„Ми смо Срби народ најнесретњи“

(Његош)

О СУСРЕТУ НА САЈМУ КЊИГА

На Сајму књига у Београду ове године сретнем једног брата у Христу, и почнемо разговор о стању у СПЦ. Кажем му да, по увидима многих озбиљних људи, ни у једној Помесној Цркви није такво стање какво је код нас – од екуменизма до смене епископа, од ћутања о пресудним стварима духовног живота нашег народа до неозбиљности у исказивању ставова о најважнијим питањима данашњице. Он одговори: “Немој тако! Горе је код Бугара!“

 Можда смо у прошлости навикли да стање у Бугарској увек сматрамо горим од стања код нас. Чињеница је да је на расколу у Бугарској Цркви страховито много урађено у последњих четврт века, а да су ЕУ судови подржали тамошње расколнике. Али, али, али… Ко озбиљно седне и почне да чита о томе какво је  стање код браће Бугара кад је сведочење БПЦ у питању, видеће да уопште није онако како ми мислимо, уљуљкани на нашем Титанику. Ево, дакле, чињеница.       

СВЕТСКИ САВЕТ ЦРКАВА

Бугарска Православна Црква још од 1998. не учествује у раду Светског савета цркава. Она је тада издала саопштење у коме, између осталог, стоји разлог за напуштање овог „совјета нечестивих“:„Током читавог века православног учешћа у екуменском покрету и полувековног присуства у Светском савету цркава ( ССЦ ) не може се уочити задовољавајући напредак у мулитилатералном богословском дијалогу међу хришћанима. Напротив – раскид између православних и протестаната постаје све већи, зато што се у оквиру одређених протестантских конфесија јавља на десетине нових секти, које смућују православну савест хришћана не само код нас, него и у свим православним земљама, као што се откривају и многобројна одступња од првобитне замисли ССЦ“.

А СПЦ је 1997. била такође донела одлуку о иступању из ССЦ, па су екуменисти надвладали и та одлука није спроведена. Ко је заборавио, нека се сети разлога за иступање:

1.  Опадање интересовања ССЦ за ствари вере и јединства у вери.

2. Тенденција да се од ССЦ-а направи организација која стоји "изнад свих цркава“.

3.  Растући дух секуларизма и анархизма који све више и више захвата тзв. "екуменске кругове".

4.  Сама организација ССЦ-а у којој Православна Црква губи могућност да свједочи веру и спасење древне Цркве, тј. која Православну Цркву изједначава са различитим хришћанским деноминацијама и њиховим "новоствореним традицијама". 

5. Има мећу чланицама ССЦ-а оних које, уместо да умањују разлике које их одвајају од Православне Цркве, управо настоје на проширивању тих разлика (као што је "рукополагање" жена за свештенике и епископе Англиканске заједнице, скопчано са одобравањем лезбијства и хомосексуалности, итд.)

6. Органско учествовање у ССЦ-а узрокује поларизацију и изолацију унутар саме Православне Цркве, која не остварује жељено јединство, ова врста учествовања угрожава и разара јединство унутар Православља“.  

Тако су формулисани разлози за излазак СПЦ из ССЦ, али – тај излазак се није десио!!!

Дакле, врх Бугарске Цркве је био и остао доследнији од врха СПЦ кад је лаж екуменизма у питању.

У СПЦ су скоро потпуно онемогућена предавања о штетности свејереси екуменизма. У Бугарској – напротив! Зографски калуђер, отац Висарион, аутор сјајних књига у одбрану вере (између осталог, о баба Ванги), написао је књигу против екуменизма и почетком октобра 2014, у храму Светих Кирила и Методија у Софији (дакле, тамо где је средиште Патријаршије) држао предавање о екуменизму као свејереси. У својој књизи, отац Висарион се оштро обрачунао са царигадским екуменистом, патријархом Вартоломејем, и папом Фрањом. Пробајте да организујете тако нешто у београдским храмовима, па ћете видети шта ће да вас снађе! Довољно је сетити се да архимандриту др Никодиму (Богосављевићу), који је недавно објавио сјајну књигу о хуманизму, екуменизму и пацифизму не дозвољавају ни да „привири“ у Београд са том темом!

 ОДНОС ПРЕМА ЦАРИГРАДУ   

СПЦ је скоро потпуно под влашћу фанариотске идеологије митрополита Јована Зизјуласа и сличних њему, попут Власија Фидаса. Овде је патријарх Вартоломеј мера и провера црквене стварности.

А у Бугарској?Недавно је државни врх позвао, на силу и на брзину, цариградског патријарха, који се у Софији понашао крајње дрско, „попујући“ Бугарима нешто о „етнофилетизму“ (иако се зна да су баш многи Грци највећи етнофилетисти на свету, који су „утриповали“ да су они „суперправославци“ и да су помесне Цркве других народа нека „грешка“ коју ће они, кад-тад, поправити). Тим поводом огласио се, половином новембра 2015. године Господње (очито, с благословом бугарског патријарха Неофита) митрополит пловдивски Николај, који је у обраћању јавности рекао, између осталог, и ово, а поводом односа владајућих кругова према умишљеном патријарху Вартоломеју, познатом miles gloriosus на Истоку:“Васељенски патријарх био је третиран скоро као шеф неке државе, што он није. У медијима је често називан „папом“ Источне цркве и „поглаварем Православља“. То је богохулна тврдња. Она показује дубинско несхватање саборног карактера Православне цркве, у чијем темељу је начело апсолутне једнакости међу патријарсима, од којих ниједан нема већа права од осталих. Архиепископ царигардски по древном канонском правилу има „првенство части“ и „први је међу једнакима“, и то му у Цркви не даје никаква већа права од оних која има сваки православни патријарх. У случају кад представници бугарске државе или бугарских световних организација третирају овог православног патријарха другачије него што се односе према бугарском патријарху и архијерејима, то само дискредитује дотичне световне представника. За жаљење је кад неком придају важност коју овај нема, јер тај може да буде уведен у искушење и саблазан да искористи и злоупотреби наивнност оних који га хвале. У таквом случају Црква може да се помоли Господу да уразуми душе и умири страсти“.

Овакво становиште у СПЦ довело би до обрачуна с оним епископом који би га исказао.         Наравно.

БУГАРСКА ЦРКВА, БИОЕТИКА И БОРБА ПРОТИВ ОКУЛТИЗМА

У Србији се предлаже нови Грађански законик, у коме се, између осталог, протура страшна норма тзв. „сурогатног материнства“ – жена изнајмљује утробу за ношење туђег, нарученог плода. СПЦ о томе још увек нема званичан документ. Бугарска Црква о овом питању има светоотачки јасан и сјајно  изражен став, и њен званични документ може се наћи на сајту Бугарске Патријаршије.

БПЦ се редовно оглашава и о другим питањима духовног здравља свог народа. Када се  у јуну 2015. на државном матурском испиту у Бугарској појавило питање у вези са јогом, СА Синод БПЦ је оштро реаговао и изјавио да помен јоге јесте само део „буђења паганских култова и јереси, при чему секте, парарелигиозна удружења и лажни пророци само трују душе збуњених и сеју хаос у друштву“.

ПИСМО ПОВОДОМ ИЗБЕГЛИЧКЕ КРИЗЕ

Крајем августа 2015, Са Синод СПЦ поздравио је акцију црквеног добротворног фонда „Човекољубље“ за помоћ избеглицама са Блиског Истока:“Као што је чинило Човекољубље и Црква уопште прошлих деценија са десетинама и стотинама хиљада домаћих избеглица и расељених лица, са истом љубављу и жртвом то чини Црква и са свим страдалницима из Сирије и Ирака, као и неких других држава са Блиског истока, Азије и Подсахарске Африке. Поневши недавни крст страдања, патње и прогона сопственог народа мање више од истих узрочника, Црква саосећа и са овим новим бескућницима са Истока. При томе позива државне власти да им указују свестрану помоћ, а народ да им отвори своје срце и душу.Уз то молимо се Богу да уразуми саможиве моћнике са Запада као и узрочнике братомржње и грађанских ратова на Блиском истоку да већ једном престану са нечовечним насиљем а тиме и са прогонима несрећних народа са њихових вековних огњишта. Посебно се молимо за Божју помоћ тамошњој нашој браћи хришћанима, први пут у двохиљадугодишњој историји на такав начин уништаваној и лишаваној својих вековних светиња“.        

Врх СПЦ се није усудио ни реч да каже властима државе Србије кад је у питању опасност од најезде избеглица другачије вере и културе, која би у потпуности изменила етничку структуру демографски посрнуле Србије.

 А ево септембарског писма СА Синода Бугарске Цркве упућеној и државним властима и народу:

 „Љубљена браћо и сестре,      

Много пута током последњих месеци у јавности се постављало питање – какав је став Цркве према тзв. „избегличком проблему“. Као и обично, нашу Цркву критикују због пасивности, пасивности како позиције, тако и деловања. Треба да се зна да хиљадугодишње искуство Православне Цркве не предвиђа предузимање брзих решења, која диктира тренутна ситуација. Нити се решења предузимају под утицајем популистичких ставова с намером да се угоди некаквом мишљењу, које се у датом тренутку сматра за меродавно.  По свом карактеру Црква мора да мисли у категоријама Светога Писма, Божјих заповести, као и у категоријама историје, што значи да треба промислити своје позиције и одлуке из перспективе догађаја и тога како ће се они одразити дугорочно на православни народ, на нашу паству, коју је Господ Исусу Христос поверио нашем старању. То се нарочито односи на ситуацију каква је избегличка криза. Ова ситуација се, осим момената који се тичу материјалног старања и материјалне солидарности с људима који овде долазе, начелно тиче и стабилности и постојања Бугарске државе. Такође, тиче се и питања какав ће бити духовни контекст и духовна средина у којој треба да обитава православни бугарски народ ако река избеглица набуја у таквом степену да се наруши постојећа етничка равнотежа на територији наше Отаџбине Бугарске, коју је Бог дао за обитавање нашем православном народу. Последњих месеци смо сведоци таласа, налик на најезду, избеглица које долазе из ратом разорених земаља Блиског истока и Северне Африке, при чему ови људи траже прибежиште у европским земљама.

 Нема никакве сумње да Православна црква састрадава и призива на солидарност са свим овим људима који су до нас дошли, и којима је заиста, а не привидно, потребна помоћ и материјална подршка у складу с нашим могућностима. Али исто тако треба да буде јасно да је Православна црква одлучно против рата који је узрок ове људске несреће. Црква увек позива да да се пронађу узроци несреће и да се исти уклоне. Битка против последица, ако се узроци не одстране, осуђена је на неуспех. Помажемо и помагаћемо  како можемо оним избеглицама које су стигле у нашу Отаџбину, и нећемо их делити по вери и националности, али сматрамо да наша власт ни у ком случају не сме да дозволи повећање броја избеглица у нашој земљи. За оне који су већ овде, као православни хришћани и као друштво, треба да се постарамо колико можемо и колико нам допуштају оскудни ресурси, али не више од тога. Ко је створио повод за овај проблем, треба и да га решава, а не да наш православни народ редовно плаћа цену за то што нестајемо као Држава.

 Полазећи од оваквог става, Бугарска православна црква позива владу Бугарске, ако је реч о влади једне хрићанске државе, да на свим форумима и у свим међународним организацијама у којима учествује најоштрије и категорично постави питање обавезног прекида рата на Блиском истоку и у Северној Африци, као и уклањања узрока који су довели до масовног бежања милиона људи из родних им земаља. Прекид рата је први и обавезни услов да се проблем реши и тај прекид рата је самим тим прва дужност сваке владе која жели да покаже човекољубивост и очување европских начела хуманости.

На другом месту, најодлучније тражимо од наше владе да постави питање да ли је у току религиозно „чишћење“ ових територија од хришћанства, и како се то може уклопити с међународним повељама о међуетничкој и међурелигиозној толеранцији. Тражимо да наша влада постави пред међународним организацијама и питање гаранција међурелигиозне толеранције у Египту, Сирији, Ираку, итд, и какве ће мере светска демократска јавност још предузети да се у тим земљама очува овај принцип.

Сматрамо да бугарска влада треба да концентрише своје спољнополитичке ресурсе на, како рекосмо, прекид ратова, а не само да показује солидарност са последицама њиховог бескрајног настављања. И, друго, да се стара и да обрати пажњу да избеглице које евентуално буду примљене у складу са квотама, и у бризи о којима  је Бугарска православна црква спремна да власти помогне, буду они који ће се међу нама добро осећати, и којима старање које им указује једно православно хришћанско друштво неће правити моралне или друге проблеме. Јер, у супротном би то значило да би хришћанско друштво у будућности имало велики проблем,који се сада само назире“.

 Писмо су потписали сви чланови Синода на челу с бугарским патријархом Неофитом.

 Шта мислите, да ли би врх СПЦ смео овако да се обрати нашој власти и јавности?

 УМЕСТО ЕПИЛОГА

Овим смо завршили кратко поређење између стања у Бугарској и Србској Цркви. Ако томе додамо да је у току заједничка руско – бугарска канонизација архиепископа Серафима ( Собољева ), архијереја Руске Цркве чије мошти почивају у Софији и многа чуда сваког дана чине, а који је био један од највећих антиекумениста и бораца за светоотачки календар у 20. веку, слика је још јаснија.            

Зато не треба да се хвалимо да је код нас боље него у Бугарској. Треба да се покајнички покријемо по ушима, и да молимо Господа да се вратимо Богу и Светом Сави, да нас, како рече Владика Николај, не покрије језива тама туђинска с лепим именом и шареном одећом. Јер, Бог и од камења може подићи децу Аврааму.