ЗА СВАКУ ПРАЗНУ РЕЧ ИЛИ КАКО ОД ПСОВКИ НАСТАЈЕ ПАКАО НА ЗЕМЉИ

Господ Исус Христос је рекао да ћемо на Страшном суду дати одговор за сваку празну реч коју изговоримо. Јер, речи су икона Речи Божје, Сина Божјег, Кроз Кога је све створено, и речима морамо приступати као светињи. А најстрашнија реч, антиреч, за коју ћемо одговарати пред Богом је – псовка.

Многи су узроци пропасти србске, али је један од најстрашнијих је управо она, псовка. Псовка светиње, псовка оног најузвишенијег, псовка која руши до темеља и загађује ваздух, скида сунце са неба, убија сваку радост. „Псовати“ значи „пасје се понашати“; реч „пас“ и реч „псовка“ истог су порекла. Псовка човека претвара у пса, лишавајући га људског достојанства. У њој има нечег подземног.

 Руски теолог Сергије Булгаков о демонском потенцијалу псовке је писао:“Кад већ тражимо корене револуције у прошлости, ево их очигледно: бољшевизам се родио псовањем мајке, да, у суштини он и јесте исмевање сваког материнства: и у црквеном, и у историјском погледу“.           

Савремени руски философ, Михаил Епштејн, каже у својој књизи „Философија љубави: љубав у пет чинова“ (Нови Сад, 2012): “Зашто су псовке непристојне? /…/Псовање, ако покушамо да дефинишемо стање које оно изражава – јесте стање озлојеђености човека који би да пљуне у извор живота, зато што нема жеље ни снаге да се напаја њиме. Псовка је израз инстинкта смрти, који се пре свега окреће против пола, против корена и влаге живота. Огромна опасност надвија се над друштвом чији је језик тако прожет хуљењем на живот, страст, рађање. Јер говор – није само потрес ваздуха, то је систем појмова, оцена и значења, којим ми дејствујемо, мислимо, стварамо себе. Ма колико то чудно изгледало на први поглед, али катастрофалан губитак становништва у Русији и бепримеран број абортуса су директно повезани са поплавом псовања, презриво – пакосним односом према полу, као што се то изражава у језику“. Епштејн критикује лажну теорију по којој је псовка некакво „пражњење“; јер, како он каже – „празнећи се псовањем, пуниш њиме околни ваздух, ближње и даљње, па те исте енергије које се избацио из себе, враћају се теби споља рушилачким вибрацијама“.

По Епштејну, друштво које све коментарише псовком на крају створи својеврсни пакао на земљи, у коме и живот личи на псовку.           

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О ХУЉЕЊУ НА СВЕТИЊУ

Ево како је Свети владика Николај поучавао Србе поводом њиховог страшног греха псовања светиње (и говорио је, у „Речима српском народу кроз тамнички прозор“, да би Бог опростио стотини Срба Који су Њега ружили ако би нашао бар једног Србина који је псовао ђавола): „Замислите један извор, из кога би до подне извирала бистра вода, а од подне би текао гној. Таква су уста у човека, који се час моли Богу а час псује. А нема народа међу хиљаде народа на земљи, који тако страшно псује као српски народ. Заиста, ничега се српски народ не мора толико стидети колико свог језика – један француски официр, који је био са српском војском на солунском фронту, говорећи у Паризу о српском народу рекао је, да Срби имају безпримеран обичај псовања светиње. Псовка је као проказа на овом народу. Као од губе сав се народ огубао псовком. Надати је се, да ће се народ српски, који може све, моћи икад очистити и од ове моралне губе. Кад пљусак кише пада на тебе и вола твога, ти псујеш а во твој ћути. Не кисне ли и во као и ти? Зашто онда ти сам псујеш а во трпи и ћути? Или има вајде од псовке или нема. Ако има, научи и свог вола да псује, ако ли нема, зашто се ти не научиш од свога вола да ћутиш и трпиш?

У Светом Писму пише: „срце праведниково премишља шта ће рећи, а уста безбожничка ригају зло” (Мудрости Соломонове 15,2)”. Чуће Бог све што се рекне, за то треба премишљати, шта ће се рећи. А безбожник рига зло јер му је срце пуно зла. Псовком он излива из себе оно што се накупило у њему. Ако је једна чаша пуна отрова, из ње се не може изливати млеко но отров. Тако је и са срцем човековим: из срца тече на уста оно што има у срцу; ако је добро-добро, ако ли је зло-зло. Што више човек псује његово срце не празни се од зла но све се више пуни злом. За то се и вели још у Светом Писму. „Ко чува уста своја, чува своју душу; ко разваљује усне, пропада (Мудрости Сол. 13,3)”. Кад чуваш ногу своју, да не стане у блато, за што не чуваш уста своја, да не ригају блатом; и кад чуваш руку своју од огња, зашто просипаш на уста огањ, који пече твоје суседе?

Ружећи другога човек испољава само своју душу. Има прича, како је један псовач грдио свог суседа пред једним чувеним сликаром. Грдио га, ружио, псовао – а сликар мирно слушао, а за то време нешто сликао по 'артији.

– Ти не слушаш шта ја говорим? рече псовач сликару.

– А, слушам, слушам врло пажљиво, према твојим речима сликам тога твог несретног суседа.

Тако псовач продужи свој посао а сликар свој.

Кад је псовач заћутао и слика је била готова, и сликар показа слику псовачу:

– Па то није он, рече псовач, то сам ја. То је мој лик а не онога гада.

Одговори сликар: ја сам сликао према твојим описима тога човека. Онако гадан, и прљав и неваљао човек како си ти описао свог суседа, заиста мора да изгледа овако.

Кад то псовач чу и виде пови свој отровни језик и постиђен побеже од сликара.

Ето, како језик човека испољава самога човека.

А свака реч што човек изговори на уста капље му на његово сопствено срце те или га блажи, ако је блага реч, или га трује, ако је отровна реч.

Заиста, лепши је пред Богом и људима човек нем него човек који псује. Као што је лепше видети пешчану пустињу без прорашћа и зеленила него њиву са коровом и жабокречином. Заудара језик псовача као што њива са коровом и жабокречином заудара.

У таблицама Мојсејевим била је урезана на трећем месту заповест:

„Не узимај узалуд имена Господа Бога свога”. Најузвишенија, најстрашнија и најспасоноснија реч, коју је људски језик (од иловаче) научио да изговара, јесте реч Бог, тј. она реч која означава Онога, који је створио свет, дао свету живот и законе, и који има неограничену власт над светом, већу него ковач над секиром, скованом његовим рукама. Ко је дакле, толико умно неразвијен или душевно толико заслепљен, да се усуђује узимати узалуд име Божије? Па још хулити на то име! Ах, колико је лепше бити нем него хулити на име Божије! Не знате ли, да се без казне не сме хулити име кнеза једне земље? А шта су сви кнежеви земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа? Заиста и хула на Бога не остаје некажњена. Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом, тучом, богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем срца. Псовачи не само [да] трпе зло него временом постају слуге зла, извежбани војници Сатане. Гле, како је мало псовача Сатане, а како је много псовача Бога?

Какво добро очекујете од Бога, ви што грдите Бога? Никакво, сем проклетства себе и свога порода и свога рада и целог свог живота. Неки добри људи веле: псовком се човек понижава до животиње. Није истина; животиња није толико ниска, да хули на Бога, но на против, својим потпуним поштовањем Божијег закона, усађеног у њу, животиња прославља Бога. Псовач је нижи од животиње него земља од неба.

Најжалосније је у српском народу то што и понеки школовани људи псују. Ти школовани људи написали су по канцеларијама и механама забрањено је пљувати, но нису написали нигде забрањено је псовати. Каква жалост! Као да је пљувачка више смрдљива од псовке! Као да псовка не трује душу људску и не ствара трулеж у души јаче него ли пљувачка што трује плућа и ствара трулеж у плућима! Заиста, браћо, школован је онај човек, који је успео да очисти свој језик од гадних речи, и своје срце од смрадних жеља, и свој ум од безбожних мисли. Ко ово није успео томе школовање помаже само да једном наученом вештином зарађује себи хлеб као што школован (на свој начин) међед зарађује себи хлеб својом наученом вештином играња.

А ово су страшне речи Господа Исуса односно псовке и псовача:

„Породи аспидини! Како можете добро говорити, кад сте зли? Јер уста говоре од сувишка срца. Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем да ће за сваку празну реч, коју рекну људи, дати одговор у дан страшнога суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити” (Мт 12,34).

Чујте и разумите ове речи сви ви, којима уста не луче ништа друго до пљувачку и псовку. За сваку своју реч одговараћете пред Најстрашнијим Судијом, где вам неће помоћи никакви адвокати и никакви лажни сведоци. Јер Он чује струјање крви у жилама вашим, камо ли да не чује ваше богохулне речи.

Но богохулство није само када директно хулиш на име Божје. Богохулство је кад хулиш на нечију мајку, или оца, или сестру; богохулство је хула на вола, и коња и магарца. Јер ко хули на секиру ковачеву, хули на ковача који је секиру сковао.

А благо вама, који држите језик под гвозденим катанцем. Вели се у Светом Писму: „Језик је праведников сребро оковано” (Мудрости Сол. 10,20). Заиста ваше речи оправдаће вас пред Богом, јер ваше су речи чисте и светле као сребро оковано.

Заиста, стеница не осећа свој смрад, но они који имају нос осећају смрад стенице. Тако и псовач не осећа смрад свога језика, но они што стоје око њега, окрећу свој нос од њега.

Благо вама, богобојажљиви, ако умете употребљавати свој језик на оно на што је језик човеку и дат, на име: на утеху људима а на славу Бога. Неће анђели небески окретати своју главу од вас, као што ви окрећете своју главу од стенице. Него ће пригнути уво своје и сладиће се речима језика вашег. Савладајте језик свој, и савладали сте најдивљијег звера. Завладајте језиком својим, и завладали сте најјачом тврђавом. Нека вам Свемоћни Господ буде у томе у помоћи.

Пресвети и Пречисти Боже, помози свима вољнима да језик свој очисте и освете, да га у истини очисте и освете. Да би језик и српског народа, и свију народа на земљи, био сличан огњеним језицима Твојих анђела, и апостола и светитеља, – инструмента наше утехе а Твоје вечите славе, моћи и мудрости. Да би језик свих људи био не на погибао њихову но на спасење и радост духовну”.Тако нас је учио Владика Николај.

ОТАЦ САВА О ПСОВАЊУ

У књизи о оцу Сави из манастира Вазнесења под Овчаром, „Побожност је човекова највећа срећа“ (Београд, 2014), наводе се поуке о псовању овог духовног сина Владике Николаја. Отац Сава је говорио: „Ја цео век живим у манастиру, шездесет година скоро, мало фали – никад нисам опсовао ништа; никад нисам казао безобразну реч – никад; ни најмању безобразну, ни најмању прљаву реч нисам казао, откако сам постао побожан, а то је, значи, од тринаест година, од дванаест једва година, постао сам побожан, као дете, и од тад никад нисам више опсовао ни оца ни мајку, ни казао какву прљаву реч. То није потребно човеку, то није будак да копа, твоја псовка; то није срп да жање, то ти није плуг да оре, твоје безобразне речи, него то је твоја неопрезност, ти не водиш рачуна шта говориш, ти не водиш рачуна како се изражаваш, ти не водиш рачуна ко то слуша. То не ваља да слуша нико, а камо л’ да слуша твоја сестра, а камо л’ твоја мајка, а камо л’ твоја снаја, коју си дужан да поштујеш баш као своју сестру. У нас није као у Турчина, – кажу Срби, но снашица као и сестрица. То мора човек да зна и да се стиди, да је га срамота да чини оно што не сме да чини, као човек, ни пред Богом, ни пред људима. /…/Ако се Богу молимо, морамо и да знамо како треба да се молимо, и за шта да се молимо. Што је Бог казао апостолима: молите се: Оче наш – то је највећа молитва; јер Бог је Отац наш… Нека дође Царство Твоје, опрости нам грехове, не уведи нас у искушење… Тако је Бог научио децу Своју да се моле, Оцу небеском не можемо да кажемо да нисмо деца Божија; ми смо деца Божија, нама припада право синовско, пред Богом. Неће Бог да казни децу Своју, али захтева и тражи, да деца буду послушна; да деца буду праведна – то и обичан човек захтева.

Ако радиш код мене у мојој фирми, па ти мораш да будеш исправан. Како ће те држати, ако ниси исправан и послушан? Ма где, где живиш и где радиш мораш да имаш над собом старешину, и старешини да будеш повинован. Ако ниси, онда то није, значи, добар старешина; он не гледа ко му је какав.  Је л’ може старешина  да ти повери нешто, а да о томе не води рачуна, и о својој имовини, и о теби који, како се владаш на његовој имовини? Тако Бог од нас тражи, да се молимо и да куцамо на врата Божија за Његову милост./…/

Ја сам имао два стрица и оца; мој отац је имао, њих су тројица били. Па је један био слабији човек; слабији, кондиције слабије, а један је био врло јак. И некако, кад су извлачили дрва из шуме, упусте дрво, па отиде; ту нису  велики потоци, али јаругице, па отишао трупац у јаругу. И онај каже, Милосаву, мој стриц Михаило каже: запни – каже – шта чекаш? Запни, сад ћу те убијем; сад ћу те исечем секиром. И псовао му мајку Михаило… Милосав, он је био благородан и добар човек; умиљат, мајка га много волела. Па каже, кад је отишао кући, он каже: „Мајко, Мико ми псовао мајку”. А она зове Михаила: „Је ли – каже – Мико, како си ти смео да псујеш Милосаву мајку? Знаш ли шта то значи? – каже – Па ти вређаш мене: сад ћу да те пребијем”.

Видиш ти? Не дозвољава то нико да га ти вређаш, а камо ли Бог. И шта ћеш ти с тим? Ти мораш посао да завршиш који је пред тобом, који ти је користан и потребан, ал' нема потребе да галатиш ( говориш ружне речи, нап. прир. ). Зашто да говориш безобразне речи? Је л’ зато да ти се људи чуде, како се ти изражаваш?

Ја то никад нисам говорио, те прљаве речи; ил’ да псујем нешто. Ја сам као и ви сви, и вредан; сви сте ви људи вредни, сви сте ви људи радни, и љути сте, али то није оправдано (сви смо ми и љути и радни) да ми псујемо, ил’ да говоримо безобразне речи.

Наша уста, она су створена да хвале Бога; наше биће, створено је да слави Бога, а не да Бога понижава. Јер ти не можеш никога да понизиш, него самога себе; свој карактер и углед, своју вредност пред Богом губиш. То ђаво и хоће да тебе Бог нема зашта да похвали; да код тебе нема да нађе нешто ваљано, ништа што je за твоје спасење душе – то ђаво хоће код човека, па се он радује твојем грешењу. А то смо ми криви”.  

Тако је говорио отац Сава.

ШТА ЈЕ РЕКЛА БЛАЖЕНА СТОЈНА?

О страшној опасности по Србе која проистиче из псовања  пророковала је и Блажена Стојна.

Блажена Стојна (монахиња Ефимија) била је подвижница у манастиру Девичу на Косову, тамо где су мошти угодника Божјег Светог Јоаникија. Била је велика молитвеница, а због тога што је народ позивала на покајање и очишћење од грехова звали су је "Покајаније" и много је волели. Ње су се, као суда Божијег, плашили и околни зулумћари - Арнаути. Иза ове дивне слушкиње Божје остала су нека пророчанства, која је у својој књижици "Блажена Стојна" прибележио Владика Николај Велимировић. Прво пророчанство упутила је Мати Ефимија министру просвете Краљевине Србије Љуби Ковачевићу који је једном дошао у Девич. Тада му је Стојна казала: "Ви у Србији псујете Бога, не држите постове, не идете у цркву! Пропашћете! Ти као министар треба да забраниш вређање Бога и гажење закона Божјег".

Као казна за тадашње грехе народне, дошао је Први светски рат, у коме је преко милион Срба изгубило живот.

Једном је свештеник по имену Анђелко питао Блажену Стојну хоће ли се Срби икад ослободити и ујединити. Она му одговори:

"Због ових наших суза Србија ће се ослободити и раширити се..."

У време Блажене Стојне (1815 - 1895) Косово је још било под Турцима, и Срби су од Арнаута много зулума трпели. Ова заветна земља србска ослобођена је 1912.

"Али ће само три године царевати..."

То је била слобода од 1912. до 1915. године.

"Па ће настати пропаст, те ни једно село Србија неће имати, ни једно село, синко..."

Овде су проречени ужаси аустроугарске окупације 1915-1918, као и страдање Срба у Првом светском рату.

"После неког времена, вратиће се поново, и биће царство србско веће од Душановог..."

Територија коју је Србија добила као једна од држава - победица у Првом рату заиста је већа од територије Душановог царства.

"Али, синко мој, ако не буде покајанија, и ако се Срби не врате Богу, и не престану псовати и хулити на светиње, пропашће, и то ће тако пропасти, да се више занавек не дигну."

 Реч је о пропасти у Другом светском рату и после тога, под Титом и комунистима и њиховим данашњим безбожним потомцима. Ова пропаст је последица народних грехова пре Другог светског рата, за време истог, али и потоњих, све до сада. Остајући упорни богоодступници, Срби себи запечаћују судбину и иду у вечну пропаст, од чега нека нас избави Господ, Коме хитно приступајмо покајањем.

КАКО СЕ ОДВИЋИ ОД ПСОВАЊА?

За сваку болест духовну има лека. Тако постоји и лек од псовке. У 237. писму мисионарско, Владика Николај пише хаџији А. Васићу и наводи на општу корист како се тај хаџија ослободио псовке: „Молио сам те, да ми пишеш о твом хаџилуку у Јерусалим, и ти си ми врло красно све описао. Ради користи наших читалаца а с твојом дозволом ја ево објављујем један део твога описа:

"Двадесет година спремао сам се за Јерусалим. Све сам се спремао да одем, и свом душом знао сам да морам отићи, али није се дало пре рока што је од Бога Високога. По селу беху ме почели исмевати. Како'но цар Давид пише: и бијах подсмијех свима около мене, тако и ја. Али ја нисам марио. Мени је дато од Бога Високога у сну предсказање, и ја сам осећао, да се оно мора извршити. А то је било овако: пре двадесет година падне ми у руке књига о путовању краља Милана у Јерусалим и по Истоку. Ту су књигу у оно време давали ђацима о испиту. И ја ти ту књигу прочитам у сласт. Док сам је читао све сам у себи мислио: Боже, да ли ћеш благословити, да и ја грешан видим сва она места, где је Спаситељ мој пострадао за мене? Боже Високи, удостој ме Јерусалима! Боже Високи удостој ме Јерусалима! Кад а оно ноћу мени на сан дође младић у калуђерском оделу. Дође и стаде близу мене, а мене као и не види. Па се окрете према Истоку и отпоче клањати и говорити, а глас му је као звонце на јагањцима, па рече:... "И сила и слава и царство и господство и светлост и радост и мирис и песма - амин Теби, Високи Боже!" Кад ово изговори поклони се до земље, удари челом о земљу и пољуби земљу, па се онда окрете мени и рече ми: Знај, да ћеш сигурно отићи куда си наумио, само - ако престанеш псовати. - Их, тешко мени, рекнем кад се пробудим, ево и висока небеса знају за моју погану псовку! А био сам псовач. Морам се, дакле, лечити од тога. И почнем се молити светом анђелу јер сам тврдо веровао, да ми се оно анђел јавио на сну. И дође ми кроз ум заповест, да место псовке употребљавам речи: сунце те грејало! Тако ћу се само одучити од псовања. И ја заиста тако почнем. Чим заустим да опсујем ја викнем: сунце те грејало! и тако до псовке и не дође. И прође у том пуних двадесет година. И тек ове године изврши се оно што ми је обећано и што сам толико желео. И једва једном после 20 година у селу престаше да ми се смеју. Богу Високом нека је сила и слава и царство и господство. Амин."

Бог те живео и благословио“.

Тако се, дакле, човек може псовке ослободити – кад му дође да псује и куне, нека каже:“Сунце те грејало“; а сигурно има и других благословених начина, који се од добрих духовника могу научити.

Овај пут, пут ослобађања од свенародне губе псовачког греха, један је од путева нашег покајања. Ако не кренемо њиме, завршићемо у понору демонскоме, од чега нека нас спасе Света Тројица, Једино Бог наш, Коме слава у векове. Амин.