила своје мерило“. Или даље: „Хришћанство је схватило древни старозаветни обред не само као припрему Божјег Промисла и праслику новог обреда већ и као свој нужан основ; наиме, једино је преузимањем ових суштинских категорија (храм, свештеник, жртва) било могуће изразити и приказати новину Цркве, као појаву онога што је било обећано, остварење надања, есхатолошко испуњење". Ова „транспозиција" једне од основних категорија храма испољава се, у разматрањима хришћанске цркве, као продужетак старозаветног храма, али и синагоге. Као сабор верника (ekklisia) окупљених ради заједничке молитве, хришћанска црква наставља синагогу, али представља истовремено наставак и храма, јер он није само место заједничке молитве већ уједно и место где се испуњава Света Тајна, место жртвоприношења. У ствари, овде имамо много више од самог продужетка: то је испуњење једног новог смисла. Далеко од тога да мења обредни оквир; напротив, ово претпоставља позајмљивање истог из Старог Завета. Можемо претпоставити да је овај оквир био повезан са литургијским облицима које је хришћанство позајмило од јудаизма, у оквиру храмовног и синагогалног обреда. Унутрашњи простор хришћанске цркве, баш као жртвеник у старозаветном храму, и место читања Светог Писма у синагоги, посматра се са становишта служби које се тамо обављају. „Дводелна структура литургијског скупа извире из јсрархијске природе Цркве... Такође, њена просторна пројекција у видљивом раздвајању свештенства и верника чини се непроменљива од самог почетка хришћанског обреда". То је место у коме се испуњава евхаристијска Тајна која представља духовно средиште читавог здања и одређује у потпуности њен унутрашњи садржај. Простор у коме се налази Часна Трпеза и у њему преславно Тело Христово је одвојен од остатка цркве и чини свето место, светилиште, олтар (бема). Свети Оци у олтару виде „место које представља други долазак због Онога Који ту царује и Који ће судити живима и мртвима". Овакво схватање есхатолошког суда објашњава дванаест стубова из Константинове цркве, који одговарају броју апостола који ће седети на дванаест престола да би судили над дванаест племена Израиљевих (Мт. 19,28; Лк. 22,30). Видимо да овакво поимање олтара без сумње сеже у прве хришћанске векове; од IV века има символички израз и бива представљано сликом Етимасије, престола Судије Другог доласка, и смештено је управо на граници олтара, на лучном своду. Такође су на тријумфалном луку приказивани Христос са дванаест апостола.

Завеса или преграда, или обоје заједно, били су спољашњи знаци који су изражавали јерархичност делова цркве. Према једном од првих научника који су спроводили истраживања о иконостасу, „употреба завеса чини се старијом од употребе преграда". Могуће је да су завесе биле најстарија форма преграде. Чињеница да Посланица Јеврејима (10,20) пореди Христово Тело са храмовном завесом може засигурно да подстакне употребу завесе на крају Светиње над светињама новозаветне цркве, како би нагласила аналогију са старозаветним храмом. И управо је у овом смислу свети Софроније Јерусалимски изразио такву аналогију; међутим, она се не односи на завесу већ на архитрав преграде. Овај kosmitis украшен крстом је представа (ekfraguisma) распетог Христа (то јест Христовог тела). Истовремено је и слика (typos) завесе. Касније, како ћемо то видети, ма каква била усвојена форма олтарске преграде, њена аналогија са старозаветном завесом наставиће да живи у црквеној свести.

Можемо дакле претпоставити да преграда и завеса, као изрази самог принципа поделе нису само некакав примитивни обичај, већ су укорењени у обредном наслеђу Старог Завета и везани су за хришћански култ. Оно што је у Старом Завету била будућност постало је садашњост. Али и ова садашњост је са своје стране претпоставка и слика будућности. Царство Божије представљено у Христу је Царство будућег века. Заједничарење у овом Царству не укида границу између времена и вечности и та граница је у цркви означена како положајем места Евхаристије, тако и преградом. Преграда, завеса и касније иконостас, који одвајају олтар од брода цркве означавају границу између два света: света ван времена и света у времену. „Царске" или „свете" двери постоје од настанка олтарске преграде; оне су украшаване иконама од најстаријих времена. А. Грабар сматра да су постојале већ у V-VI веку. Обично су на њима представљане Благовести, а испод четири јеванђелиста. Ређе се на њима могу видети св. Василије Велики и св. Јован Златоусти како у рукама држе књиге јеванђеља или свитке са текстовима из њихових Литургија. Понекад се такође срећу царске двери са иконама бројних светитеља. Када је олтарска преграда ниска, Благовести су смештене на стубовима лучне апсиде. Премештена на царске двери, она није, као ни Деизис променила место јер је сам њен смисао непосредно везан за улазак у светилиште. Ова врата символично представљају улазак у Царство Божије, у небески рај. Благовештење је овде полазна тачка, почетак нашег спасења који отвара човеку улазак у ово Царство; Благовести приказују благу, добру вест коју су објавили јеванђелисти. Представама јеванђелиста на царским дверима и на пандантифима куполе заједничко је да су и овде и тамо весници Царства. Али пандантифи са својим иконама означавају и четири стране света, простор обасјан светлошћу јеванђеља, док се на царским дверима њихова проповед обраћа непосредно човеку који ту долази да би се сјединио са овим Царством. И управо се овде, на солеји, на граници која одваја светилиште од брода [лађе, наоса], обавља причешће верника. Због тога је изнад царских двери приказана Евхаристија. Она представља литургијску транспозицију Тајне Вечере: Сам Христос даје причешће апостолима, с једна стране пружа хлеб шесторици, с друге путир другој шесторици. Ова двострука представа изражава причешће под два (обавезна) вида. Икона причешћа апостола наглашава Христову службу као Првосвештеника и Приносиоца Жртве; та Његова служба овде је непосредно изражена Христовим свештеничким радњама.

Кратак преглед тема представљених на иконостасу показује да је иконостас далеко од тога да је мање или више случајно нагомилавање икона; он је плод вишевековног развоја окренутог ка прецизном циљу. Теме које пред нама развија испуњују тачно одређен задатак: оне откривају смисао границе између светилишта и лађе [брода, наоса], између привремености и вечности. Овај смисао је у њиховом сапрожимању, у њиховом јединству. То јединство изражено је развијањем Христове иконе./.../ Одговарајући Божијем откривењу, пут успињања човечанства иде одоздо на горе: усвајањем апостолских проповеди (јеванђелисти на Царским дверима), слагањем Божије воље и људске воље (ово слагање представљају Благовести на Царским дверима), молитвом, и на крају, заједничарењем у Евхаристијској Тајни, човек остварује свој успон ка ономе што представља Деизис: јединство Цркве. Човек постаје једно тело са Христом (Ефес. 3,6). Због тога је овај ред постављен управо изнад места где се обавља причешће верника; један од главних аспеката иконостаса овде је наглашен - аспект Суда. Наиме, оно ново што је хришћанство донело, то је суд повезан са Евхаристијом: „Суд себи једем и пијем". Овоје јасно наглашено у свим молитвама пре причешћа. Древна идеја границе између светилишта и лађе као места суда овде се изражава представом Христа у слави, тј. Христа Судије, окруженог посредницима, баш као што је представљено на иконама Страшног Суда. Једино пролазећи кроз овај Суд човек продире у оно што показује иконостас и у оно што одговара евхаристијској молитви за све који су сједињени Светом Тајном Тела и Крви Христове: праоце, свете Оце, пророке уснуле у вери... у Старом Завету; апостоле, мученике, исповеднике... у Новом; и коначно, све живе, убрајајући ту и верне који су присутни у Цркви. Деизисни чин није довршен, настављају га верни у Цркви; Црква, је наиме, Педесетница која се наставља и, силом Духа Светог, они су укључени у ово Тело чија је глава Христос присутан у Својој икони, и телесно у Светим Даровима.

Као и храм у целини, и иконостас је слика Цркве, али у другачијем виду. Ако је место обреда литургијски простор који обухвата сабрање верних, и символично читав космос, иконостас показује будућност, успон Цркве у времену и њен живот све до њеног крунисања Парусијом (Другим Доласком). Показујући узрастајуће остварење Цркве, од Адама до Страшног суда, иконостас открива смисао временског циклуса, смисао који време добија сједињењем са ванвременским чином које представља Евхаристија. Евхаристија обједињује, „грли сва времена и све нараштаје „(...). Она је „свођење на јединство" целокупне историје, обнављање спасоносног догађаја. којим смо спознали сва времена, пре нас и после нас".

Иконостас показује прошлост и будућност у њиховом додиру са оним, чему је време по себи потчињено као средство циљу. Он тиме открива смисао историје до њеног крунисања, до остварења онога што се верује у времену, или, тачније онога што се ствара сарадњом (синергијом) Бога и човека. Другим речима, иконостас показује ову синергију: људе и догађаје који дају свој смисао историји и који је посвећују; он открива на тај начин свакоме своје место у том развоју, и смисао тренутка, који је, за свакога, садашњост.

Управо у овоме, верујемо, почива суштински карактеристика иконостаса рачунајући и иконе у олтару. Као што смо видели, декорација је повезана са функцијама различитих делова цркве и са њиховим символичним смислом. Декорација олтара усмерена је ка Светој Тајни која се ту обавља. Ма каква била њена пунота, она међутим, никада не би могла заменити иконостас, јер је њена сврха другачија. Што се тиче иконостаса, његова сврха је да покаже смисао временског тока, смисао који му је поверен Светом Тајном. Он уједињује светилиште олтара и лађу, не комбинујући поједине теме са декорације и једног и другог, већ откривајући смисао једног и другог, и откривајући смисао њиховог јединства.

У току Литургије показан је символично целокупан домострој нашег спасења. Иконостас, видели смо, открива Божији домострој помоћу икона. На тај начин, верни учествује у том домостроју, како духом тако и погледом.

Путем Христове иконе, поглед верника је уздигнут ка извору живота: „Хришћани почињу посматрањем Личности Господа нашег Христа, ваплоћеног Сина Божијег, и преко завесе Његовог тела, они посматрају Тројединог Бога". Христова икона води верног ка икони Свете Тројице и „пред његовим очима се отвара.... једно друго откривење, - небесна Литургија, вечна евхаристијска Жртва, која је почела у окриљу Свете Тројице од искони и која се наставља сада, увек и у векове векова".

Говорећи о укидању или смањивању иконостаса, обично се позивамо на чињеницу даје старозаветна завеса поцепана и да је, на тај начин, граница која је одвајала Светињу над светињама укинута. Међутим, у иконостасу не треба гледати зид који скрива олтар. Размишљајући на овај начин обично не наслућујемо до које мере поједностављујемо питање: да ли је раздерана старозаветна завеса, наиме, нешто друго до само символ? Значајно је да путем старозаветне завесе, тј. „Телом Христовим", човек види како се пред њим отвара улазак у Царство Божије коме је олтар такође само символ. „Јер Христос не уђе у рукотворену Светињу, која је предобразац истинске, него у само Небо ..." (Јев. 9,24). Стварности Христовог Тела одговара стварност Царства Божијег њиме дарованог. Али ово царство је у вечности, тек треба да дође. Ма колико Црква, заједничарењем са прослављеним телом Христовим, већ учествује у вечности, у осмом дану стварања, то јест у васкрсењу и Царству будућег века (због тога је, у храму, лађа, сједињена са олтаром, названа, услед тог сједињавања, Царство Божије), она још увек живи у времену; граница у ствари још увек постоји. Међутим, Царство Божије не може бити непосредно приказано и Сам Христос га открива у сликама-параболама. На иконостасу ово Царство је приказано преко личности његових носилаца и то управо на граници Светиње над светињама новозаветне Цркве.

Као што смо рекли, поређење које прави свети Павле између храмовне завесе и Христовог тела омогућује да схватимо да је олтарска преграда, тачније архитрав био схватан као слика старозаветне завесе (према Светом Софронију, подсетимо се, космитис је истовремено слика распетог Христа и слика завесе). Затим, аналогија између значења и улоге старозаветне завесе примењује се на иконостас и наставља да живи у црквеној свести. Запазимо да се ова сличност не примењује на завесу са царских двери, већ на иконостас у целини. Тако богослужбене књиге Митрополита Петра Могиле називају иконостас „катапетасма" (завеса). Митрополит Филарет разуме иконостас на исти начин, он га назива „Унуграшњи зид цркве који је заменио тајанствену завесу Соломоновог храма која се раздерала у тренутку Искупљења". Док је на античкој прегради њена сличност са храмовном завесом била наговештена само символично, у ембрионалном облику, да тако кажемо, и само је назначавала смисао ове завесе, на иконостасу је та символична слика „поцепана", иконостас непосредно открива смисао подеране завесе. У иконостасу видимо (есхатолошку) будућност у храму Христовог Тела путем кога се остварује јединство „небеских и земаљских", Бога и човека. Ово крсно успињање Христовог тела и његов исход приказани су управо на граници неба (жртвеник) и земље (лађа), уједињујући у овој слици два дела цркве. Овако схваћен иконостас представља раздерану завесу која више не одваја већ спаја два света, обележавајући њихову границу.<< Кад прочитамо Успенског, јасно нам је да, само недовољно изграђена хришћанска свест може да иконостас сматра некаквом „препреком“. То што га ми данас не разумемо, не значи да нам није потребан.

Такође, молим Вас да размислите о тврдњи да Литургија није „окамењена“,јер то нису догмати. Тобож, униформност богослужења је папска. Није, мати, није! Папизам је данас „најплуралистичкији“ на свету: десетине обреда, разне мисе (чак и „карневалска“), византијске, коптске, јерменске литургије - све се служи! Признај папу и вози куд те срце вуче! А православни немају папу, па је благообразност литургијског поретка једна од пројава њиховог јединства у вери. И то, да се литургијским Предањем може манипулисати (јер га нису фиксирали васељенски сабори) није уопште тачно. У Цркви Христовој много тога није на саборима фиксирано, али, кад би се мењало, где бисмо дошли? Узмите само крсно знамење: три прста спојена, а два уз длан: У Име Оца - на чело; и Сина - испод груди; и Светог Духа - на десно раме; Амин – лево раме. Ко је то „одогматио“? Литургијско предање је и молитвено окретање на Исток. Да ли је оно „одогмаћено“? А кађење храма? Који васељенски сабор пише о томе? Некада се кадило идолима. Да ли да престанемо с кађењем јер су тај обичај имали и пагани?

Не, није реч о једнообразности, него о неопходној САБОРНОСТИ. У нашој средини су неке ствари чињене (и чине се још увек) НЕСАБОРНО, па је то велика невоља, бременита сукобима и поделама. Људи се деле на ову и ону „страну“ у спору. У Цркви сам од деветнаесте године свог живота, многе делатнике и једне и друге „стране“ знам, с многима сам се борио и подвизивао на мисионарском послу, и било би ми болно до неба да се садашња наша ситуација не реши на добро свих, а у складу са Светим Предањем. Ионако смо, као народ, исцрпљени и измрцварени, а Црква нам је последња утеха и нада.

Многопоштована мати Стефанида,

Литургија какву знамо из Типика освештана је благодаћу Божјом и подвизима стотина и хиљада подвижника. Зашто је сада „тумбати“ и померати јој тежиште? Коме је то потребно? Није сметало свецима, а смета нама?! Сваки делић наше Литургије везан је за неко чудо и милост Господњу. Надам се да ћете ме разумети, читајући речи свештеника Вјачеслава Тулупова из књиге „Чудо Светог Причешћа“:

>>Зашто Литургију понекад називају анђелским служењем? Зато што анђели свагда присуствују Евхаристији и помажу свештенослу- житељима да је врше. Величина Божанствене Литургије изазива задивљеност и најдубљу побожност Небеских Сила. Према сведочењу старца Јакова Цаликиса са Евбеје, који је више пута био удостојен чудесних виђења Божијих, чим свештеник на Литургији изговори почетни возглас, у олтар се истог часа окупљају Небеске Силе. Други праведник, свети Јован Кронштатски писао је: „На Проскомидију бивају позвани сви свети, почев од Мајке Божије, ради учествовања у служењу Литургије. Са свештеником у служењу учествују сви свети и сви анђели".

 Преподобни Јевтимије Велики (+473) казивао је неким својим ученицима да је често виђао анђела који је са њим служио Литургију.

 Преподобни Анатолије Оптински (Зерцалов) 1892. године дошао је у Петроград. Тамо се срео са праведним Јованом Кронштатским. Отац Јован је позвао преподобног Анатолија у свој храм у Кронштату. Када је почела Литургија, отац Јован је видео да заједно са преподобним Анатолијем служе два анђела.

 Тајна Светог Причешћа која се врши за време Литургије, сједињује у једну свезу небо и земљу. Ово јединство, невидиво за очи обичних људи, појављује се у свој својој красоти пред духовним погледом светих.

 Праведни Јован Кронштатски је писао: „Како се међусобно блиско налазимо и житељи неба, и житељи земље, и Мајка Божија, и сви свети, и сви ми, православни Хришћани, када се врши божанствена, свесветска, наднебесна, свеопшта Литургија! Боже мој! Какво прерадосно животворно заједничење!"

 Преподобни Јевтимије Суздаљски (1404) на празник Преображења Господњег позвао је епископа Јована да служи Литургију у његовом манастиру. На службу је дошао и велики књаз Борис Константинович. Будући да је био веома благочестив и милостив, велики књаз је био удостојен тајанственог виђења за време Литургије. Он је видео да светом Јовану и преподобном Јевтимију саслужује светли младић у сјајним ризама. По завршетку богослужења велики књаз је искористио повољан тренутак и кад су били насамо упитао епископа Јована о виђењу. Архијереј испрва није хтео да му открије тајну, али је затим рекао:

 - Кад ти је Бог већ открио ово, не могу да скријем од тебе да си видео анђела Господњег, који понекад присуствује Литургији, када се ја, грешни, удостојавам да служим заједно са великим Јевтимијем. А ти никоме не говори о овоме док сам ја жив.

Учествујући у Литургији, ми, верни Хришћани, и сами се уподо- бљавамо анђелима. У чему је та сличност? По речима праведног Јована Кронштатског, прво, ми појемо Богу анђелским песмама - алилуја и Трисветом песмом. Друго, ми као и анђели, „узимамо Господа Славе и носимо Га у себи кроз причешће. Примамо свецело у себе Христа Бога у срце, и носимо Га на престолу херувимском, пламено Га љубимо, као што Га љубе херувими. И ради Његове љубави ослобађамо своја срца од сваке  земаљске љубави, јер љубав земаљска је неспојива са љубављу Божијом"

Да би вршили анђелско служење Литургије у дубокој побожности, праведници су се ослобађали свега земаљског.

Велики атонски подвижник јеросхимонах Тихон (+1968) у свом осамљеном атонском храму служио је Литургију уз помоћ само једног монаха-појца. Поступао је тако зато што је хтео да се у олтару, у потпуној осамљености, слободно предаје удубљеној молитви. Када је почињала Херувимска песма, отац Тихон се обично двадесет до тридесет минута погружавао у духовна созерцања. Зато је монах више пута понављао Херувимску песму дотле док не би чуо кораке оца Тихона док излази из олтара на Велики вход. Једном је после службе појац упитао:

- Шта ти видиш, старче?

- Херувиме и Серафиме како славослове Бога. Мој Анђео Чувар отпушта ме тек за пола сата и тада настављам Божанствену Литургију.

Каткад је јеросхимонах Тихон служио Литургију и без помоћи појца. Но при том се појање у храму ипак чуло! Једном је старца посетио отац Теоклит Дионисијатски. Отац Тихон се налазио у храму и отуда се чуло умилно појање. Теоклит је хтео да уђе унутра, али врата су била затворена. Не желећи никога да узнемирава куцањем на врата, решио је да поред храма сачека завршетак службе. Ускоро је појање утихло и после извесног времена отац Тихон је отворио врата. Ушавши унутра Теоклит тамо није нашао никог осим оца Тихона. То га је запрепастило и он је схватио да су за време Литургије појали анђели.

Праведни Јован Кронштатски је писао: „Чудесна је, величанствена и божанствена на земљи служба - Литургија. То је тајанствено служење које се савршава у спомен Господу Богу. У њој узимају учешће не само земаљски свештенослужитељи, црквенослужитељи и мирјани, него и небески анђелски чинови и сви свети Божији угодници који живе на небу; а од ње имају користи и умрли. Зато Литургију треба служити са нарочитом пажњом, побожношћу, љубављу и благодарењем Господу, Који је установио и уредио на земљи такво заједничко сагласно свеспасоносно служење"./.../

Зашто чак и неки православни верници који стално присуствују на богослужењима у парохијским храмовима не придају велики значај Проскомидији? Очигледно зато што се она врши у олтару невидиво за њихове очи. Ипак овај први део Литургије има дубоки духовни смисао. На Проскомидији, благодарећи нарочитим свештеним радњама, хлеб и вино постају вештаство за Евхаристију. За време вршења Проскомидије врши се и спомињање чланова Христове Цркве - небеске и земаљске.

Молитве и свештене радње на Проскомидији имају двојако значење. С једне стране, оне изображавају Христово Рођење, а с друге – Његова страдања и смрт. Тако, припремање Светог Хлеба и вађење Агнеца из просфоре означавају рођење Исуса Христа. При том жртвеник оличава пећину, дискос - јасле у којима је био положен Младенац Христос, звездица - звезду која је мудраце довела у Витлејем, покривачи – пелене којима је био повијен Спаситељ. Чаша [путир], кадионица и тамјан подсећају на дарове које су принели мудраци. Молитве које изговарају свештеник и ђакон подсећају на поклоњење и славославље које су одали Спаситељу витлејемски пастири и мудраци са Истока.

Крстолико расецање Агнеца и Његово пробадање копљем означавају распеће Исуса Христа.

Вађење частица из просфора и њихово стављање на дискос око Светог Агнеца символизују Цркву Божију, чија глава је Господ Исус Христос. Јеросхимонах Тихон Атонски, на основу свог духовног искуства, говорио је да на Проскомидији у олтару, када свештеник спомиње свете и вади за њих частице из просфора, невидиво присуствују анђели, пророци, апостоли, светитељи, мученици, преподобни, бесребреници и сви праведници. Они долазе да помогну свима чије се молитвено спомињање врши за време Проскомидије.

Свештене радње Проскомидије имају символички карактер. Ипак, треба да знамо да су символи црквених свештених радњи испуњени небеском реалношћу. Један од најславнијих грчких светих отаца старац Пајсије (1924-1994), у младости је за време богослужења, прислуживао у манастирском храму. Једном је за време вршења Проскомидије стварно видео на дискосу веома мало јагње. Када је свештеник изговорио молитву и спустио копље на Агнеца који је, исечен и извађен из просфоре, лежао на дискосу, јагње је почело да се трза и задрхтало је од бола. После тог случаја отац Пајсије се више није осуђивао да улази у олтар. Обузео га је свештени страх на помисао о великој тајни која се врши у олтару. До краја свог живота остао је обичан монах, одбијајући све предлоге да прими свештенички чин.

Како можемо да схватимо нематеријалну страну Литургије.

Реалност свештених радњи које се врше за време Литургије познајемо само вером. Управо наша вера чини земаљске символе прозрачним и тада кроз њих почињемо да видимо небеску реалност./.../

 Важан моменат Литургије је Вход са Јеванђељем. Овај Вход се назива Малим за разлику од Великог, који се врши за време преношења Светих Дарова са жртвеника на престо. На Малом Входу свештеник и ђакон, носећи Јеванђеље, кроз северна врата излазе из олтара на солеју. За време појања „Приђите, поклонимо се..." свештенослужитељи улазе кроз Царске двери у олтар, где ђакон полаже Јеванђеље на престо.

 Шта символише Мали Вход? Он служи као изображење ступања Господа Исуса Христа на проповед за време Његовог земаљског живота. Истовремено овај Вход је символички израз најприснијег заједничења оних који се моле у храму са својим Господом. У том тренутку треба да гледамо на Јеванђеље као на Самог Господа Исуса Христа.

 Ушавши у олтар, свештеник за време појања тропара и кондака говори тихо молитву Трисвете песме. У тој молитви он у име свих верујућих моли Бога, Кога славослове Серафими и Херувими, да прими Трисвету песму и из наших уста, да нам опрости сагрешења и да нам да снаге да Му непорочно служимо до краја живота. После молитве Трисвете песме ђакон са солеје изговара молитвене возгласе.

 Управо у овом моментуЛитургије један од најпоштованијих руских светитеља добио је од Бога велико откривење.

 Једном је за време Литургије преподобни Серафим Саровски, служећи као ђакон, после Малог Входа на солеји гласно изговорио: „Господе, спаси благочестиве и услиши нас!" Затим се окренуо ка народу и, држећи орар са три прста, показао на предстојећи народ, гласно говорећи: „И у векове векова!" Одједном спољашњи изглед преподобног променио се и он се, уместо да уђе кроз Царске двери, скаменио на месту. Сви присутни у храму су приметили да се с њим догодило нешто необично. Два јерођакона су узела преподобног Серафима под руке и увела га у олтар. Ту је он одстојао око три сата, при чему се његов спољашњи изглед више пута мењао.

 Дошавши к себи, преподобни Серафим је, кад су били насамо, испричао старијој манастирској братији о свом виђењу: „Само што сам ја, убоги, гласно изговорио: Господе, спаси благочестиве и услиши нас - и, показујући орарем на народ, завршио: И у векове векова! - одједном ме је обасјао зрак светлости, сјајне као сунчана. Погледавши ту светлост, угледао сам Господа и Бога нашег Исуса Христа у обличју Сина Човечијега, како сија у слави и неизрецивој светлости, окруженог Небеским силама, анђелима, арханђелима, херувимима и серафимима, као ројем пчела, и како од западних црквених врата иде ваздухом. Приближивши се у таквом обличју амвону и уздигнувши Своје пречисте руке, Господ је благословио свештенослужитеље и људе сабране на молитву. После тога ступивши у Своју свету месну икону, која се налази са десне стране Царских двери, преобразио се, окружен анђелским хоровима, који су неизрецивом светлошћу обасјавали сву цркву. А ја, земља и пепео, сусревши тада Господа Исуса док је корачао над тлом, удостојио сам се нарочитог благослова од Њега. Срце моје се обрадовало, чисто и просветљено, у сладости љубави према Господу."

Велико и радосно виђење за сваку хришћанску душу! Зар не?/.../

Вход са Светим Даровима назива се Велики. Тако се зове због величине догађаја који се спомињу у том моменту Литургије. Свети Дарови за време Великог Входа изображавају Господа Исуса Христа Који иде на добровољна страдања и смрт за грехе свог човечанства. Овај Вход се назива Велики и због важности циља ради кога се врши. Свети Дарови се преносе са жртвеника на Престо ради њиховог приношења на жртву Богу и вршења Тајне Светог Причешћа.

Време Великог Входа је време када треба са страхом Божијим да погрузимо своју душу у молитву и да побожно гледамо на Господа Који иде да принесе Себе на жртву ради нашег спасења.

Једном је отац Јаков Цаликис, као свештеник, служио Литургију. На Великом Входу одједном је осетио да га неко одостраг гурка у раме и управља ка светом Престолу. Помисливши да то чини појац, старац је рекао:

 - Благословени! Каква безбожност: ушао си кроз Царске двери и мене гуркаш!

 Окренувши се, отац Јаков је, међутим, уместо појца угледао арханђела који је својим крилом усмеравао његово кретање за време Великог Входа.

 Једном од својих духовних чеда старац Јаков је казивао:

 - Људи су, чедо моје, слепи и не ниде шта се збива у храму на Божанственој Литургији. Неки пут не могу да издржим и седам на столицу, а остали саслужитељи мисле да ми није добро, али не знају шта се збива у олтару током Божанствене Литургије. Колики распон крила, чедо моје, имају анђели!

 Праведни Јован Кронштатски писао је да Херувимска песма, коју поју приликом вршења Великог Входа, значи „да за време нашег служења Господу и анђели невидљиво служе и као да са људима чине један хор, једну Цркву, једно сабрање. И ова околност нас учи да побожно и словесно стојимо и да се молимо у цркви, слушајући појање и читање“.

 Шта се дешава кад се неко за време служења Литургије понаша претерано слободно?

 Преподобни Арсеније Кападокијски (+1924) више година је служио као парохијски свештеник у Фараси, у једном од хришћанских насеља у Турској. Једном се о Пасхи, када је он служио Литургију, у храму појавио Турчин, вођа разбојничке банде. Приметивши тог наоружаног човека који се дрско понашао, преподобни Арсеније је заповедио да му саопште да одмах изађе из храма. Али разбојник никако није реаговао на молбу. Преподобни му се није поново обратио и спокојно је наставио да служи даље.

 Када је на Великом Входу отац Арсеније изашао из олтара са Светим Даровима, Турчин га је видео како иде ваздухом, а не по земљи.

 Истог часа разбојниково тело је почело тако јако да се тресе да је хтео да побегне из цркве, али то није могао да учини јер је био везан невидивим узама. Ушавши у олтар, преподобни Арсеније му је дао знак да изађе. Осетивши да је ослобођен од уза, Турчин је, дрхтећи целим телом, изашао из храма и стропоштао се на земљу као мртвац. Лежао је непокретан све док га отац Арсеније, завршивши службу, није подигао са земље.

   Преподобни је строго прекорео разбојника, али због празника Пасхе дао му је пет пијастара и отпустио га. Уплашени Турчин сместа је окупио све своје другове који су опколили село и одвео их подаље од њега.Бог се не да обмањивати; јер што човек посеје оно ће и пожњети (Гал. 6,7). Безбожници, који се безобзирно понашају за време Литургије, навлаче на себе гнев Божији. А ми, верни Хришћани, ако у току Литургије, а парочито у њеним најважнијим моментима, припремамо своје срце за сусрет са Господом, обавезно ћемо се удостојити Његове посете.

У својим дневницима игуман Теодосије (Попов; +1903) наводи успомене своје баке о њеном детињству, када јој је било седам-осам година. „У цркви сам стајала крај самог амвона, наспрам Царских двери, и будно пратила све радње свештеника. Повод за моје осматрање свештеника био је тај што сам једном, о неком празнику, док сам са својим родитељима била на Литургији, видела над Престолом, мало изнад главе свештеника, непосредно над светом чашом, лебдећег Голуба који је био бео као снег и непомично се одржавао у ваздуху, једва приметно лепршајући крилима. И то сам видела не једном, и не два пута, него неколико пута, што сам саопштила својој другарици, и зато смо ја и она чим би чуле звоњаву звона, одмах трачале што смо брже могле, желећи да претекнемо једна другу и да станемо заједно крај амвона, очекујући појаву блиставог белог Голупчића. А како смо Га тек волеле што је био тако беличаст и тако лепушкаст!

Али било је дана кад нисмо могле да дочекамо то чудо које се догађало само за време служења старца-свештеника Росницког. Само кад је он служио ми смо сваки пут виђале нашег Голупчића. Кад су служили други свештеници то се није догађало. Откад смо ово испричале нашим родитељима, а родитељи то рекли свештенику Росницком, другарица и ја више нисмо виђале чудесног Голупчића".

Ко се јављао пред дечијим погледом у виду голуба? Несумњиво - Свети Дух. Управо под Његовим дејством врши се сва Литургија. Благодат Светога Духа пројављује се нарочито силно за време најважнијег дела Литургије - Евхаристијског канона који почиње свештениковим узглашавањем: „Заблагодаримо Господу". Овим речима, којим се верни позивају да узнесу благодарност Богу, свештеник приступа вршењу Тајне Свете Евхаристије. Пример за такав почетак Тајне дао је Сам Спаситељ када је на Тајној вечери почео да свештенодејствује Бескрвну Жртву благодарењем Богу Оцу.

У молитви која се тихо чита за време Евхаристијског канона свештеник у име свих верних прославља величину Божију, Његово бесконачно савршенство и Његова доброчинства роду човечијем. Свештеник исповеда светост Бога и уједно прославља бескрајну љубав према нама Бога Оца, Који је послао Свог Јединородиог Сина ради нашег спасења.

Спаситељ Који је дошао на земљу извршио је тајну Светог Причешћа и завештао нам да је чинимо Њему у спомен. Господње речи које је изговорио на Тајној вечери, свештеник изговара гласно: „Узмите, једите, ово је Тело моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова. Пијте из ње сви: ово је Крв моја Новога Завета, која се ради вас и ради многих пролива за отпуштење грехова".

 Приликом изговарања речи „Твоје од твојих Теби приносећи ради свих и за све" ђакон или сам свештеник, укрштајући своје руке, десном руком узима дискос, а левом - путир, подиже их над Престолом, а затим их поново ставља на њихово место. Ова свештена радња је узношење Светих Дарова на жртву Богу од свих верних.

 Када је праведни Јован Кронштатски узносио Свете Дарове, његов ум се узносио у горњи свет. Писао је: „Замишљам торжественост и величину ових тренутака када, стојећи лицем у лице пред вечном, савршеном и непромељивом правдом Оца Небеског, Који кара грех, приносим у име свих и за све једну безмерну, свеправедну умилостивљујућу Жртву Христа Сина Божијег, Која једина може да приклони Бога Оца на милост и искупи сав свет од праведног проклетства и да свима вернима измоли опроштај грехова и благослов". У тим свештеним тренуцима сво наше срце треба да буде потпуно предано Богу. Треба да заборавимо на све земаљско да било каквим страсним помислима не бисмо ражалостили Јагње Божије које приноси Себе на жртву.

 Шта се догађа на Литургији одмах по узношењу Светих Дарова? За време док хор поје „Тебе певамо, Тебе благосиљамо..." и свештеник тихо изговара молитве, збива се претварање, или пресуштаствљење, Светих Дарова у Христово Пречисто Тело и Крв. У том тренутку сви који стоје у храму заједно са свештенослужитељима треба да се моле да Отац Небески ниспошље Духа Свога Светога на њих и на предложене Дарове. „У то време нека наше душе заиста буду као запаљене светиљке, као ужежена кадионица која миомирише, као дим тамјана који се подиже у висину, јер у том тренутку догађа се страшна, животворна тајна - претварање Духом Божијим хлеба и вина у Христово Пречисто Тело и Крв, и на Престолу се јавља Бог у телу".

Схиархимандрит Гаврило (Зирјанов; 1844-1919), ученик преподобног Амвросија Оптинског, једном је на Литургији, за време пресуштаствљења Светих Дарова, био удостојен благодатног виђења. Старац је испричао да Горње место у олтару као да је узмакло и он је видео Спаситеља окруженог мноштвом Арханђела, Херувима и Серафима. Анђели су лебдели око Христа одозго, одоздо и на обема странама. Око Господа су се распоредили сабори светих пророка, апостола, преподобних, мученика, архијереја и осталих светих. Сво небо је било испуњено Анђелима и светима. Сви они су стајали глава преклоњених и окренутих ка Спаситељу. Руке су држали прекрштене на прсима.

Анђели и свети били су у великој побожности, страху и ћутању и као да су се насићавали бестелесно-ружичастом светлошћу, која је исходила од Спаситеља и Његових рана. Иста светлост од Христових рана као зрак је падала и на Свете Тајне које су се налазиле на Престолу.

Другачија светлост простирала се са небеске висине. По речима старца Гаврила, та светлост је била нежно-сјајна, неописиве лепоте и величанствености. Управо према њој је био окренут Спаситељ Који је Сам Себе приносио на жртву.

Када је отац Гаврило дошао к себи показало се да његова уста изговарају речи молитве: „И учини овај Хлеб пречасним Телом Христа Твога. Амин. А оно што је у Чаши овој пречасном Крвљу Христа Твога. Амин. Претворивши их Духом Твојим Светим. Амин. Амин. Амин". Од страха и трепета старац је зајецао.

Касније отац Гаврило није могао да служи Литургију без суза - такав силан утисак је оставило у њему виђење Христове Жртве за грехе људи.

Чим би старац изговорио: „Твоје од Твојих Теби приносећи ради свих и за све" његов глас се прекидао, из очију су текле сузе и он се потпуно одвезивао од свега земаљског, предајући се духовним доживљајима и побожним молитвама. Понекад у таквим тренуцима отац Гаврило није могао да задржи свој плач и тада се, мешајући се са појањем хора, из олтара чуло његово ридање које је потресало душе људи који су се молили током службе.

По претварању Светих Дарова свештеник се тихо моли Богу за причаснике, као и за све преминуле у вери. Он молитвено спомиње и преминуле праведнике. Ово помињање сведочи о плодовима Христове Голготске Жртве. Нарочито („особито") свештеник спомиње Богомајку као начелницу искупљеног и обновљеног човечанства и заступницу свих људи пред Сином Божијим. Узевши кадионицу, свештеник говори гласно:

„Особито за пресвету...". После овог возгласа свештеник се тихо моли, спомињући у име Цркве свете, спасене крсном Жртвом Спаситеља и већ прослављене од Бога, благодари Господу и славослови Га за то што их је учинио посредницима за нас на Небу, а такође се моли за преминуле и живе чланове Цркве.

Валаамски схимник Киријак имао је за време Литургије виђење. Стајао је у олтару и, када је служећи свештеник гласно изговорио: „Твоје од Твојих Теби приносећи ради свих и за све", од престола се излио необичан миомирис. А када је свештеник почео да се моли да буде ниспослан Свети Дух на предложене Дарове, Киријак је видео да је олтар пун Херувима који су окруживали Престо. Свештеника је обухватио огањ и чим је учинио земни поклон пред престолом са висине је слетео бели голуб који је почео да лебди над дискосом. Затим је голуб узлетео на врх свете Чаше и, склопивши крила, спустио се у њу. И одмах су се Анђели, павши ничице, поклонили светом Престолу. Када је свештеник гласно изговорио: „Особито за пресвету", небеске силе су се опет поклониле до земље. После појања „Достојно је" они су се поклонили трећи пут. Затим су Анђели окружили свештеника, осенили његову главу чудесном плаштаницом и после тога постали невидиви.

После Евхаристијског канона следи молитвена припрема верних за примање Христових Тајни и само Свето Причешће.

Праведни Јован Кронштатски писао је: „Из непрекидног чуда пресуштаствљења хлеба и вина у истинско Христово Тело и Крв, сједињених са Његовим Божанством, видим чудо сталног оживљавања човека. И све то - на моје очи; а ја то доживљавам душом и телом и осећам живо. Боже мој! Какве страшне тајне твориш! Каквих неизрецивих тајни си ме учинио созерцатељем и причасником. Слава Теби, Творче Мој! Слава Теби, Творче Христовог Тела и Крви!"

 Свако од нас треба да тежи томе да за време Литургије има у свом срцу иста света осећања којима је била испуњена душа праведног Јована Кронштатског./.../

 У Житијима светих наилазимо на описе силаска Божанског огња за време Литургије. Како се то догађало?

 Ученици преподобног Јевтимија Великог једном су били сведоци чуда. Преподобни Јевтимије је служио Литургију. За време појања Трисветог његови ученици су изненада видели како је са неба сишао огањ и окружио преподобног. Од тог тренутка до свршетка службе свети је стајао пред Престолом у огњеном стубу.

 О сличном случају приповеда се и у Житију преподобног Сергија Радоњешког. За време док је преподобни Сергије служио Божанствену Литургију његов ученик Симон је видео како је небески огањ сишао на Свете Тајне у тренутку њиховог освештања. Затим је огањ почео да се премешта по светом Престолу обавијајући се око њега и обасјавајући сав олтар необичном светлошћу. Симон је видео да је небески огањ окружио са свих страна и преподобног Сергија који је свештенодејствовао пред Престолом. Када је настало време причешћивања, Божански огањ се повио као покров и ушао у путир. Пред очима запрепашћеног Симона преподобни се причестио овим огњем и засјао светлошћу као у давнини купина која је неопаливо горела.

 Од преподобног Сергија није било скривено да се његов ученик променио у лицу. Зато је после причешћа, одмакавши се од престола, упитао:

 - Чега се тако уплашио твој дух, чедо моје?

 - Видео сам благодат Светога Духа, оче, - одговорио је Симон.

 - Пази, никоме не говори о томе што си видео док ме Господ не позове к Себи из овог живота, - заповедио му је смирени ава.

Сведочанства о силаску огња Божанске благодати на Свете Дарове за време Литургије имамо и у недавној прошлости.

Свештеномученик Венијамин, митрополит петроградски (+ 1922), имао је дар сузне молитве, благодатну силу коју су људи осећали за време богослужења. Једном, када је служио Литургију у АлександроНевској Лаври, Божански огањ је сишао у свету Чашу. Очевидац овог чуда јеросхимонах Сампсон сећа се:

- Огроман сноп огња окретао се и окретао над Чашом и одједном се спустио у њу! Али то нису сви видели. Некима није било откривено јер се не открива увек свима. Нису сви архимандрити и игумани који су стајали поред престола видели, само су чули хујање и закључили да промаја струји кроз олтар. У ствари, никакве промаје није било.

Да, служење Литургије велика је и страшна част за свештеника који се невидиво дотиче огњене благодати Божије. Свети праведни Јован Кронштатски писао је једном пастиру: „Твоје служење је изнад анђелског, јер они са страхом гледају на страшну и спасоносну Тајну, а ти носиш Самог Христа Бога и дајеш Га вернима“. Али и мирјани који примају Пречисте Дарове у своја уста удостојавају се једнаке части од Бога и то им налаже велику одговорност.

У молитвама које се читају пред причешће Христове Тајне се називају „жар који недостојне сажиже". Зато причасник Господњег Тела и Крви треба истовремено и да се радује и да трепери, јер сс „огњем причешћује".

На крају Литургије, пре разломљења Агнеца, свештеник произноси гласно: „Светиње светима". Шта означава овај возглас? Он упозорава да се могу причестити само људи који се налазе у окриљу Свете Цркве и који се нису одвојили од ње својим гресима. Излазећи из олтара са светом Чашом у рукама, оне који су по човечанским мерилима достојни да приме Господње Тело и Крв, ђакон позива: „Са страхом Божијим и вером приступите". Овај позив у том моментује веома битан за причаснике јер ће сада бити у прилици да окусе Божански огањ Светих Тајни!

Један од најпознатијих намесника Тројице-Сергијеве Лавре архимандрит Антоније (Медведев; 1792-1877) у једном свом писму светом Филарету, митрополиту московском, писао је:

„Не могу да се уздржим да са страхом и радошћу не саопштим следећи догађај: 17. марта у Курјажком манастиру, седам врста удаљеном од Харкова, приликом освећења Светих Дарова за време Литургије, када су браћа у цркви појала: „Тебе певамо, Тебе благосиљамо" јеромонах Илиодор, учинивши земни поклон и трипут ускликнувши: „И молимо Ти се, и молимо Ти се, и молимо Ти се", уједанпут је постао глув и нем, али у необично ганутом стању духа; и када се, недељу дана после тога, причестио Светим Даровима, пошто их је примио одмах је гласно прочитао благодарне молитве и изјавио да је, када је учинивши земни поклон погледао на Свету Трпезу, угледао огањ на њој, који је, разгоревши се, обухватио престо, олтар и сву цркву; и то чудесно виђење било је праћено анђелским појањем: „И молимо Ти се, и молимо Ти се, и молимо Ти се."  

 Слушајући Литургију сви присуствујемо јављању Божанског пламена и при анђелском појању. Ако је неко са достојним осећањем присутан у цркви, пламен тог Божанског огња обухвата све и сваку душу прожима невидиво причешће Христовом светињом./.../

Праведни Јован Кронштатски писао је: „Божанствена Литургија је непрестано и највеће чудо у благодатном Царству Божијем; она је, тако рећи, непрестано заклање Божијег Јагњета и проливање Његове пречисте Крви, сећање на Његова искупљујућа страдања, смрт, васкрсење, вазнесење и Његов други долазак. Она је Жртва Богочовека Христа Своме Оцу за нас грешне, која непрестано траје и трајаће до свршетка века, да би сви верни могли да се спасу и да би сви непокајани грешници остали без оправдања (за своју непокајивост, нап. В. Д.)“

  Када учествујемо у Тајни Евхаристије, догађа се сједињење наше пале човечанске природе са Божанством. За време причешћа наше душе и тела облаче се у Христа. То је тајна несхватљива човечијем уму, дар Божанске љубави који нас спасава! Љубави жртвене!

  Са каквим осећањима треба да приступамо светој Чаши? Пре свега неопходно је да имамо на уму да је она испуњена Крвљу коју је за нас на крсту пролио Син Божији. „То је крв, - пише свети Јован Златоусти, - крв, која је избрисала обвезницу грехова; крв, која је очистила твоју душу, која је опрала твоју нечистоту, која је победила начала и власти. Приступај јој са великим страхом Божијим. Приступај овој страшној Чаши као да пијеш из самог ребра Христовог".

Свети Нифонт Кипарски за време служења Литургије видео је како је с неба сишао огањ који је покрио архијереја који је служио, и испунио сав олтар. За време Великог Входа, када је дискос са Агнецом био преношен са жртвеника на Престо, пред очима светог Нифонта отворило се небо и све около испунило се неземаљским миомирисом. Затим су се појавили Анђели који су принели прекрасно Дете и поставили Га на дискос. Окруживши Престо, они су Му са страхом Божијим служили, а два Серафима и два Херувима, лебдећи над њим покривали су Га својим крилима. Када је настало време освећења Дарова, један од најсветлијих Анђела узео је нож и заклао Дете. Затим је напунио чашу Крвљу, а Тело положио на дискос. После причешћа свети Нифонт је изненада угледао Дете поново цело. Он је посматрао како су Га Анђели узели у своје руке и вазнели на Небо. О овом виђењу касније је светитељ испричао свом ученику, а овај га је записао ради духовне користи свих Хришћана.

 Таква Божанска љубав и жртвеност треба да са наше стране изазову узвратну љубав према Христу и страх Божији пред Њим. Созерцање Христове Жртве просвећује чак и људе заслепљене безверјем.

 Тако у Прологу постоји повест о чудесном обраћењу једног муслимана у Православље. Ушавши једном у цркву, он је видео како је за време богослужења свештеник неочекивано заклао Младенца. Потресен убиством невиног детета које је почињено на његове очи, житељ Арабије се запањио. Међутим, свештеник је спокојно улио Крв у чашу, а Тело расекао на комаде. На ужас муслимана, Хришћани који су стајали у храму не само да се нису узнемирили, него су - о страхоте! - јели тело Младенца и пили Његову крв! Арапин је, наравно, чуо много лошег о Хришћанима, али такво зверство и човекомрзилаштво није могао ни да замисли! Дошавши себи од потресености, он је насред цркве почео да неустрашиво разобличава безумље окупљених. Схвативши да је Арапин имао виђење, свештеник му је са дубоким смирењем објаснио тајну Евхаристије и доказао да никаквог убиства није било. Арапин је са још већим чуђењем схватио шта се догодило, осетио благодат Божију која је ушла у његово срце и пожело да постане Хришћанин. Искреност свог обраћења Христу касније је посведочио мученичком смрћу.

 На голготском крсту Господ је принео Себе на жртву ради спасења свог човечанства и свакога од нас. Својом Крвљу Он је опрао наше грехе, Својим страдањима нас избавио од вечних мука, а Својом смрћу нам даровао вечни живот. За време сваке Литургије искупљујући Христов подвиг није само успомена: сваки пут приликом њеног служења приноси се Жртва која спасава род човечански. Христова љубав према нама толико је велика да Он стално даје Себе на заклање да би нас Својим Пречистим Телом и Крвљу освештавао и препорађао.

 Завршимо ову главу следећим закључцима.

  1.У служењу Литургије невидиво учествују Анђели. За време Евхаристије, ми, верни Хришћани, у многоме се уподобљавамо Небеским силама. Да би ово уподобљење донело духовне плодове, потребно је да за време богослужења имамо ум чист од споредних мисли и срце испуњено свештеним осећањима. У најважнијим тренуцима Литургије сво наше срце треба да буде потпуно предано Богу. Треба да заборавимо све земаљско да било каквом страсном помишљу не бисмо ожалостили Господа Који приноси Себе на жртву.

 2. Сва Литургија, почев од Проскомидије, јесте живо сећање на рођење, јеванђељско служење и голготску жртву Спаситеља. Благодарећи својој вери можемо духовно да разумемо евхаристијске свештене радње и да учествујемо у њима.

 3.Литургија се врши под дејством огњене благодати Светога Духа. Окушајући Божански огањ Христових Тајни, треба да горимо ревношћу за служење Богу.

 4. Бог је љубав (1 Јн 4,8). Евхаристијска Жртва је жртва љубави. Да бисмо се у Тајни Светог Причешћа сјединили са Христом, наша срца треба да пламте љубављу према Богу и људима.<<

 Као што видимо, многопоштована Мати, већина ових чудесних јављања збила се у у Литургији служеној „по старом“, којом се толико векова Црква од Истока поноси као својом највећом Светињом. Зашто Господ није укорео Своју Цркву ако Му је служила на небогодоличан начин? А није. И неће. Јер, Црква свом Богу служи богодолично, без икаквог експериментализма и жеље да мења ради промена. Свети Божји угодници су Литургију служили тако да им је увек била НОВА. Њоме су обнављали и себе и друге и сав Божји свет. И то је једина права ЛИТУРГИЈСКА ОБНОВА, која нам је насушно потребна.

 И овим да завршим. Хвала Вам на доприносу литургијском дијалогу.

Последње што сам желео јесте да Вам „солим памет“. Не сумњам у добронамерност делатника онога што се зове „литургијска обнова“, али сам забринут због НЕСАБОРНОСТИ у поступцима неких од њих. Вашу веру, наду и љубав, као што рекох, искрено поштујем, и молим Вас да се помолите Богу за мене.

Бели петак 2008.

                                                                                     С поштовањем, у Христу,

Владимир Димитријевић,

бивши вероучитељ из Чачка

Извор: Владимир Димитријевић, Писма о литургијској обнови, ЛИО, Горњи Милановац, 2008., стр.25-94

Приређивач: „Борба за веру“