ВРАТИТИ ТВОРЦУ КАРТУ?

Ако хоћемо искрено, живимо у чудовишном свету.

Марина Цветајева, која је толико волела Немачку и њеног Рилкеа, када је видела куда се запутила Немачка под Хитлером, вриснула је, у једној песми, „Германијо, безумље, безумље чиниш“…Скрхана призорима кланице која тек што је почињала, написала је страшни стих: “Време је, време, време вратити Творцу карту“…И 1941, у Јелабуги, кад јој је син Мур одведен на фронт (а кћи  већ у логору), дигла је руку на себе.

У јужноамеричком изгнанству, убио се познати биограф, приповедач и хуманиста, Штефан Цвајг; у књизи „Јучерашњи свет“ описао је сав слом идеала Европе коју је градио, и која је нестала од Првог до Другог светског рата; завршио књигу и полетео у смрт.  Ко зна колико још људи у овом часу пролази кроз сличну кризу смисла? И завршавају тако што дижу руку на себе; као Иван Карамазов „враћају Творцу карту.“

Знамо да је светски рат у току, са људима који гину, којима секу главе, са женама и децом која вриште, са болом који се до неба диже, који опаљује небеса пламеном вапаја…                                                    Па зашто Бог не спречи рат?

ОДГОВОР ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

То су питали и Светог Николаја Охридског и Жичког. И он је, Богом надахнут, одговарао: “Ово питање слично је питању: зашто лекар у једном граду не спречи болест. Ето, лекар прописује предохрану од болести, а када болест завлада, лекар прописује лек. Он прописује предохрану и лек, написане рецепте лекар даје људима на употребу. Тиме је лекар учинио са своје стране све да се спречи болест. Но ако људи приме рецепт од лекара па га баце, и од своје стране ништа не учине да се болест спречи и излечи, ко је онда крив: лекар или грађани онога града.Несумњиво, лекар није крив. Није ни Бог крив за рат. Бог је прописао опширан рецепт против рата. Тај рецепт налази се записан у Старом и Новом завету, но људи су примили тај рецепт Божји против рата, примили и одбацили. Ко је онда крив за рат? Свакако Бог није. Када људи замене Божји закон својим законом, и Божју вољу својом вољом, и Божји разум својим разумом, онда мора доћи до рата.Бог би несумњиво могао својом силом спречити сваки рат, као, рецимо, што возач закочи мотор и кола се зауставе. Али Бог неће да поступа са људима као са мртвим и неразумним машинама. Бог неће да нагони људе силом на добар пут“.

Дакле, опет „проклето питање“, питање људске слободе, тог вртоглавог понора у који падамо кад год заборавимо ко смо, одакле смо и куда идемо. Бог може да закочи људе као машине, али људи нису машине; Бог може да кроти људе као животиње, али људи нису животиње; Бог може…Али, људи би онда престали да буду Његови синови и кћери, и постали би роботи.

Ипак – зашто?

КАКВИ СМО МИ, ДАНАШЊИ?

Рилкеова збирка песама „Часловац“, настала на основу путничких искустава из Русије, пуна је стихова о смрти културе која се одрекла Бога. Песник је, још на почетку 20. века, видео шта значи живот у огромним градовима, у којима су се људи обзидали делима својих руку, сакривши се од Творца и ближњих, и постајући ефемерни, као муве заточене у боци:“Градови траже данак свој у крви, / и све у њихов врели тоне дах./ У њином гротлу звериње се мрви/ и народи сагарају у прах.//Њихови људи робују култури,/ за напредак свој траг пужевљи држе,/ без ослонца и мере су у бури,/ где су полако ишли – иду брже,/ и гордо ходе ко блуднице паклом/ и треште сјајним металом и стаклом.//Обмањује их нешто даноноћно/ те не знају за своја бића права; / нараста новац, снаге им спутава/ и као јужни ветар хуји моћно/ и свуд их редом развејава/ док чекају да отров који спава/ у соковима звериња и људи/ на пролазно их делање побуди.“

Бодлер је говорио да човек може да лута Паризом месец дана а да не сретне никога познатог. А Чеховљев кочијаш Јона Потапов, онај из приче „Туга“, данима у Петрограду није могао да нађе човека пред којим би излио бол због смрти сина.

Како ли је тек данас?

Себични, грамзиви, отуђени од оних којима је помоћ потребна, са рукама пуним техничких справа и умовима загађеним лажима виртуелне стварности, затворили смо све доводе небеске светлости која нас тражи да нам отвори срца и напуни их собом, Слободом Која је Мир, Истина и Љубав.

СВИ СМО КРИВИ ЗА СВЕ

Човек је ЧЕЛО – ВЕК, биће челом, лицем окренуто вечности. Он је овде на земљи привремено, да тражи и нађе свој истински дом, да се врати Оцу Који га чека да га усвоји кроз Христа у Духу Светоме. Ако се тај циљ заборави, ако се заточимо у себе саме, овакве какви јесмо, трошни, пролазни, смртни, ако вечност никад и никако не допире до нас – шта онда?

Онда падамо, бескрајно падамо, у пакао…Ко љубав Божју има у себи, ко воли Бога и ближњег, за њега је Божја љубав рај; ко нема вечну љубав у себи, ко је смрзнут јер мрзи, за њега је Господња љубав пакао. Бог бескрајно воли све, али има неких, луциферијански гордих, који свог Оца бескрајно мрзе јер добротом нису хтели да личе на Њега. Зато каже Свети Исак Сирин – „бичеви у паклу су бичеви Божанске љубави“.

Достојевсков старац Зосима је поучавао да је пакао ужас за то што се више не може волети. На земљи сам био, имао прилику да љубав покажем, да посведочим да волим ближњег као самог себе јер је ближњи моје право „ја“…А ја сам, уместо тога, био спреман да због свог малог прста уништим цео свет…И зато је Страшни суд страшан – ту ћемо јасно видети какви смо били према онима којима нас је Бог учинио ближњима. Зато је Достојевски говорио да смо сви криви за све. Јер, по учењу Цркве од Истока, сви људи су један, „Сверодни Адам“. „Род смо.Кад човек умре, и моје срце рушно је“, певао је Момчило Настасијевић.

Да, криви смо и за рат на Блиском Истоку, и за рат на Украјини, и за стање у читавом овом полуделом свету. Не политички, наравно; али мистички, метафизички…Један руски старац је, на почетку бољшевичког преврата, говорио да и мувље крилце има тежину на праведном тасу Божјем; да је кап нашег добра пала у путир Божје милости, можда се ово зло не би десило…

БЕБЕ ЗЛА И МИ

Наравно да не заборављамо ко су најкривљи. То су они крволоци са њујоршког Вол Стрита и из лондонског Ситија, банкари, вампири савременог човечанства, који су и смислили Нови светски поредак и дошли до идеје о „златној милијарди“ – све осим те милијарде треба побити. Одмах до њих, по кривици, стоје и политичари у служби Новог поретка, „бебе зла“, како их је назвао Станко Церовић, дигестивни тубуси који једног дана свирају саксофон, другог дана јавно плачу и „кају се“ због секс-афера са секретарицама, а трећег наређују да Србе ( или неке сличне невољнике ) бомбардују осиромашеним ураном, од кога се дуго и страшно умире.

Али, ако смо сви криви за све, поставља се питање – колико би  припадника савременог човечанства, да су на местима горепоменутих злотвора, најкривљих за Нови поредак и ратове, на тим местима било другачије? Колико њих не би било спремно да не потоне у глибу братомржње, грамзивости и лудила луксузног живота, него би били синови Божји – миротворци? Шта ако се у сваком сну сваког данашњег потрошача управо налази кошмар једне егзистенције неодговорне за ближње и спремне на све да би тријумфовао неспутани его?

ИМА ЛИ ПУТА?

Још Гете је говорио да предвиђа доба у коме ће људи престати да радују Бога, и онда ће доћи крај. Ако је, по речи патријарха Павла, човек такво биће да и Господ може да му се обрадује и да ђаво може да се од њега постиди, онда је пут јасан – то је пут овејаног човештва.

У чачанској Гимназији учитељевао је Михаило Боровски, руски емигрант. Рођен 1908, умро 1982, он је својевремено завршио Богословски факултет, али, под влашћу комуниста, није могао да буде катихета, него је предавао руски језик. Бездетан, живео је са  драгом супругом, и гајио руже, међу којима и ону најређу – црну. Познати србски песник Брана Петровић о професору Миши причао је свом другу Шаји:“Једнога дана, професор Боровски ушао је у наше одељење погнуте главе, плачних очију. Отворио је дневник, записао час, али је и даље плакао. Неки мој друг осмелио се да га упита зашто сузе рони, ко га је увредио? Боровски кроз плач одговори: “Ноћас су ми убрали црну ружу.“ Ђак узврати: “Зар сте ви због једне руже толико жалосни?“ А Боровски одговори: “Не плачем ја за црном ружом, већ за оним који се усудио да је убере.“

Шта нам је, дакле, остало у ово опште доба слома? При том, наравно, не мислим ни на геополитику, ни на оружје, ни на Уједињене нације…Мислим на људскост…И на милост Божју, која ће све окренути на добро ако се ми, Његова створења, решимо да опет будемо Његови синови и кћери, и кренемо путем Љубави и Добра…

Остаје нам да плачемо као Миша Боровски над свима онима који се усудише да кидају цвеће људско из Божје градине, и да, скупа с патријархом Павлом, понављамо: “За све оне који учинише неправду ближњима својима, било да сироте уцвелише или невину крв пролише, мржњом узвративши на мржњу: да им Бог подари покајање, просветли ум и срце и обасја душу светом љубављу и према непријатељима – Господу се помолимо/…/Господе, како је много непријатеља који војују против нас и говоре: нема им помоћи ни од Бога ни од људи; Господе, Ти нам пружи руку Своју да останемо народ Твој и по вери и по делима. Ако морамо да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине Твоје: не допусти да буде због неправде наше или мржње ма према коме. Рецимо сви усрдно: Господе, помилуј”.

Извор: "Фонд стратешке културе"