ЦРКВА КАО БОЛНИЦА И НАДРИЛЕКАРСТВО  

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Уважени г. Димитријевићу, у последње време међу онима који себе зову православнима, јавља се признавање римокатоличких назови – светаца. Шта је у питању?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Православље је духовно здравље. А кад је здрав дух, здрави су и душа и тело. Црква је лечебница, у којој се човек очишћује, просветљује и обожује, да би се заувек сјединио са Светом Тројицом и наставио да се усавршава у бесконачне векове. Зато се православни боре за Православље. Како каже митрополит Јеротеј Влахос: "Будући да је служење Богу тесно везано са учењем о Богу, Свети Оци су се јуначки борили да очувају исповедање вере. Ако се исквари вера исквари се и спасење. Кад пропадне вера, онда пропада и љубав и нада и све остале јеванђелске врлине. По мишљењу Св. Максима Исповедника, вера у Христа рађа страх, страх рађа уздржање, свеобухватно уздржање рађа врлине, то јест наду, трпљење и дуготрпељивост, нада, то јест уздање у Бога рађа бестрашће, а бестрашће рађа љубав. Тако се јасно види да када се исквари вера, одмах се кваре и нестају и све остале врлине и човек не може да стекне истинско бестрашће и истинску љубав."               

Дакле, православни хришћанин није никакав фанатик уских видика. Он, једноставно, жели да остане у болници у којој постоји Свето Причешће, Лек бесмртности, и лекари, свети свештеници – духовници. Макар да та болница делује неугледно, само се у њој могуће исцелити од греха и страсти. Инославље нема лека. Зграда њихове назови – лечебнице сва шљашти од мермера, злата и драгог камења. Али, мермер, злато и драгуљи не лече. Ни раскошно одевени надрилекари. Лечи Лекар Који је и Лек – Христос Богочовек. 

ДА ЛИ СУ ПРАВОСЛАВЉЕ И КАТОЛИЦИЗАМ ИСТА РЕЛИГИЈА?

 „БОРБА ЗА ВЕРУ“: А шта ћемо са екуменистима који сматрају да је могуће сјединити се са инославнима, па чак делимично макар, признати и њихову „духовност“?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Екуменисти из Православне Цркве спремни су да признају римокатолицизам као "сестринску цркву" под условом да се постигне некакво догматско јединство. Али... Али, римокатолицизам је, пре свега, духовност – јеретичка, лажна духовност. Да ли би сједињење с "догматски освешћеним" папистима значило да се они одричу свих својих заблуда у духовној области? Не би, наравно. Јер, кад би се тих заблуда одрекли, они би постали православни, и више не би било никаквог екуменизма и догматског минимализма, никаквих теолошких комисија и изјава типа: "Ти мени "сердаре", ја теби "војводо"! О чему је, заправо, реч?   Ево шта је о томе писао руски философ Василије Розанов: “Читав састав католицизма дубоко не личи на састав православља. То не може да се уочи у Варшави, у Бечу, још мање – у Петербургу. Али ја, као човек масе, који више живи од општег утиска о цркви, него од улажења у њене подробности, кад сам лутао улицама Рима, доживео сам да ми унутарњи глас шапуће: "Није то то! Није то то! То уопште није оно што је смирена вера Москве, Калуге, Звенигорода, моје родне Костроме". Сумирајући своја запажања, лутајући улицама града, накратко залазећи у храмове, помислио сам: "Да, није то подела цркава, како пишу уџбеници, то – није секта, није правац, није учење: то су две потпуно различите религије – православље и католицизам". "Помирење цркава!" Боже, каква утопистичка маштарија гимназијалаца четвртог разреда!"

МОЛИТВА КОЈА ЈЕ ЛАЖ  

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Па добро, има ли доказа да су јеретици у духовној обмани? Наравно, питање је реторско, али га постављамо због наших читалаца који се можда нису довољно бавили овом темом.

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Римокатоличка молитва сва је заснована на маштаријама, које непосредно воде у прелест. Игнације Лојола својим следбеницима, језуитима, препоручује да замишљају грешнике који се муче у паклу, да осете мирис Дјевице Марије, да са апостолима стоје на Тавору, да иду путем Via Dolorosa са Христом Који носи крст да би био распет.     

Позната римска "светица", блажена Анђела (умрла 1309.) имала је овакво виђење: "Једном сам стајала на молитви, и Христос ми се јасније показао на јави. Тада ме је позвао и рекао ми да ставим уста на рану на његовом боку. И изгледаше ми да сам ставила и пила Крв Његову, која је истицала из бока Његовог, и дато ми беше да схватим да се тиме очишћујем. И од тог часа почех да осећам велику утеху, мада сам од гледања Његових страдања осећала тугу". И још: "Једном сам гледала на крст с Распетим и, кад сам гледала Распетог телесним очима, одједном се душа моја распалила таквим пламеном љубављу, да су и удови мог тела то осећали с великом радошћу и насладом. Видела сам и осећала да Христос моју душу грли руком за крст прикованом, и радовала сам се великом радошћу... И некад души од тог најприснијег загрљаја изгледа да улази у Христов бок". "Христ" који се јавио Анђели вели јој: "Био сам са апостолима и они су ме гледали телесним очима, али ме нису осећали тако као ти". Ова Анђела је тврдила да страдања Христова може описати подробније од Пресвете Богородице.

Тереза Авилска, коју је папа Павао VI прогласио "учитељем цркве", овако описује своја искуства са "Христом", који, очито, није Господ наш Исус Христос, Бог правоверних: "Често ми Христ каже: "Од сада сам Ја – твој, а ти – Моја. Те нежности Бога мојега погружавају ме у неисказану пометњу. У њима су у исти мах и бол  и наслада. То је рана најслађа... Видела сам малог Анђела. Дуго златно копље са гвозденим вршком и пламичком на њему било му је у руци, и он га је повремено забадао у моје срце и утробу, а кад га је вадио, чинило ми се да ми скупа с њим вади и утробу саму. Бол од те ране био је тако јак да сам јечала, али и наслада је била тако јака да нисам могла да желим да се бол оконча. Што ми је копље више улазило у унутарје, више је расла моја мука и била је све сладоснија".

ДУХОВНИ БЛУД

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Ово заиста звучи саблажњиво. О чему је реч?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: То је очит пример блудне прелести, карактеристичне за оне који иду путем неправославног духовног живота. Ево случаја извесне Бодил Моргенсен, која је ушла у индустичку секту "трансцедентална медитација" и почела редовно да мантра. Дуго времена виђала је "божанску светлост", и осећала "љубав", да би на крају светлост постала "црна", а она доживела следеће: "Чудан осећај ми се јавља у полном органу, не непријатан, али узнемиравајући. Нешто почиње да ми се креће у дну кичме, као да змија пузи горе – доле". То осећање постаје све јаче, и она покушава да се убије. Тереза Авилска и Бодил Моргенсен упале су у најгору врсту блуда: духовни блуд. Тереза је, у својим настраним стањима, чак доживљавала да је "носе Божаствене руке" и да се наслађује "Божаственим дојкама".

Зато руски философ Алексеј Лосев оштро каже: "То, наравно, није молитва, и није општење са Богом. То је – врло јако халуцинирање с хистеријом у позадини, то јест прелест. И све те хистеричаре, којим се јавља Мадона и храни их на својим грудима, све те хистеричарке, које се радосно најеже приликом јављања Христа и којима се, том приликом, грче мишићи материце, сву ту лудницу еротоманије, демонске гордости и сатанизма – можемо, наравно, само да анатемишемо. /.../ У молитви се опитно осећа сва лаж католицизма.... Православна молитва пребива у горњем делу срца, не ниже".  

А Свети Игњатије Брјанчанинов упозорава да "онај који се труди да покрене и распламса нижи део срца покреће силу похоте, која, због тога што је блиска полним органима, покреће управо те делове!Чудне ли појаве! Споља се подвижник бави молитвом, а то бављење рађа похоту коју би (молитвено) делање требало да умртвљује".

Други угледни руски философ, Борис Вишеславцев, каже: "У тим сладуњавим изображењима прободеног срца налази се некакав религиозни барок, некаква сентиментална поза, неприхватљива за народе с другачијим религиозним и естетским васпитањем. неприхватљива је такође та естетика мучења (не трагизма!), која се претвара у самомучење, тако карактеристично за католицизам и снажно представљено у литургијским обрасцима Sacre Coеur (култ "Срца Исусовог", нап. В. Д.); али су најнеприхватљивија та штедра отпуштења грехова због извесног броја молитава изречених пред сликом Sacre Coеur... Код Маргарите – Марије Алакок (чија су виђења и темељ поштовања Sacre Coеur) мистика срца је врло примитивна: то је љубавно страдање скупа с Божанственим Жеником, еротично самомучење. Нарочито су карактеристичне њене песме, које су прави љубавни сонети, и које дају класични материјал за психоанализу. Сублимација овде није успела. /.../ Прелест је неуспех у сублимацији, уношење таквих слика које не сублимирају, него "профанишу". Таквих неуспеха заиста се много може наћи у католичкој аскетици и мистици".

ДА ЛИ ЈЕ ФРАЊА АСИШКИ СВЕТАЦ?  

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Па како се односити према јеретичкој мистици? Однос православних према Фрањи Асишком?

 ДИМИТРИЈЕВИЋ: Руски свештеник Николај Струков, у писму својој парохијански, која га пита какав треба да буде однос православних према римским "свецима", даје низ упозорења која само поткрепљују оно што смо већ изнели. Чујмо га:

"Драга Наталија!

Поводом римокатоличких светаца шаљем  Вам материјал, који открива суштину овог питања.

1. Врло изразите примере "откривења" до којих долазе људи који се налазе у прелести, налазимо у животу римокатоличких мистика.

Стање прелести се карактерише фанатизмом, надменошћу. По чврстом уверењу светитеља Игњатија Брјанчанинова и Теофана Затворника, као и оптинских стараца, позната књига "О подражавању Христу" Томе Кемпијског (15. в.), као и маса друге католичке и протестантско–секташке верске литературе написана је у стању прелести. Разлози за овакву оцену постаће јасни из следећег.

Дакле, Фрањо Асишки (+1226), један од најпознатијих католичких светаца дуго се моли (притом је изузетно карактеристичан предмет молитве) "за две милости": "Прва је да могу да... осетим све патње, које си Ти, Најслађи Исусе искусио у Твојим мукотрпним страдањима. И друга милост је... – да... могу да осетим... неограничену љубав, којом си горео Ти, Сине Божји." (Нису осећања сопствене греховности и недостојности узнемиравала Фрању, већ отворено претендовање на једнакост са Христом!). За време ове молитве Фрањо је "осетио да се потпуно претворио у Исуса", Којег је у истом тренутку угледао у обличју шестокрилог серафима.

После једног виђења код Фрање су се појавиле болен крвоточиве ране (стигме) – трагови "страдања Исусовог". Природа ових стигми је врло добро позната у психијатрији: непрекидна концентрација на Христовим страдањима на крсту изузетно узбуђује нерве и психу човека и уз дуготрајне вежбе може да изазове ову појаву. Овде нема ничег благодатног, јер у таквом састрадавању (compassio) Христу нема истинске љубави, за коју је Господ директно рекао: "ко има заповијести моје и држи их, то је онај који Ме љуби" (Јн. 14, 21). Зато је потурање машталачких доживљаја "састрадавања" уместо борбе са својим старим човеком једна од најтежих грешака у духовном животу, која је доводила и доводи многе подвижнике до умишљености, гордости, до очигледне прелести, која је често повезана с директним психичким поремећајима (уп. проповеди Фрање птицама, вуку, грлицама, змијама, цвећу, његов свештени трепет према ватри, камењу, црвима).

 Сам циљ који је себи поставио Фрањо ("Радио сам и желим да радим... зато што то доноси част", желим да пострадам за друге и да искупим туђе грехове) сведочи о томе да он не види свој пад, своје грехове, односно, сведочи о његовом потпуном духовном слепилу.Нису случајне његове речи на крају живота: "Сматрам да нема ниједног сагрешења које нисам искупио исповешћу и покајањем." И речи изговорене пред смрт: "Испунио сам оно што је требало да испуним."

 Поређења ради навешћемо исти предсмртни моменат из живота преподобног Сисоја Великог (5. в.). "Окружен у тренутку своје смрти браћом, у тренутку кад као да је разговарао с невидљивим лицима Сисоје је на питање браће: "Оче, реци нам, с ким разговараш?" одговорио: "Дошли су Анђели да ме узму, али их ја молим да ме оставе на још кратко време да се покајем." А кад се браћа, знајући да је Сисоје савршен у врлинама  успротивише: "Ти немаш потребе за покајањем, оче“, Сисоје одговори следеће: "Заиста не знам да ли сам макар почео да се кајем." Ово дубоко поимање свог несавршенства је главна црта која одликује све истинске свеце и то је најважнија карактеристика истинитости откровења која они добијају.      

ПРИМЕРИ ДУХОВНЕ САМООБМАНЕ    

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Ако је тако с Фрањом, како је с другима?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Нудим још цитата из Струкова: “А ево одломака из "Откровења блажене Анђеле" – такође католичке светице (+1309.). Дух Свети јој каже: "Кћери моја, слатка моја,... много те волим": "Био сам с апостолима и они су Ме видели телесним очима, али Ме нису осећали тако као што ти осећаш". А следеће открива сама Анђела: "Видим у мраку Свету Тројицу и у самој Тројици Коју видим у мраку, чини ми се да стојим и пребивам у Њеној средини". Свој однос према Исусу Христу она изражава, на пример, следећим речима: "Од сладости Његове и од боли због одласка Његовог викала сам и хтела да умрем" – и притом је у јарости почињала да се удара тако да су часне сестре често морале да је износе из цркве. Или: "могла сам сву себе да уведем у Исуса Христа".     

Исто тако је карактеристично искуство друге велике римокатоличке светице, "Учитеља Цркве" Терезе Авилске (16. в.) (коју је папа Павле Шести (+ 1978. г.) унапредио у чин учитеља Цркве).          

Њу су толико заокупила "откривења" да није видела ђавољу обману чак ни у тако ружном виђењу као што је следеће.Након својих многобројних јављања "Христ" каже Терези: "Од данас ћеш бити Мој супруга... Од данас Ја нисам само Творац твој, Бог, већ и Супруг." "Господе, или да страдам с Тобом или да умрем за Тебе!" моли се Тереза и пада у изнемоглост од ових нежности, затвара очи, све убрзаније дише и грчеви пролазе кроз цело њено тело. "Кад би је непобожна, али у љубави искусна жена, пише Мерешковски, – у том тренутку видела, схватила би шта све то значи и само би се зачудила што поред Терезе нема мушкарца; а кад би ова жена била искусна и у магији, помислила би да је с Терезом уместо мушкарца нечисти дух којег чаробњаци и вештице називају "инкуб". "Душу зове Вољени тако продорним звиждуком“,сећа се Тереза, "да то није могуће не чути. Овај зов на душу делује тако да она постаје изнемогла од жеље."Пред смрт она поново кличе: "О, Боже мој, Супруже мој, напокон ћу Те угледати!"

 Није случајно познати амерички психолог Вилијем Џејмс оцењујући њено мистичко искуство писао да су се "њене представе о религији сводиле, ако могу тако да се изразим, на бесконачни љубавни флерт између поклоника и његовог божанства."

Још једну илустрацију тога да је католицизам у потпуности изгубио светоотачке критеријуме и поимање духовног живота представљају откровења двадесет трогодишње Терезе из Лизијеа (Мале Терезе, Терезе Детета Исуса) – хронолошки последње од најпоштованијих католичких светица. Године 1997, она је поводом стогодишњице од дана њеног упокојења "непогрешивом" одлуком папе Јована Павла Другог проглашена за Учитеља (!) Васељенске Цркве, "Повест о једној души". Ево неколико цитата из ње. "За време разговора који је претходио мом постригу говорила сам о делању које сам имала намеру да остварим у Кармелу: "Дошла сам да спасавам душе и пре свега да се молим за свештенике." (Није дошла у манастир да спасава себе, него друге!) Изговарајући, привидно, речи о својој недостојности, она одмах после тога пише: "Стално имам смелу наду да ћу постати велика светица... Мислила сам да сам рођена за славу и тражила сам путеве како да је остварим. И ево, Господ Бог ми је открио да моја слава неће бити показана смртном погледу и да је њена суштина у томе што ћу постати велика светица!" (Ниједан светац никад није имао "смелу наду" да ће постати "велики светац". Макарије Велики, којег су саподвижници због ретке узвишености живота називали "земаљским богом" само се молио: "Боже очисти моја грешнаго, јако николиже [никада] сотворих благоје пред Тобоју.") Касније ће Тереза написати још отвореније: "У срцу моје Мајке Цркве ја ћу бити Љубав... тада ћу бити све... и тако ће се моја машта остварити!"

А ево љубави којом живи и којој учи своју цркву њен учитељ Тереза. "То је био целив љубави. Осећала сам да сам вољена и говорила сам: "Волим Те и препуштам Ти се заувек." Није било ни молби, ни борбе, ни жртава; већ одавно су Исус и мала сирота Тереза, погледавши се, схватили све... Овај дан није донео размену погледа, већ сливање, кад више није било двоје, и Тереза је нестала, као кап воде, која се изгубила у океанским дубинама." За ову љубав нису потребни коментари.       

Истакнут пример католичке светости представља Катарина Сијенска (+1380), коју је папа Павле VI уврстио у највиши ранг светаца, – у "Учитеље Цркве". Ево неколико извода из католичке књиге Антонио Сикари, "Портрети светаца". Цитатима, мислим, неће бити потребно коментари.

Катарина је имала око 20 година. "Осећала је да у њеном животу треба да наступи одлучујући прелом и наставила је дасе ревносно моли Свом Господу Исусу понављајући предивну, најнежнију формулу која је за њу постала уобичајена: "Споји се са мном браком у вери!" (Антонио Сикари, Портрети светаца. Т. 2., Милано, 1991., стр. 11)."Једном је Катарина имала виђење: њен божански Женик, грлећи је, привлачио је Себи, али је затим узео из њених груди срце како би јој дао друго срце, које је више личило на Његово сопствено" (стр. 12). 

Једном је речено да је умрла: "Она је сама касније говорила да јој је срце било растрзано силом божанске љубави и да је прошла кроз смрт, "угледавши рајска врата". Али, "врати се, дете Моје," – рекао ми је Господ, "треба да се вратиш... Довешћу те код кнезова и владара Цркве". "И смирена девојка је почела да шаље по целом свету своје посланице, дуга писма која је диктирала запањујућом брзином, често по три или по четири истовремено и различитим поводима, не збуњујући се и говорећи брже него што су секретари могли да запишу. Сва ова писма се завршавају страсном формулом: "Исусе, најслађи, Исусе Љубави" и често почињу речима...: "Ја Катарина, служавка и слушкиња слугу Исуса пишем вам у најдрагоценијој Крви Његовој..." (12.)

"У Катарининим писмима пада у очи пре свега често и упорно понављање речи: "Ја хоћу" (12). "Неки кажу да је одлучне речи "ја хоћу" у стању екстазе упућивала чак и Христу" (13).

Из преписке с папом Григорије, којег је убеђивала да се врати из Авињона у Рим: "Говорим вам у име Христа... Говорим вам, оче, у Исусу Христу... Одговорите на зов Светог Духа који вам је упућен" (13).

А краљу Француске се обраћа речима: "Творите вољу Божију и моју" (14)“.

ОСНИВАЧ ЈЕЗУИТА КАО „СВЕТАЦ“      

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: А шта је са оснивачем језуитског реда, Лојолом, „свецем – заштитником“ садашњег папе који од језуита потиче?      

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Опет Струков:“На методичном развоју маште базира се искуство једног од стубова католичке мистике, родоначелника ордена језуита и великог католичког свеца Игнација Лојоле (16. в.). Његова књига "Духовне вежбе" уз коју, по његовим речима "чак и Јеванђеље постаје сувишно", ужива велики ауторитет у католицизму. Замишљање распетог Христа, покушај да се проникне у свет Његових осећања и патњи, мислене беседе с Распетим итд. – све то принципијелно противречи основама духовног подвига који је дат у животу светаца Васељенске Цркве.

Лојолин метод доводи до потпуног духовног, и често, душевног растројства подвижника, а стога и до свакаквих "откривења". Ево неколико извода из "Духовних вежби".

Созерцање "Првог дана инкарнације бога Речи" састоји се од неколико прелудијума. Први прелудијум се састоји у томе "да човек замисли као да је то било пред очима, сав историјски ток мистерије инкарнације, управо: како Три Божанска лица Свете Тројице гледају ову земљу... како Света Тројица, дирнута патњом одлучује да пошаље Реч... како је... Архангел Гаврило дошао као посланик код блажене Дјеве Марије". Други прелудијум се састоји "у живом замишљању краја... у којем живи Света Дјева". Трећи прелудијум је "молба да спознам... тајну инкарнације Речи..."

Још један пример созерцања је беседа са Христом. "Ова беседа", наставља Лојола, "се одвија кад човек замисли пред собом Исуса Христа распетог на крсту..." "Уперивши на тај начин поглед у Исуса распетог, рећи ћу Му све што ми дошапну мој ум и моје срце... Овај разговор се може упоредити с разговором пријатеља..."

Поштовања достојан зборник аскетских дела древне Цркве "Добротољубље" категорички забрањује овакве "духовне вежбе", које су повезане са замишљањем, представљањем, беседама с распетим Исусом.

Ево неколико навода из њега. Преподобни Нил Синајски (5. в.) упозорава: "Не жели да видиш чулно анђеле или силе или Христа да не би сишао с ума, сматрајући да је вук пастир и поклонивши се непријатељима–демонима".

Преподобни Симеон Нови Богослов (11. в.) расуђујући о онима који на молитви "замишљају блага небеска, чинове Анђела и обитељи светих", отворено каже да је "то знак прелести". "Варају се они који иду овим путем и они који виде светлост својим телесним очима, миришу миомирисе њухом својим, чују гласове ушима својим и слично".

Преподобни Григорије Синаит (14. в.) подсећа: "Никад не прихватај ако видиш нешто чулно или духовно, споља или унутра, чак и ако би то био лик Христа или Анђела или неког свеца... Онај ко то прихвата лако бива преварен... Бог не негодује на онога ко стражи ако он из бојазни да не буде преварен не прихвати оно што је од Њега... већ га још више хвали као мудрог."

Наведени примери не остављају место за сумњу у тачност ових речи. На велику жалост, у Католичкој цркви су људи већ престали да разликују духовно од душевног и светост од маштања, дакле и хришћанство од паганства.

Наведени примери показују да кршење закона духовног живота неминовно повлачи за собом дубоке аномалије свести и осећања (срца) човека. Он постаје заједничар свету палих духова, духова лажи, заблуде. Ово доводи до лажних виђења, лажних откривења, до прелести. И пошто нико није заштићен од духовног слепила и скривене гордости, стално и чврсто правило Цркве је да човек не прима никаква откривења, већ да пребива у покајању и смирењу."                   

Ето, то су јасни примери које је овај руски свештеник у писму својој парохијанки навео да би је одвратио од поверења у папске свеце.

 ЗАШТО НЕ МОЖЕМО ДА УЧЕСТВУЈЕМО У „МОЛИТВЕНИМ ОСМИНАМА ЗА ЈЕДИНСТВО КРШЋАНА“?  

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: То значи да православни не могу прихватити учешће у њиховом молитвеном животу без последица по своје духовно здравље?

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Наравно – баш због тога не можемо с римокатолицима. Због тога је учешће у екуменским молитвама лаж, коју забрањују Свети Канони. Зато су заједничке молитве екумениста духовни блуд. Ево шта о томе каже свештеник Тимотеј Сељски у свом огледу "Духовна целомудреност и општење са инославнима": "Нарочито се морају чувати оне стране живота које се сматрају обичном или духовном интимом. Упад у те области неког излишног је просто–напросто злочин. Шта то значи кад се примени на супружаничке односе – не треба објашњавати, јер само мали део супружанских односа може бити доступан погледу са стране. Монаси, по древном правилу, ни сами не смеју да виде своје тело, осим у изузетним случајевима. Сама реч "монах" значи усамљеник, зато што већи део његовог живота мора да буде сакривен од свих. Што се вере тиче, интима је – наше општење са Богом, то јест исповест, молитва, богослужење. И зато је разглашавање оног што си рекао или чуо на исповести (то се не тиче само духовника, него неретко и покајника), није само грех издаје ближњег, него и срамоћење самог себе, слично нарушавању супружанских тајни.

Управо тако је и молитва са неким ко није једнодушан с нама у питањима вере (јеретицима, расколницима, свесним непокајаним одступницима) – духовни блуд. За нас нема ничег што је унутарњије од нашег односа са Богом, који се изражава молитвом. Како верујемо, тако се и молимо. И ако је наша молитва саборна, она је то само због узајамне љубави и потпуне једнодушности свих који се моле, како и позивамо на Литургији: "Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали". Молитва је централни чин духовног живота, који им за циљ да у нама рађа и узгаја духовног новог човека, у кога смо призвани да се обучемо, почевши од Св. Крштења. Заједничка молитва и, нарочито, Свете Тајне сједињују нас, по мери нашег сједињења са Господом, и једне са другима. И одједном се у тај скривени духовни чин, у то сједињавање, убацују они са којим смо разједињени по питању вероисповедања, богослужења, припадности Цркви. То је директни аналоган прељубе. А такве су све екуменистичке молитве, шта год да им је предмет. Обудови најпре духовно, престани да припадаш религији са којом си сада повезан и, умревши за лажну веру, пређи у истиниту веру, Православље, и тада ћемо се скупа помолити. Овде је свима нама Богом дата слобода. Али, остајати у једној вери, а молити се са представницима друге вере – то је издаја на обе стране. А како назвати оне молитве које се дешавају на великим екуменистичким скуповима и окупљају представнике многих и различитих религија? Никако другачије до духовно оргијање. /.../

Ниједна брачна издаја не пролази без лажи. Издаја сама по себи јесте лаж, преступање заклетве, гажење датог Богу. Али та главна лаж увек за собом вуче и врећу "малих" лажи. Ове последње су двоструке: скривање греха и његово оправдање. Екуменистичка делатност, као духовно блудничење, садржи у себи и једно и друго. Организатори крију екуменистичке сусрете од верујућег народа, нарочито прећуткујући вероломничке погодбе, на пример са римокатолицима, монофизитима, јудаистима... Сами екуменисти у току своје делатности једни од других крију најбитније разлике својих религија. А свих врста "оправдања" екуменизму смишљено је више но довољно.

У прељубничкој љубави никада није могућа права срећа. Прељубничка привлачност никада није од Бога, она прогони праву љубав коју нам Господ дарује као одговор на обећање верности. Оно што није од Бога никад с нама неће прећи у вечност. Таквом прељубничком љубављу човека воли ђаво, желећи да нас отме од Бога, да би своје мучење улепшао вечним изругивањем човеку.

Супружници по разним питањима могу комуницирати са разним лицима. Они могу имати сасвим невине симпатије према особама супротног пола. У томе још увек нема греха, само ако захтев чедности постави извесне границе: то се још увек може, а ово се већ не сме. Границе ово су више унутарње него спољашње.

Целомудреност – то није само заповест Господња о неприкосновености супружанске постеље. Усвојена целомудреност помаже човеку да "прикочи" много пре опасне црте. Но то је неспојиво не само са грубом издајом, него и са лакоумним понашањем, са флертовањем.

Слично је и са нашим општењем са инославнима. У разним инослављима постоје различити степени одлуталости од истине. Свака религија има свој молитвени живот и своја духовна преживљавања. Наша духовна чедност не сам ода не сме да обнажује оно своје, него не сме да без потребе буде радознала о туђем. Уважавајући слободу савести инославних, немојмо продирати у њихове религиозне тајне, осим ако то не захтева заштита наше вере. Не осуђујемо "на гомилу" све неправославне на бездан паклени. Спољашњима суди Бог – тако нас учи Апостол. Важно је то да је инославље безусловно погубно за нас, учи Апостол. Важно је то да је инославље безусловно погубно за нас. Прешавши у инославље, бићу осуђен због духовне издаје, због прељубништва, због издајништва као таквог. Још више ћу бити осуђен због екуменистичког "братимљења" са инослављем, које је двоструки блуд, и против своје, и против туђе вере.

Општење са инославнима по нерелигиозним питањима није грешно, а делимично је допустиво и по питањима вере, само кад на стражи стоји наше духовно целомудрије, које је спремно да нам каже: стани, даље се не сме. Овде, такође, нема оштре граничне линије: служити литургију и узајамно се причешћивати не сме се, а остало је, тобож допустиво. Не! Сваки конкретни случај има своју границу општења и духовни незалутала душа је мора осећати. Духовно флертовање са инослављем исто тако је одвратно и недопустиво, као и оно уобичајено (мушко–женско) флертовање.

Када нам сада буду рекли да су и јеретици, такође, људи које треба волети, па се зато с њима скупа треба и молити, напросто им можемо одговорити овако: "Извините, ви имајте једну жену? А зар друге жене, такође нису људи?"

Кад се говори о заједничким молитвама са јеретицима, многи су склони да се позивају на своје незнање. Али, чини се, овде није узрок незнање, него нецеломудреност и неверство.

Интимна и духовна распојасаност увек иду руку под руку. Ко је навикао да има "частан брак и постељу неокаљану", тај ће и Жртвеник Божији, подигнут и у храму и у души својој, чувати од сваког скрнављења и прекора."

Тако нас учи отац Тимотеј.

ДА ЛИ СУ ПРАВОВЕРНИ ФАНАТИЦИ?  

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Због оваквих ставова, многи сматрају да су они који их се држе фанатици који немају љубав према нашој инославној „браћи“. Шта је у питању?     

ДИМИТРИЈЕВИЋ: Чувајући духовно целомудрије, чувамо и себе и друге. Јер, инославни схватају да је истина озбиљна, неподложна манипулацији, приземним интересима, лажном миру и почињу да размишљају и да се труде да нађу Истину, којој православни служе свим својим бићем. Они виде да их ми не мрзимо, и да смо спремни да им, као људима, чинимо свако добро; али, виде да се са њима не моле, јер не могу – Истина им не дозвољава, зато што је Истина – Љубав, то јест Христос. Неки од њих, привучени Божјом благодаћу, постаће православни, и спасиће душу, а то је највећи дар којим Црква дарује човечанство: спасење и вечни живот. Зато је Свети Максим Исповедник и рекао да је повлађивање јеретицима као јеретицима човекомржња, а не љубав према њима; јер, православно волети инославне значи нудити им да уђу у лечебницу, Цркву од Истока, и тамо нађу исцелење свим својим страстима и слабостима. Православље је здравље, господо екуменисти. И једини лек за римокатолике је да се одрекну свог надрилекарства и да своје "свеце", попут Терезе Авилске и Алојзија Степинца, препусте суду Божјем, а они се покају и врате Светој, Саборној и Апостолској Цркви, која је Једна и Једина у времену и у вечности.

Екуменизам је увек утопизам. Он нуди апстрактне шеме и изјаве које су писане укрућеним језиком теолошке бирократије. Али, живи живот није то. Живи живот је нешто сасвим друго; озбиљно, сложено, крваво.

Уосталом, хајде да замислимо остварење утопистичких тежњи... Хајде да маштамо!

Замислите, дакле: ујединимо се с римокатолицима! Кажемо: све је у реду! Браћа смо! Папа се одрекне првенства власти! Одрекне се filioque! Одрекне се учења о незаблудивости! И? Да ли би то било сјединење у Истини?

Не би, наравно.

Јер, папизам је за миленијум свог одступништва створио читаву једну лажну духовност. Папизам би нам понудио ту лажну духовност и њене плодове – Фрању Асишког, Терезу Авилску, Игњација Лајолу. И не само њих. Ту би био и "блажени" Алојзије Степинац. Замислимо акатист "блаженом" Алојзију: "Радуј се, гркоисточњачке си рода покрштавао! Радуј се, покрштавањем си шизматике спасавао! Радуј се, за државу си своју бринуо и члан Хрватског Сабора си био! Радуј се, војни си викар храбрих усташа постао! Радуј се, Пије XII ти благослов дао! Радуј се, блажени Алојзије, исповедниче вере у папску незаблудивост!" И шта сад? Потенцијално, Степинца би неки Србин, одушевљен екуменским ујединењем, могао да узме за своју крсну славу... Креативци би могли и тропар да му напишу, зар не?

Сваком озбиљном човеку је јасно да од свега тога нема ништа, и да је реч о празним причама. Јер, да римокатолици као заједница хоће да се обрате Истини, они би, без услова и погађања, постали православни.