О РУСИЈИ И ЛАЖНИМ НАДАМА, А НА СРБСКУ НОВУ ГОДИНУ

Уочи Србске Нове године, од брата у Христу добих електронску пошту. Ево шта он пише: “Драги мој брате Владимире, и сви теби драги, Христос се роди! Управо са интересовањем прочитах твој текст "Православље и Русија данас: изазови и одговори" на БзВ (овде:). У твојим текстовима ме не једном задивило чињенично заснивање ставова. Али, кад се ради о Русији, ти се због нечег држиш оног "што је баби мило, то се баби снило". Wishful thinking ничим не доприноси хришћанству.

Које је исповедно, здраво у основи, па здраво и у детаљима, гледа храбро истини у очи, не идеализује. Нарочито не политику. Не треба му утеха у свету који "у злу лежи". Шта ме брига за неке политичаре, звали се они Путин или Ципрас, мене је брига за Цркву. А оно што ти пишеш у овом тексту личи на бајку, тј. нема никакве додирне основе са реалношћу. Само још фали сликовница, па да дамо деци да обоје. Да, и ја бих веома желео и волео да је баш тако како пишеш. Али не да није, него је скоро супротно. Путину православље служи само као средство, у недостатку идеологије која га је формирала и "избацила", а у самој њиховој помесној цркви има таквих накарадности да би и ове наше погубљене владике устукнуле (мислим на онај дезоријентисани део, не све срећом). На БзВ, међу нама, постоји један манир који баш није за похвалу - знају да буду кочоперни и кад не треба, преко мере, па се падне и у лош дух, а то онда (само наизглед парадоксално) порађа другу (детињасту) крајност идеализовања неког блиског нама, а далеко од нас. А тај други можда и гори него они што нас у(не)срећују! Али ти, Владимире,  већ имаш реноме који ваљда и код њих и код многих читалаца (па и код мене) буди поверење у написано. Зато жалим ту твоју склоност да видиш жељено а не реално кад је у питању Русија. Шта се тиме добија? Православље је у кризи, као што и сам елаборираш, а руско православље у најмању руку болује од дечијих, прелазних и других болести. Али оне нису ни мало наивне. Ако пишемо којешта о Путину и његовој некој наводно историјској духовној мисији, у опасности смо да дамо легитимитет наказним појавама у заиста најбројнијој помесној цркви са толико истинских хришћанских душа. Они су сами у највећој опасности од сопствене пресвучене сабраће која би, да може, на тенковима и с пендрецима улазила у храм. Далматинци кажу: Хвали море, држ' се копна! Срдачан поздрав“.

Брату свом срдачно отпоздрављам: Ваистину се Христос роди, и срећна нам Србска Нова година!

ДА ЛИ САМ НАИВАН?

 Већ сам одговарао, управо на „Борби за веру“ на критике  мојих текстова о Русији, када су ме извесни читаоци оптуживали да у Русију и Путина верујем вером која се ничим не може доказати, и величам оно што није за величање. То је, како записа овај мој брат у свом садашњем писмо, „прижељкивање“, „wishfull thinking“. У Русији је стање тешко, а ово што се споља види – привид је, углавном, сматрају моји критичари. Не можемо се уздати у Русију. Још 2013, рекох, писао сам поводом таквих ставова  (видети, рецимо, http://borbazaveru.info/content/view/6370/1/) Можда није потребно да се понављам. Али, ипак…Понављање је мајка учења са разумевањем, а не бубање. Надам се да ће ово понављање бити корисно онима који читају.

Трудим се да прилично храбро гледам истини у очи. Оној чињеничној, наравно; пред Истином која је Христос углавном гледам у тле, јер немам храбрости, због својих греха, да Га гледам у очи, као што каже у молитви пред исход душе:“Како ћу у Господа мога погледати кога од младости нисам престао да вређам?“ И управо зато, и само зато, гласно и јасно понављам став из свог претходног текста: ако, у рату Русије и Запада, победи Запад, свет ће видети, у најскорије време, власт антихриста; ако победи Русија, историја се продужава, и долазак антихриста привремено одлаже.

РЕЧ ПАТРИКА БЈУКЕНЕНА       

Чињеница је да је Русија у овом тренутку нада не само за Русе и православне, него и за потоње хришћане на Западу. Један од таквих је и Патрик Бјукенен, римокатолик, пореклом Ирац, који је већ одавно стваио до знања свима да Путин брани универзлане хришћанске вредности. Познати амерички конзервативац и саветник тројице председника САД, Бјукенен, аутор књиге „Смрт Запада“,  почетком октобра 2015. тим поводом  је анализирао Путинов говор у Уједињеним нацијама, и истакао у чему је Путин у праву, и с чим се он, као амерички родољуб, слаже. Бјукенен је, између осталог, записао:„Путинов концепт „државног суверенитета“ је следећи: „Сви смо ми различити, и према томе се треба односити с поштовањем. Нико не треба да се прилагођава једном моделу развоја који је неко једном заувек прогласио исправним. Совјетски Савез је то покушао“, рекао је Путин, „и није успео. Сада Американци исто покушавају и десиће се исто“.

За разлику од већине говора у УН, Путинов заслужује да се проучава јер се у њему открива не само стање америчке свести које је довело до новог светског хаоса, већ се откривају и основни разлози настајања другог хладног рата. Према Путину, победу у Хладном рату запад је искористио да прошири НАТО све до руских граница – што је изазвало инстиктиван одговор Русије. САД су подржале пуч у Украјини којим је свргнута изабрана про-руска влада и то је био директан узрок насилне реакције про-руског Донбаса.        

Мислим да нам Путин поручује следеће:Ако елите у САД наставе са својим убеђењем да имају право да интервенишу у послове других држава да би их натерале да прихвате америчку визију како треба да изгледа друштво и легитимна влада, тада смо усмерени на бескрајне конфликте што ће једног дана неминовно довести до рата, како се све више нација буде супротстављало америчком моралном империјализму. Нације имају право на различитост, каже Путин. Имају право да ту различитост изразе кроз своје институције, своју историју, своја веровања, вредности и традиције, чак и ако САД сматрају то нелибералним демократијама или ауторитарним капитализмом или чак муслиманским теократијама. Не тако давно, Американци нису имали проблем са овим, када су САД прихватале различитост режима у свету. Заиста, веровање у политику неинтервенционизма у међународним односима било је један од темељних постулата америчке спољне политике“.

 Патрик Бјукенен није једини који види да Русија нуди алтернативу антихристовском глобализму америчких управљачких елита, који содомизам дефинише као кључно питање империјалне спољне политике. Многи и многи на Западу знају и виде то исто, без обзира што амерички стављеници у ЕУ покушавају да спрече приближавање Европе Русији. Колико су наивни они који на Западу Путина виде као бранитеља хришћанских вредности и права на различитост култура,  толико сам и ја наиван.

О СЛАБОСТИМА РУСИЈЕ

И, наравно, свестан сам руских слабости. Још 2014. о њима је, у свом огледу о шестој колони, писао Александар Дугин: “У нашем друштву уобичајено је да се петом колоном називају само они који су отворено и потпуно против Путина, за САД и НАТО, против Крима, против Русије, против руског идентитета, против суверенитета, против евроазијске интеграције, против повратка Русије у историју као светске силе. То је јасна издаја у њеној акутној и отвореној фази, ако се посматра у оквиру земље и народа, а у односу на Путина – то су његови отворени непријатељи.

Шеста колона означава оне које још не можемо прецизно да квалификујемо у нашем политичком лексикону: њени представници су за Путина и за Русију, али при том за либералну, прозападну, модернизовану и вестернизовану Русију, за глобализацију и интеграцију у западни свет, за европске вредности и институције, за то да Русија постане успешна корпорација у свету у којем правила и законе успоставља глобални Запад, чијим делом је и Русији суђено да постане – на што је више могуће достојним и повољним основама.

Шеста колона – нису Путинови непријатељи већ његове присталице. Ако су они и издајници, онда нису у размерама земље, већ у размерама цивилизације. Они не нападају Путина на сваком његовом патриотском кораку, они га успоравају.

Ако пета колона љуто напада све путиновске пројекте, на пример, Олимпијаду, онда шеста колона исмејава пету и поноси се Олимпијадом, међутим, када ствар дође до Крима, саветује да се задовољи успесима Олимпијаде и да не ризикује имиџ победе.

Када, пак, пета колона организује марш издајника против припајања Крима, шеста колона, хладећи пламен патриотизма, слаже се са Кримом као са неизбежним трошковима, при том на све начине истичући да ће за све то морати да се плати висока цена и одмах категорично не саветује Путину да се удубљује у питања Југоистока, јер се тиме, наводно, доводи у опасност успех на Криму.   

Када се руска војска заузме за Доњецку Народну Републику, пета колона ће дизати галаму о војној агресији против суверене украјинске демократске државе, а шеста – вршити притисак на Путина да се тиме задовољи и не проширује миротворну операцију на Харков и Одесу. Исто, они касније ће преклињати да Дњепропетровск, Коломојсково, Николајев и Херсон остави хунти, док ће пета колона беснети и грдити крвавог тиранина, сада већ, због отпочињања „трећег светског рата”.

Шеста и пета колона су једна целина. Због тога сваки представник политичко-економске елите, које је Путин 1990-их удаљио или само разрешио дужности, јесте природни кандидат шесте колоне за пету. Овде је најважније то да су обе колоне једна иста мрежа која геополитички ради против Русије као цивилизације и против Путина као њеног историјског лидера“.   

Тако је Дугин писао 2014. године.

Путин се, авај, још увек није ослободио своје шесте колоне.

А проблеми се може.

О ШЕСТ РУСКИХ ФРОНТОВА    

У свом децембарском чланку из 2015, „Победничка стратегија свих руских фронтова“, Дугин, између осталог, пише: “У овом рату улоге нису симетричне. Русија се налази у слабијем положају, али покушава да поврати статус глобалног играча. Она само настоји да врати свој потенцијал регионалне силе која се слободно организује у непосредној зони својих граница. Али и то је неприхватљиво за САД које су – без обзира на све – за сада глобални хегемон и немају намеру да добровољно одустану од униполарности. Ако узмемо у обзир каква је духовна позадина овог рата то постаје јасно: тама не дозвољава присуство светлости ни у каквој пропорцији, смириће се тек онда кад успе да савлада светлост свуда – не само глобално него и локално, јер довољан је један зрак светлости да таму учини тамом, а без њега она може да се издаје за све, за било шта.Отуда и важан закључак: глобалне претензије савременог материјалистичког технократског Запада, сам глобализам, нису случајност него суштина оне силе са којом ми имамо посла. Наивно је сматрати да се с ђаволом може договорити или га преварити. Њега је могуће само победити. То је закон духовног боја.Данас он напада, а ми се повлачимо. Зато се рат шири готово на нашој територији – у зони наших директних националних интереса. И поред тога што Русија данас покушава да изађе изван својих граница, за нас је тај рат одбрамбени.У овом моменту ми себи не постављамо друге циљеве сем регионалних. Ипак, њихову реализацију спречава светска нуклеарна сила. То компликује ситуацију и преноси конфликт на глобални ниво. У сваком случају, нас нападају, ми се бранимо. То је важно“.

По Дугину, Русија се бори на шест фронтова: сиријском, турском, украјинском,против терора муслиманских салафиста на својој територији,против пете и шесте колоне у својим редовима. Дугин сматра да ће Америка у исти мах отворити свих шест фронтова:“Због тога би на месту вашингтонских стратега било логично да се активира свих шест фронтова, утолико пре што у свих шест случајева Америка неће дејствовати својим рукама. Чак и најгори исход неће јој нанети смртоносни ударац будући да је поуздано заштићена огромном европском и северноафричком зоном, иза које је Атлантик, а са Истока Тихим океаном (нарочито што у источном правцу нема никаквих активних померања са стране Русије).Сем тога, било би сасвим разумно да се удари по Русији синхронизују са свих страна – у Сирији од стране бојовника, пружањем подршке Турској, подстицањем кијевских казнених одреда на нови талас борбених дејстава (и на напад на Крим), довођењем у борбену готовост терористичких структура екстремних радикалних салафита унутар Русије, поновним пружањем подршке петој колони (налажењем одговарајућег социјалног повода) и постављањем следећег санкционисаног ултиматума „шестој колони“ да би се она активније и болније бавила саботажом.

Притом, било би исто тако логично, са једне стране наставити, чак и појачати санкције, за још неки проценат спустити цене нафте и истовремено помирљивим троловањем почети напад на руководство Русије у духу Савета за иностране односе. Наводно, „Запад ће вам помоћи“, „терористи су наш заједнички проблем“ (заједнички зато што они са њима ратују, а други их наоружавају), а „главни проблем је Кина“ (нека се Руси одрекну свог нуклеарног оружја, а ми ћемо им за одбрану од Кинеза испоручити своје“) итд.Али иза ових обичних аналитичких извода крије се нешто веома озбиљно. Рат. Прави врели рат са морем крви, згаришта, мучења, патњи и бола. Рат у којем ћемо сви ми морати да учествујемо. А, пошто су од шест фронтова три унутрашња, сасвим је могуће да ће спољни рат бити праћен грађанским ратом. Иначе, то нам је добро познато из наше историје“.

Може ли Русија у оваквом рату бити поражена?           

Наравно да може.         

Видим ли ја то?

Наравно да видим.

У шта се надам?

У Христа, Бога словенских очајника, како га је звао Свети Јустин Ћелијски. Христос је искористио Мехмеда Освајача да сруши Флорентинску унију, доводећи, преко њега, на престо Цариградске патријаршије Светог Схоларија, ученика Марка Ефескога.

Зашто Бог чак и преко овакве Русије, са свим њеним слабостима, не би, макар привремено, зауставио поход антихриста на свет? Зар Бог није зауставио Хитлера преко Стаљина и његових војски? А Стаљин није био исихаста ромејског кова, бар то се зна.            

КАКО ДА СЕ РУСИЈА СПРЕМИ?

По Дугину, Русија која иде у рат мора свом народу јасно да стави до знања да је империјални Запад гнездо сатанизма, док унутар земље треба спровести следеће мере као припрему за велики сукоб:да се успостави национална контрола над Централном банком;да се одустане од долара и у спољнотрговинској делатности пређе на другу, резервну валуту (на пример, на јуан);да се постигне потпуни финансијски суверенитет;да се пређе на мобилизациону економију према логици услова ратног времена.Неопходно је да се упоредо формира Национални комитет за медије, који ће реорганизовати информативни рад у складу са ванредним условима.Мора се водити одлучна борба против пете и шесте колоне, против исламског тероризма у самој Русији; треба бити спреман за сукобе на Украјини, на одолевање Турској, и, наравно, непопустљив у Сирији. У САД се треба ослонити на амерички народ, коме је већ мука од одрођене централне власти, која намеће дегенерацију и антихришћанство. 

Хоће ли се Русија спремити за рат?      

Не знамо. Надамо се. Богу се молимо.

ЕСХАТОЛОШКИ МОТИВИ ДАНАС         

Дугин види и оно најважније – есхатолошку мотивацију данашњег сукоба: “Победити у овој игри, уопште неће бити лако. Зато што је име ове игре Велики Рат. Али, без обзира на то, кад је Велики Рат дошао, он се може избећи само по цену ропства и отвореног признавања сопственог неуспеха. Тако нешто у руској историји никада није било. Колико год да нам је било тешко сваки пут смо савладали тешкоће.Не ради се само о геополитичкој конфронтацији, о прераспоедели сфера утицаја или о обезбеђивању националних интереса. Ради се о нечем много дубљем и важнијем. Свака религија има поглавље посвећено крају времена и финалној борби. Хришћани, а такође Јевреји и муслимани, повезују догађаје тог циклуса управо са Великим Ратом. При том је увек, у све три ове религије место тог Великог Рата – Блиски Исток, поље Армагедон, а даље, суседне територије. За муслимане је Дамаск – џамија Омајада – место на којем ће се десити Други Христов Долазак. Стога рат у Сирији има очигледан есхатолошки смисао. Зато што је Сирија – део Свете Земље на коју је ступала нога Спаситеља. Ескалација насиља на границама, у зонама критичним за само постојање Државе Израела, такође мора да има есхатолошко значење и за Јудеје који очекују скори долазак Мешијаха.

Амерички протестанти-диспензационалисти виде сценарио Последње Битке као инвазију армије северне земље Гога (идентификују је као Русију) на Свету Земљу. На крају, Атоски монаси и грчки Светитељи – као што је Козма Етолски или старац Пајсије Светогорски – више пута су предсказивали ослобађање Константинопоља од стране руске војске и распад Турске. На пример, Свети Арсеније Кападокијски говорио је вереницима у Фарасиди да ће изгубити своју отаџбину, али ће је убрзо опет стећи: „Биће још једна туђинска војска. Она неће знати грчки, али ће веровати у Христа. Они ће такође питати: где је Град?“

То се несумњиво разумевало као указивање на руску армију која прилази Константинопољу. У једној беседи старац Паисије је говорио: „Упамти, Турска ће се распасти. Биће рат који ће се одвијати у два дела. Ми ћемо бити победници зато што смо православци.“„Старче, да ли ћемо имати губитке у рату?“

„Е, највише, једно-два острва узеће, а нама ће дати и Константинопољ. Видећете, видећете!“

Не тако давно, пре годину-две, сва ова предсказивања изазвала би само сметено слегање раменима – бајке. Али… данас: велика крв се лије на читавом Блиском Истоку: око Дамаска се воде борбе; Руси не само да присуствују, него се боре на Светој Земљи; конфликт са Турском пламти и не може се искључити да неће довести до правог рата. Са становишта есхатологије, долази време за враћање наших светиња – Свете Земље, Константинопоља, Кијева. Тврдња да не живимо у „Последња Времена“, данас изгледа антинаучно. Као што је говорио старац Пајсије – „Видећете, видећете!“ И видећемо. Дакле, где је Град?

 Потпуно сам свестан апокалиптичке димензије ових сукоба на Блиском Истоку. Молим се Богу за победу Христове Русије, али не могу да будем сигуран да ће Русија заиста и победити. Ако не победи, крај света је близу. Моја вера није наивна, наравно.         

ШТА НАС БРИГА ЗА ПОЛИТИЧАРЕ?

То питање ми је постављено у писму – шта нас брига за политичаре, кључ је у Цркви. Наравно да нас је брига за политичаре, и да наша брига за Цркву јесте и брига за политичаре, за оне који воде државе православних народа. Шта би било са Црквом да благоверни цареви, од Константина до Николаја Романова, нису бринули о њој? Да ли је случајно Господ благословио тако дуг период живота Цркве у оквиру хришћанских монархија? Да ли је било ко од Светих Отаца занемарио бригу за политичко стање своје земље? Зар није Владика Николај познавао толике политичаре и настојао да утиче на њих у борби за хришћанске идеале у друштву? Ово уопште није питање „утехе“ у свету који у злу лежи ( тобож, фантазирамо о Русији и тиме се тешимо пред лицем набујалог зла ), него борбе за друштвене идеале. Руски философ Семјон Франк је говорио да од борбе за хришћанско друштво могу да се одрекну само они који су отишли у тежу борбу – а то су монаси. Који год уживају у благодетима овог света, дужни су да се боре не да се тај свет претвори у рај, јер је то немогуће, него да не постане пакао.

У писму које примих би речено да не треба да нас буде брига ни за Путина, ни за Ципраса, јер су то само преварни политичари. Је ли могуће поредити Путина и Ципраса – једног који верује у Бога и другог који Га се одриче, једног који уводи закон о забрани пропаганде хомосексуализма малолетницима и другог који озакоњује ЛГБТ бракове, једног који подржава Цркву и другог који насрће на Цркву, једног који се не покорава сатанизму Запада и другог који то чини?          

Да ли неко зна шта значи кад Валентина Матвијенко, председник Савета Федерације Русије, каже: “Имајући у виду демографску ситуацију, за ојачавање институције породице која проистиче из моралних, етичких норми, морамо усмерити покрет против абортуса. Абортус-то је убиство и морамо о томе отворено говорити. Морамо стварати и социјалне услове и давати подршку женама које се нађу у тешким ситуацијама, као и многе друге ствари.“ И она то каже у земљи у којој је сатаниста Лењин, први пут у историји, легализовао абортус. Мало ли је, у овај планетарни час, у ово доба свеопштег каљужања?

Одакле таква самоувереност става у писму које примих, исказаног тврдњом да је Путин кренуо за православном вером у недостатку друге идеологије, и да она није његов суштински поглед на свет? Све и да је тако, и да је Путин сличан Стаљину кад је коришћење православне вере за интересе атеистичке државе у питању – зар то не доноси користи у ширењу хришћанства, као што је и толерантан однос појединих паганских царева према Цркви био коришћен за ширење истине Еванђеља?

Наравно да у Руској Цркви има много и екумениста и новотараца, и то у самим врховима, али је много више оних који се боре за веру светих.  Године 1998, у Москви, један млађи епископ Руске Цркве ми је рекао: „Наш патријарх Алексеј је, пре узласка на трон, био екумениста, али кад је постао патријарх, он мора да води бригу о целини Цркве“. Тако је, верујем, и данас, без обзира на екуменце и новотарце који роваре изнутра.

 Уосталом, немам ја гаранције ни за стање Руске Цркве. Она, као и сваки организам, има своје болести. О њима се редовно обавештавам на ревнитељским сајтовима попут „Антимодернизма“, „Апологета“, „Благодатног огња“.

МАЛО ИСТОРИЈЕ          

Није мени намера да Србе уверим у бајке о Русији. Нити тврдим да је Владимир Путин Свети кнез Владимир Сунце Јарко. Нити знам, како рекох,  шта ће бити у овом рату. Нити верујем да ће Србима кренути ако не крену за Христом него остану на фантазијама о Путину који ће доћи на белом коњу. Па нисам ваљда партизански комесар у Босни 1942, који убеђује Србе да крену за Титом зато што се краљ Петар оженио Стаљиновом ћерком. Прилично добро познајем историју Русије и руско – србских односа да бих био наиван. Ипак, ипак, ипак…

Руски цар Алексеј Михајлович, назван Најтишим, био је побожан човек, али у његово време настао је страшни староверачки раскол, који је кренуо због пребрзих промена у богослужењу, и који је рана на руском телу до данас. Руски цар Петар Велики позападњачио је Русију, саградио Санкт Петербург као престоницу уместо Москве, укинио Патријаршију и наметнуо протестантски Свети Синод. Царица Катарина Велика сматрала се ученицом Волтера и Дидроа. Цар Александар Први је у младости био масон.                   И – цар Алексеј је поставио основе руске државне моћи; Петар Велики је учинио Русију непобедивом пред најездама Европе; Катарина Велика је  наставила Петрову политику, јачајући државу; Александар Први постао је Благословени, победивши Наполеона и укинувши масонске ложе, чију је идеологију Наполеон ширио.     

Цар Алексеј је плакао над судбином балакнских хришћана, са Петром смо војевали против Турака и он је био узор потлаченим Србима, о коме је Орфелин књигу написао; Катарина је прва добила право да се стара о судбини православних на Балкану; Александар Први је помагао Карађорђа и његове устанике…      

Шта овим хоћу да кажем?

   Руска историја је пуна противречја, али је Русија, чак и тако противречна, Србима помагала  како и колико је могла.

И данас верујем у то.    

ЗАПИС МИЛОВАНА ДАНОЈЛИЋА О ЊИМА И НАМА

Један од највећих живих србских писаца, Милован Данојлић је, у свом огледу „Русија, наша далека мајка“, 2011. исповедио своју веру: “Русија је за нас, пре свега руски народ, његова култура, његово православље. Непорециво је братство два језика, сестринство два писма, као и заједништво обраћања врховном бићу Васионе. Радећи, својевремено, као наставник нашег језика у Француској, увидео сам да без јаког руског језика на Катедри за славистику нема места за српски, а богами ни за друге словенске језике. Уз руски, пролазимо, некако, и ми.

 Енглеском језику, који је преплавио планету, широм су отворена врата наших школа. Разумљиво је да је енглески данас незаобилазан, али би, у заснивању школских програма, ваљало уважавати и нека друга мерила. Избор по сродности користан је на други начин, отвара перспективу за самосагледавање. Тај братски језик који не знајући познајемо, па га ко зна како и откуд разумемо, похрањен је у нашим генима, у прасловенским маглама, у корењу Крањчевићевог древног дуба. Учећи га, научићемо понешто и о себи.          

Летопис главног тока новије историје обележен је нашим удаљавањем од Русије. При том смо се држали простодушног поверења у апсолутну предност западноевропског концепта демократије. Бомбе из пролећа и лета 1999. године су нас пробудиле из варљивог сна. А ето, неки и даље траже пријатеље међу онима који су нас у 20. веку шест пута бомбардовали; истовремено смо неповерљиви према земљи која нас никад није напала. Ако нам није помогла кад год смо очекивали, није нам ни одмагала. Онима који су нас пре дванаест година дивљачки напали злочин је великодушно опроштен или се не помиње, а Русији се и даље замера што ослабљена и лоше вођена, није због нас ушла у сукоб светских размера. Она је крива што је повукла своје војнике са Косова, не желећи да уђе у састав окупаторских снага.    

Попут људи који се сете Бога кад западну у велике тешкоће, неки се међу нама сете Русије кад их снађе несрећа, кад почну временске непогоде. Зато се, ваљда, код Ниша и гради невелики аеродром. Чусмо, недавно, потресно обраћање Великој Мајци и старшему брату са великог београдског стадиона. Препознајемо и припознајемо братство пошто смо се, батргајући се по свету прехладили, огладнели и ожеднели. Док нам је било добро, нисмо много хајали за Мајку. Срећом, она је довољно јака да не обраћа пажњу на наше незрело понашање.

Срели смо се у давно време, још онда кад је један руски калуђер навео Растка Немањића да се замонаши не одвративши, при том, поглед од земних потреба свога народа и своје државе. И у најглувљим раздобљима историје ћирилска слова, посејана од Бихаћа и Владивостока, држала су везу између нас. Пушкина, Гогоља, Толстоја, Достојевског и Чехова читамо као домаће ауторе; српски реалисти су незамисливи без руских узора, и Светозар Марковић без Чернишевског; Мајаковски је био барјак наших левичара, а Јесењин, у Пешићевом преводу, водећи песник сентименталне, народњачке боемије. Русија је наш природни духовни простор, свеједно да ли га препознајемо у њеним великим писцима и мислиоцима, на платнима Кандинског, у музици Чајковског и Римског Корсакова или у филмовима Андреја Тарковског.

 Вековима тако далека, и тако блиска, она је све што данас имамо у свету, што нам недостаје. Велика Мајка понекад превише рачуна са нашом способношћу да се сами сналазимо у бурама и вртлозима, прецењује нашу памет, то јест нашу снагу, без које памет не вреди много. Она нас штити и кад нас, обузета својим бригама, не види и не чује. Толико смо блиски да нас понекад одбија та безизлазна, неизлечива близина. Русија нас разуме и кад нас не види, а не види нас увек, јер смо одвећ мали, превртљиви и својеглави.

 На питање које поставља један Чеховљев лик из приче „Шведска шибица":„А Срби се побунили опет! Не разумем, шта им то треба!"могли бисмо, данас, овако да одговоримо: Бунећи се, показујемо да смо живи. Подсећамо да нас, иако смо мали као дечак из Кочићеве приче „У мећави", још негде има.

Нека Бог чува Русију, па макар нам никад никакву помоћ не послала. Она нас штити својим постојањем, благословеним пространством...Деда моје супруге својевремено је сасвим озбиљно изрекао речи које, по мерилима нашег обичног света, изражавају суштинску повезаност два народа:„И Руси су Срби, само што немају крсну славу"“.

Ове златне речи, овде и сада, потписујем.

Свима нека је срећна Србска Нова година!