header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Екуменизам и икуменизам или шта је заиста писао Свети Јустин Ћелијски (наслов „Борбе за веру“) Штампај Е-пошта
уторак, 29 децембар 2015

 ИЗ НАЈНОВИЈЕ КЊИГЕ ОЦА НИКОДИМА БОГОСАВЉЕВИЋА

         Сајт БОРБА ЗА ВЕРУ увек је са одушевљењем поздрављао истинско богословље, које је било и остало украс Цркве.    Зато сада нашим читаоцима указујемо на блог оца архимандрита др Никодима (Богосављевића) (овде:), који се усудио да предањски богословствује у дане тешке и усилне, кад „сви јунаци ником поникоше и у црну земљу погледаше“. Из његове најновије књиге о модернизму, екуменизму и пацифизму издвојили смо одломак који препоручујемо за читање.

+ + +

Од савремених богослова еп. Атанасије (Јевтић) највише настоји на термину православни икуменизам, коме је, поред осталих, посветио истоимени чланак. Нама се, међутим, тај покушај чини неуспелим. Најпре владика даје садржај појма православни икуменизам: „Сједињење Бога и Човека у Христу, сједињење наше с Богом, са свом творевином (= читавим светом) и са људима, и у космичком и истовремено у конкретном историјском, еклисиолошком телу Цркве Христове, и отуда премошћење свих провалија и амбиса, свих 'дуализама' несместивих са Ипостасним диофизитизмом Богочовека Логоса — јесте суштинска карактеристика православне визије света и човека, дакле и Православног Икуменизма“[1]. Затим покушава да изразу да древност, да његово постојање пронађе и потврди Предањем. Наводи мисао Св. Поликарпа: „Свети Сабори пројављују то посведочено јединство у вери и општењу једног и јединственог Тела Католичанске Цркве Христове по свој Васељени (τς κτα τν οκουμένην καθολικς κκλησίας), по речи Светог Поликарпа“[2]. Међутим, видимо да светитељ не говори о васељенскости, као својству Цркве, већ јој приписује саборност, као у Символу вере, и говори о њеном просторном ширењу „по свој васељени“.

Следећи покушај да се изразу васељенска да историчност, тј. древност и предањскост гласи: „Само у тој богочовечанској пуноћи и христолошком карактеру свега у Цркви налази се истинска католичанскост (κατολικότης  = саборност) и целовитост (= целомудреност) и икуменичност (οκουμενηκότης = васељенскост) Цркве, саборност и васељенскост не само просторна, географска, него и свевременска, тј. свевременост њена... Та саборност и васељенскост није нешто што се ствара, него постоји као сама Црква, као благодатна католичанска пуноћа и јединство свих благодатних дарова, свих генерација и свих времена у животу Цркве Христове у Духу Светоме, која се зове 'заједница са свима Светима' (Еф. 3, 18)“[3].

Треба најпре разлучити и одредити појмове које користи вл. Атанасије. „За богословске расправе карактеристична је максимална тачност речи, обраћење од вишедимензионалности слика ка једнодимензионалности идеје, строга терминологија и предупређивање семантичке сложености, која води ка неодговарајућим схватањима[4]. „То је нарочито важно још и због тога што употреба у екуменистичком жаргону специфичних православних термина у значењима која су каткад далеко од њиховог православног садржаја, може и саме те свештене термине да раствори у море многозначности и довести до њиховог потпуног обесцјењивања“[5]. Својства Цркве су саборност (католичанскост) и васељенскост (икуменичност); Црква је, дакле, саборна и васељенска. То су њени придеви. Екуменизам је, међутим, именица која означава покрет који за циљ, или за просторно остваривање свога циља, има екумену, васељену[6]. Покрет, међутим, ма како он имао узвишене и свете циљеве, као што је нпр. „јединство цркава“, не може бити својство Цркве, нити она може, супротно својој природи и ипостаси, да има потребу за оснивањем било каквих покрета. Екуменизам се може превести као  васељенизам, што је апсурд за православну еклисиологију. Чак ни еуфемизми вл. Атанасија, попут икуменизам уместо екуменизам, не могу ублажити, а камоли, оправдати постојање ове, по духу, вештачке, светске, западне и човекоцентричне кованице. По тим својствима православни екуменизам је истоветан са свим, много значајнијим и по Цркву опаснијим, „покретима“ које су православни богослови некритички преузимали од јеретика на Западу, попут „повратка изворима“, „евхаристијског богословља“, „литургијске обнове“, „есхатолошког богословља“ и др. Изрази попут „исихастички покрет“, „покрет кољивара“ потпуно су друге природе. Они су настали од стране савремених истраживача ради означавања и лакшег праћења појава у историји Цркве. Нису Св. Григорије Палама или Св. Никодим Светогорац, као о. Г. Флоровски и вл. Атанасије, стварали покрете и још мање им давали називе, већ су живели подвижничким животима и руковођени Светим Духом бранили Предање Цркве или га обнављали, не копирајући, попут савремених православних богослова, своје западне узоре и(ли) идоле. Екуменизам је масонско-протестантки, лажно-лукави покрет уједињења свих „цркава“, најпре протестантских, и није нити може постојати његов одговарајући парњак у Православној Цркви, тзв. православни екуменизам. „Када је император Константин Велики, ради умирења догматских спорова у Хришћанској Цркви, сазвао сабор епископа читавог Царства, тај сабор је добио назив 'екуменског'. То име је дато и следећим саборима општецарског вида. Када су се неки учесници тих сабора, који су раније били у јереси, одрицали од својих пређашњих заблуда, они су своје одрицали потврђивали потписом: 'Присаједињујем се Православној Католичанској Цркви', и даље су следили потписи епископа (...). Зашто не 'екуменској', већ баш 'католичанској'? Зато што такав спој речи 'екуменска Црква' уопште није постојао“[7].

Против постојање и коришћења овог израза додајемо и следеће. Као што смо рекли, иако је Црква све време свога новозаветног постојања васељенска, сматрамо да својство Цркве „васељенска“ има само просторни, и не може имати временски смисао и садржај, за разлику од својства „саборна“, које има свеобухватни – просторно-временско-онтолошко-ипостасни – смисао и садржај. Црква је саборна временски зато што обухвата поколења која се смењују током векова, а васељска је статично, просторно, а не временски, јер је током векова једна васељена, било да се она схвати као насељена земља, било да обухвата читав видљиви свет. Исто тако, погрешно је својствима Цркве „саборна“ и „васељенска“ давати исту вредност. На ово указује уметање првог и изостављање другог из Символа вере. Као што смо говорили, васељенска је ужи појам од саборна, и јавља се као њена подкатегорија, тј. саборност Цркве већ у себи обухвата (просторну) њену васељенскост. „'Православни екуменисти' су у ствари појмови који се међусобно искључују. Православни чланови ССЦ треба, остајући православни да се претварају да су екуменисти или да се, пак, поставши екуменисти претварају да су православни. Данас очигледно има више првих, али екуменистичка корозија православног менталитета обавља свој посао и могуће је да ће касније преовладавати други“[8]. Однос појмова екуменска, саборна и екуменистичка разјашњава митр. Јеротеј (Влахос): „Добро је познато да Православна Црква јесте и назива се 'екуменска' (икуменска), тј. васељенска, јер се распростире по читавој васељени  и поседује 'саборну' истину. Израз 'екуменски' је придружен изразу 'католичански' будући да ми у Символу вере исповедамо да је Црква 'једна, света, католичанска (саборна) и апостолска'. Међутим, појам 'екуменски' не поистовећује са са појмом 'екуменистички', пошто постоји огромна разлика између 'Екуменске цркве' и такозване 'Екуменистичке Цркве', и ова потоња разликује се по такозваним и познатим начелима екуменизма“[9].

Ни реченица: „Треба рећи да је Екуменизам, како се појавио у новије време...“, у смислу да је постојао раније, а да је „у новије време“ добио нови израз,  не може обезбедити древност кованици православни икуменизам, који је настао у 20. веку. Коначно, поред наведеног њеног неутемељења у Предању, излишност наведене кованице не одриче ни њено супротстављање протестантском и папистичком екуменизму.

Треба истаћи и вредност овога чланка, израженог у изобличавању екуменистичког покрета. О протестантском екуменизму вл. Атанасије, очито под здравим утицајем Св. Јустина, 1970. године пише: „'Стварање' јединства Цркве у савременом западном Екуменизму покушава се нееклисиолошким, нецрквеним, нејеванђелским методама, средствима и путевима, без покајања и смиреноумља, често и без вере, ван Светог Предања, безблагодатно, без Духа Светога — Утешитеља Цркве. Отуда није чудо што се, и после више од пола века постојања екуменског покрета и рада његових форума, хришћански Запад и даље налази не пред јединством разједињених хришћана, како се желело или бар тако изјављивало, него пред новим поделама и пред погребом и последњих 'остатака' Цркве, апостолско-светоотачке вере и јеванђелског Хришћанства, нарочито у све више растућем броју протестантских фракција и секата, које више не верују ни у основне истине Божанског Откривења: Свету Тројицу, Христово Васкрсење, Светост Цркве итд. и које се, нажалост, управо као такве све више примају и учлањују у тзв. 'Светски Савет Цркава' у Женеви, иако се томе противе представници Православних Цркава у тој Женевској 'Лиги Цркава', створеној очигледно по угледу на 'Лигу народа' и затим на 'Уједињене нације'. То еклатантно показују 'генералне ансамблеје' тог екуменског гломазног механизма (нарочито недавна ансамблеја у Упсали), које немају никакве везе са древним црквеним сабрањима и светопредањским Саборима“[10]. Затим поставља питање оправданости учествовања православних у овом покрету: „За нас Православне овде се поставља исувише озбиљан проблем: хоћемо ли, као што мисле и намеравају неки од 'екумениста' из православних средина, учествовати и сарађивати, тј. радити и даље на том погребу, или ћемо обновити и појачати наше пред подељеним хришћанима аутентично црквено сведочење и исповедање праве вере и јављање свему свету 'светле проповеди Васкрсења' из Цркве Бога Живога и Иситинитога, која је 'Стуб и Тврђава Истине' (1 Тим. 3, 16). Уместо учешћа у сахрани остатака црквености у Западном Хришћанству, потребно је православно сведочење о мартирству Крста и победоносности Васкрсења, еда би како они који још спавају устали од сна и васкрсли из мртвих и обасјао их Христос (Еф. 5, 14). Јер Православље не може и не треба да се одрекне своје мисије, не треба да презре и превиди позив и призив неправославних хришћана. Али, нажалост, за неке православне делегације на екуменским конференцијама изгледа да Православна Црква треба само да учествује 'органски' у 'Светском Савету Цркава', и тиме се уклапа сасвим у њихове механизме и протестантски менталитет, њихово маловерје, полуверје и безверје, заборављајући да се тиме квари целомудреност вере Невесте Христове, и губи верност Христу, Апостолима, Оцима, Саборима, и Свето Православље се своди на једну 'конфесију' у низу других из тзв. 'Branch theory' чиме је Еклисиологија сведена на 'религиозну социологију'“[11]. И закључује: „Пред апостолско-светоотачком Истином о правој Цркви Божијој и пред лицем самог факта Цркве Православне, просјачење такозваног 'органског' учествовања у ванцрквеном и нецрквеном Екуменизму углавном протестантског савета, представљало би акт недозвољиве игноранције и негирања самосазнања и самоосећања Цркве свих генерација кроз векове, од Педесетнице до данас. Православној Саборној Цркви није место у женевском 'Светском Савету Цркава', што не значи да Православни треба да се оглуше и презру позиве и призиве неправославних хришћана, нити да се одрекне своје мисије у свету, и у Западном свету данашњице“[12]. Тако је 1970., у авином духу, говорио вл. Атанасије. Као што ћемо ниже видети, он је ублажио своје ставове, и онда је морао да покуша – наравно у томе није успео – и да Авву прилагоди свом новом про-екуменистичко-незамерајућем ставу.

По неуспешности је сличан и покушај давања „грађанства“ кованици православни екуменизам, од стране вл. Атанасија, у једном од поглавља књиге против строкалендараца[13]. Разлика у односу на први чланак, након 34 године, у томе је што је сада оштрица осуде екуменизма од стране владике прилично отупела. Изнесено је и оправдавање православних за учествовање у екуменистичком покрету, а новина је и покушај „разводњавања“ и ублажавања оштрих ставова Св. Јустина Поповића у односу на ову тему.

Ово „разводњавање“ је служило као увод у „ново читање“ Св. Јустина, које је уследило са објављивањем аввиних белешки, насталих при писање његове књиге против екуменизма[14]. Пошто ми нисмо најбоље разумели Светог Авву, вл. Атанасије мора да нам помогне да схватимо да Авва није био изричити антиекумениста, да је био за православни екуменизам, да је књигу писао на брзину и да тек записи, који због журбе нису ушли у текст, бацају право светло... Но, пођимо редом.

У Уводној напомени вл. Атанасије наглашава да Авва, и поред критике екуменизма, није одбацивао у потпуности тај израз, већ му је, попут Светих Отаца, давао православни садржај: „Лако се да видети да о. Јустин, критикујући западни, папско-протестански екуменизам, не одбацује сам појам и израз Екуменизам, него га оправослављује, оцкрвењује, охристовљује, обоговечује, и уместо лажног, голог хуманистичког, истиче Православни, Еванђелски Богочовечански Екуменизам, у коме је Христос у Цркви, у Јединству и Саборности Цркве Православне, у центру свих и свег. Као и у случају хуманизма, који критикује као само људску хоризонталу, тј. површност, где уместно њега истиче Православни Богохуманизам, у коме је човек доживљен као истински боголико биће, интегрално спасен тек у Богочовеку Господу Христу, тако и у случају критике западног екуменизма, он истиче истински Православни Екуменизам. Овим поступком Ава Јустин следује Свете Оце Истока, који су преображавали и христијанизовали бројне изразе Јелинске философије, испуњујући их новим садржајем и тиме и њих спасавајући“[15]. Осим тога, он истиче да су записи „уствари требали ући у његову књигу О Екуменизму“, и у загради додаје своју оцену Аввине књиге да је на брзину рађена, и сада са записима она добија своју пуноћу, па, закључујемо, и неку врсту исправке: „која је иначе тада на брзину склопљена, а овим Записима је сада битно допуњена, јер Записи показују сву ширину и дубину Јустина богослова и еклисиолога изворног Православља“[16]. Ову мисао о односу Св. Јустина према екуменизму и своје мишљење о аввиној књизи, вл. Атанасије проширује у Белешци уз Записе Оца Јустина, која је незнатно преправљено поглавље из његове књиге о старокалендарцима: „А што се тиче става Оца Јустина према екуменизму, тачно је да је његова књига Православна Црква и Екуменизам доста строга у критици екуменизма, али треба истаћи да он ту има у виду пре свега неправославни, јеретички, римски и женевски, тј. римокатолички и протестантски екуменизам, док је сва његова теологија о Цркви (а нарочито његова 3. књига Догматике, написана после тога), изразити пример православног сведочења о свеобухватности = Саборности Православне Богочовечанске Саборно-Католичанске Еклисиологије, тј. О Православном Теохуманизму (насупрот плитком хуманизму Запада и таквом истом екуменизму), пример богословља о свечовечанском и свекосмичком литургијском Свејединству свих створења и свега света у Христу Богочовеку – у Небоземној Цркви Његовој, Цркви Свете Тројице. Оно нарочито посведочују и сада овде објављивани његови Записи о Екуменизму, које читаоци имају пред собом, па нека сами трезвоумно процењују висине и ширине Св. Јустина Новог“[17]. И у нап. 30 вл. Атанасије поново наглашава, изгледа за њега важну чињеницу, да је књиига Православна Црква и екуменизам писана на брзину, и још додаје нове детаље: „...Треба знати да ова књига није писана посебно на ту тему, него је склопљена на брзину из још недовршених рукописа Оца Јустина, који је тада радио на завршној 3. књизи своје Догматике, која даје далеко потпунију и богатију слику Јустинове Еклисиологије“[18]. Потпуно другачије о књизи Св. Авве сведочи еп. Артемије (Радосављевић): „У Српској Православној Цркви први и најдоследнији борац против Екуменизма био је и остао блаженоупокојени отац Јустин Поповић, који је својим примером, својим речима и својим делима одушевљавао и надахњивао многе да га следе. Свој богословско-православни став о Екуменизму о. Јустин је сажето изразио у широко познатој књизи 'Православна Црква и Екуменизам', штампана најпре у Солуну 1974. године. У тој својој књизи о. Јустин је дао сажету али свеобухватну дефиницију Екуменизма. По њему, 'Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанство и псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго до јерес до јереси. Њима је заједничко јеванђелско име: свејерес' (Н. д. стр. 145). Отац Јустин је сматрао да ће најбоље показати сву настраност и наказност екуменизма, какав се у наше време појављује, ако га огледамо у огледалу једине Истините Цркве Христове. И он је то учинио изложивши у наглавнијим и најкраћим потезима учење Православне Цркве о Истинитој Цркви Христовој, Цркви апостолско-светоотачкој, светопредањској. Само ако се има право и пуно познање науке Христове, могуће је лако уочити и препознати сва лажна и јеретичка учења“; „Шта ли би тек данас рекао отац Јустин?“[19].

Из свега наведеног закључујемо да вл. Атанасије жели да прикаже Св. Јустина у новом, блажем светлу, другачијем од оног каквог га је разумела и прихватила читава православна васељена, као одлучног и безкомпромисног борца против екуменизма. У ту сврху владика се послужио следећим средствима: 1. умањује оштрину, вредност и важност аввине књиге, односно изнесене осуде екуменизма у њој; 2. пренаглашава значај и вредност новообјављених записа у односу на књигу, и 3. наглашава значај поимања православног екуменизма од стране Авве, у односу на његову осуду западног екуменизма.

1. Умањивање вредности, или обезвређивање, па и дискредитацију књиге Православна Црква и екуменизам, а самим тим, посредно и њеног писца, вл. Атанасије врши навођењем тешко проверивих[20], а још мање уверљивих, података да је она а) „на брзину склопљена“, б) „да ова књига није писана посебно на ту тему“, в) да је „склопљена“ „из још недовршених рукописа Оца Јустина“, г) да је Авва „тада радио на завршној 3. књизи своје Догматике“, д) да ова 3. књига Догматике „даје далеко потпунију и богатију слику Јустинове Еклисиологије“  и ђ) да „овим Записима је сада битно допуњена“. Међутим, знајући Авву по пламености његове вере, његове уредности, савршенства у раду и богословљу, нико не  може да поверује да је Авва могао немарно радити на писању, сређивању („склапању“, што подсећа на „склепање“) и објављивању наведене књиге. Још мање је уверљиво, шта више граничи се са наивношћу (вл. Атанасија, или нас, који треба да поверујемо у његово доказивање) да је главни део књиге о екуменизму, заправо, остао у белешкама, записима, - које управо зато што је књига рађена на брзину нису стигли да буду искориштени – и да, уствари, тек сада она добија на пуноћи и истинитости. Свако ко се иоле бави књигом, на овај или онај начин, у већој или мањој мери, зна да из бележака, записа, у књигу не улази оно што није довољно важно и битно. Св. Јустин је бележио своје мисли, тезе, и оно што није било битно или није могло да се уклопи у састав или обим књиге, он то није уметао у књигу. И оно што Авва није желео да убаци у књигу, вл. Атанасије објављује и проглашава, не само за допуну, већ за главни део књиге! Благо речено, некоректно и неумесно према Св. Авви од стране вл. Атанасија. „Затим се у избору цитата пројављује волунтаризам. Они цитати, који не одговарају циљу полемичара, штавише противрече његовој концепцији, игноришу се као да их уопште нема, а затим се дешава монтажа цитата по раније зацртаном плану. Неискусном читаоцу је тешко замислити, да су алтернативне изреке Светих Отаца искључени из таквих дела. Овде се налазимо пред парадоксом, који може да звучи дрско и чак богохулно: лаж, кроз речи Светих Отаца[21].

Против тезе да је записима књига „битно допуњена“ наводимо чињеницу да  је од - од стране вл. Атанасија пренаглашеног, тзв. православог екуменизма - из записа у књигу ушло врло мало. Тачније – ништа. У књизи Православна Црква и Екуменизам Св. Јустин није ни једном користио израз православни екуменизам[22]. Шта више, није ни на други, описни начин говорио о православном екуменизму. Јесте говорио о екуменизму у православном смислу у белешкама, али у књизи ниједном. Из записа нпр.: „Сви проблеми људског сазнања сливају се у један свепроблем: васпоставити екуменизам Бога и универзалне твари. Како? – Богочовеком:.. Циљ света и твари: Екуменизам Бога и твари....“ (стр. 3); „Човек екумениста само тиме (...): само примањем од Богочовека логосности човек постаје саборан, екуменичан“ (стр. 5); „По самој природи својој Црква је Екуменична, јер је Католична. Католичност Цркве је од саме, и у самој природи њеној: Богочовеку. Несрављено шире од екуменизма. Екуменизам – Богочовечански организам: зато Црква недељива, по природи: јер у њој Ипостас сједињује нераздељиво и несливено Бога и човека, божанску и човечанску природу. Сва тајна јединства и католичности и екуменизма: „сутелесност“ (Еф. 3, 6) у телу Богочовека Христа = Цркви“ (стр. 6); „Екуменизам: Каноничност, саборност Цркве: у вери Католичној, саборној (Максим Свети): у вери „са свима светима“ (Еф. 3, 18)“ (стр. 8); „Он: једини та екуменствујућа сила, саборнизирајућа сила: која својом богочовечношћу држи у органском свеекуменизму сваког, и све чланове Цркве: отројичујући их, што држи срце Цркве – Богочовечанског Тела Спасовог у Тројичном Свејединству“ (стр. 25). Изоставили смо још неко помињање екуменизма у православном смислу, и то је све. Скромно.

А на другој страни, поред наведеног из Уводне напомене и Белешке уз Записе Оца Јустина, бројне напомене вл. Атанасија: „Подвлачимо ставове о. Јустина о правом, Православном схватању Екуменизма, који је код њега идентичан са Богочовечношћу, Логосношћу света, са Саборношћу и Јединством Цркве Христове, са Светом Тројицом“ (нап. 3); „Отројичење, обогчовечење – важна карактеристика Јустиновог Православног схватања правог Екуменизма“ (нап. 4); „Кристално јасан православни појам и стварност правог Екуменизма“ (нап. 5); „Овде о. Јустин већ говори о протестатнском и папистичком екуменизму. Али, већ у следећем пасусу враћа се на Православни Екуменизам“ (нап. 9); „Као што о. Јустин разликује 'европски хуманизам' и Богочовечански хуманизам, тако разликује и 'европски екуменизам' и православни Богочовечански Екуменизам“ (нап. 10); „Шта ће на ово рећи нерасудни 'зилоти' који анатемишу сваки екуменизам? Неће ваљда похулити и на о. Јустина?“ (нап. 11); „Поновљена основна теза о. Јустина о Православном Екуменизму“ (нап. 21); „Нова битна димензија православног Екуменизма – Есхатологија“ (нап. 23); „Такође битна димензија Православног Екуменизма“ (нап. 24); „Бескрајне димензије Православног Екуменизма“ (нап. 25); „За о. Јустина, и Екуменизам спада у Сотериологију“ (нап. 26). Очито је да православног екуменизма има више у напоменама вл. Атанасија, него у записима Св. Јустина. Како објаснити ову противречност? Једноставно тиме да је владика видео и наглашавао и напомињао и болдирао оно што је њему било важно, а не Св. Јустину. Другим речима, промену свог односа према екуменизму желео је да оправда променом Св. Јустина, коју је он наведеним средствима покушао да постигне. 

Последично, поставља се питање зашто Св. Авва ништа, или готово ништа од својих белешки о православном смислу екуменизма није уврстио у своју књигу? Одговор на ово питање смо већ дали у претходним разматрањима: зато што је схватио да је настојање на православном екуменизму, као противодговору јеретичком екуменизму, натегнуто и непотребно, и да предност у тој расправи треба дати, природно и логично, саборности Цркве, као њеном главном својству, и нечему што западном екуменизму недостаје. На ово упућују примери када се Св. Авва испомаже саборношћу у објашњавању екуменизма: „Црква Прав/ославна/=Екуменизам саборношћу (запис на омотном листићу)“ (стр. 3); „Саборност земље и неба, Бога и човека, душа васељенскости, екуменизма еванђелског и православног: Живимо на земљи, а сабирамо благо на небу (Мт. 6, 20). Све саздано за свету саборност; а она у јединству богочовечанске Цркве = Богочовека Господа Христа. Тело на земљи, срце на небу: наше жеље треба да су саборне; а оне су то, када су свете (Мт. 6, 21). А човекова светост је у Богу, тачније: у Богочовеку. И у Личности Богочовека: Бог сва своја својства, па и светост, преноси на човека. Без Бога – човек је сићушни комарац. Човек остаје у својој, и при својој природи, али се путем Богочовековог перихорисиса /=прожимања/ све преноси на природу човечију човечанском природом Богочовека Христа. А у Личности Богочовека врховни је закон безмерно човекољубље. Све саздано за свету Богочовечанску саборност и јединство (Мт. 6, 25-34)“ (стр. 3-4); „Спас оставља Себе ученицима Својим: „Који вас прима, мене прима; а који прима мене, прима Онога који је мене послао“ (Мт. 10, 40). У томе= у Њему сва саборност, сва васељенскост, сав екуменизам...“ (стр. 4); „Богочовечност је основна Саборност Цркве (=екуменичност, то атом према Планети): до Тријадичности: али Богочовеком Који и уводи и сједињује са Светом Тројицом: које идеал и ставрност савршене Саборности (=екуменичности): иделано друштво и идеална личност: све у перихорисису /=прожимању/: све савршено сједињено и очувано у тој савршеној Саборности...“ (стр. 6); „Обогочовечити све: од човека до сваког створења – то је саборност=екуменизам“ (стр. 9); „Сви одговори на питања Екуменизма налазе се већ у Саборности Цркве Христове" (стр. 20); „Екуменизам богочовечанске саборности. Свим срцем и свим бићем у богочовечанској саборности: у саборности Богочовечанске Личности Господа Христа; у саборности богочовечанске вере= Св. Максим Исповедник; у саборности богочовечанског јединства, апостолности, светости; у саборности самог јединог и јединственог тела Цркве; у саборности саме Главе, једине Главе Цркве; у саборности богочовечанског Предања Светог; у саборности свега Богочовековог, од почетка до краја, од врха до дна; у саборности богочовечанског живота Цркве – тела њеног једног и јединственог; у саборности богочовечанске саборности Светих Васељенских Сабора и свега, свега, свега Богочовековог. У богочовечанској свецелостности Цркве: свекатоличност: κατολικότης: у богочовечанској личности Цркве, природи Цркве, историји Цркве; у богочовечанској јединствености и једносности светих тајни и светих врлина; речју: у богочовечанској свебитности Цркве. У богочовечанској саборности је и решење богочовечанско свих проблема Истине, и проблема вере, и светих тајни. И светих врлина, и свих мука човекових у свима световима. У богочовечанској саборности Светог Предања, Светих Сабора Васељенских и Помесних... Тој Богочовечанској саборности призива Синакасар Светог 7. Васељенског Сабора: тој апостолској и светоотачкој и светопредањској саборности... Тој свесапасоносној вери „са свима светима“ (Еф. 3, 18): вери Апостолској, вери 'свих Светих'. Богочовечанско свејединство људи и твари= то и јесте Црква, јер Богочовечанско тело и Глава: једно једино тело и једна једина Глава. За свете Тајне: Богочовек увек Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак: 'да Он буде у свему први' (Кол. 1, 18). Ако то учинимо: решени сви проблеми. У тој богочовечанској саборности богочовечанска бесмртност свега хришћанског, и сва богочовечанска вечност кроз богочовечност“ (стр. 21-22). Зато је Св. Авва одустао од православног екуменизма, зато што се „сви одговори на питања Екуменизма налазе већ у Саборности Цркве Христове", зато што је саборност Цркве „несрављено шира од екуменизма“, односно, зато што „по самој природи својој Црква је Екуменична, јер је Католична“. Ништа од овога није приметио вл. Атансије, јер није желео да примети. „Чудесна је на тренутке та необуздана потреба епископа Атанасија да у светоотачкој литератури, особито оној коју је отац Јустин оставио, види, тражи и налази само 'апологију' својих реформаторских и екуменистичких богословских скретања“[23].

У вези отупљивања оштрице осуде екуменизма од стране Св. Јустина, вл. Атанасије користи следећа средства: а) обезвређивање аввиног коришћења израза „свејерес“, навођењем да је већ употребљен од стране цариградског патријарха Германа 2., чији је „оштри став“ настао услед историјских, а не богословских разлога, па се по систему аналогије, додајемо ми, то може применити и у Аввином случају, б) да Авва за време својих студија у Енглеској током 1. Светског рата, због неких непознатих околности, „није имао прилике да учествује у екуменским сусретима и дијалозима“, а да је то, нуди се закључак, жарко желео и да је „имао прилике“ свакако би то учинио, в) да Авви нису сметала учествовања у екуменистичком покрету Св. Николаја Велимировића и о. Г. Флоровског, да првог још за живота сматра за светог, а другог за великог богослова и г) да није отишао у раскол због екуменизма. Све ово, заправо, треба да нас убеди - супротно ономе што смо годинама, деценијама мислили - да је Авва био благонаклон према екуменизму. То је главни циљ вл. Атанасија. „Трећа лаж савремених модерниста је дискредитација Предања. Као што је Свето Писмо немогуће схватити без Светог Предања, тако и отачка дела и мисли Светих Отаца није могуће схватити ван корита црквене традиције. Зато се она са великом силом подвргава нападима од стране модерниста[24].

„Шта ли би тек данас рекао отац Јустин?“: „Кроз екуменизам чисто световна, међународна атеистичко - комунистичка проблематика ушла у Цркву, и овладала њоме... Данас - права Црква не може доћи до израза ... [Где су њени прави сведоци = мартири, и њени прави богослови? ] - Отуда наметљивост површних, прохуманистичких, пропапистичких, пројеретичких, протестантствујућих богослова...“[25]. Или речи других православних, антиекуменистичких „зилота“: „Православни екуменисти не рескирају да изгубе благостање, комфор, комодалитет, новце и пријатељства, ради одбране Православља. Ништа од тога не дају ради одбране Христа, нити крв, нити живот“; „Екуменизам и екуменисти не представљају глас Православља. Глас Православља јесте живот, речи и чудеса светитеља. Православље нема потребу за екуменистичким организацијама, како би било свеобухватно, зато што је универзалност једине вере већ две хиљаде година остваривано проповеђу светих апостола, чинећи да до данас Православна Христова Црква буде присутна у свим државама и на свим континентима кугле земаљске[26].

[27]



[1] Јевтић Атанасије (еп.), Православни икуменизам, 181.

[2] Исто, 183.

[3] Исто, 184.

[4] Карелин Рафаил (архим.), О опасностима богословског реформаторства.

[5] Осипов Алексеј, Православно поимање екуменизма, Православље и екуменизам, Београд 2005, 387.

[6] „Карактеристично је да је Џон Мот за означавање овог покрета изабрао не латински израз 'универзализам' (од универсум – васелена), него латинску верзију грчког аналогона – 'екуменикос' (отуда екуменизам) који се односи само на Православље као на истиниту васеленску вероисповест. Очигледно, први и несумњиви циљ ове замене (подметање) био је – замаскирати јеретичку замисао православним изразом преузетим из класичног за Православље грчког језика, а други, даљи циљ – могућност да се пре или касније Васеленски сабори (грчки – οικουμενικαί σύνοδοι) поистовете са 'Екуменистичким саветом' (ЕСЦ), који би, на крају, могао себе прогласити 'Васеленским сабором'“; Алексиев Серафим (архим.), Јазаджиев Сергеј (архим.), Православље и екуменизам, 12.

[7] Помазанский Михаил (прот.), Кафоличность Церкви и экуменизм.

[8] Карелин Рафаил (архим.), Ступивши у екуменистички покрет.

[9] Влахос Јеротеј (митр.), Екуменизам у пракси, 193.

[10] Исто, 185.

[11] Исто, 186.

[12] Исто, 187.

[13] Исти, О екуменизму, Заблуде расколника тзв. „Старокалендараца“, Београд 2004, 104-120.

[14] Св. Јустин Поповић, Записи о екуменизму. Уп. критику:  Новаковић Максим (пс.), Коментар на књигу Свети авва Јустин – Записи о екуменизму коју је приредио умировљени епископ Атанасије Јевтић, http://srbinaokup.info/?p=41636 (15. 07. 2015.); Писмо брата Ђорђа из Сремских Карловаца умировљеном епископу захумско-херцеговачком Атанасију Јефтићу, http://borbazaveru.info/content/view/6731/1/ (25. 08. 2015.).

[15] Св. Јустин Поповић, Записи о екуменизму, 2.

[16] Исто.

[17] Исто, 33.

[18] Исто, нап. 30. Вл. Атанасије се позива на исто мишљење ђ. Андреја Курајева, изнето у поговору руског превода аввине књиге.

[19] Радосављевић Артемије (еп.), Српска Црква против екуменизма, Свети кнез Лазар, 47 (3/2004), 30, 41.

[20] Вл. Атанасије се позива једино на своје сведочанство, попут „исто тако знамо да је Отац Јустин...“, али његово сведочанство не може покрити и заклонити силину Авиних мисли.

[21] Карелин Рафаил (архим.), О опасности богословског реформаторства.

[22] На другом месту Авва уместо „православни екуменизам“ користи израз „Богочовечанско, саборно, истински икуменско Православље“, Св. Јустин Поповић, Одговор на анонимну дописницу, http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Ekumenizam/AvvaJustin/OdgovorNaAnonimnuDopisnicu.htm (20. 07. 2015.).

[23] Новаковић Максим (пс.), Коментар на књигу Свети авва Јустин.

[24] Карелин Рафаил (архим.), О опасности богословског реформаторства.

[25] Св. Јустин Поповић, Подвижничка и богословска поглавља.

[26] Аркашу Нил (јрм.), Моројану Варвар (јрм.), Екуменизам.

          [27]
Последњи пут ажурирано ( уторак, 29 децембар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 56 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.