Пре неки дан, враћајући се из једног нашег манастира, разговарах с једним побожним братом који ме је повезао. Домаћин човек, има и унуке; побожан, честит по старински. Исприча ми како се обратио у веру.

Био је чуо, а можда нешто и прочитао, од Светог владике Николаја. И, једне ноћи, сања – нашао се он у колони дечице која иду за Владиком Николајем. Одједном, колона стане, и дечица се распореде, па почну – нека да рецитују, а да певају предивне богомолничке песме пред Деда Владиком. Њихови гласови умилни, песме красне, а овај брат што ме је возио – ни да бекне. Презнојава се и црвени од стида. На крају, дође време и на њега. Он почне да муца „Оче наш“, али зна – до пола. Гледа га Владика Николај, гледа, па му приђе, загрли га и помаже по врату светим уљем. Овај се пробуди и од тада постане побожан – пости све посте, редовно се исповеда и причешћује, децу и унуке учи вери.   

Кад сам чуо за ову причу, срце ми је заиграло. О мили наш Владико, о срце наше и душо наша! О роде рођени, о крило анђеоско, о голубе Духа Светога, о Домаћине свете наше куће! О мили оче, учитељу, родитељу, Лепото премила! Христово чедо, геније наш који си светац постао! Колико си људи само просветлио, поучио, повео са собом! Који год Србин залута, и не зна ни куда ће, ни шта ће – нека се Теби обрати и Ти га нећеш оставити…Загрлићеш га, и помазаћеш га уљем радовања, и он ће схватити да се, како Ти рече, не може бити добар Србин, а мислити да је вера споредно. Вера је за Србина главно, а из ње све произилази!

 На данашњи дан у селу Лелићу код Ваљева родио нам се род рођени – Свети владика Николај, Охридски, Жички и Свесрбски. Данас Црква слави учитеља словенског и великог чудотворца, Светог Наума Охридског, ученика Светих Кирила и Методија. Данас Срби празнују Туциндан, кад се спрема печеница за Божић.  После рата, као изгнаник из отаџбине, Деда Владика је понекад уздисао:“О, Като, Като, што ме роди на Туциндан, да се довека потуцам!“ Данас се треба сетити нашег Николаја, великог србског оправдања пред Богом, највећег, како рече Свети Јустин Ћелијски, Србина после Светог Саве.

 Многим и многим беше наш Николај превелики, али једним нарочито. Он је обасјао све наше хришћанске народне обичаје дивним тумачењима. Он нам је показао оно што смо вековима слутили, али можда нисмо умели да речима уобличимо: показао нам је наш лик у Христу кроз славе наше и празнике наше.  Зато је, уочи Божића, ред да се сетимо да нам иде највећи Породични Празник – долази нам Бог, Богић, Господ наш Исус Витлејемац, Који ће сатрти главу змије и сјединити нас са Небеским Оцем.

Ево шта је Свети владика Николај писао о Детињцима, Материцама и Оцима, празницима кје ниједан православни народ на свету нема:“У нашим црквеним књигама ове две недеље пред Божић посвећене су Праоцима и Оцима, то јест оним праведницима и пророцима Старог Завета који чезнуше за доласком Спаситеља света, који Га символично оцртаваше или пророковаше, али га не дочекаше. Зашто је црква установила ово празновање старозаветничког угодника баш пред Божић, баш пред Рођендан оснивача Новог Завета? Зато, да би нам предочила везу између старога и новога. Зато, да би нас научила да гледамо на свету историју рода људског као на целину. И још и за то, да би нам показала како у плану Бога Промислитеља нема прекида.Српски народ примио је то предање васељенске цркве и држи ту науку. Али по свом практичном генију он је и то на свој начин применио у животу. Разделио је празновање Отаца тако, да је једну недељу посветио Матерама, другу Оцима, но није заборавио ни Децу. Па ето због тога, сходно нашем народном обичајном празновању, ми имамо: Детињце, Материце и Оце. Да би се, прво, сећали свете деце, светих матера, и светих отаца, и друго, да би везивали децу са родитељима и родитеље са децом. Сва три ова празновања дакле код нас Срба имају исти садржај: С е ћ а њ е  и  В е з и в а њ е./…/. На Материце деца везују своје матере; на Оце опет деца везују своје очеве; на дан Детињаца родитељи везују своју децу. Каква слатка слика, и каква поучна символика.

То се везује прошлост и будућност; везују се узајамним поштовањем. То се везују два поколења, старо и ново; везују се узајамном љубављу. Јуче и сутра спајају се у Данас крвном и духовном везом. То један народ ткаје своје ткиво, свесно и савесно, без кидања и осипања. То родитељи додају деци вечну основу живота и показују своју китњасту потку, а деца примају са страхопоштовањем ону основу и уткивају своје шаре у њу, мотрећи на склад са родитељским ткивом. Основа је Вера Божија, а потка је љубав.

То народ српски поступа по оној речи Господњој: Мудар домаћин износи из клијети своје ново и старо.

 Увиђате ли, да је цео један програм сликовно изражен у овом везивању деце са родитељима својим? Рекао бих, то је наивна шала, или шаљива разонода, али није тако. Уствари то је јасна слика како треба један народ да ходи кроз историју и живи животом непрекидне целине, носећи драгоцено благо прошлости и додајући му нова блага садашњости и будућности.

 О браћо моја, како је ова поука као хлеб потребна садашњем поколењу нашем! Како је потребна баш данас када се неки труде да народно стабло одсеку од његовог корена, и да заваде и разједине поколење од поколења.

Ако други народи, који не знају за Детињце, Материце и Оце, то чине из незнања, може им се и опростити. Али ако то Срби чине, поред славне и јасне поуке коју им ова празновања пружају, заиста чине грех неопростиви. Не чине то Срби, не: то чине неки одсрбљени и однарођени људи, бивши Срби и бивши хришћани, који не схватају сликовни језик свога народа изражен у његовим празновањима и обичајима.

А ви прави Срби заблагодарите Господу што вам је дао оне мудраце народне, који установише код нас празновање Детињаца, Материца и Отаца, и украсише га обичајем узајамног везивања.“

Благодаримо Ти, Боже, за све мудраце народне које си нам дао, за наше оце и матере, а нарочито за Деда Владику, Домаћина Небеске Србије са Светим Савом и Светим кнезом Лазом, честитим коленом!

Христос Се рађа, славите!