ГРЕШНИ МИЛОЈЕ

РАЗГОВОР СА НАМЕСНИКОМ П.

Милоје Стевановић: Помаже Бог.

Намесник: Бог ти помогао.

Милоје Стевановић: Оче Д. Ви сте.

Намесник: Ја сам.

Намесник: Овај, шта сам хтео. Пазите, овај, због онога да Вам се извиним знате. Нисам ја, ма не нисам ја, не молим Вас. Ја сам хтео да Вас позовем да Вам се извиним због онога. Јер прво да вам кажем. Ја сам номад рекао луди Милоје, али уствари грешни Милоје, него сам под утиском онај Луди Милојко... Знате, не не...

Милоје Стевановић: Ха, ха, ха ...

Намесник: Не, не ја сам то, овај, у брзини рекао.

Милоје Стевановић: Нема проблема, не љутим се ја, оче.

Намесник: Ма не, не слушајте...

Милоје Стевановић: Не љутим се ја. Мени је више битно, да ми као људи и као хришћани живимо у љубави и у слози, и ако треба један другом да помогнемо. Ја бих био веома благодаран ако бисте Ви мени указали на, рецимо, неку моју грешку и помогли ми да ја ту своју грешку исправим. Значи не спадам у сујетн ељуде, нити спадам у славољубиве људе, нити спадам у горде људе, а грешан човек наравно јесам.

Намесник: Није проблем то.

Милоје Стевановић: Стицајем неких околности се десило да је, ето, до мојих је ушију то дошло, и онда сам ја помислио да нисам човеку нанео неко зло, не дај Боже, да нисам човека нечим увредио. Пазите ја спадам у слободоумне људе који оно што мисле то и кажу. Не спадам у људе који једно мисле, а друго говоре. При томе је, наравно, могуће да неко то доживи као неку неправду итд. Али су заиста моје намере, Ви сте видели из оних писама које сам је писао и Владици, и свештеницима, и монасима и нашем намеснику итд. Ви сте видели да су ту намере чисте, а сад друга је ствар да ли се неко са мојим мишљењем може сложити или се неће сложити. А ја увек радо прихватам разлоге који ме могу уверити да у нечему нисам у праву. Знате. Ја Вас сада заиста најискреније позивам ако долазите у Чачак, или пролазите за Краљево... Биће ми драго да свратите у моју фирму, или у моју кућу. Дочекаћу Вас као Христа, поштујући ваш чин, вашу мантију, вашу функцију итд. А то ако се у нечему не слажемо ми ћемо то један другом као људи да укажемо, па ћемо вероватно наћи и неки заједнички језик.

Намесник: Не, овако. Да Вам кажем само... То је било, ја сам то пред Ђ. рек‘о, и он је то пренео Вама. Нема проблема, није он ту слаг`о ништа. Али ја сам у брзини то.

Милоје Стевановић: Није проблем, оче, не љутим се.

Намесник: А не, не, да вам кажем. Уопште ми намера није то била. Хтео сам да Вам се извиним због тога. Ја сам то у брзини. Зато сам хтео даВам се извиним.

Милоје Стевановић: Није проблем. Ако будете у прилици да свратите, биће ми веома драго да се упознамо. И да разумете да ту нема зле намере. Знате човек може да има мишљење. Ја поштено да Вам кажем све док није Сабор о тој ствари одлучивао, ја сам имао уздржан став. Ви сте то видели како сам ја то мекано написао у оном првом писму Епископу. Значи са крајњим опрезом итд. Међутим од оног тренутка када је Сабор донео ту одлуку, по други пут, за мене више није било дилеме како треба.

Намесник: Реците ми, Ви сте изнад Сабора?

Милоје Стевановић: Ја нисам изнад Сабора, него испод Сабора, и сматрам да су сви они који су у Српској православној цркви испод Сабора и да треба да поштују одлуку Сабора. Да би нам у држави односно Цркви био ред.

Намесник: Али сачекајте, сачекајте, сачекајте...

Милоје Стевановић: Шта?

Намесник: Ако се неко огрешио о Саборску одлуку онда ће Сабор да му суди. Разумете одлуку ту, пресуду Саборску поштоваћемо сви, разумете. А откуд вама право да идете изнад Сабора?

Милоје Стевановић: Како мислите изнад Сабора?

Намесник: Па, Ви рецимо пресуђујете Епископу за нешто, а Сабор га није осудио.

Милоје Стевановић: Како мислите ја пресуђујем Епископу?

Намесник: Пресуђујете. Пазите оно што сте написали, оно писмо што сте написали свешетенику, знате оно што сам ја добио прво, Ви сте ми послали. Јел тако.

Милоје Стевановић: Пазите...

Намесник: Ту сам ја ваљда она несрећа из Пожеге, јел тако. Тако сте мене

назвали.

Милоје Стевановић: Пазите оче да вам кажем.

Намесник:Чекајте, чекајте. Овај, чекајте. Јесам ли ја та несреће из Пожеге?

Милоје Стевановић: Па, ја не знам. Ја сам чуо да је неки свештеник из Пожеге, неко ми је то уствари отштампао, са интернета, и показао да је нека несрећа из Пожеге, свештеник, рекла за владику Јефрема да ништа не зна и да није прочитао две књиге у животу. То је за мене несрећа.

Намесник: Чекај...

Милоје Стевановић: Ја ставрно не знам. Али, ја нисам знао да сте Ви то рекли.

Намесник: Ало, добро чекајте. Слушајте Ви се усуђујете у некој ствари. А откад сте Ви адвокат овај владике Јефрема?

Милоје Стевановић: Не, он само заслужује моје поштовање. Знате...

Намесник: Али чекајте, а ваш Епископ како сте га назвали.

Милоје Стевановић: Безаконик.

Намесник: Назвали сте га неким погрдним именима.

Милоје Стевановић: Али уопште ме нисте добро разумели.

Намесник: Не, не Ви сте тамо направили као неку причу, неки разговор у коме га називте...

Милоје Стевановић: Дозволите, оче. За разлику од епископових сарадника који од њега крију истину, ја сам добро чедо нашег Епископа који покушава да му презентира истину. То што му се прича по сахранама, по парастосима, по венчањима, о Литургијма, после Литургија по црквама и по манастирима, ја сам то покушао да му поштено дотурим. Пазите ја сам Епископу и писмо свештенику, и писмо јеромонаху дотурио у прилогу мога писма. Њему. Оног писма у коме пише: над Вашим стадом наднео се таман облак раздора, неслоге, празнословља...

Намесник: Колики је Ваш допринос томе, тој несрећи у коју гурате овај народ

Милоје Стевановић: А како мислите да ја гурам овај народ у несрећу.

Намесник: Па гурате га јер сте се ставили изнад свих и онда Ви сте гуру, ту или неко и онда почињете Ви да одређујете шта је правилно,а шта неправилно и онда....ове људе.

Милоје Стевановић: Оче, знате шта? Знате шта, оче? Зашто се Ви на мене љутите? Тако се на менељутио и Ваш колега. Зашто се Ви љутите ако ви кажете да се на Светој Гори служи Литургија по новом. А ја зовнем рецимо проигумана на Светој Гори и онда га питам како, а осим тога ја сам тамо био најмање шест пута.

Намесник: Добро, и...

Милоје Стевановић: Ако сазнам да то није истина, значи ли то да ја ту лаж треба да делим са неким. Или ако нашем Епископу у заклетви стоји то што стоји, и у Уставу стоји то што стоји. Дозволите, а онда мени мој намесник каже да је епископ Сабор чиме је он изговорио неистину, значи ли то да ја треба да се мирим са неистином или треба да се борим за правду и да страдам ако треба истине ради.

Намесник: Е овако слушајте Милоје, епископа поставља Сабор, и суди му за кривицу. Знате овај...

Милоје Стевановић: Да Епископа спасемо пре него што ће му Сабор судити.

Намесник: Па што га спашавате. Еј, пусти га бре. Пусти га бре.

Милоје Стевановић: Па моја је дужност, Ви сте заборавили, оче, да у Јеванђељу пише када погреши брат твој, покарај га, а ако те не послуша кажи му пред два, три сведока. А ако и то није довољно онда кажи Цркви. Ми ћемо нашег Епископа пријавити Сабору ако будемо морали. Али чинимо све да то не учинимо.

Намесник: Али чекајте...

Милоје Стевановић: Међутим, не дамо да наш народ, да нашу децу уоште тера у безакоње, знате. А безакоње је знате, ако се служи супротно прописима Служебника, супротно прописима Сабора. Нема право, извините, да вам кажем нешто: у Хрватској је, показаћу вам то црно на бело, у минула времена постојао један епископ који је целу епархију превео у католичанство. Када је дошао други светски рат, кад су прошле деценије и године, то су биле најусташкије усташе. Да је онда било неких „лудих“ људи да се побуне против тог епископа, не би се та несрећа догодила нашем роду. Знате.

Намесник: Добро, добро!

Милоје Стевановић: Немојте Ви сматрати оче, да су...

Намесник: Да, да.

Милоје Стевановић: Да сте чувари светоотачког Предања, само Ви који носите камилавке. Јер пазите веру нашу смо и ми наследили од отаца наших. Ја сам Вам тамо ставио да се мој Стеван упокојио 1789. године. На његовом споменику стоје хришћанска обележја. Дакле, ја сам преко његових потомака, примио... Значи, он ми је предао веру коју сам ја дужан да пренесем неукаљану на моје унуке. И ја не могу дозволити ако у свим светоотачким заветима, књигама стоји да, на пример, светом причешћу, светој чаши, приступа онај ко се достојно припремио постом, молитвом, исповешћу итд. ја не могу да дозволим да моју децу неко призива да се причисте недостојно. Знате, зашто се Ви љутите што ја чувам моју веру. Ја не браним ни Вама, ни Владици да Ви направите своју цркву, да служите како год хоћете. Али у цркви коју су направили оци наши, не можете како хоћете, него онако како је рекла света Црква, како је рекло светоотачко Предање. Онако како пише у пропису. Шта Вам је људи? Шта сте узвионули?! Што мислите да сте недодирљиви, кумим Вас Богом?!?

Намесник: Еј, човече. Еј, човече шта ти је, бре!

Милоје Стевановић: Па, мислим зар Ви сматрате да је црква више Ваша него моја.

Намесник: Не сматрам.

Милоје Стевановић: Такав однос имате према верницима који хоће да Вам кажу...Па људи... Ја стицајем околности сам Вам благодаран. Ево, преда мном стоје Одговарања на Светој литургији која сте ви приредили! Хоћу да Вас питам нешто! Како сте Ви служили до 2000.године?

Намесник: Еј, слушајте Милоје!

Милоје Стевановић: По старом или новом?

Намесник: Милоје...

Милоје Стевановић: Молим Вас, кумим Вас Богом, како сте служили?

Намесник: Еј, слушај Милоје.

Милоје Стевановић: Реците.

Намесник: Овако, пошто Ви и та ваша група држите дуге монологе и не дате никоме да проговори реч, ја сам то одштампао и дао сам овима мојима и рекао им искрено да певају тако. Слушај бре. Слушај бре. Прикочи мало, човече шта ти је бре.

Милоје Стевановић: Хоћу, хоћу.

Намесник: Човече бре, па ти мислиш да си изнад Сабора, и да....

Милоје Стевановић: Не, не ја само хоћу да Вам кажем, Ви мени не можете да кажете да сам ја изнад Сабора, ја се само борим да будем, слуга поретка.

Намесник: Слушај да ти кажем ја. Овако Милоје. Ја сам оно одштампао и делио народу. Да би научио народ да пева у цркви.

Милоје Стевановић: Тако је. Јесте ли Ви то урадили часно или лажно?

Намесник: Слушај да ти кажем: ја онда сам тако мислио и тако сам радио.

Милоје Стевановић А шта Вас је преумило? Која наука? Која књига? Које предавање? Која заклетва, Оче? Шта Вас је то преумило, сем што сте се увукли онима који хоће да нам батале ово мало соли што имамо у српском народу, кумим Вас Богом?

Намесник: А, је ли...

Милоје Стевановић: Је ли Вам Владика написао акт? Потрчали сте и хтели сте да му се увучете да би били намесници.

Намесник: Је ли? Слушај да ти кажем. Ја сам у служби тридесет година.

Милоје Стевановић: Па добро човече, да би опстали, ваљда, не знам шта.

Намесник: Еј, слушај да ти кажем. Милоје. Хоћеш ти допустити да ти ја кажем? Ко са тобом може да разговара. Горег саговорника никад нисам имао. Ја сам, оно, дао онима, оним вашим питомцима.

Милоје Стевановић: Ти нису моји питомци. То су ваша духовна чеда...

Намесник: Слушај! Сачекај! Прикочи мало, човече. Олади.

Милоје Стевановић: Морате говорити истину, оче.

Намесник: Добро.

Милоје Стевановић: Или сте нас лагали 30 година или сада то чините. Шта је у питању? Ајде!

Намесник: Сачекај! Прикочи мало човече! Е, овај стани. Ја сам оно дао оним људима. Ево певајте према оном. И они пристали да певају према ономе што сам ја написао, а после праве неред.

Милоје Стевановић: То није лепо.

Намесник: Шта није лепо, како није лепо.

Милоје Стевановић: Ви не треба да дозволите да они праве неред по цркви. Него треба лепо ко људи да се договорите да погледате...

Намесник: Сачекај! Прикочи! Ја сам њих звао да разговарамо. А они нису хтели да разговарају. Него узму овај, почну да се свађају, и причају о неким стварима, те оду негде, те им исперу мозак, и дођу поново код мене, још гори са новим захтевима.

Милоје Стевановић: Ја, ја.

Намесник: Разумеш, зато што они се позивају на Оца Венјамина, на Вас, на овај, тако неке људе, и ко је год имао стрпљења ја сам организовао толико предавања, толико разговора, а они су само ишли на личне увреде и вређања.

Милоје Стевановић: Хоћу да Вам кажем шта ја лично мислим о Вама.

Намесник: Ајде.

Милоје Стевановић: Да је Ваша црква направила, у време оно када је вера била потиснута од стране система у коме смо живели, да је Ваша црква направила један велики искорак, једну велику мисију. Ја сам се Вама дивио. Прве емисије на локалним телевизијама. Ви сте организовали неку врсту...

Намесник: Трибина и свега.

Милоје Стевановић: Трибина јесте, итд. Ја сам се сретао саљудима, пошто сам ја дугогодишњи привредник, банкар итд. И људи су ми заиста говорили све најлепше.

Намесник: Шта сад...

Милоје Стевановић: Тако је то било. А зар је морало доћи до овог ишчашења. То ћете признати да и Вама није јасно.

Намесник: Коме?

Милоје Стевановић: Ја искрено да вам кажем. Ја знам, смем да се закунем, смем око моје да заложим, да то нико од свештеника и од јеромонаха није учинио свесно. Него је учинио из поштовања и из љубави према свом владици јер је васитину у заклетви архијерејској казано да ће владику поштовати и слушати као Христа. Али је поред тога казано још нешто. Да неће свештеник умовати својом главом, него онако како каже Црква Света .

Намесник: Чекај, чекај! Ко је представник Цркве?

Милоје Стевановић: А Црква света не почиње од Игњатија и...

Намесник: Чекај, Чекај! Молим. Ко овде представља Цркву? Ко је овде на челу жичке цркве?

Милоје Стевановић: Слажемо се, под једним условом: да Епископ сам себе није елиминисао... Јер ако Епископ своју духовну децу учи да не поштују одлуку Сабора, они ће самим тим да науче да не поштују одлуку Сабора, којом је он хиротонисан. Је л` тако?

Намесник: А откуд теби право да ти судиш. Кад Сабор одлучује о епископовом достојанству...

Милоје Стевановић: Сабор је одлучивао два пута о томе како се има служити... Намесник: Слушај! Слушај да ти кажем. Овако...

Милоје Стевановић: Реците.

Намесник: Сабор када одлучи да ли је се Епископ огрешио о закон, о одлуке Сабора...Шта ти имаш с тим?

Милоје Стевановић: Зато што је у Светом писму заповођено да покарам брата свога. Ако не вреди онда ћемо да пишемо Сабору. Да Сабор утврди одговорност.

Намесник: Јесте написали.

Милоје Стевановић: Нећемо ваљда да се радујемо да наш Епископ буде изведен на суд.

Намесник: А он је пунолетан.

Милоје Стевановић: Оче, помоћићемо му ако му кажемо истину. А истина је само једна.

Намесник: Јесте ли му рекли?

Милоје Стевановић: Молим?

Намесник: Јесте ли му рекли?

Милоје Стевановић: Ја јесам, а нисте му Ви рекли!

Намесник: Слушај да ти кажем нешто. А што ти мислиш да је твоје мишљење само иделано?

Милоје Стевановић: Ја то мишљење проверавам. Знате. Ја не мислим да је само моје мишљење...

Намесник: Како мислите да проверавате.

Милоје Стевановић: Консултовао сам патријарха Павла. Његове књиге. Консултатовао сам владику Николаја. Констатовао сам значи Св. авву Јустина, нарочито задњу књигу коју је приредио владика Атанасије, који се такође опучио у безакоње. Али му се омакло да приреди књигу, видећете, ову задњу што је пре неки дан изашла. Имају писма авве Јустина Синоду, Сабору као да данас говори о овим стварима. Па сам онда консултовао Св. Василија Острошког. Па сам онда консултовао Законоправило Светога Саве. Ево га код мене на столу. Дошао сам до закључка: откако Српска Православна Црква постоји, а њен први епископ, а њен први партријарх јесте Свети Сава, никад се није служио овакво како сада говори неколико наших самовољних владика. Никад!

Намесник: А што Ви не одете горе на факултет и не кажете људима да они не уче погрешно ову децу.

Милоје Стевановић: Знате ли Ви, оче, ко на факултету учи нашу децу?

Намесник: Ко учи?

Милоје Стевановић: Игњатије, драги мој оче. Хоћете ли да Вам кажем да све оно што сте нас Ви учили ове деценије, да се боримо за спасење душе нема потребе да се боримо! Душа нам умире, каже, прелешћени Игњатије.

Намесник: Слушај да ти кажем, ја сам 1972. године постао свештеник у оно време док си ти био у комитету. Је л тако?

Милоје Стевановић: Ја сам у то време био комуниста.

Намесник: А владика Хризостом био у Хиландару. И дошао Милоје да научи нас двојицу шта треба да радимо.

Милоје Стевановић: Пазите оче! Немојте да ме разочарате. Ви знате да сваки грешник има право на покајање. Ви знате да је Савле прогањао хришћане и није му сметало да постане Свети Павле! Далеко било не желим да поредим. Исто тако знате да је Арије био врхунски свештеник, Ваш колега. Према томе, може овај горе да падне доле, а може онај одоздо да се дигне. Не можете то да узмете као никакав аргумент.

Намесник: Милоје, сачекај мало. Прикочи. Овако да ти кажем. Када је човек грешан и осећа своју грешност и покаже покајничко расположење, он се не налази изнад епископа. Он је мањи од маковог зрна. Он не држи предавање Синоду, Сабору, епископима Теолошког факултета.

Милоје Стевановић: Да Вам кажем нешто. Ја сам био члан комунистичке партије. И када сам схватио да је то превара одржао сам једну беседу у Сава Центру због које су ме распели коњима на репове и прогласили за непријатеља. Да л' ме разумете?

Намесник: Слушај Милоје, ево овако, прочитао сам то твоје што си био у Сава Центру и ту борбу са комитетом. То ми исто личи на ово сад.

Милоје Стевановић: Како?

Намесник: Само што си се уместо комитета окренуо према Краљеву, према Владици. А иста тежина, иста љутина. Исто све.

Милоје Стевановић: Драги мој оче, истина је обавеза сваког благочестивог човека. Колико год сам спреман да клекнем, пред нашег Епископа...

Намесник: Ниси спреман.

Милоје Стевановић: Оче, кунем Вам се клекнућу пред њега.

Намесник: Сви смо ми помало, на свој начин и овако и онако на свој начин, и сујетни и то све, а ту сујету коју сам код тебе видео, нисам видео одавно. Од оних комунистичких времена. Ја знам само од раније када дођу у Општину они комунисти, који са претњом са пола погледа погледају, ти ми помало личиш на њих, то вероватно прелази од њих.

Милоје Стевановић: Хоћу да Вам кажем на кога мени Игњатије личи.

Намесник: Не знам. На кога личи?

Милоје Стевановић: `Оћу да Вам кажем на кога он помало, мени, личи.

Намесник: Не знам.

Милоје Стевановић: На Јуду Искариотског који је био апостол Господњи, па га је издао. Ви морате да ту правите неку разлику, драги мој оче. Разлику између истине и нечега што Ви сматрате да је сујета.

Намесник: Ви сте овако отприлике, мера за истину.

Милоје Стевановић: Ја сам само један мравић који се труди да ишчепрка истину, тако што чита. Као мрав читам Свете Оце. Значи када будете дошли у моју кућу видећете да умојој библиотеци нема белосветских књига. Лењина и Маркса одавно сам бацио у контејнер. Ја читам Свете Оце задњих 12-13 година.

Намесник: Ја читам од 1967. године, Милоје.

Милоје Стевановић: Где сте Ви прочитали да можете тако да служите. Само ми реците где сте то прочитали и доћи ћу сада да ме испљујуте. Да клекнем пред Вас. Ајде реците ми где Вам је правни, формални и суштински основ да служите тако како служите.

Намесник: Ја служим задњих 8 година, и није сметало то никоме тако, јел тако. Милоје Стевановић: Откуд тако служите? Ко вам је то дао за право? Зар не видите да сте преварени као што сам ја био преварен. У оно време од комуниста. Па он Вам је намигнуо да тако служите. Вешто. Али то што није хтео да вам напише акт, него Ви да се сукобљавате са народом. А он је чист ко сунце.

Намесник: Еј, слушај Милоје. Слушај.

Милоје Стевановић: А на питање у Цркви новој у Чачку око служења на стари или нови начин одговорио је цитирам: „Никад, нигде и ником нисам рекао нити наложио да служи по новом“.

Намесник: Истина је.

Милоје Стевановић: Јел ми верујеш то?

Намесник: Како да ти не верујем, кад је истина то.

Милоје Стевановић: Па истина! Он ти није наложио! Јел тако? Он ништа није крив! Ти си крив јер ти никоме не можеш да објасниш, зашто радиш то што радиш.

Намесник: Чекај Милоје! Не даш да ти објасним.

Милоје Стевановић: Ајде, молим Те. Ако би ми сада проблем разрешио, скинуо би ми велику муку са душе. А дошао бих да ти целивам не руку, него ногу.

Намесник: Да ти кажем. Слушај Милоје. Ја сам, овај, читајући видео како је то и пре владика Хризостом, сам дошао овде и служио тако.

Милоје Стевановић: Зато што Вас је наговорио, Вас и још неке, Атанасије.

Намесник: Није Атанасије наговорио. Ајде саслушај мало. Пази, нема смирења. Ајде много си се подигао, пази води рачуна да не паднеш са висине. Ја сам био 98-99 год. Служио сам са покојним игуманом Пајсијем доле у Прохору Пчињском. Овај, био сам на Богослужењу и водио сам једну велику групу код мене доле. И кад смо... И кад је Пајсије служио било ми је то толико лепо и интересантно, начин на који је он читао молитве. Народ се одушевио мој. Ја онда није ми јасно. Од теолошког факултета, дај, како оно, како ово. Они почеше објашњавати. Дајте ми литературу. Дајте ми литературу. Ја почео, ништа друго нисам читао, него то. А нисам бацио ни Достојевског, ни Лењина. У оно време никада нисам имао Лењина... Ја читам само оно и дођем до закључка да ми је то право место. Пробам ја ево да ти кажем једну ствар и дођем до закључка да ми је то право место. Држао сам микрофон онако у рукама и читао сам мало јаче да се чује у сали. Дође ми, пошто је било доста народа напољу и кажу: Оче, што су лепе те молитве. А то је читана она молитва она Радуј се имам те литературе колико хоћете. И овај пази...

Милоје Стевановић: Ја сам Вас у мом писму замолио: Напишите ми оче разлоге којима ће те Ви показати да ово безакоње које ја видим сада као безакоње, и многи умни људи, не ја само, него и многи људи...

Намесник: Набројте ми те умне.

Милоје Стевановић: На пример: владика Артемије, владика Никанор, владика Јефрем, професор који је направио Законоправило Светога Саве –професор Миодраг Петровић. На пример Кијук који је књижевник и најбољи познавалац римокатолицизма у овој земљи.

Намесник: А Кијук је теолог? Ко је нешто од њих написао? Нешто о Литургији. Ко је од њих нешто издао о Литургији?

Милоје Стевановић: Боље да ништа не пише човек о Литургији, него да пише наопако, знате. О Литургији, за Вашу информацију јако много је написао ава Јустин па су његову догматику избацили у време Игњатија, са Богословског факултета.

Намесник: Чекај, јеси ли прочитао Милоје оно што је отац Јустин написао.

Милоје Стевановић: Пазите да Вам кажем. Имам сва његова сабрана дела. И пре неки дан сам добио ово што је изашло, пре неки дан.

Намесник: Еј, слушај овако. Само да ти кажем ово Милоје. Ја памтим оца Јустина. Нападали су га онда, а ти си био на другој страни. А аава Јустин је био народни издајник. Аваа Јустин је превео Литургију и нико није хтео да прихвати да служи. Превео је 1978. године, и само његови ђаци су почели да је служе. Пази, ја сам почео одмах да је служим. И то одмах, кад сам добио Служебник.

Милоје Стевановић: Јел сада овај Служебник другачији? Из 2007?

Намесник: Чекај, чекај, али пази. Нису људи хтели на српском да се служи. Разумеш ли ме? То хоћу да ти кажем.

Милоје Стевановић: Чекајте. Ви сте служили по Служебнику који је значи благословио надлежни орган. Јел тако? Синод Српске православне цркве. Наш Синод је прошле године издао Служебник и Ви га не поштујете. Јел тако?

Намесник: Како не поштујем!

Милоје Стевановић: Па не служите по њему.

Намесник: Слушај Милоје, ја служим по њему.

Милоје Стевановић: Дај Боже да је тако.

Намесник: А како је. Одакле ја читам молитве.

Милоје Стевановић: Кажите кад је Ваша чреда, да са љубављу и задовољством дођем на Вашу Литургију.

Намесник: Ја сам био јутрос служио. Били су они твоји питомци.

Милоје Стевановић: То су ваша духовна деца, оче. Знам неке, зато што се са људима видим у манастиру. Негде на црквеној слави. Знам неке од тих људи, иначе то стварно нема никакве везе. Што би они били моји питомци, кумим Вас Богом.

Намесник: Па зато што....

Милоје Стевановић: Је л` се Ви са мном слажете да су то ваша духовна чеда?

Намесник: Не, не, одбегла духовна чеда која су под утицајем Милоја.

Милоје Стевановић: Значи блудни синови? Хоћете да Вам кажем шта каже Јеванђеље: Рашири руке, драги оче, изнеси нове одеће, обуће, сазови госте... – закољи угојено теле, да ти се врате блудни синови.

Намесник: Неће, неће.

Милоје Стевановић: Ја ћу да ти помогнем.

Намесник: И прстен на руку им даво, неће да узму.

Милоје Стевановић: Мисле да онај Твој прстен није прави, мисле да је то онај прстен што је Игњатије примио од папе. Знате.

Намесник: Еј слушај, да ти кажем ја. Имаш ли ти духовника Милоје?

Милоје Стевановић: Имам.

Намесник: Имаш? Јел то радиш са његовим благословом?

Милоје Стевановић: Пази, овако...

Намесник: Чекај, чекај стани. Прикочи мало. Прикочи Милоје...

Милоје Стевановић: Мој духовник је био покојни отац Јулијан. Мој духовник је потом био покојни отац Сава Вазнесењски. Мој духовник је сада отац Венјамин Преображањски.

Намесник: Јел то са благословом његовим радиш.

Милоје Стевановић: Које?

Намесник: Све ово. А ову хајку што водиш против...

Милоје Стевановић: Добро, оче, је ли то хајка: када Ви кажете да сам луд, ја Вам напишем писмо и молим Вас да дођете код мене, да Вас примим као Христа, да се разјаснимо...

Намесник: Јесам ли ја, овај реко, извињавам се омашка је била, нисам то мислио.

Милоје Стевановић: Нема проблема. Сад смо се разјаснили. Јесам ли ја тај који води хајку ако своме владики напишем писмо: молим Ваше Преосвештенство...

Намесник: А јел истина, ајде признај ми то. Да си организовао потписивање петиције.

Милоје Стевановић: Кад.

Намесник: Озимус.

Милоје Стевановић: Петицију?

Намесник: Ја, писмо које ће људи потписивати.

Милоје Стевановић: Само ми реците овако. Ако мислите на једно писмо које је упућено нашем архијерјском намеснику Р.

Намесник: Не то, него петицију. Ма шта се сад правиш и не знаш шта је петиција...

Милоје Стевановић: Ја никад не лажем. Кунем ти се, оче. Кад ме будеш упознао можеш да кажеш да нисам у праву. Можеш да кажеш да сам тврдоглав. Ал` да ме ухватиш у лажи не можеш. Јер ја не лажем. Сад ми реци које писмо?

Намесник: Једно од писама, оно петиција, кад сте по манастирима ишли. Ја мислим да ми је неко рекао и да си код својих радника покушавао да пишеш нешто, ил си покушао или ниси покушао, не знам, код твојих запослених радника да петицију потписују.

Милоје Стевановић: Слушај ме овако, оче. Писмо које сам ја написао Владици једно, друго и треће сам лично потписао мојом руком. Писмо које сам написао свештенику, јеромонаху, свештенику два и писмо које сам Теби написао, увек сам тако писао да потпишем моје име и презиме. Е пази. Постоје нека писма која су људи умножавали. Како и на који начин... Ја сад не могу да тврдим шта ћеш ти да урадиш са мојим писмом. Друго, ако ти мени не одговориш на моје писмо, или га игноришеш, је л` тако, ја по моралном кодексу стичем право да га учиним отвореним. Ако ти нећеш да ми одговориш онда ће те питати неко други. Према томе, никада. Осим писма нашем архијрејском намеснику, Вашем колеги је потписало, немојте ме држати за реч, ја мислим око 200 људи. То је писмо у чијем сам састављању ја учествовао. Али с обзиром да је намесник одбио да разговара са нама, онда, људи које је он одбио и људи који су изабрали делегацију да оду код њега су то писмо потписали.

Намесник: Ја сам увек примио ове и звао их да дођу, а они дошли па пљују по мени. Милоје, немој сад наиван да се правиш мало, па да не знаш шта раде они по Пожези, када они – са ваше стране...

Милоје Стевановић: Не. Оче, ако хоћеш да ти кажем истину. Значи ја сад разговарам с Вама из моје канцеларије. У мојој канцеларији кад будеш дошао видећеш на једном зиду су моја деца и моји унуци, на другом зиду су моји преци, на трећем су иконе и гори кандило сваки дан.

Намесник: Добро.

Милоје Стевановић: Ја сад тренутно стојим пред иконом и кандилом.

Намесник: Добро.

Милоје Стевановић: Ја тврдим и ово што ћу ти рећи, можеш да провериш. Ако не можеш да провериш, довешћу ти 30 сведока ја. Кунем се. Ја сам неким људима Твојим духовним чедима, када су ме питали како да чине и шта да чине, рекао да то није добро тако чинити. И рекао сам овако: ако сада Ви тражите да ја суделујем у таквом начину разговора са нашим духовним пастирима, ја то нећу да чиним. Зато, јер ме је мој покојни ђедо научио: Ко је луд не буди му друг.

Намесник: Е, Хвала ти за то!

Милоје Стевановић: Али то нису сви!

Намесник: Хвала ти на томе онда.

Милоје Стевановић: Пазите оче, постоје други људи тамо који су врло коректни и којима треба пружити руку. Мој став је, ево стојим испред кандила, веруј ми мој став је следећи: Овако сам рекао на једном састанку позвали су ме да разменим са њим мишљење. И ја сам им рекао овако: Браћо молим вас, молим вас, позивам вас на љубав. Значи ако брда можемо да пренесемо, а љубави немамо, џаба нам је све. Значи, кажем ја: Најтеже је нашим свештеницима. Они су људи ни лук јели ни лук мирисали. Они су без зле намере, они су без знања последица које ће доћи почели да служе на такав начин. И они су се тако нашли као дете неко кад би одвели у туђи виноград. И рекли му: узми сине да пробаш ову динку. Оно почне да бере и тада наиђе онај чувар винограда. Каже: лопове! Значи свештеници су се нашли у необраном грожђу. Кунем Вам се, да сам им рекао: Љубављу нашом направимо брвно преко кога ће они да пређу нама у загрљај, да се сви заједно у љубави и слози вратимо светоотачком Предању. Молим Вас, да је то мој животни став, оче. Молим Вас, прочитајте моје писмо, на коме пише: Архијеријском намеснику, старешини цркве и свим свештеницима и ђаконима у ком ја претходно благодарим њима што су се вратили светотачком Предању и молим их да ми опросте сваку изговорену или написану реч. И кажем благодарим Вам, часни оче што сте вратили мир међу нас, у душе наше, у срца наша, у храм наш, у град наш, међу чељад вашу. Међу духовну децу вашу. Значи то је моја филозофија. Е сад оци моји драги, шта ћете Ви да радите човеку који нема ни стрпљења. И нема љубави, знате. Ваљда човек треба да износи аргументе и каже захтеве. Заиста, заиста вам кажем у канононима, у Служебнику, у Уставу, у заклетви стоји то што стоји. А друга је ствар кад ја кажем: Слушај де ти М. Ја не смем да кажем ти М., него часни оче. Намесник: Лопове, лопове. Ја сам лопов знаш. Ма слушај да ти кажем ја овако Милоје, ми да будемо конкретни. Они кажу да са благословом Вашим и оца Венјамина треба да се изврши, овај да почне штрајк глађу у мојој цркви.

Милоје Стевановић: Прво, како да им ја дам благослов. Ко сам ја да дам благослов. Познавајући оца Венјамина...

Намесник: Слушајте, има ли он шта са тим.

Милоје Стевановић: Ко?

Намесник: Отац Венјамин.

Милоје Стевановић: Пазите, ја значи онолико колико га познајем...

Намесник: Ајде да те замолим, Милоје, ајде овако. Питај оца Венјамина да ли са његовим благословом започињу штрајк глађу.

Милоје Стевановић: Оче, оћеш да ми учиниш љубав. Пази овако. Ја верујем, отићи ћу да клакнем пред оца Венјамина и гарантујем да ћу да измолим његов пристанак, благослов, да мене и тебе он прими сутра у време које ти желиш. И да га питамо заједно. Ево учини ми љубав. Знам да ти ујутру имаш обавезе.

Намесник: Слушај овако. Овако пази Милоје. Ја сутра сам до два сата пун да не могу да мрднем нигде.

Милоје Стевановић: А оћемо ли у три?

Намесник: Слушај...

Милоје Стевановић: Ја ћу да Вас узмем и да Вас вратим.

Намесник: Немој, немој, имам ја ауто.

Милоје Стевановић: Добро. Да ја одем сад и питам оца да ли може да нас прими у колико сати Ви кажете.

Намесник: Знате шта, ја до два не могу да мрднем никуд. Значи да ја у заказано време имам састанке.

Милоје Стевановић: Нема проблема. Оћете Ви у три, четири?

Намесник: А знате шта то мора да буде, да се договоримо, ад хок.

Милоје Стевановић: Хоћете да ја сад одем у Преображење, да питам оца може ли сутра поподне у неком времену од два до шест увече?

Намесник: Може, може.

Милоје Стевановић: Јел може тако?

Намесник: Може, може.

Милоје Стевановић: А ја када Вама да се јавим?

Намесник: Није битно када уопште. Може, може.

Милоје Стевановић: Да Ви планирате своје време. Само да се договоримо да се нађемо доле код чесме испод Преображења.

Намесник: А, ево није проблем, може кад оћеш. Може, може.

Милоје Стевановић: И да одемо, и да покушамо. Оче, хоћете да вам кажем нешто, да ми учините љубав. Да ме саслушате.

Намесник: Кад ја нисам хтео? Може, може.

Милоје Стевановић: Е, видите оче. Пазите оно што се у Чачку догодило, уопште није требало да се догоди. Да је било разума. Разумете. Оно што сте Ви, колико сам чуо да сте Ви допринели зато што сте благословили, таква информација је до мене дошла. Само ми реците пошто сте Ви намесник и за Ариље. Је л` тако? И када сте тамо видели да је дошло до забуне у верном народу, да су то благочестиви људи... Људи ми кажу намесник је коректно благословио.

Намесник: Па нисам.

Милоје Стевановић: И та ствар је решена на опште задовољство. Да се нико није с никим замерио.

Намесник: Знате шта је то. Ја сам био тамо, то је такво понижење. Такав... Тамо они ваши пријатељи... Али добро о том по том. Ајде чујемо се. Молим те.

Милоје Стевановић: Добро, оче добро. Значи да ја покушам да обезбедим термин код оца Венјамина.

Намесник: Ајде.

Милоје Стевановић: Важи, оче. Збогом. Благослови и опрости.

Намесник: У здравље.

                                                                      * * *

Сутрадан смо Намесник и ја отишли код оца Венијамина на двосатни разговор. Ни вапаји, ни молбе које је Намеснику упутио овчарско-кабларски старац да се поштују одлуке Сабора и Светоотачко предање, едаби се васпоставио мир, љубав и слога међу збуњену духовну децу, нису уродили плодом. Намесник је остао у науму да и даље срља у безакоње, а нама остаје да се молимо Богу, едаби му отворио духовне очи.

Извор: Грешни Милоје, Не помичи старе међе - друго допуњено издање, ЛИО Горњи Милановац, 2008. г., стр.111 – 126,