Отац Роман Матјушин једна је од најдивнијих духовних појава савремене Русије, певач и песник речи Господње, пустињак скита Ветрово. О његовој монашкој младости, када је био Александар, писао је владика Тихон у својој књизи „Несвети а свети“:

“Отац Александар био је ћутљив и све слободно време посвећивао је читању списа древних Светих Отаца. Спавао је у засебном собичку ограђеном даскама. Своје обитавалиште Александар је закључавао, што је било помало необично имајући у виду да се брвнара оца Рафаила затварала чисто симболички - на засов. Једном сам прао под у кући, а Александар је некуд отишао оставивши свој собичак отворен. Нисам издржао па сам онамо завирио. У собичку је на поду стајао од грубих дасака склепан мртвачки ковчег. Пошто сам очекивао све, само не то, толико сам се уплашио да сам из његовог скровишта искочио као опарен.

Кад сам дошао до даха, упитах Иљу Даниловича шта то значи. Овај са своје пећи одговори да у том ковчегу инок Александар спава, јер монах увек треба да има на уму смрт. Тако су, испоставило се, поступали многи подвижници.

Без обзира на тако суров начин живота, Александар је писао заиста даровите стихове и музику за њих. Те су песме данас добро познате, дистрибуиране на дисковима и касетама, објављене у бројним збиркама с предговорима наших најпознатијих писаца. Инок Александар одавно је замонашен с именом Роман - у част древног светог византијског песника Романа Слаткопевца.

Онда пак, у Лосицама, састављао је и певао песме увече, уз гитару. Наравно, ако би дозволио отац Рафаило, а он је, премда ово занимање није сматрао нимало монашким, понекад волео да чује Александра.

Ево једне од тих песама.

Већ вече је, пријатељи, вече,

И месец фењер ужег'о свој.

Хајд' пустимо сада празне речи,

Оставимо ми овај наш сто.

Без ветра је, тихо сад и мирно,

Лишће у овај не шушти час,

Ко да душу јесењу је широм

Природа отворила за нас.

Негде можда, мислим у самоћи,

Тешким путем путник крочи сам,

Ал' блажен се исповеда ноћи,

Да стић'ће - наде греје га плам.

Благодати препуне су крошње,

С језера магле диже се кад,

Мир теби, о, уморном од ношње,

И оном ко те угости сад.

Ко ли си ти, путниче незнани,

Да л' си далеко пошао ти?

Што спокоја никако не да ми

Тај твој блажени, замишљен лик?

Из срца ти молитва упија

Душевне таме последњу кап.

Да очитам, па ћу можда и ја

У руке своје узети штап.

И кренути само Бог зна камо

Крстове обесивши о врат,

Успут села да посетим само,

А изокола обиђем град.

Снимали смо те песме на магнетофон, а затим сам их ја однео у Москву. Једном, много касније, послат сам по задатку патријарху Пимену у његов двор у Чистој улици. Тамо сам, чекајући у предворју, из патријархових одаја чуо снимке песама оца Романа. Патријарх Пимен и сам је био одличан певач, па је свакако могао да оцени право црквено стваралаштво.“

Веља Павловић, који води емисију „Духовници“, с њим је направио разговор, и оставио запис: “Јеромонах Роман (Матјушин), јединствена је и веома занимљива личност савременoг православног света. Роман, до монашења Александар, рођен је 1954. године у унутрашњости Русије. Његов отац је био пољопривредник, а мајка учитељица је у позним годинама примила монашки постриг, добивши име Зосима. Роман је дипломирао руску књижевност, радио је као физички радник, столар, затим средњошколски професор руског и музичког, директор локалног дома културе, а брзо се прочуо и као талентовани песник. Замонашен је 1983. у Псовско-печерској лаври, а две године касније рукоположен је у чин јеромонаха и служио као парохијски свештеник.

Деведесетих година повукао се у пустињску испосницу у Ветрову, мочварној области окруженој степом, потоцима, рекама и језерима, у којој нема насеља и до које нема путева. До његове келије и цркве може се стићи само малим чамцем са плитиким газом, и то само током летњих месеци када ове воде нису оковане ледом и дубоким снегом. Иначе, како нам је и сам рекао, зими се температура у тој области спушта и до 40 степени испод нуле. У овој пустињи, од упокојења његовог духовника, старца Николаја, јеромонах Роман живи сам. Међутим, он је по бројним збиркама духовне поезије, коју хвале најпознатији песници, а најшири круг публике са одушевљењем чита, познат и веома омиљен широм Русије и православног света. Тако, он данас и нама открива лепоту богонадахнутог молитвеног песништва.

Роман је још познатији по касетама и ЦД издањима својих песама, које пева јединственим мелодичним гласом свирајући на гитари, за које сам пише музику. Ове његове узбудљиве духовне композиције изводе и многи најпознатији солисти и хорови широм Русије и других православних земаља. Поред писања поезије, певања и компоновања, монах Роман се бави и иконописањем.

 Овај велики подвижник, у чијој келији нема ни кревета, за емисију „Духовници“ говорио је и о несвакидашњем искуству, завету ћутања у ком је провео пуних осам година. Разговор са јеромонахом Романом за серијал „Духовници“ направљен је током његовог кратког боравка у Србији, када је промовисао двоструки ЦД својих духовних композиција, а сав приход од продаје поклања београдском манастиру Ваведење. 

Не треба заборавити – кад је Косово са Србијом било на удару НАТО-а, отац Роман је долазио код нас, и о томе написао потресну, још непреведену, књигу.

Овај дивни човек и слуга Божји написао је коментар на сусрет руског патријарха и римског папе. Нека паметном и побожном буде доста!

Не помичи старе међе које поставише Оци твоји (Притче Соломонове22:28). 

Не, не дај смутњи у главу,

По савести живимо још -

Кривдом не зови правду,

Не кажи да добар је лош.

Народ се буни јако:

„Издаја та нас жаца!“

Зар до јединства тако –

Гажењем Светих Отаца?

Ми поздрав  поимамо,

Свак носи Божји лик.

Ал став не прихватамо:

„Он није јеретик.“[1]

Новотарство се баца!

Шта год да тепа Рим,

Не дамо међу Отаца,

На њој се стоји и бди.

_______________

[1] Не прихватамо став да папа није јеретик ( нап. прев. )

Јеромонах Роман (Матјушин – Правдин), скит Ветрово, 14. фебруар 2016.

ПРЕПЕВ: ГРЕШНИ СЛУГА БОЖЈИ ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ