Ако нам желите рећи да претходна тврдња није истинита и да ипак постоји неспоразум, пре свега у смислу неразумевања вишевековне богослужбене праксе наше Цркве од стране нас обичних верника - замолили бисмо Вас да нам покажете богослужбене књиге по којима служите по ткз. „новом". Наравно, такве књиге не постоје и мислимо да је неумесно очекивати од нас виши ниво разумевања унетих измена, пре свега свете Литургије, када за такве измене није имао разумевања ни Сабор СПЦ.

Такође поуздано знамо да Свети Сава није МЕЊАО ЛИТУРГИЈУ у складу са својим прохтевима и тобожњом „науком", него је, и сам Свети, свом народу служио Литургију коју су саздали Дух Свети и Његови угодници. Уосталом, у данашњем покрету за литургијску реформу у Православној Цркви, нема никавих светих људи: први који су је у Русији отпочели, били су поједини „протенстантствујушчи" професори руских духовних академија у Кијеву и Петрограду пре револуције; наставили су је „обновљенци", бољшевички миљеници, и део руских емиграната - интелектуалаца попут Николаја Афанасјева, који су идеје о литургијској реформи покупили од римокатолика - претеча II ватиканског концила и протестаната. Неки модерни „православни теолози" римокатолике сматрају Црквом, хомосексуалност биолошком болешћу, и подвигом устајање из кревета да би се стигло на службу у девет ујутру. Ниједног свеца (модерног или из старих времена) немају реформатори Литургије.

Свети оци наши су знали зашто се олтар одваја од наоса завесом и иконостасом, зашто се свештеничке молитве читају тихо (то је израз најдубље присности с Богочовеком, јер свештеник се наслања на груди Христове попут Св. Јована Богослова), зашто постоји Мали вход (праслика Христовог излзска на проповед) и Велики вход (праслика Христовог уласка на Голготу), зашто се олтар час отвара, а час затвара (уклањање завесе после олтарског причешћа свештенства и изношење Путира пред народ символизује Васкрсење Христово). Они којима сметају Мали и Велики вход и иконостас, који на микрофон читају тајне молитве, као да су на митингу или рециталу, који Св. Причешће сматрају пуким почетком сабрања, а не Страшним Тајнама Огњене Љубави Божје, немају свеце на које би се могли позвати као на сведоке својих модернистичких идеја.

Верујемо да и ви као свештеници Српске Православне Цркве и духовна деца Светог Саве још увек чувате знање служења Свете Литургије у својим срцима и својој савести. Зато Вас и позивамо да се заједно вратимо темељима наше Цркве и заједно достигнемо сви у јединство вере и познање Сина Божијег, у човека савршеног, у меру раста висине Христове.

Усмено и писмено предање јесу темељи Цркве. Поштовати предање, значи бити верни син Цркве православне. Непоштовањем светог предања руше се темељи Цркве и иде се у понор звани протестантизам.

Свети Јован Дамаскин говори: "Зато браћо стојмо у предању вере и на камену Цркве не помичући границе које поставише свети оци наши, нити дајући места онима који хоће да уводе новотарије и да руше грађевину свете Божије васељенске и апостолске Цркве. Јер ако се сваком пусти на вољу, мало по мало, разориће се цело тело Цркве. Где се смирено и са љубављу чува предање ту је благослов Божји, мир Божји и радост у Духу Светом."

Прави свештеници су они који у Духу живе заједно са светим оцима не одбацујући ни најмањи део онога што су нам они предали. Прекинути нит предања, ослонити се на свој разум, и то прогласити истином коју треба меговати је пут пропасти. У срцима таквих људи не обитава Дух Свети него горди дух овога света. Скуп таквих истомишљеника није Црква Божија него синагога сатанина. Са љубављу се сећамо блаженопочившег владике Саве који је према нама грешнима био увек смирен и снисходљив али није дао да се начин служења Свете Литургије промени ни за цртицу од начина служења Св. Николаја Српског и Авве Јустина Ћелијског.

  Истински дух православне побожности се усмено и писмено преноси од духовног оца на сина, од наставника на ученика. Тачније, послушни син рукама послушања и смирења прихвата, без сопственог умовања, оно што је примио од духовног оца и то с љубављу чува у ризници свога срца, ништа не додавши нити одузевши. Тако сачувано благо, у истом сјају и сам предаје свом ученику. Стога подвижници послушања, духовни великани, молитвеници за свет, овако говоре: „Што смо примили то вам и предајемо" (старац Јефрем Катунакијски).

Кад су монаси питали једног Пајсија Великога: „Реци нам оче реч о спасењу и како треба да живимо по Богу?" Он им је одговорио: „Идите па држите заповести Божије и чувајте предање отаца."

Добар пример послушности духовном началству налазимо у житију светога Симеона Столпника. Његов подвиг на стубу био је новина за све подвижнике. Желећи да испитају да ли је овај начин подвига од Духа Божијега или од духа гордости, послаше пустињски оци и духовници Симеону људе, да му у њихово име заповеде да сиђе са стуба. Ако он не буде хтео да сиђе значи да је његово подвизавање на стубу од духа гордости. Ако ли заповест послуша и сиђе, нека га оставе где је, јер готовошћу да послуша показаће да је његов подвиг од Духа Светога. Када посланици дођоше и рекоше светом Симеону да сабор светих отаца пустињских заповеда њему да сиђе са стуба, св. Симеон се одмах поче спуштати низ лествицу. Видећи то, посланици обрадовани, рекоше му: „не силази свети оче, но остани где си, сад видимо да је подвиг твој од Бога".

Имајући ову поуку у уму, јасно је којим су духом запојени они који позив Сабора Српске Православне Цркве да се држе вековног устаљеног поретка наше цркве не поштују, већ изазивају у Цркви Божијој, до сада не забележен раздор и смутњу. Где влада држање предања и смирење, ту царује мир, љубав, ред и хармонија, и са таквим људима је Бог и спасење. Где се предање не држи ту царује немир, мржња, неред и смутња какву данас видимо и претње су за саму Цркву. Знајући за такву опасност, св. Јован Дамаскин молебно говори: „Молим народ Божји, народ свети, да се чврсто држи црквених предања, јер избацивање из предања, као камења из зграде, убрзо ће срушити сву зграду."