Кишињев, 21. – 22. јануара 2016. године

44 свештеника и ђакона, око 70 монаха и више од 1500 мирјана из Молдавије, у свом обраћању Руској Православној Цркви, гласало је против одржавања Свеправославног сабора 2016. године и учешћа на њему делегације Руске Православне Цркве, а такође су иницирали иступање Руске Цркве из „Светског савета цркава“ и других организација и богословских дијалога који промовишу јеретичке екуменистичке циљеве.

С благословом митрополита Кишиневског и целе Молдавије Владимира, у организацији покрета православних правника Молдавије, од 21. - 22. јануара у Кишњеву је одржана Међународна богословска конференција под називом "Међурелигијски синкретизам". На конференцији је првенствено разматрано питање Свеправославног сабора, планираног за 2016. годину.

Своје реферате представили су богослови из разних земаља, као што су Грчка, Русија, Украјина, Румунија, Молдавија и Грузија. Као почасни гост и говорник био је позван и протојереј Теодор Зисис, професор Богословског факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну.

У наставку следи кратак осврт на усвојену конференцијску резолуцију, која је уједно и реферат протојереја Теодора Зисиса.

Из досадашње историје организације и припреме сазива Свеправославног сабора јасно је да методологија, процедура, терминологија и тематика основних питања за разматрање не само да су страни православној традицији, већ и намерно усмерени на њено преиспитивање, па чак измену.

На првом месту, дубоко разочарење изазива спознаја чињенице да је промењен васељенски карактер предстојећег Сабора. Још више разочарава црквено-неприхватљиво оправдавање те измене од стране константинопољског патријарха Вартоломеја, које је он изнео на сабрању епископата константинопољске патријаршије у Истанбулу, одржаном 29. августа 2015. године. Вартоломеј је у свом иступању, одричући тиме и всјех и всја, изјавио да будући Сабор не може бити окарактерисан као Васељенски, зато што на њему неће учествовати неки „западни хришћани“.

Из ове изјаве константинопољског патријарха произилази да Православна Црква није Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, да није Црква која има пуноту, већ да је фалична. Она сама није у стању да сазове Васељенски Сабор, јер собом представља један део Цркве, а Њен други део је одсутан, односно неки „западни хришћани“ – паписти и протестанти, чиме им се признаје статус Цркве, мада то у суштини нису. Такође се уводи нов однос према јересима, који подразумева и сугерише да одсецање јеретика од Цркве наводно нарушава јединство Цркве и Њену саборност, пошто без јеретика Црква, тобоже, не може бити Саборна и Једна, а Свети Оци и Свети Сабори су погрешили анатемишући и одсецајући их од Цркве. У суштини, реч је о прихватању протестантске „теорије грана“, која је проширила еклисиологију Другог ватиканског концила о пуној и делимичној принадлежности Цркве, али у новој верзији.

Ми више не називамо иноверце јеретицима, каквим су их окарактерисали сви Константинопољски Сабори претходних XIX векова. И мада ово није директна тема за разматрање на будућем Сабору, ми, следствено, признајемо јеретике за цркве. Из одредаба већ утврђених текстова за Сабор, са којима смо имали могућност да се упознамо, - произилази факт да се ми налазимо на путу ка признавању крштења и црквености јеретика – паписта и протестаната.

Историјски гледано, ова екуменистичка фразеологија има следеће порекло. У 20. веку, прва, која је отворила пут екуменистичке фразеологије у званичним црквеним документима, јесте управо константинопољска патријаршија, која је у јануару 1920. године издала енциклику „Свим Христовим Црквама по свету“. Под „Црквама“ овде се не подразумевају само православни, већ и све конфесије које себе називају хришћанским. Такав обрт први пут је начињен на таквом нивоу. Потоња предсаборска саветовања, у припреми докумената за Свеправославни сабор, на овај или онај начин, на плану изабране терминологије, заснивају се на овој енциклики, пошто сам статус патријаршијске енциклике придаје  карактер наводне „црквености“ јеретичким екуменистичким погледима, којима је она била почетак.

Одустајање од васељенскости Сабора омогућава да на њему не учествују сви епископи из свих Цркава, како је то било у време сазива свих Васељенских Сабора, чиме се избегава могућност да се неки традиционално настројени епископи успротиве усвајању оних саборских одлука које су у супротности са традицијом. Ни на који начин, и никаквим критерујумима – ни пастирским, ни еклисиолошким, - не може бити оправдано учешће на Сабору свега 24 епископа из сваке Помесне Цркве. Епископ сваке епархије, чак и оних најмањих, представаља, скупа са својом паством, живу честицу Саборне Цркве, и та чињеница - што њега не позивају на Сабор, - лишава црквену пуноту могућности да изрази своју саборну свест, нарушавајући јединство Тела Христовог. Управо такве могућности се и плаше одговорни за припрему и сазив предстојећег Сабора. Зар се на такав начин не умањује одговорност и значај оних епископа, који не могу да учествују на Сабору, и који чине у већини аутокефалних Цркава превладавајућу већину? Јер сви епископи су равни по власти, по примеру Светих Апостола, чији су они прејемници. Ко боље од њих познаје, или ко до Сабора може донети идеје, жеље и проблеме њихове пастве? На који начин ће епископи који учествују на Сабору моћи да изразе веру своје пастве и читаве црквене пуноте? И обратно, како се у пракси потврђују решења Сабора кроз њихову рецепцију од стране верујућих – то јест целе црквене пуноте?

На крају, мора се изразити дубока забринутост и узнемиреност поводом одлука предстојећег Сабора, јер на њему неће бити горућа и хитна питања, која воде ка поделама и расколима. И мада су нека од тих питања укључена у дневни ред Сабора, по начину њиховог разматрања још увек се не може наслутити њихово коначно решење у духу црквених канона. Постоје, такође, и други озбиљни и насушни проблеми, чије се решавање избегава на сваки могући начин, утицајем владајућих црквених кругова екуменистичког и синкретистичког настројења, а такође и духом посветовњачења.

Што се тиче питања календара – Пасхалије, уместо да се на сваки начин доприноси превладавању подела, изазваних увођењем новог календара без усвајања одговарајуће свеправославне одлуке, у последње време се све чешће пропагира и промовише идеја заједничког празновања Васкрса с иноверцима, која ће изазвати нови раскол. На срећу, Руска Православна Црква, а такође и друге Цркве, које се придржавају старог календара, јасно су исказале своју позицију тим поводом. Оне не само да не намеравају да пређу на нови календар, већ не намеравају ни да разматрају питање заједничког празновања Васкрса. С озбиром да раскол, изазван календаском реформом, остаје болан и мучан, неке Помесне Цркве треба да пројаве храброст и признају грешку увођења новог календара, без одговарајуће саборне свеправославне одлуке. Зато треба да поново да пређу на традиционални (Јулијански) календар, како би, коначно, било достигнуто толико жељено јединство у богослужбеној пракси. Другог пута нема.

Такође, с обзиром да су због екуменистичког утицаја Сабори Помесних Цркава већ усвојили јеретиче одлуке, подвлачимо неопходност да у одлукама Свеправославног Сабора не сме да буде ни једне тачке или подтачке  која потврђује цео пакет одлука, донетих од стране Помесних Сабора Цркава – учесница тог Сабора. Јер у супротном, аутоматски ће бити потврђене и оне одлуке које противрече Свештеном Предању Цркве Христове.

Ми верујемо, да је у таквим условима боље уопште не сазивати Сабор. Такве тачке гледишта придржавали су се и о томе су говорили велики Свети и старци нашег времена, као, на пример, Преподобни Јустин (Поповић) у својим записима и обраћањима свештеноначалију Српске Цркве, затим Свети Пајсије Светогорац и други подвижници благочешћа.

Сабор који промовише општење с јеретицима, не може се сматрати прејемником Православних Сабора који су те исте јеретике осудили. И ако ми желимо да тај Сабор не уђе у историју као још један разбојнички сабор, треба, у складу с Апстолским Правилима и Правилима Светих Васељенских и Помесних Сабора, наложити епитимију (низвргавање из чина и одлучење од Цркве) оних који шире екуменизам у свим његовим видовима – будући да је екуменизам еклисиолошка јерес – и потврдити осуде јереси које су већ биле осуђене на Васељенским и Помесним Саборима и Светим Оцима, у разним временима, са јасним одлукама и анатемама.

И да поновимо, сви присутни на конференцији – свештеници и мирјани, - једногласно  су били против одржавања Свеправославног Сабора 2016. године и учешћа на њему делегације Руске Православне Цркве, као и против припремних активности за Сабор, страних Свештеном Предању Цркве Христове.

Извор: aparatorul.md

Превод и приређивање: „Борба за веру“