header image
Проф. др Србољуб Живановић: Теолошка антропологија и теорија еволуције Штампај Е-пошта
понедељак, 04 јануар 2016

 Многобројни читаоци „Борбе за веру“ обратили су се молбом нашем уваженом сараднику проф. др Србољубу Живановићу да публикује свој православно-антрополошки осврт на креационизам и тзв. теорију еволуције. Професор Живановић се љубазно одазвао упућеним молбама, на чему му се овом приликом захваљујемо и у име наших цењених посетилаца и у своје лично име. Запажени текст професора Живановића следи у наставку.

Уредништво

+ + +

  Велики број образованих људи ми поставља питања о теорији еволуције и ставу антрополога о креционизму и о еволуцији човека. Покушаћу да дам један одговор који покушава да удовољи знатижељи читалаца, како оних образованих тако и оних који о томе нису много размишљали.

Још је у класичној Грчкој, као и у Риму постојало више веровања да се разне врсте организама, које се налазе у природи могу да се трансформишу једна у другу. О томе су на пример говорили и познати Грчки филозофи Анаксимандер и Емпидокле. У класичним списима налазимо велики број митолошких прича и бајки у којима се говори о претварању људи у животиње и обратно. У средњем веку је постојало мишљење да се животиње могу да развију из неорганских материја. Ово је наравно било у супротности са учењем хришћанске цркве. Веровало се и да се мушице развијају из распаднутог меса. Хришћани и Јевреји су своја веровања заснивали на ономе што пише у Књизи о постању Светог писма, односно да су врсте живих бића онакве какве их је створио сам Господ. У седеамнаестом и осамнаестом веку велики број научника се бавио питањем порекла врста. Међу њима се истакао Карл Лине, који се направио свеобухватну систематику живих бића и који је свакој врсти наденуо латински назив. Његова класификација живих бића је и данас у употреби. Лине је лично говорио да је у почетку својих истраживања веровао да постоји могућност стварања нових врста животиња, као и да постоји могућност преласка једних врста у друге. Међутим, захваљујући својим истраживањима, уверио се да је то немогуће, па је пред крај свога живота написао: ”Tot sunt species quoad ab initio creavit infinitum ens”. У преводу на српски језик то гласи: “Врсте су онакве какве их је првобитно створио бесконачни Творац. Тако је Лине одустао од теорија еволуције.

Разматрајући теорију еволуције, односно разне теорије у науци које говоре о еволуцији живих бића, о неједнакости раса, о могућности преласка једне врсте у другу, о природном одабирању јединки и преживљавању најспособнијих и сл. треба да знамо да су све те теорије настале у свету у коме је постојао робовласнички систем. У том периоду су се шириле империје, колонизовани су разни народи па је било потребно да се нађе и неко “научно” оправдање зашто неке људе треба сматрати нижим бићима који треба да буду потчињени, док други као “вишараса треба да буду господари, за које ће робови да раде као физичка снага. Најдаље у томе схватању су ишли национал социјалисти у Немачкој на челу са Хитлером који су тврдили да су Аријевци Немци виша раса, а да на пример словенски народи представљају нижу расу која треба да служи Аријевцима. И услободнојАмерици у САД су све до 1967 године били на снази поједини расистички закони. Без обзира што је Врховни суд САД укинуо те законе, предрасуде и даље постоје у овој “напредној” земљи. Неморалан и неоправдан расизам и даље постоји у САД. Еволуциона теорија коју је поставио Чарлс Дарвин, који је тврдио да само најспособнији и најјачи примерци у свакој врсти преживљавају и да се на тај начин врши природно одабирање унутар врста сасвим је одговарала колонијалном поретку империјалних сила које су шириле свој утицај у Африци, Азији, Аустралији и Америци. Колонијалне силе су наметале своје људе као господаре, јер су они припадали вишој и способнијој раси у односу на нижу расу покорених народа. Култура империјалних сила наметнута је потчињеним народима, а њихове традиције и култура су запостављане и уништаване. Већ од самог почетка, од прве појаве Дарвинове теорије еволуције појавиле су се и озбиљне критике. Постављене су и друге теорије еволуције. У Енглеској је Самјуел Батлер (Samuel Butler) разрадио своју, нешто другачију теорију еволуције, која насупрот Дарвину сматра да постоји урођена склоност сваке врсте да преноси поједине особине са једне генерације на другу, унутар сваке врсте. Има више таквих теорија.

Руска Академија наука у Санк Петербургу је у другој половини деветнаестог века решила да провери да ли су тачне теорије еволуције и оно што се сматрало да постоје више и ниже расе људи. Занимало их је да ли је тачно да они који су сматрани вишим и способнијим треба да господаре над онима који су нижи и мање способни и којима је судбина доделила да раде као робови. У то време се сматрало да баш на Папуи Новој Гвинеји живе најпримитивнији људи. Из тог разлога је Санкт Петербуршка Академија наука ангажовала Миклуха Николајевича Маклаја, светски познатог антрополога, чија су истраживања у Африци и другим деловима света већ била добро позната. Наложили су му да бродом Витез одпутује на Папуу Нову Гвинеју, изврши антрополошка проучавања становника Папуе и утврди да ли су они исти као и савремени Европљани, или су можда нека нижа раса људи. Миклухо је у два наврата боравио на Папуи Новој Гвинеји, вршио је проучавања тамошњих људи, научио један од њихових језика и утврдио да не постоје никакве разлике између Папуанаца и Европљана. Тако је захваљујући теренским истраживањима Миклуха Николајевича Маклаја оспорена Дарвинова теорија еволуције.

У међувремену више научника је покушавало да модификује Дарвинову теорију еволуције. Дошло се до нових сазнања у општој биологији, физиологији и другим наукама. Дарвин се прославио својим опсервацијама у џунглама Амазоније, на Патагонији и Галапагоском архипелагу. Запазио је да посебни услови живота делују на живе организме тако да се они прилагођавају захтевима средине у којој живе. Већина биолога друге половине деветнаестог века била је одушевљена Дарвиновим запажањима и прихватила је пуним срцем његову теорију еволуције. У следећем, двадесетом веку, многи научници су се трудили да пронађу нове доказе теорије еволуције. Тако је Т.Х.Морган одбацио могућност наслеђивања стечених особина живих бића. По њему, једино је нека мутација у стању да доведе до стварања еволуционих промена неког организма.. На тај начин организми постају све сложенији. Утврдило се да постоји једна врста мушица које се невероватно брзо размножавају. Те мушице су послужиле за праћење промена у неком организму. Радило се о мушицама типа Дрозофила. Средином двадесетог века Т.Добжански (Т.Dobzhansky) је у својон књизи “Генетика и порекло врста” је унапредио Дравинову теорију савременим сазнањима. Успостављањем молекуларне генетике као научне дисциплине настао је велики преокрет у науци о еволуцији. Коначно је доказано да не постоји наслеђивање стечених карактеристика, јер се ДНК молекули, који су носиоци наследних особина неког живог бића никада не мењају. Њихов, облик исастав су стални и непроменљиви. Морфолошке и физиолошке карактеристике живих организама настају на веома непосредан начин, под утицајем мноштва гена, а сви ти гени заједно утичу на формирање оних ензима, који доводе до до синтезе материја у организму. Цео процес је веома сложен. Важно је напоменути да не постоје никакве мутације које би могле да доведу до било какве промене наследних особина организма. Произлази да Дарвинова теорија еволуције није тачна и да еволуција не постоји.

И поред све више нових научних достигнућа Дарвинова теорија еволуције остаје и даље само теорија, а не неки природни закон. Дарвинова теорија је дала подстрек многим истраживачима, довела је до разних дискусија и против дискусија, развила је код многих научника машту, па је самим тим допринела богатсву наших знања. Неке државе света су прихватиле у потпуности теорију еволуције. Међу њима је нажалост и Србија у којој је теорија еволуције званична доктрина, којој нико не сме да се супротстави. Антрополози, а посебно они који се баве теолошком антропологијом не могу да се сагласе са таквим једноумљем. И поред огромног труда појединих научника који се свим својим силама труде да покажу нове доказе о еволуцији никоме до сада није пошло за руком да докажу да еволуција заиста постоји. Нису у стању да нађу нешто што је у супротности са оним што пише у Светом Писму.

Веома често се као доказ еволуције човека наводе налази остатака фосилизованих скелета. Сваки час се прочује да је нађе неки нови остатак костију, у Африци, Азији и другде. То су скелетни остаци примата или прамајмуна или пак остаци скелета људи. Упорно се трага за проналаском неког прелазног облика који би потврдио прелазак од примате ка човеку. То је тзв. Missing Link или још непознати прелазни облик. Показало се да је сваки фосилни остатак неког примата по својим карактеристикама сaмo облик примата, а да је сваки остатак праисторијског човека, остак скелета човека. Нема прелазних облика. Примат или прамајмун је примат, а човек је човек.

У науци, у просвети, у образовању и уопште у друштву постоји непрекидна борба између става да еволуција постоји или пак да не постоји. То је борба између еволуциониста и креациониста. У Србији је званично мишљење да је еволуција доктрина коју нико не сме да оповргне. Теорија еволуције се учи у школама, пропагира у медијима и узимаздраво за готово” без икакве научне провере. Поједини писци наводе у својим романима да од пса може да настане вук и сл. Наука је међутим доказала да не постоји могућност укрштања врста. Мала пудлица и велики вучјак ће имати за потомство пса, а вучјак и вук никада не могу да имају потомство. Коњ и магарац имају за потомке мазге или муле који не могу да имају порода итд. Једино што се може постићи код неких врста је побољшање појединих већ постојећих карактеристика.  Са друге стране креационисти сматрају да је човек онакав како га је првобитно створио Творац. Нажалост, показало се да ни еволуционисти ни креационисти најчешће не узимају у обзир научна одкрића, већ своју дискусију и супротстваљање своде на политичко супротстављање, а не на неку научну дискусију. У школама у Србији нема непристрасне дискусије и непристрасног разматрања ових питања. Ђаци завршавају школу индоктринирани у једном правцу, који је званичан и верују да оно што им предају наставници је чиста истина и закон. Недовољно и непотпуно познавање светог Писма и теорија креације не пружа могућност наставницима да пруже ученицима знање о могућности креације и о разним научним доказима.

Сам Дарвин није знао анатомију човечјег тела, нити пак анатомију примата – мајмуна. Руководио се само спољашњим изгледом, па тако није знао да постоје велике разлике у анатомији човека и анатомији примата. Лобања је на пример сасвим другачија код примата. Лобањска дупља је знатно мања у односу на величину тела, па тако примати поседују знатно мањи мозак. Свака кост примата, било фосилна или не, поседује одређене карактеристике, лако препознатљиве, које је разликују од одговарајуће кости скелета човека. Познати патолог Вирхов је био у праву када је још давне 1877 године изјавио да што се више фосилних остатака скелета примата налази у разним деловима света, то нас сви ти налази више удаљују од Дарвинове теорије еволуције. Вирхов је ову изјаву поновио више пута у својим радовима и предавањима.

Мислим да сам успео да одговорим на питања наших читалаца који размишљају о теорији еволуције и о њеној неодрживости са тачке гледишта православних теолога.

Професор Др.Србољуб Живановић, Лондон, Велика Британија

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 04 јануар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 35 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.