 Реч кандило долази од латинске речи цандела што значи свећа. У хришћанској Цркви, кандило се ставља испред Светих икона. Кандило које се налази испред Разапетога, у олтару, одржава се увек упаљеним и због тога се назива “неугасиво'' кандило.
Кандило се такође ставља пред кућни иконостас и пали се свакога дана, у складу са православном традицијом. То је обичај који чува дубоку хришћанску симболику везану за Светлост Христову која обасјава сваког човека, загрејава наду, која теши и саучествује у бескрајним сатима самоће. Паљење кандила садржи у себи симболику даривања жртве поштовања и части према Богу и Његовим светитељима. Такође, симболизује Христову Светлост која осветљује сваког човека, као што симболизује и познату Господњу заповест да ми, хришћани, треба да будемо светлост свету. Јелеј, тј. уље које гори у нашим кандилима, ''јелеј Божији пресликава'' пише Св. Симеон Солунски, дакле, милост Божију која се пројавила када се Нојев голуб вратио у барку да би означио крај потопа, носећи у кљуну маслинову гранчицу; или када је Исус, молећи се усрдно, залио капљицама свога зноја маслину, под којом је клечао оне страдалне ноћи на Маслиновој Гори. Наравно, сви знамо колико је бескрајно узвишенија од материјалне она унутрашња, светодуховна светлост. Писао је, дакле, богоносни отац Григорије Назијанзин: ''Осветлимо... језик'', а допуњава његов критичар ''Да ли је то заиста постигнуто?'' Уље симболизује бескрајну милост Божију, али и кандила симболизују Цркву која преноси Божанску милост и просвјећује. Кандила симболизују, несумњиво, и саме светитење чија је Светлост заблистала, према речима Господњим: ''пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.'' Много је разлога због којих би ми, хришћани, требали да палимо кандило, као нпр: - да нас подсећа на потребу за молитвом - да освећује простор и одгони мрак тамо где преовлађују силе зла - да нас подсећа да је Христос једина истинита Светлост и да је вера у Њега Светлост - да нас подсећа да наш живот треба да буде светао - да нас подсећа на то да, као што је кандилу потребна наша рука да би се упалило, тако је и души потребна рука Божија, тј. Његова благодат - да нас подсећа на то да наша воља мора да гори и да се жртвује - ради љубави Божије, итд. Подразумева се да уље у кандилима треба да буде маслиново и наравно, колико је могуће, што бољег квалитета. Иначе, Господ се молио у Маслиновом врту, а храм са кандилима се преобраћа у нови врт маслина (мисли се на уље) и божанске милости. Уље у кандилима нас подсећа на Божије милосрђе , а њихова светлост на наш живот који треба да буде светао и свет. Бљештавост (сјај) храма симболизује божанску светлост присуства Божијег које просвећује срца не само новокрштених него свих хришћана. Господ је ову велику истину о Себи пројавио кроз следеће речи: ''Ја сам светлост свету'' (Јов. 8.12). Он је светлост не само због Његовог учења, већ пре свега због Његове светле појаве. То се наручито потврђује кроз Његово чудесно Преображење гдје ''се засија лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост'' (Мат. 17,2). У Символу Вјере, Син Божији се приказује као ''свјетлост од свјетлости''. Такође, на Вечерњој служби, химнограф представља Господа као ''свјетлост тиху''. И хришћани кроз свете тајне Цркве и уз духовну борбу могу да приме светлост благодати Светога Духа, те да је исијавају њиховим животом. У бесједи ''на гори'' Господ је, савјетујући своје ученике, рекао: ''Ви сте светлост свету... тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима''(Мат. 5,14-16). Овде се јасно види да светлост Христових ученика представљају добра дела њиховог светодуховног живота. Светитељи ће у другом животу личити на Господа, постаће ''богови по благодати''. Ово јасно изражава Господ кроз пророчке речи: ''Тада ће праведници засијати као сунце у Царству Оца свога.''(Мат. 13,43). Превод са грчког : Анђелка Радуловић Извор: Манастир Лепавина |
